• Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Fudbal

Hvala Arturu što je ispao ***** i ispalio me

Autor Nikola Janković
Autor Nikola Janković

Jer, u suprotnom ne bih upoznao Rodriga i Tamaru, sve bi se u ovoj priči svelo na to kako me je neki tamo Rus odjavio čim se pojavio prvi spreman da plati više. Ali, ljudi nisu takvi.

Izvor: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom

/od reportera Monda iz Rusije/

Jednom sam na vreme zakazao vožnju u drugi grad na utakmicu i umalo da ne odem.

A, trebalo je da znam. Previše sam se bio opustio, sve je nekako bilo preterano pod kontrolom.

Sofi je već bila blago cirke kad sam se preksinoć oko pola 2 vratio u Ženjin i njen stan, koji je uveliko zvonio od Svetinog hrkanja u baritonu. Iako smo u Sankt Peterburg stigli u utorak rano ujutru, video sam je tek to veče, a da se u ovom trenutku i ne sećam kako su proletela ta dva dana i gde sam sve bio.

Pila je cuba libre, dopisivala se i smejala svaki put kada bi njen brat promrmljao nešto na ruskom dok bi praznio pluća pripremajući se za novi rik.

"Ja ne mogu da zaspim kad ovako hrče", rekla mi je na srpskom sa blagim ruskim naglaskom, prevrnula očima i nastavila da se dopisuje.

Nasmejao sam se, jer sam i sam veče pre toga pomislio isto, ali je to bilo ujedno i poslednje što sam pomislio pre nego što me je probudio alarm narednog jutra. Inače ne mogu da zaspim ako je uključen televizor ili je leto pa se u Romi preko puta slavi pobeda Zvezde ili vodi rasprava na krv i nož o tome ko je kriv za poraz. Ali, posle 20 dana u Rusiji čini mi se da bih mogao da zaspim i u metrou, stojeći.



***

Ovde sam stao ovog petka ujutru, spustio ekran i zaspao obučen i nepokriven u sobi koju sam delio sa još petoricom Urugvajaca od kojih su jednom toliko smrdele noge, da ni promaja nije mogla da pomogne. Provalio sam posle da je neko taj par čarapa bacio u kantu za đubre, mada se malo promenilo jer su i dalje mogle lagano da se "vetre".

I to je Mundijal.

Nisam imao snage da nastavim da pišem nakon neprospavane noći, deset sati dugog puta od Sankt Peterburga do Moskve, uletanja pod tuš, presvlačenja, instant pakovanja (zaboravio sam punjač za lap top u stanu i pišem ovo samo zato što u Media centru postoji nešto što se zove IT helpdesk - hvala, veliko hvala), blago panične potrage za žutim fordom u kom me je čekalo to jedno slobodno mesto (Sveto, majstore!), a na njemu još sati truckanja do trenutka kada sam u centru Nižnjeg istrčao pravo pred noge ljubaznog taksiste Ilije...

U njegovom prašnjavom automobilu proveo još skoro sat i po tražeći menjačnicu koja radi u jeku jutarnjeg špica, jer u tih 40-ak minuta od dolaska u Moskvu i polaska iz nje nije bilo vremena za prebrojavanje preostalih rubalja u džepu.

Sve što se u međuvremenu dogodilo motivisalo me je da napišem tekst i pre jutrošnjeg tuširanja u jednom od dva hostelska toaleta na nas dvadesetak iz svih krajeva sveta, ali me je umor oborio.

I, odmah da kažem, dobro je što je tako bilo.

Ne samo zbog toga što dva dana u Sankt Peterburgu i naročito Sofi zaslužuju bolje od uvoda u priču o Rusu koji me je ispalio za dogovorenu vožnju veče pre polaska na put, već i zbog toga što me je pohlepni Artur(jan) doveo u poziciju da uz neupitnu pomoć svemogućeg Svete budem danas popodne za poslednjim šankom koji prodaje pravo pivo pre ulaska u zonu stadiona - tačno na vreme da primetim momka koji se zove Rodrigo i devojku po imenu Tamara!

Bez njih, ova priča svela bi se manje-više na još jednu nezaboravnu vožnju sa Svetom koja je trajala tri sata duže jer smo OPET promašili autoput i vozili se magistralom (i to je doprinelo svemu, naravno), kao i još jedno gorko iskustvo sa "BlaBla" car sharing servisom - mnogo gorem od onog sa Marijom, koja me je onomad ostavila usred ničega.

Tokom deset sati dugog puta iz Sankt Peterburga ka stanu u Moskvi, gde je trebalo da provedem noć, odspavam četiri-pet sati i pojavim se na tačnoj adresi gde će me Artur pokupiti i prebaciti do dugo čekane utakmice četvrtfinala, uzaludni su bili svi pokušaji da stupimo u kontakt s njim. Pomalo već umoran od planiranja u poslednji čas, ali i svestan da neću baš svaki put naći rešenje u "minut do 12", ovu vožnju zakazao sam na vreme, po ceni koju je istakao šofer: 800 rubalja, tj. nešto više od deset evra.

Što na samom "BlaBla" servisu, što preko WhatsAppa, razmenio sam desetak poruka sa Arturom, međutim do poslednjeg dana nije mi poslao adresu na kojoj ćemo se naći. Dok je Sveta vozio ja sam bio taj koji je pokušavao da ga dobije, uzalud. Kad smo zamenili uloge pokušavao je moj veliki brat, takođe bezuspešno. Sve dok ga nije pozvao sa svog broja telefona…

Artur mu se tada javio, ali koliko sam razumeo Svetu rekao je da ga ne čuje dobro, da je domet loš i da mu napiše poruku. Kada smo pomislili da nešto nije u redu, bili smo u pravu.

Umesto da nam potvrdi davno dogovorenu vožnju i pošalje adresu sa koje kreće(mo), Artur nam je poslao pitanje:

"Koliko plaćate?"



Uzalud ga je Sveta na perfektnom ruskom podsetio da je vožnja dogovorena na vreme i po ceni koju je sam odredio, odgovorio je istorijskim "NJET" i objasnio da je u međuvremenu cena skočila, da ima jače ponude, kao što ime servisa i kaže - bla, bla, bla… Sve to na 11 sati od trenutka kada je trebalo da krenemo, kada su svi vozovi i autobusi uveliko bili popunjeni, a neki od njih i krenuli ka Istoku.

Šta smo mu mi napisali, ne moramo ovog puta. Dve reči, kratko i nepristojno.

Neću vam ulepšavati stvarnost i pričati rusku bajku, većina njih ima odnos prema novcu koji je nama, Srbima, nepojmljiv. Ako ćete upadati u neprilike u Rusiji to će ili biti zbog prepreke u komunikaciji ili zbog love, koja menja sve.

U stan smo ušli sinoć u 00:40 i pre bilo čega proverio sam red vozova, koji je nudio dve opcije: jedan u 2:25, doduše rasprodat i jedan u 11:45, doduše takođe rasprodat. Ali, rešio sam da ne odustanem i zamolio Svetu da me odbaci do Kurskaje. Ideja mi je bila da uradim šta god je potrebno samo da uđem u neki od vagona.

Dok sam se tuširao, moj veliki brat prvo je prelistao red vožnje na autobuskoj stanici, a onda mirnim glasom kao da je sve u savršenom redu rekao:

"Ima ovde neki tip vozi za 2.000 rubalja u Nižnji, kreće u 1:20".

Pogledao sam na sat, bilo je 00:55.

"Koliko vidim, adresa je tu blizu nas, ali se ne javlja…"

To "blizu nas" u Moskvi je relativna stvar. Može da znači pet, 15, pa i 30 minuta. Kada sam išao do adrese sa koje me je Marija prethodni put vozila u Nižnji, vožnja taksijem trajala je 50 minuta. Kada smo krenuli na Sankt Peterburg, iako mi je stan blago ka severu Moskve, izlazili smo iz grada duže od sat vremena, tako da me Svetino "blizu nas" nije preterano uzbudilo dok nije povisio ton.

"Tu je, bre, blizu nas, na Prospektu Mira".

To je ime metro stanice na kojoj je, kada sam bio u Moskvi, počinjao i završavao se moj svaki radni i neradni dan. Deset do petnaest minuta hodom od stana.

Ne sećam se da mi je skoro tako skočio adrenalin, ospovao sam još jednom Artura, zagrlio Svetozara, natrpao stvari u ranac i krenuo nazad u kola. Priznajem, i Sveta se malo unervozio kad nismo uspeli isprva da "nabodemo" pravi auto.

U njemu, sačekao me je "prebrzi" vozač, koji se uporedo upoznavao, dogovarao, pregovarao, razgovarao telefonom i pričao sa dvojicom ortaka, takođe spremnim da za istu sumu novca napune svoje karavane i krenu u koloni na skoro 500 kilometara dug put.

Dve hiljade rubalja za "car sharing" za tu distancu je mnogo, mada je voz dva i po puta skuplji, a avion deset i "kusur" puta. Ali, gledajući iz moje pozicije, to je bila cena koju ne dovodite u pitanje. Troje mladih Rusa od kojih niko nije govorio engleski ušli su u kola još tu, na Prospektu Mira, dvoje tamnoputih Francuza nešto kasnije, na izlasku iz Moskve, a posle pet i po sati vožnje uz pet i po sati ruskog repa "drajver" nas je istovario u blizini Železničke stanice u Nižnjem...

...koju sam znao napamet

Dobro, pretpostavljate da nisam imao ni smeštaj, ni dogovoren put nazad, ali to nije bilo bitno - treći put stajao sam na Trgu Republike sa rancem na leđima i treći put me odgovori na ta pitanja nisu uznemiravali. Uspeo sam.

Bilio je nešto posle 7 jutros, pozvao sam desetak hostela, u dva navrata uspeo da razgovaram sa nekim ko zna engleski, jednom dobio odgovor da postoji slobodan krevet i tu sam nabasao na Iliju.

Ilija zapravo i nije taksista, niti njegov automobil izgleda kao taksi. Ali, Mundijal je doba godine kada se od taksiranja može fino zaraditi, pa se Ilija uključio u Yandex servis koji funkcioniše poput Ubera - samo bolje, ako govorimo o Rusiji. Njegovo poznavanje četiri reči engleskog jezika vratilo nas je na Google translate opciju na telefonu, putem koje sam ga zamolio da na putu ka prvom krevetu u koji ću leći posle više od 48 sati nađemo menjačnicu.

Reći ću vam samo da je to potrajalo, ali i da mi je prijalo.

Uz pomoć "prevodioca" fino smo se ispričali, kad sam mu rekao da je iz Srbije odmah je potražio "srpsku muziku" na telefonu i puštao mi Đurdevdan, pa Zdravka Čolića dok smo milili u jutarnjem špicu i uzalud tražili gde ću promeniti novac. Jer, sve su se banke otvarale u isto vreme, u 9.

"Najljubaznije vas molim da prihvatite da će ova potraga za bankom malo podići cenu vožnje", otprilike je bila jedna od stvari koju je izgovorio telefon, što nije dolazilo u pitanje, ali mi je pomoglo da krupnog smeđokosog Rusa doživim na pravi način.

Ne kao čoveka koji je rešio da me opelješi, već da mi pomogne. Ne kao Artura. Ilija je, recimo, hteo da ide sa mnom i u banku za svaki slučaj. 

Najviše mu se dopalo kad sam rekao da mi se Rusija svidela, ali mu je bilo krivo što Nižnji nije bio moj odgovor na njegovo pitanje o tome koji mi je grad najlepši. Za ovu temu, inače, čuvam poseban tekst, pa ću je sad preskočiti.

Na kraju, rastali smo se uz moje:

"Rasija čempion", zbog čega je stegao pesnicu i uzviknuo:

"Jeee!"




Ispred mene na recepciji stajala su dva momka u dresovima Argentine, od kojih mi se crnokosi obratio čim me je ugledao i pitao odakle dolazim.

"Servija?", pitao je i rekao da su njih dvojica iz Argentine.

Pokazao sam ka njihovim dresovima i prokomentarisao da je to očigledno, ali i pitao da li će navijati za Urugvaj.

"Da, navijaćemo za njih. Mi njih volimo, iako oni nas ne vole".

Oni su dobili sobu broj 2, ja broj 4 i krevet na spratu ispod kojeg je bio onaj na kog sumnjam da nam je zakiselio vazduh u prostoriji. Nisam siguran da sam vezao tri sata sna pre nego što sam se našao na glavnom šetalištu, okružen jednim i drugim navijačima u manje-više uobičajenim stanjima - veselim i pijanim na terasama lokalnih barova.

Ništa, ali baš ništa neuobičajeno se ne bi dogodilo da na nekih kilometar od "gejta" nisam ugledao štand na kom se točilo pivo, uz glasnu muziku. To u prethodnih 20-ak dana nisam mogao da vidim, jer je važila prilično stroga prohibicija ne samo na i oko stadiona, već i na samim prilazima.

(pogledajte video prilog o svemu što mi se događalo juče i danas)

Pogledajte

00:00
Od Sankt Peterburga do Nižnjeg
Od Sankt Peterburga do Nižnjeg
Izvor: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom
Izvor: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom



Za stolom pored sedeli su tamnoputi tip u Penjarolovom dresu, ogrnut zastavom Urugvaja i vesela devojka, koja je čas ustajala i đuskala, čas sedela i pevala, čas nazdravljala, pa opet sve u krug. Zaista nemam pojma zašto sam to uradio, umesto jednog naručio sam dva piva, seo za njihov sto bez pitanja i pružio jedno ka njima.

"Ćao, ovo je za vas".

Prvo su se pogledali, momak je rezervisano prihvatio piće jer su prethodno već bili popili, ona mu je prinela čašu da podele i tada smo započeli razgovor. Kada sam rekao da sam iz Srbije, sve se promenilo u sekundi. Tip je sa osmehom "oko glave" zavrnuo levi rukav dresa i pokazao mi tetovažu na mišici.

Flaša rakije. Šljivovice.

Izvor: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom



Ako sam za njih desetak sekundi pre toga bio stranac, od kog možda ne bi trebalo da prihvataju piće, od tog trenutka imao sam osećaj kao da sedim s prijateljima koje dugo nisam video.

Ispričao mi je da je tokom proputovanja Istočnom Evropom došao na dva dana u Beograd, ostao pet, pa se vratio na još dve nedelje, kao i da planira da dođe ponovo. Da je samo putovao, putovao, putovao i pomislio da to što radi možda i nema nekog preteranog smisla, ali da se onda našao u Srbiji i osetio dobrodošlim, poželjnim... Da se lično uverio da je sve što ikad čuo o Srbima bilo pogrešno u odnosu na ono što je doživeo kod nas i da je slično osetio i u Rusiji.

Pričali su mi koliko vole svoju reprezentaciju, koliko nemaju dilemu oko toga da će momci dati sve od sebe i ako izgube od Francuske i da će oni sigurno biti ponosni. Da su kod kuće svi ponosni na taj fudbalski tim i "učitelja" Tavareza.

"Ovo je fudbal, ovo...", pokazivao je Rodrigo na sto za kom smo sedeli, a na kom je vetar već poobarao prazne plastične čaše.

Iskoristio sam priliku da ih pitam za tvrdnju one dvojice Argentinaca iz hostela. I potvrdili su.

Izvor: MONDO/Nikola Janković/snimano Alcatel telefonom



Tamara je rekla da oni vole svoje komšije ovako, lično, kada se sretnu i upoznaju, ali da je Urugvajcima preko glave sujete i kompleksa više vrednosti koju, kako tvrde, Argentinci imaju prema svima u Južnoj Americi. Čak i kada je fudbal u pitanju.

"Nisu osvojili ništa decenijama, šta je s njima? Brazilci su bolji, to je bar očigledno. A, oni se ponašaju kao da ne postoji niko osim njih. Nama su pričali kako će Mesi izbaciti Ronalda u četvrtfinalu, jer će nas Portugal pregaziti, a pogledajte ko igra danas? Nikad ne govore o tome da je protivnik možda igrao dobro, samo o tome kako su oni iz ovog ili onog razloga bili loši", pričao je Rodrigo.

"Mnogo galame, to nas nervira".

Nevoljno su potom priznali da ne postoji niko ko može da se meri sa "gaučosima" kada je navijanje u pitanju, da ih i oni kopiraju, ali da je to sve na čemu im zavide.

Kada sam im rekao da ću im rado biti domaćin kada sledeći put požele da dođu u Srbiju, Tamara mi je poklonila šal sa bojama Urugvaja koji sam okačio oko vrata dok sam ulazio na stadion, samo dan nakon što sam napuštajući stan u Sankt Peterburgu na prozoru ostavio Mitrovićev dres sa brojem "9" kao znak zahvalnosti Sofiji za gostoprimstvo i poruku da mogu doći kad god poželim.

I kako onda da vam pišem da su ljudi kao Artur?

Mogu samo da mu budem zahvalan na svemu.

Komentari 4

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Косингас

Ако је Артурјан, онда није Рус. :)

Flasa Rakije

Ja sam novi opijum za mase....

Zabrinuti

Nikola, dobro je... :)

loader