STADION U ŠUMI, BEZ STOLICA, A NA NJEMU LIDER BUNDESLIGE: MONDO na mestu gde je radnička klasa KRVLJU pokorila Nemačku!

Bio je 27. maj 2019. godine i posle jedne prilično dosadne utakmice sa Štutgartom (završena je 0:0) u Berlinu je nastao haos. Gomila ljudi u crveno-belim dresovima uletela je na teren i krenula da slavi. Zašto? Zato što su prisustvovali istoriji.

OVAJ KRAJ ŽIVI ZA SVOJ KLUB!

Linijom prevoza S3 otišli smo pravi do Kepnika, na ušću reka Dame i Špreve, a ovaj deo Berlina prilično odudara od urbanijih i glamuroznijih, poznatih delova grada kao što je Aleksanderplac. Kepnik je sav u šumi, uglavnoj borovoj, i sav u znaku jednog fudbalskog kluba!

Čim smo izašli, na stanici voza videli smo crveno-bele nalepnice, grb kluba i natpise "Eisern Union" (čelični Union). Te slike i sličice su svuda - doslovno svuda. Na stanici, na kantama za smeće, saobraćajnim znakovima, na čeličnoj kocki o koju se ispred lokalnog marketa otvaraju piva, pa i na prvom lokalnom štandu brze hrane na kome je iza leđa nekog Kurda ili Sirijca koji je pržio kobasice pisalo "Union Berlin".

Za razliku od Herte, koja se diči time da ima trening centre u svih 12 kvartova Berlina, iako su devedesetih imali mudru politiku nedovođenja igraća sa istoka koja ih je oslobodila brige o potpisivanju recimo Matijasa Samera, Ulfa Kirstena ili Tomasa Dola, Union Berlin je klub iz jednog kvarta. Kepnik navija za Union Berlin i Kepnik jeste Union Berlin, to se vidi na svakom koraku. Pogledajte kako to izgleda kada stignete do ovog dela najvećeg nemačkog grada:

Kada se približavate stadionu sve više ulazite u šumu, morate da pređete reku i sve je više grafita "ultrasa" Union Berlina. Pre ulaska u stadion na obodu šume tu je i lokalna kafana, sva prekrečena u crveno-bele boje kluba, sa ogromnim grafitom na kome piše "Eisern Union". Jednostavno, Union je svuda, pa i u šumi. Južna tribina stadiona naslonjena je na stabla i sa nje mogu da se vide krošnje, a mnogo stabala je posađeno tik uz stadion, praktično unutar betonske noseće konstrukcije. Ljudi oko stadiona voze bicikle, šetaju sa decom i piju pivo u baru koju je takođe naslonjen na dom kluba, a najviše liči na vašarske slike u Srbiji u kojima lokalni gazda otvori šank preko leta i prodaje točeno pivo sumnjivog kvaliteta omladini željnoj lumpovanja. A tu je naravno i – stadion!

ZA SEDENJE ČETE DA IZVINETE

Poslovično ljubazno nemačko osoblje kluba, oličeno u gospođi koja sedi za telefonom i vrlo nervozno gleda u grupu Srba pristiglih da je nešto pitaju, pitali smo da li možemo da uđemo unutra. Očekivano i izričito rekla da nihts od posete i da ne može da nas uvede na stadion jer propisi, imate turu 25. septembra i slično... Srećom, službeni ulaz u fan šop vodi ka južnoj tribini, što sam shvatio kao ljubaznu pozivnicu da ipak osetim čari stadiona "kod šumareve kućice", pa sam prošao iza kase, izašao na vrata na kojima je pisalo da je to strogo zabranjeno i uputio se na tribinu kakvu u Srbiji ne možete videti često.

Nažalost i ovde je sedenje postalo pomodno, pa su se i u seoskim ligama od Horgoša do Vitine i Broda betonske tribine načičkale plastičnim stolicama. Na stadionu "An der Alten Forstraj" stolice mogu da se vide samo na jednoj tribini, jer navijači i klub odbijaju da ih postave na ostalim. Jednostavna je poruka – mi ne sedimo, mi stojimo, pevamo, navijamo i tako volimo svoj klub, a ovako može više da nas stane! Sveukupno 22.012 navijača od čega 18.000 sa stajaćim mestima, kada je sve puno, a često se desilo da sve bude popunjeno. Već ste shvatili, sve to stvara idiličnu sliku za ljubetelje fudbala koji dolaze da navijaju za svoj tim pod krošnjama i na nogama. Šteta što Union Berlin igra svoj meč preblizu termina meča za treće mesto Eurobasketa...

Stadion je napravljen 1920. godine, a renoviran je tri puta – pedesetih, sedamdesetih i pre 15-ak godina, ali i dalje izgleda kao iz dvadesetog veka, sa mnogo šipki na svakoj tribini koje služe da navijači sa zastavama i rekvizitima mogu da se oslone. Na vrhu tribina vidimo i poruke – "Unsere liebe. Unsere Mannschaft. Uner stolz. Unser verein" – Naša ljubav. Naš tim. Naš ponos, Naš klub! Kada to kažu i napišu, navijači Union Berlina to zaista i misle, jer oni su za svoj klub krvarili. Ne, ovo nije metafora. zaista su dali litre i litre svoje krvi kako bi spasili svoju ljubav, svoj tim, svoj ponos, svoj klub – Union!

KRVARI ZA UNION

Iako ćete u zvaničnim monografijama i podacima naći da je klub nastao 1966. godine, priča je mnogo drugačija. Zapravo je FC Olimpija Oberšeneveide nastala 1906. godine u ovom kraju Berlina. Vrlo brzo su promenili ime u SC Union 06 Oberšeneveide i u međuratnom periodu ovaj klub je bio jedan od najvećih u Berlinu. Tada su i postali "Eisern Union".

Pesma pank dive Nine Hagen pod tim naslovom sada je himna kluba, a "čelični Union" je postao to što jeste u drugoj deceniji dvadesetog veka. Klub je imao tamno plave dresove po ugledu na radna odela radnika u metalurškoj industriji, pa je klub od početka bio oslonjen na radničku klasu dela grada koji je tada bio prilično udaljeno predgrađe Berlina. Zvali su ih "Šloserjungs" ili "mladi metalci" u slobodnom prevodu i tada je sa tribina počelo da grmi "Eisern Union", što se ponavlja i sto godina kasnije.

Ipak, već tridesetih klub je potonuo u osrednjost, a kada je pala nacistička Nemačka, saveznici su raspustili sve organizacije u toj zemlji, pa i sportske klubove. U naselju Oberšeneveide ponovo je oformljen klub koji je preživeo mnogo trzavica i pocepao se na čak tri francije. Zbog toga su Dinamo Berlin i Vorvarts iz Berlina dominirali, a tek 1966. godine je konačno došlo do izmirenja frakcija kluba i stvoren je tim koji se od tada do danas zove Union Berlin. Najveći uspeh ekipe bio je osvajanje kupa Nemačke demokratske republike 1968. godine, a kada su se dve Nemačke ujedinile 1990. godine, u duhu jednakosti i bratstva zapadni Nemci koji su sad vodili sve u državi pa i Bundesligu, bacili su Union direktno u treću ligu.

Klub je ipak preživeo, uspeo da uđe u drugu ligu, pa čak i da dogura do finala kupa 2001. godine kao trećeligaš. Finale je izgubio od Šalkea sa 2:0, ali finansije nisu bile sjajne i tim je tonuo sve dublje. Sredinom prve decenije dvehiljaditih bio je na rubu bankrota i tada je sračunato da je potrebno 1,5 miliona evra kako bi se klub sačuvao. Navijači su taj novac prikupili tako što su dali svoju krv.

U Nemačkoj donatori krvi dobijaju novčanu naknadu za to, a navijači su pokrenuli akciju "Krvari za Union" gde su donirali krv i novac koji bi dobili potom davali su Unionu kako bi otplatio dugove. Da stavimo u perspektivu - jedno davanje krvi donosilo je 10 evra, pa preračunajte.

Vođen od stane navijača, klub je stao na noge i čitavu deceniju je bio stabilan u "cvajti", da bi u maju 2019. godine došao do istorijskog uspeha – plasmana u.

PALA JE HERTA, STIGLA JE EVROPA!

Malo ko je mislio da Union može da ostane u Bundesligi, ali on ne samo da je opstao, nego je uspeli da se dočepa i Evrope. U prvoj sezoni bio je u u sredini tabele, sledeće godine su bili sedmi, da bi prošle sezone došao do petog mesta i takmičenja u grupnoj fazi Lige Evrope.

Lider ekipe je sve te godine Austrijanac Kriša Trimel, koji je kapiten, a u sezonama iza nas su se kroz igre za Union probili Maks Kruse, Taivo Avonidži, Robert Andrič, Sebastijan Anderson, da pomenemo samo neke igrače koje je ovaj klub razvio, prodao i nastavio da igra sve bolje čak i bez njih. Ipak, od Evrope, polufinala kupa u jednoj sezoni i svih uspeha, možda više znači pobeda ostvarena 2. novembra 2019. godine. Nakon pet poraza u poslednjih šest mečeva i padanja u zonu ispadanja na startu prve sezone u Bundesligi, na stadion "kod šumareve kućice" došla je Herta. To je rivalstvo za koje u Herti tvrde da ne postoji, ali na tom meču se ipak dobro videlo.

"Herta je klub za koji navija ceo Berlin, svih 12 kvartova Berlina. Što se tiče Uniona, mogu da se setim samo prijateljskih odnosa sa navijačima Uniona kada smo ranije igrali prijateljske utakmice", rekao je Ante Čović, hrvatski trener koji je vodio Hertu 2019. godine, a kao igrač je nastupao za taj klub od 1996. do 2000.

To baš i nije bilo tako tog 2. novembra, kada je Sebastijan Polter golom u 87. minutu iz penala doneo minimalnu pobedu Unionu i beg iz opasne zone. Odmah su posle gola poletele baklje na teren, a navijači Uniona su čak išli dotle da su se sukobili sa nekim igračima protivničkog tima pa je meč prekinut i kasnije završen posle 10 minuta nadoknade vremena. Kada je Herta dobila drugi meč na svom terenu 4:0, u maju 2020. godine, strasti su bile mnogo smirenije – već tada je bilo jasno da će Union opstati u ligi.

RADNIČKA KLASA NA VRHU, A BAHATI MILIONERI GLEDAJU

Pogledajte tabelu Bundeslige nakon šest odigranih kola u ovoj sezoni i videćete da je na vrhu "Eisern Union"! Prvi čovek kluba Dirk Cingler, koji je pametnim potezima doveo Union ovde sada sigurno može da bude zadovoljan, ne samo zbog četiri pobede, dva remija i 1:1 sa Bajern Minhenom, već i zato što pobeđuje u "klasnom ratu". "Za mene je meč sa Hertom derbi, rivalstvo koje predstavlja demarkaciju i fudbalski klasni rat. Apsurdno je što pokušavaju da predstave te mečeve u prijateljskom duhu, uz mantru o nemačkom jedinstvu", rekao je on bez uvijanja kada su ga pitali za odnose sa Hertom.

Dakle, na jednom kraju Berlina stoji Herta, u koju milijarder Lars Vindhorst upumpava milione i koja je prošle sezone jedva izbegla opstanak, a sada je 15. na tabeli i smeši joj se još jedna grčevita borba sa mnogo siromašnijim klubovima za opstanak. Sa druge stoji lider Budeslige, klub u kome se pazi na svaki evro, koji vredno radi i predstavlja ne samo kompaniju za pravljenje i trošenje novca, nego duh celog jednog kraja.

U Kepniku, jedan klub ide korak po korak, oko sebe drži svoje navijače koji su ga svojom krvlju spasili od propasti i za sada je najbolji u Nemačkoj. Takve stvari se, izgleda, mnogo lakše dese u fudbalu, nego u životu. Zato valjda fudbal i volimo.

Eisern Union!