PARTIZANOVA LEGENDA ZBOG MARADONE MORALA DA ODE: "Kakav je bio? Nikakav!", otkrio u MONDO intervjuu!

Admir Smajić ga je uvrstio u svojih TOP 11 i ispričao zanimljivu priču – kad se Aca naljuti u toku igre, počne toliko brzo da priča da ga apsolutno ništa ne razumeš.

"To je od muke. Nije mu bilo prvi put da napravi takvu grešku. Ali gde da ga udavim, pa Pera je bio jak ko mečka".

I da razjasnimo odmah na početku… nije ni Aleksandar, ni Aca… on je Aco Trifunović.

"Imao sam problema u školi, ne samo sa imenom, već i sa datumom rođenja. Rodio sam se 10. maja, a u dokumentima je pisalo nešto sasvim drugo. U Italiji nisu znali kako da me zovu… oni Aco čitaju ’Ako’… pa su pokušavali sa jednim ’S’, ali to je onda ’Aza’. Na kraju su pisali kako se kome svidi".

Dobrodošli u Mojih TOP 11, sa Acom Trifunovićem, prgavim momkom lepih manira i nepogrešivog šuta sa 11 metara.

…

PARTIZAN 1972 – 1983

Kandidati iz Partizana:

Golmani: Petar Borota, Radmilo Ivančević, Rade Zalad, Ranko Stojić

Odbrana: Radomir Antić, Dragan Arsenović, Borislav Đurović, Ivan Golac, Nikica Klinčarski, Refik Kozić, Rešad Kunovac, Vlada Pejović, Miodrag Radović, Nenad Stojković, Predrag Tomić, Trifun Kovačević, Sead Mašić, Dragi Kaličanin, Ljuba Radanović, Slobodan Rojević, Vladimir Vermezović

Vezni red: Jusuf Hatunić, Miodrag Ješić, Sava Paunović, Miroslav Polak, Dževad Prekazi, Momčilo Vukotić, Aranđel Todorović, Slobodan Pavković, Zvonko Živković, Admir Smajić, Zoran Dimitrijević, Novica Kostić, Radomir Radulović, Sead Sarajlić

Napad: Boško Đorđević, Pavle Grubješić, Vukan Perović, Ilija Zavišić, Slobodan Santrač, Miloš Đelmaš, Zvonko Varga, Dragan Mance

Za dolazak u Partizan vezana je vrlo zanimljiva priča.

"U ekipi kraljevačke Sloge igrao je još jedan Trifunović sa kojim nisam bio ni u kakvom srodstvu. Partizan je poslao skaute da gledaju njega, a evidentirali su mene. Ugovor je potpisan samo par dana nakon što sam stigao iz vojske i imao sam sreće da je klub jednu kratku pauzu u prvenstvu iskoristio za neku turneju po inostranstvu. Odigrao sam odlično protiv vojne selekcije Sirije, dao gol i time dodatno skrenuo pažnju na sebe. Odmah po povratku u zemlju, ubacili su me u prvi tim i tako sam uzeo učešće u finišu one čuvene sezone koja je završena golom Bjekovića u poslednjim sekundama utakmice u Ljubljani".

To mu je bila prva, od ukupno tri titule koliko je osvojio u Humskoj.

"U Ljubljanu smo otputovali bez neke velike euforije, jer ništa nije zavisilo od nas. Hajduk je držao prvenstvo u svojim rukama i pobeda protiv OFK Beograda na Karaburmi garantovala mu je osvajanje prvog mesta, bez obzira na rezultat našeg duela sa Olimpijom. Desilo se da Splićani nisu uspeli da probiju bunker romantičara i meč se završio 0:0. Nikada neću da zaboravim tu poslednju akciju i način na koji je Nenad šutnuo loptu. Vreme ističe, gubiš svaku nadu i već vidiš kako titula odlazi na Poljud… i onda… Bjeković nije ni šutnuo kako je želeo, zahvatio je zemlju umesto lopte… verovatno bi Dalanović i odbranio da je ta lopta zahvaćena kako treba. Ovako je dobila čudnu putanju, prevarila golmana Olimpije i završila u mreži".

Javna je tajna da je Hajduk premirao Ljubljančane da izginu na terenu protiv Partizana.

"Sve je moguće… bilo je tu i drugih konekcija… igrate dugo godina jednu istu ligu, svako ima svog prijatelja, rođaka, kuma… Meni su i ta premiranja na mestu, zašto da ne. Bitno je da sve protekne u duhu fer-pleja, da bude pošteno i da pobedi bolji. Mislim da smo te sezone zaslužili titulu, uprkos teškom porazu od Hajduka. Splićani su slavili na JNA sa 6:1 iz bukvalno šest šuteva u okvir gola. Jako čudna utakmica, nijedan gol ne bih stavio na dušu golmana Ivančevića. Jednostavno, dogodi se dan kada vam ništa ne polazi za nogom. Mi smo ređali šanse, promašivali… a oni, kako šutnu, tako se lopta zakoprca u mreži. Partizan je bio ekipa koja i kad vodi 3:0, ide svim silama da postigne i četvrti. Tako i kad gubi. Navijači su cenili takav pristup i zato su nas i posle debakla sa Hajdukom nagradili ovacijama".

Dve godine posle Ljubljane, Partizan stiže i do osme titule prvaka Jugoslavije.

"Pre početka prvenstva niko nas nije ubrajao u favorite. Nismo imali ni pritisak od strane uprave da moramo po svaku cenu da budemo prvi. Ušli smo rasterećeno, nizali pobede i na kraju osvojili titulu sa rekordnim brojem bodova. Imali smo veliki fond igrača i svaki rezervista je maksimalno iskoristio ukazanu šansu. Prelomni trenutak je bio u Osijeku, odigrali smo nerešeno što nam je bilo dovoljno da u poslednjem kolu rešavamo šampiona pred našim navijačima. Ispostavilo se da je Zvezda kiksnula sa Slobodom u pretposlednjem kolu i naše slavlje je moglo da počne i pre završnih 90 minuta prvenstva".

Ta Sloboda je mnogima mrsila račune u bivšoj Jugoslaviji.

"Iskreno, ja se ne sećam kad smo ih dobili u Tuzli, možda samo jednom i to u mojoj poslednjoj sezoni u Partizanu. Bili su prava domaćinska ekipa, kao i mnoge u to vreme… klasika, jaka odbrana i uvek neki robustni špic u navali. Svako gostovanje je bilo na nož. Ja nisam voleo grbave i loše terene… blatnjave jesam, to mi nije bio problem. Ali kada vidim da je teren tvrd i bez trave, smuči mi se. Kao recimo u Podgorici ili Rijeci… tamo nikako nisam voleo da igram".

U šampionskoj sezoni Aco je dao dva gola Trepči, jedan Vojvodini u Novom Sadu, jedan Zvezdi…

"Svakako da taj gol u Derbiju ima specifičnu težinu. Nisam ja bio neki golgeter, imao sam potpuno drugačija zaduženja na terenu. Igrao sam dosta široko, nisam bio vezan isključivo za defanzivu i dešavalo se da se ubacim iz drugog plana ili da zatresem mrežu iz prekida. Sezonu pre toga, postigao sam samo dva gola, protiv Veleža u Mostaru 1:1 i OFK Beograda na Karaburmi 2:2. Meni su asistencije pričinjavale veće zadovoljstvo od gola. U pohodu na tu drugu titulu presudila je serija od četiri uzastopne pobede protiv ekipa iz vrha tabele. Slavili smo protiv Hajduka u Splitu sa 2:1, pa smo zgazili Dinamo na JNA 5:1, dobili OFK sa 3:2 i na kraju Zvezdu 3:2. To je Derbi koji je obeležio Moca Vukotić sa dva gola, Santrač je postigao treći… ja sam bio strelac u pobedi od 3:1 tokom jesenjeg dela prvenstva. Trijumfi u oba meča protiv ljutog rivala dokazuju da smo te sezone zaista bili najbolji u Jugoslaviji".

Uporedo sa ofanzivnim izletima pred gol protivnika, morao je da vodi žestoke borbe sa vrhunskim majstorima fudbalske igre kojih je u to vreme bilo mnogo od Vardara do Triglava.

"Često sam imao zadatak da motrim na Franju Vladića iz Veleža i Juricu Jerkovića iz Hajduka. To su mi dva najteža protivnika u karijeri. Nije bilo lako i danima sam morao da razmišljam o njihovim manama i vrlinama. Nisam bio tip igrača koji će se zalepiti za direktnog rivala i igrati flastera 90 minuta. Uvek sam hteo više, da učestvujem u napadima svoje ekipe, ali da stignem na vreme nazad i zatvorim prostor ispred našeg gola. Vladić je uvek bio jako nezgodan za čuvanje i sa njim sam imao mnogo problema. Bavio sam se isključivo fudbalskim detaljima i nisam trošio energiju na neke sporedne stvari… recimo na sudije… iako se dešavalo da nas pokradu… odemo u Zenicu, sudija ti pre utakmice kaže ’šta se trudiš, ovo je rešeno’… ti ne znaš da li je ozbiljan ili te samo provocira".

U Acino vreme, Partizan osvaja prvi i za sada jedini evropski trofej.

"Bili smo prvi u Mitropa kupu, takmičenju u kome su nastupale ekipe iz Jugoslavije, Italije, Mađarske, Austrije i Čehoslovačke. Sećam se dobro odlučujuće utakmice sa Honvedom, jako hladno vreme, težak teren… Odigrali smo vrlo dobro i mojim golom iz penala u ranoj fazi meča uspeli da dođemo do minimalne pobede. Pored Honveda i Zbrojovke, u grupi smo imali i Peruđu koja je te sezone ostvarila najveći uspeh u istoriji kluba osvajanjem drugog mesta u Seriji A. Koliko se sećam, nisu izgubili nijednu utakmicu u čitavom prvenstvu. Za razliku od Srednjeevropskog kupa, u Kupu Maršala Tita ništa nam nije išlo od ruke. Ispadali smo redovno od ekipa koje su na papiru bile totalni autsajderi… Galenike, Čelika, Slobode, OFK Beograda, Želje… samo smo jednom dogurali do finala, ali smo i to izgubili u dve utakmice od Rijeke".

Između osme i devete titule, Partizanu ni u prvenstvu nisu cvetale ruže.

"Mocin odlazak u Bordo je bio nenadoknadiv gubitak. Pričalo se da bi Sušić mogao da dođe u Partizan, ali su u Sarajevu učinili sve što je u njihovoj moći da ga zadrže na Koševu. Ostali smo bez kreativca na sredini terena i to se odrazilo na rezultate. Uprava je vukla neke nelogične poteze, meni je neshvatljivo da se Biće Mladinić nađe na udaru odmah posle sezone u kojoj smo igrali fantastično i koju smo završili superiorno na prvom mestu. To su greške u koracima koje su neminovno dovele do posrtanja u šampionatu. Primera radi, godinu dana nakon titule, završili smo 15. na tabeli, sa samo bodom više od Zagreba koji je ispao iz lige".

Kada se klub konačno konsolidovao, stigla je i deveta titula.

"Još jedna sezona u koju smo ušli kao favoriti iz senke i na kraju prvi prošli kroz cilj. Pojavila se plejada mladih igrača… Mance, Smajić, Živković, Varga, Đelmaš… išli smo utakmicu po utakmicu i na polusezoni shvatili da možemo da se uključimo u borbu za prvo mesto. Svi pamte taj antologijski duel sa Dinamom na stadionu Crvene zvezde, ali ću podsetiti da je i jesenji megdan sa ’modrima’ bio takođe uzbudljiv i spektakularan. Slavili smo na Maksimiru sa 4:3 i svima stavili do znanja da moraju najozbiljnije da računaju na nas".

Direktan duel za titulu protiv kaznene ekspedicije Ćire Blaževića pomeren je iz dva razloga na stadion u komšiluku.

"Održavao se slet na JNA i teren je bio drastično oštećen. A ruku na srce, interesovanje javnosti je premašivalo realne kapacitete našeg stadiona. Neki kažu da je na Marakani te večeri bilo 107.000 ljudi. Dinamo je posle 45 minuta vodio sa 2:0 i činilo se da ćemo srušiti sve ono što smo marljivo gradili tokom cele sezone. Samo što je počelo drugo poluvreme, gurnuo sam pas u prostor Zvonku Vargi koji se našao u duelu sa golmanom Vlakom i sudija Zuber je pokazao na penal. Nisam imao ni najmanju dilemu. Bio sam već iskusan, 33 godine, mogao sam da istrpim pritisak. Postavio sam loptu na belu tačku i rutinski zatresao mrežu. Kada je Mance u finišu susreta izjednačio na 2:2, nastao je delirijum na stadionu. Sačuvali smo dva boda prednosti u odnosu na Dinamo i napravili ogroman korak ka tituli".

Iako su do kraja trke imali još mnogo visokih prepreka…

"… jeste, ali je remi sa Dinamom prelomio prvenstvo. Slavili smo posle i protiv Zvezde 3:2, Želje 2:1… plašili smo se najviše utakmice u Tuzli, za nas tradicionalno neugodnog gostovanja. Uspeli smo da pobedimo Slobodu sa 2:1 i to su bila ključna dva boda u pohodu na titulu. Poslednje kolo je bilo protiv Veleža, spektakularna atmosfera na našem stadionu, aplauzi za Bajevića koji se opraštao od dresa mostarskog tima… odigrali smo 1:1 što je bilo dovoljno za overu prvog mesta i nezapamćeno slavlje Partizanovih navijača. Ako bih morao da biram, najdraža mi je ona druga titula, ona me najviše nosila. Ova treća, već sam sazreo, moja poslednja sezona u Partizanu… kad si veteran, drugačije slaviš uspehe i trofeje, sve shvataš kao posao… a kad si mlađi, to letiš po terenu, ne znaš gde se nalaziš".

Ipak, osvajanju treće titule je dao ubedljivo najveći doprinos pošto je sa devet golova bio drugi strelac tima iza neprikosnovenog Dragana Mancea.

"Izvodio sam penale bez greške, što je opet posledica iskustva… nisam se plašio odgovornosti jer sam znao da mi ništa neće zameriti ni ako promašim. Bilo je tu zaista teških utakmica, neočekivanih poraza… recimo, na početku prvenstva smo doživeli totalni debakl u Skoplju, Vardar nas je pobedio sa 5:0… ali smo već u narednom kolu istim rezultatom dobili Vojvodinu i povratili samopouzdanje. Tu sam dao gol… pogađao sam još mrežu Hajduka, Dinama iz Vinkovaca, Olimpije, Slobode, Radničkog iz Niša… ipak, nijedan nije bio toliko lep kao onaj u Novom Sadu u sezoni 1977/78… šut sa 20 metara, predivan gol… moj najlepši u karijeri".

Kuriozitet svoje vrste – sva tri puta kada je Aco Trifunović osvajao titulu prvaka Jugoslavije, Partizan je u Kupu šampiona izvlačio ekipu po imenu Dinamo.

"Najpre Dinamo iz Kijeva, posle Dinamo iz Drezdena i na kraju Dinamo iz Berlina. Žao mi je tog Drezdena, nismo bili na visini zadatka. Nekako izmoreni, prazni… ponestalo je koncentracije kad su se šutirali penali. Više sam dodao loptu golmanu, nego što sam šutnuo. To je moj najgori penal u životu i jedan od retkih koje nisam iskoristio. Posle je i Zavišić promašio i Dinamo je otišao dalje. To je ona utakmica na kojoj je Borota napravio neshvatljivu grešku… istrčao je fenomenalno i presekao napad Nemaca, ali nije primetio da se jedan njihov igrač zaleteo i završio u mreži. Počeo je da se dere na nas što nismo zatvorili, spustio loptu na zemlju, ovaj dečko se vratio, uzeo loptu i šutnuo je u prazan gol".

Ništa ne bi bilo čudno, da Borota istu grešku nije napravio i tri dana kasnije protiv Crvene zvezde.

"Meni je bilo čudno da sam samo ja shvatio o čemu se radi… niko od igrača nije primetio da je neki navijač sa juga dunuo u pištaljku. To je Borotu prevarilo jer je mislio da je sudija svirao faul, opet je spustio loptu da izvede prekid, Šestić mu se prikrao iza leđa i zatresao nebranjenu mrežu. Hteo sam da puknem od besa, uhvatio sam Peru za gušu… da iskalim sve to iz sebe. Borota je još veći gaf napravio kasnije u Engleskoj. Meni je lično ispričao šta mu se dogodilo u Čelziju. Odbranio je penal, sudija ga je ponovio, on je još jednom odbranio i tom prilikom mu kačket spadne sa glave i završi u golu… on mi kaže ’mislio sam da će još jednom da ponovi penal, otišao sam po kačket, a sudija je pokazao na centar’. To je garantovano istinita priča. Pitao sam ga bar pet puta i uvek je verzija događaja bila ista".

 …

TOP 11 – Nenad STOJKOVIĆ (odbrana)

"Vrhunski libero. Vrlo inteligentan, pametan. Imao je sjajan odraz, znao da igra što je u to vreme bilo vrlo bitno… da kao odbrambeni igrač umeš sa loptom. Sećam se gola u Splitu, kad smo ih dobili 2:0… istrčao je kontru i zatresao mrežu Hajduka… dakle, ne iz prekida. Čak ni u današnjem fudbalu nema mnogo tih defanzivaca koji se ne plaše da iznesu loptu, naprave višak, ugroze gol protivnika. Imao je živaca, bio je strpljiv i to mu je pomoglo da napravi odličnu karijeru. Van terena malo specifičan… doduše, imao je i na terenu neke svoje vijuge, ali maksimalno korektan momak. Nije slučajno zabeležio toliko nastupa za Tim sveta i Tim Evrope… neko je tamo morao da ga pozove, zar ne? Viđamo se redovno u avgustu svake godine kada Refik Kozić organizuje druženje bivših igrača Partizana".

…

TOP 11 – Moca VUKOTIĆ (vezni red)

"Neverovatan tehničar. Kako god mu dodaš loptu, ona je dobra. Moca je bio klasična desetka od koje su zavisile sve akcije Partizana. Bez obaveza u defanzivi, samo organizacija igre, mašta i kreacija. I naravno, golovi. Koliko je značio Partizanu najbolje se videlo kada je otišao u Francusku. Za takve igrače ne postoji alternativa. Umeo je da se nosi i sa popularnošću, mada su u to vreme fudbaleri živeli drugačije. Nisu bili opterećeni time što su fudbaleri. Većina njih nije ni volela da ih prepoznaju na javnim mestima. Bolje da te ne znaju, da budeš sam svoj, sa svojim društvom, porodicom i to ti je sasvim dovoljno".

…

TOP 11 – Miodrag JEŠIĆ (vezni red)

"Pravi fajter, ali je pored toga znao i da igra. Ma kakvi, prva liga. Odigrao je fenomenalno libera kada je Neša Stojković otišao u vojsku. Mnogo zahvalan igrač, za više uloga u timu. Nešto poput Nikice Klinčarskog… da zatvori rupu gde je to neophodno, da se prilagodi promeni taktike, da odradi zadatak… tip igrača koji ti samom pojavom na terenu uliva veliku sigurnost. Posle je otišao u Tursku i napravio lepu karijeru".

…

ASKOLI 1983 – 1987

Kandidati iz Askolija:

Golmani: Roberto Korti, Luiđi Muraro

Odbrana: Serđo Alezijani, Donato Anzivino, Antonio Bogoni, Filipo Ćiterio, Valter De Veki, Leonardo Menikini, Karlo Perone, Paolo Pokeši, Đuzepe Sabadini, Katelo Ćimino, Flavio Destro, Antonio Gaspari

Vezni red: Domeniko Agostini, Anotnio DelOljo, Đuzepe Greko, Đuzepe Jakini, Andrea Mandorlini, Enriko Nikolini, Đuzepe Kariljo, DIRSEU, Alberto Marketi, Italo Skjavi, Fulvio Bonomi, Đankarlo Pazinato, Mauricio Đovaneli

Napad: Karlo Borgi, Žuari, Valter Novelino, Lorenco Skarafoni, Valerio Alezi, Aldo Kantaruti, Frančesko Vinćenci, Patrisio Ernandez, Masimo Barbuti, Đuzepe Inkoćati

…

Partizanu je poklonio srce, dušu i titule. Red je bio da u inostranstvu reši egzistenciju svoje porodice.

"„Imao sam kombinaciju sa Đenovom preko jednog našeg navijača koji je poznavao ljude iz Italije. Posle se javio i Cirih, Jurica Jerković je bio tamo i nagovarao je čelnike kluba da me angažuju, ali je trener Kordić bio protiv i to je puklo. Na kraju sam prihvatio predlog poznatog menadžera Naletilića i potpisao za Askoli. Trener je bio Karlo Macone, njihova legenda… sedeo je u dva mandata skoro 15 godina na klupi Askolija, posle toga napravio sjajne rezultate sa Romom, Peruđom, Bolonjom, Brešom… shvatio sam već prvog dana da Italijani imaju sasvim drugačija shvatanja fudbala. To je, brate mili, kad se izađe na teren, gineš 90 minuta i samo te to zanima… zaboravljaš šta ti radi mama, kako ti je žena, gde su ti deca… gas do daske i nema foliranja. Bez velikog veselja kad se pobedi, bez tuge ako se izgubi. Guraš dalje i čekaš novu utakmicu".

A njegova prva utakmica u italijanskoj avanturi pretvorila se u košmar.

"Jedno gorko iskustvo… otišli smo na Dele Alpi i primili sedam komada od Juventusa. Ali, meču je prethodio štrajk igrača. Nije bilo rešeno pitanje premija za novu sezonu, došlo je do pobune u svlačionici i malo je falilo da ne otputujemo za Torino. Ja sam bio novajlija i nisam se previše mešao, stigli smo sa zakašnjenjem i doživeli katastrofu. Paolo Rosi i Platini su dali po dva gola, Bonjek jedan… Možda je i bolje što smo pukli, jer su u klubu brzo reagovali i smirili pobunu. Usledila je serija odličnih rezultata… dobili smo Inter, pružili jak otpor Milanu, Romi, Laciju… čak smo i Juventus iznenadili na startu prolećne polusezone i bez problema obezbedili opstanak u ligi. Dao sam dva gola u toj prvoj sezoni, oba protiv Kazertane u Kupu Italije".

Godinu dana kasnije, Verona postaje senzacionalni šampion Italije, a Askoli ispada u Seriju B.

"Ja sam na polovini te druge sezone imao veliki peh, došlo je do preloma noge na jednoj trening utakmici i morao sam na dužu pauzu. Pošto je u to vreme svaki klub smeo da registruje samo dva stranca, zamolili su me da svoju licencu ustupim nekom drugom igraču iz inostranstva. To sam i učinio, tako da tu sezonu nisam ni igrao, već samo trenirao i živeo u Askoliju. Došao je Dirseu, čuveni brazilski reprezentativac koji nije sprečio da klub ispadne iz lige. Tu je bio i Argentinac Patrisio Hernandez, koji nije puno igrao… ali je sa loptom činio čuda… počinje trening, ekonom nam dodaje lopte, svi je hvatamo u ruke, on je prima na grudi i žonglira do centra igrališta".

Ne da nije pomogao Dirseu, nego nije ni Boškov.

"Vujke je došao u trenutku kada smo već bili u opasnoj zoni. Izgubili smo u poslednjem kolu od Udinezea i to je značilo selidbu u niži rang. Tada su na snazi bili propisi po kojima automatski nisam imao pravo nastupa u Seriji B. Tu je Boškov iskoristio svoj autoritet i uspeo da mi izdejstvuje licencu. Odigrali smo odlično, bili najefikasnija ekipa prvenstva i izborili ekspresan povratak u elitu. Blistao je napadački trio Barbuti-Inkoćati-Vinćenci, ali sam se i ja na par utakmica upisao u strelce… protiv Peruđe, Katanije, Kampobasa, Palerma, Lacija, Katancara… bio sam standardni član prve postave, propustio sam samo poslednje dve utakmice zbog crvenog kartona. U Kupu smo ispali od Rome, Tovaljeri nam je dao tri komada".

Povratnička sezona u Seriji A i oproštaj od Apenina…

"Imao sam još godinu dana ugovor, ali se pojavio Maradona i morao sam da odem iz Askolija".

Maradona?!?!?

"Da, Hugo Maradona. Dijego je postavio ultimatum da će ostati u Napoliju ako njegovom rođenom bratu pronađu angažman u Italiji. Izbor je pao na Askoli i šta sam drugo mogao nego da spakujem kofere".

Pa, kakav je bio Hugo?

"Nikakav (SMEH). Naravno, nije ni igrao. Ali, to je tako… Dijegova reč je u to vreme bila zapovest. Mada je bratu učinio kontra-uslugu… videlo se odmah da ne poseduje kvalitet i da neće napraviti ništa u karijeri".

Sreća pa je Hugo stigao tek po završetku Mitropa kupa…

"Posrećilo mi se da još jednom trijumfujem u tom takmičenju. Pravila su bila promenjena u odnosu na period kad sam sa Partizanom osvojio trofej. Nastupali su šampioni Drugih liga iz zemalja Centralne Evrope. U polufinalu smo pobedili Spartak iz Subotice, koji je te godine sa Ljupkom Petrovićem ušao u Prvu igu Jugoslavije. Finale je igrano na stadionu Del Duka po oblačnom vremenu… protiv Bohemijansa… i opet je jedini gol postignut iz penala. Imao sam čast da sa kapitenskom trakom oko ruke podignem pobednički trofej".

…

TOP 11 – Đuzepe JAKINI (vezni red)

"Igrali smo protiv Napolija i novinari su pitali Boškova da li je pripremio neki poseban recept za Maradonu. Vujke se šeretski nasmešio i rekao da ima rešenje za argentinskog asa. Ovi su bili uporni i insistirali na detaljima… Tada je Vuke izgovorio njegovo ime i svi su bili u čudu. Jakini je u to vreme bio u omladincima i niko nije verovao da će neki golobradi momak dobiti zadatak da igra flastera na najboljem igraču sveta. Vujke se nije šalio, zaista je Bepea zalepio za Maradonu i ovaj se nije video celu utakmicu. Viđam ga često na televiziji, daje izjave… vodio je Fiorentinu dok nije došao Prandeli… drago mi je da se dokazuje kao trener".

…

TOP 11 – Andrea MANDORLINI (odbrana)

"Odličan momak i veoma pouzdan defanzivac. Iz Askolija je otišao u Inter i zajedno sa čuvenim nemačkim trijom Mateus-Breme-Klinsman učestvovao u svim uspesima milanskog kluba krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Iskoristio sam priliku kada je igrao protiv Crvene zvezde, pa sam išao da ga posetim u jednom beogradskom hotelu… Ponikao je u školi Askolija i veoma ga poštuju u celoj Italiji".

…

TOP 11 – Antonio BOGONI (odbrana)

"Razmišljao sam i o Valteru Novelinu koji se nadavao golova u toj drugoligaškoj sezoni. Ali, šta znam… Novelino je jedan ’cirkuzaner’ (smeh). Malo ’folerčić’, ali je znao da igra, nije sporno. Onako mali, sitan, pravi Italijan… kupio je te otpatke i bio vrlo spretan i protivničkih 16 metara. Ipak, neka bude Bogoni. Bio mi je vrlo simpatičan… i nećete verovati ono što ću vam sada reći… tog kobnog 8. marta kada sam doživeo tešku povredu, on je bio igrač koji mi je slomio nogu. Igrali smo kontrolnu utakmicu, hteo sam da zahvatim volej, Bogoni je postavio nogu i došlo je do pucanja. Nije bilo namere, dešava se… Super smo se slagali van terena. On je dao gol iz penala u toj utakmici protiv Bohemijansa kada je osvojen evropski trofej".

…

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1977 – 1983

Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:

Golmani: Petar Borota, Ivan Katalinić, Ratko Svilar, Tomislav Ivković

Odbrana: Dražen Mužinić, Mario Boljat, Vedran RožićNenad Stojković, Džemal Hadžiabdić, Zvjezdan Cvetković, Slavoljub Nikolić, Ive Jerolimov, Nijaz Ferhatović, Faruk Hadžibegić, Zoran Jelikić, Jasmin Džeko, Mirza Kapetanović, Zoran Vujović

Vezni red: Jusuf Hatunić, Velimir Zajec, Momčilo Vukotić, Slaviša Žungul, Dušan Nikolić, Ivica Šurjak, Safet Sušić, Boško Đurovski, Danilo Popivoda, Sead Sušić, Nikica Cukrov, Vladimir Petrović, Damir Desnica, Zvonko Živković, Ivan Gudelj, Miodrag Ješić, Srećko Bogdan, Dževad Šečerbegović

Napad: Zoran Filipović, Miodrag Kustudić, Vahid Halilhodžić, Stjepan Deverić, Mitar Mrkela, Zlatko Kranjčar, Zlatko Vujović

Jugoslavija je u finiš kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1978. ušla sa minimalnim izgledima da ode u Argentinu i selektor Valok je uoči utakmicu u Bukureštu rešio da totalno podmladi ekipu.

"Utisak je bio da su svi digli ruke od Plavih i da niko nije verovao da protiv Rumuna možemo do željenog rezultata. Trebala nam je pobeda sa što većom razlikom da bi u poslednjem kolu protiv Španije imali teoretske šanse za odlazak na Mundijal. Bilo je tu još debitanata, Valok je u odnosu na utakmicu u Zagrebu koju smo izgubili od Rumunije ostavio samo dva igrača – Mužinića i Šurjaka. Taktika je pala u vodu već u uvodnih 15 minuta meča. Golovi su se nizali kao na traci, puno preokreta, šansa za šansom… primali smo glupe golove, ali isto tako stizali da izjednačimo i pređemo u vođstvo. Stvarno čudna utakmica, da je neko režirao teško da bi se odlučio za takav scenario. Dao sam gol za 5:4, da bi Zoran Filipović stavio tačku i doneo pobedu koja nas je ostavljala u trci za prvo mesto u grupi".

Protiv Španije smo jurili dva gola razlike uz podršku pune Marakane.

"Tu se Miljan uključio u priču i povukao neke poteze za koje se ispostavilo da nisu dobri".

Kako Miljan, valjda Valok?

"Ma Valok je u Bukureštu ostavljen na cedilu, prepušten sam sebi… tu se niko nije mešao. Ali posle pobede protiv Rumunije, svi su se ponovo zainteresovali za reprezentaciju. Miljana do meča sa Španijom uopšte nismo viđali. Onda je počeo da se pojavljuje i da donosi odluke. Njegova je bila ideja da tim koji je pobedio Rumune pretrpi toliko izmena… posle samo mesec i po dana. On je uveo Kustudića, Popivodu, Seada Sušića… kao Pape će igrati bolje ako mu je i brat na terenu… to nema nikakve veze… veliki kiks. Imali smo šanse, da je Sušić na 0:0 umesto stative pogodio mrežu, ko zna šta bi bilo. Hatuni ponište čist gol… malo su i sudije natezale na Špance, koji su slavili sa 1:0 i otišli na Svetsko prvenstvo".

Vratimo se na antologijskih 6:4 iz Bukurešta. Arhiva kaže da su jugoslovenski igrači dan pre utakmice išli u cirkus da ubiju slobodno vreme i opuste misli.

"Toga se ne sećam, veruj mi… moguće… ako piše onda je tako… ima čak i Stojkovićeva izjava koji je po povratku u hotel rekao ’videćete sutra na terenu šta je pravi cirkus’. Ne znam, nije mi poznato… možda je samo Neša išao u cirkus (smeh). Za mene su i ti zajednički izlasci bili čisto foliranje. Šta, kao bolje ćemo da igramo ako se družimo i idemo na ista mesta. Mi smo kod Mladinića uglavnom išli u pozorište. Čisto da ubijemo dosadu iz karantina. Ok, jeste to lepo… upoznaš glumce, sednete posle predstave na kafu i sok, popričate… ali to nema nikakvog uticaja na našu igru na terenu".

Bitniji je predosećaj uoči utakmice, nego odlazak u cirkus. Pokojni Raki Aranđelović je u Bukureštu naslutio fantastično izdanje Safeta Sušića, jer se ovaj sve vreme držao po strani i nije ni sa kim razgovarao.

"To sam naučio u Italiji. Tamo nema foliranja… kao, lupim te po ramenu i ‘ajde danas da zapnemo’. Ne, nego svako za sebe. Daću vam još jedan primer. Kad god smo bili u Palasu u karantinu, nikada nisam silazio na doručak. Jednostavno, nisam video svrhu. Zašto bih silazio, kad mogu da leškarim u krevetu do 9 i da se pripremam za trening. Voleo sam da odem u poslastičarnicu ’7. jul’ u Knez Mihajlovoj, bio sam dobar sa tim ljudima, popijemo tursku kafu, ispričamo se pola sata i vratim se nazad u hotel. Ili u Mostaru kad gostujemo Veležu, odem u kafić kod mosta, milina… Šta će mi doručak. Bilo je trenera koji su insistirali, onda ja siđem dole, sednem i blejim. Mladinić je imao u stručnom štabu Vojkana Stefanovića koji nam je držao 15-minutne seanse pred utakmicu. U početku je bilo rezultata i sve super. Posle umalo da ispadnemo iz lige… i šta sada, dejstvo seanse više ne važi?".
…
TOP 11 – Safet SUŠIĆ (vezni red)

"Razvalio je Rumune u Bukureštu, dao je tri gola, a to mu je bila tek druga utakmica za državni tim. Na debiju je bio dvostruki strelac protiv Mađara. Ne znam da li je iko u istoriji fudbala debitovao sa pet golova na prve dve utakmice u dresu reprezentacije. Mnogo mi je krivo što nije prešao u Partizan. To je bila zaista ozbiljna priča… i trajala je dugo, nije se završila jednim pozivom i jednim odgovorom. Posle je otišao u Francusku i postao najbolji igrač Pari Sen Žermena svih vremena".

…

TOP 11 – Vahid HALILHODŽIĆ (napad)

"Pružio je u reprezentaciji manje nego što je zaista mogao. Sa Bajevićem je činio pakleni tandem u dresu Veleža, to ne znaš koga pre da juriš tokom utakmice. Nenadmašan u skok igri, odličan udarac glavom… danas nema puno špiceva Vahinog kalibra".

…

TOP 11 – Vladimir PETROVIĆ PIŽON (vezni red)

"Njega bih dodao u onu grupu sa Jerkovićem i Vladićem, igračima koji su mi zadavali najviše problema tokom karijere. Prefinjen tehničar, fenomenalan dribler… samo ga lopta interesuje. Daj mu slobodu i očekuj čuda. Ali, veliki sportsmen. Nije bio kavgadžija, folirant… znao je dečko fudbal, tu nema šta. Nismo se puno družili, jer nije voleo kafane. Više sam izlazio sa nekim drugim igračima Zvezde… Borovnicom, Šestićem, Miletovićem, pokojnim Srbom Stamenkovićem i Stajom Nikolićem…".

...

TOP 11 – Ivica ŠURJAK

"Broj utakmica u Hajduku i spisak osvojenih trofeja dovoljno govori o njegovoj veličini. Jedan od najvećih profesionalaca koje sam upoznao u karijeri. Mogao je da igra na više pozicija… štopera, veznog, špica… snalazio se svuda. U reprezentaciji možda nije ni dobio šansu na mestu gde je najopasniji. Imao je sve predispozicije za vrhunskog fudbalera. Razmišljao sam i o Zlatku Vujoviću, ali mi je Šurjak kompletniji igrač i više mi se uklapa u ovu moju fizionomiji tima".

…

TOP 11 – Ratko SVILAR (golman)

"Lepa karijera, dobar golman. Branio je onu čuvenu utakmicu protiv Velsa na blatnjavom terenu u Podgorici. Ma kakvo blato, to je bila kaljuga. Pamtim je po tome što sam nameštao golove i za jedne i za druge (smeh). Mi smo dva ili tri gola dali posle mojih kornera… Ješa je dao za 4:2 i prokockali smo veliku prednost u poslednjih 20 minuta utakmice. Vratio sam bezveze jednu loptu sa pola terena ka Svilaru, Raš je presekao i lako nam zatresao mrežu".

…

Kandidati za trenera:

Toma Kaloperović, Jovan Miladinović, Ante Mladinić, Josip Duvančić, Miloš Milutinović, Karlo Macone, Vujadin Boškov, Ilario Kastanjer, Marko Valok, Todor Veselinović

…

TOP 11 – Vujadin BOŠKOV (trener)

"Još spontaniji od Bićeta Mladinića… toliko prizeman, da čovek ne poveruje. Uzeo me je za savetnika kada je došao u Askoli i uvek smo imali korektan odnos. Jednom prilikom, bio sam sa ženom i sinom kod njega kući na večeri, vraćam se u stan i zvoni mi telefon… Vujke… kaže ’vrati se brzo da te nešto pitam’. Naravno, u tom trenutku pomisliš svašta. Askoli je mali grad, živeli smo blizu i brzo sam se nacrtao ispred njegovih vrata. U to vreme je bio u ozbiljnim pregovorima sa Sampdorijom i odmah je prešao na stvar… ’vidi Aco, samo što si izašao malopre iz moje kuće, zvali su me iz Milana i ponudili mi da sednem na njihovu klupu… šta misliš, da li da prihvatim’. Bio sam iznenađen. Zar ja da savetujem velikog Vujadina Boškova u takvoj situaciji. On je insistirao ’molim te, veoma mi je važno tvoje mišljenje’. Ja mu kažem ’Vujke, došao si preko Trapatonija i ako si dao obećanje Sampdoriji, red je da ispoštuješ… ako napraviš rezultate, Milan ti ne gine… ako sada odeš u Milan i ne bude rezultata, zatvorio si sva vrata’. Pružio mi je ruku i rekao ’samo sam to hteo da čujem, hvala ti puno’. Veliki trener i još veći čovek. Italijane je dovodio do ekstaze svojim originalnim izjavama. Umeo je da prepozna situaciju. U finišu te drugoligaške sezone, igrali smo neku nebitnu utakmicu… ne treba nam ništa, već smo ušli u ligu… i neko je od igrača spomenuo da su ga zvali iz protivničke ekipe da igramo nerešeno, jer njima bod treba za opstanak. Naravno, prećutim Vujketu… jer ako kažem, svi će znati da sam ja… i šta će mi to da budem taster u ekipi. Vujke sazna od našeg rezervnog golmana i napravi štos… priđe tom igraču i kaže ’slušaj, pratim te danima i vidim da nisi kako treba, vučeš se po terenu, najbolje je da propustiš ovu utakmicu’. I ne povede ga sa ekipom. Znate li kako se završila utakmica? Oni su nas razbili, povedu 1:0 i onda su nas toliko puštali dok nismo dali gol… i završi se 1:1. To je tako… kad se igrači dogovore, ništa ne pomaže".

…

Aco TRIFUNOVIĆ – Mojih TOP 11: Svilar – Mandorlini, Bogoni, Stojković, Jakini – Ješić, Petrović, Sušić, Vukotić, Šurjak – Halilhodžić. Trener: Vujadin BOŠKOV.

…

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.