POREDILI GA SA PELEOM, ZVALI GA U REAL MADRID: MONDO intervju sa Milošem Šestićem, nesuđenom šestom Zvezdinom zvezdom!

Kažu da nije znao note, ali uprkos tome izvodio maestralne fudbalske arije.

Nakon što je zablistao u dresu državnog tima i postigao pobedonosni gol na utakmici protiv DDR-a, legendarni nemački fudbaler Uli Štilike je bio još određeniji: "Šestić me je oduševio. Onih nekoliko driblinga, bez kompromisa, podsetilo me je na vreme kada je Pele harao fudbalskim terenima. Šestić je čudo od igrača i voleo bih da ga vidim u Real Madridu".

Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Milošem Šestićem, nesuđenom šestom Zvezdinom zvezdom, nesuđenim fudbalerom Real Madrida i nesuđenim protagonistom u dresu jugoslovenske reprezentacije.

Ono što mu je bilo suđeno, ne meri se parama, trofejima i plaketama. To ostaje zauvek urezano u srcima pravih fudbalskih romantičara.

CRVENA ZVEZDA 1973 – 1984

Kandidati iz Crvene zvezde:

Golmani: Boško Kajganić, Olja Petrović, Ratomir Dujković, Aleksandar Stojanović, Dragan Simeunović, Živan Ljukovčan, Tomislav Ivković

Odbrana: Vladislav Bogićević, Bratislav Đorđević, Zoran Jelikić, Živorad Jevtić, Nikola Jovanović, Mihalj Keri, Petar Krivokuća, Branko Radović, Dragoslav Stepanović, Miroslav Pavlović, Petar Krivokuća, Trifun Mihajlović, Branko Klenkovski, Kiril Dojčinovski, Slavoljub Muslin, Zdravko Borovnica, Milan Babić, Ivan Jurišić, Mihailo Petrović, Zlatko Krmpotić, Milan Ivanović, Mile Jovin, Milovan Rajevac, Dragan Miletović, Slavko Radovanović, Milenko Rajković, Miroslav Šugar, Zoran Banković, Marko Elsner, Miodrag Krivokapić

Vezni red: Jovan Aćimović, Zoran Antonijević, Petar Baralić, Slobodan Janković, Dragan Nikitović, Dušan Nikolić, Mile Novković, Vladimir Petrović, Radivoje Ratković, Cvijetin Blagojević, Đorđe Milovanović, Zdravko Čakalić, Boško Đurovski, Slobodan Goračinov, Rajko Janjanin, Milan Janković, Ranko Đorđić, Zoran Dimitrijević, Goran Milojević, Žarko Đurović, Jovica Nikolić

Napad: Dragan Džajić, Zoran Filipović, Aleksandar Panajotović, Dušan Savić, Sead Sušić, Vojin Lazarević, Stanislav Karasi, Srba Stamenković, Dušan Lukić, Zoran Bingulac, Nedeljko Milosavljević, Milko Đurovski, Srebrenko Repčić, Radomir Savić, Mitar Mrkela, Preki Radosavljević

Priča se da Vujadin Boškov nikada nije oprostio Miljanu Miljaniću što mu je oteo Šestića ispred nosa.

"Bio je neki turnir republika u Zaječaru i ja sam igrao za selekciju Vojvodine, pošto sam rodom iz Stare Pazove. Odmah posle finalne utakmice protiv Srbije, spakovali su me i odveli za Novi Sad, nisam ni bio na završnoj večeri. Tamo sam prespavao i sutradan otišao kod Boškova u kancelariju da razgovaramo o prelasku u Vojvodinu. Usred sastanka, neko je pokucao na vrata i kada smo otvorili, pojavio se moj otac i rekao da moramo hitno kući jer majci nije dobro. Međutim, kada smo sišli na ulici, čekao nas je službeni auto Crvene zvezde i tada sam shvatio o čemu se radi. Nisam ni znao da su iz Zvezde još pre turnira kontaktirali sa mojim ocem i dogovorili sve detalje oko prelaska na Marakanu. Otišli smo za Beograd i potpisali ugovor".

Šele je vremenom izrastao u vedetu crveno-belih i u sezoni 1978-79 bio jedan od protagonista na putu ka istorijskom finalu Kupa UEFA.

"Gol protiv Vest Broma u Birmingemu mi je jedan od najdražih u karijeri. Kada sam ga dao, nisam se ni radovao, jer nisam bio siguran da će sudija da ga prizna pošto je celu utakmicu navijao za Engleze. U principu, ceo taj ciklus smo pravili taktiku da kod kuće ne primimo gol, jer se znalo da ćemo ga na strani sigurno dati. Ali se ispostavilo da smo četiri puta prošli sa pobedama od 1:0 na Marakani. Protiv Hihona, VBA, Arsenala i Herte. U Berlinu sam bio rezerva, jer je Branko Stanković rekao 'sine moj, ti večeras ulaziš sa klupe da mi rešiš utakmicu'. Tako je i bilo. Oni su već u prvih 20 minuta postigli dva gola i poništili naš minimalac iz Beograda, ja sam ušao na poluvremenu umesto Krmpotića i 15-ak minuta pre kraja postigao gol za plasman u finale. Sećam se delirijuma na tribinama, bilo je mnogo naših iseljenika, ali i zvezdaša iz Švajcarske, Francuske, Belgije…".

O finalnom dvomeču sa Menhengladbahom je mnogo toga rečeno i napisano…

"Nismo imali sreće, primili smo gol u Beogradu, a tamo nas je osakatio Italijan Mikeloti. To mu je bila poslednja utakmica u sudijskoj karijeri i svi smo stekli utisak da je Borusija morala da uzme trofej. Ostaje žal jer smo ceo ciklus odigrali na vrhunskom nivou, počev od onog neverovatnog preokreta na startu takmičenja protiv Dinama iz Berlina. U to vreme je Kup UEFA bio jači od Kupa šampiona. Primera radi, Juventus je kao šampion Italije igrao Kup šampiona, dok su Torino, Napoli i Milan morali u Kup UEFA. Pa dodajte tome klubove iz Engleske, Nemačke, Španije… bilo je vraški teško proći dva-tri kola, a kamoli stići na korak do trofeja".

U prilog tome i način na koji je Zvezda naredne sezone završila evropsko putešestvije.

"Izbacili smo Galatasaraj i Karl Cajs, a onda naleteli na moćni Bajern. Žreb je bio nemilosrdan. Svi se sećaju spektakularnog revanša pred 100.000 promrzlih navijača na Marakani. Poluvreme iz snova, golovima Pižona i Duleta Savića brzo smo anulirali veliku prednost Bavaraca iz prve utakmice. Kada je Repčić u 50. minutu povisio na 3:0, stadion je hteo da eksplodira. Nije mi danas jasno zašto smo se povukli i dozvolili Bajernu da se vrati u igru. To dođe spontano, imaš rezultat, imaš atmosferu, ali nešto se dogodi… niko sa kuipe nije tražio povlačenje. Henes je za četiri minuta postigao dva gola i srušio naše nade da i drugu sezonu zaredom možemo do završnice Kupa UEFA".

Listajući štampu iz tog perioda, zapažamo da je svaki članak o Šestiću pratio neki interesantan naslov. Recimo "Glavu gore Miloše".

"Tu su aludirali na moj stil igre. Voleo sam da sabijem glavu u zemlji i činilo se da ne vidim ništa i nikoga oko sebe. A u stvari sam video sve što treba. Da nije tako, ne bih ni driblao toliko dobro. Mene su uvek pratila dvojica, trojica protivničkih igrača. I taj prvi nikada nije bio problem, znao sam da ću njega uvek da prođem. Onda sam gledao odakle ide i kako se kreće onaj drugi… i onaj treći… ako ide sa leve strane, ja ga u driblingu sečem sa desne i vraćam ga unazad. Uglavnom je to stvar instinkta, ali ima i do vežbe. Rodio sam se sa talentom za dribling i kasnije sam ga samo dodatno usavršavao".

Nije bilo lako driblerima u epohi striktne markacije kada se brutalni startovi nisu kažnjavali čak ni žutim kartonima.

"Tukli su me svuda, nema gde nisu (smeh). Ali se nisam plašio nikoga. Ako me krene, super. Ako ne, opet ću nešto napraviti… dva-tri driblinga, namestiću neku šansu, daće neko drugi gol… to uopšte nije bio problem. Iskreno, nisam voleo da igram u Nišu i Podgorici. Ne znam zašto, ali tamo se nikada nisam osećao kako treba. Hajduk je takođe bio nezgodan rival, pogotovo dok se nisu preselili na novi stadion. Tamo kraj Plinare, kao u grotlu. Izvodiš aut, oni te štipaju, pljuju… Treba sve to izdržati i ostati fokusiran na utakmicu. Sa Dinamom smo znatno lakše izlazili na kraj. Nemam tačan podatak, ali sam ubeđen da protiv Hajduka imam negativan skor, i kod kuće i na strani".

Sa trenerima nije imao sreće… Đorić ga je na primitivan način udaljio iz prvog tima i naredio mu da trenira sa pionirima. Kod Miljanića i Gojka Zeca nije dobio pravu šansu. Svanulo mu je tek dolaskom Branka Stankovića na mesto šefa stručnog štaba.

"Miljan i Gojko su imali više poverenja u starije igrače. Nisam razgovarao sa njima o tome, tada je trener bio svetinja… šta kaže, tako je moralo biti. Ja sam Miljanom nikad nisam imao problema, on je vrlo brzo otišao u Real, tako da nismo nešto dugo ni sarađivali. Dolaskom Branka Stankovića moja karijere kreće uzlaznom putanjom. Tu je mnogo pomogao i legendarni doktor Babić, koji je novom treneru objasnio kakav sam status imao u ekipi. Doktor je imao fenomenalan odnos sa svim igračima, ali je najviše voleo Seju Sušića. Nisam ni kod Stankovića odmah postao standardni prvotimac. Trebalo mu je mesec dana da se upozna sa mojim kvalitetima i posle toga nije više imao dilemu“.

Prvi Derbi odigrao je 7. novembra 1976, Zvezda je slavila golom Filipovića. Ali je onaj dve godine kasnije ušao u anale zbog gola koji je izazvao žestoke reakcije i celu Jugoslaviju naterao da odgovara na pitanje: ko treba više da crveni, Šestić ili Borota?

Pročitajte priču o tom legendarnom golu i poslušajte šta Šeki kaže o njemu.

Pored Borote, Šestić je u mečevima sa Partizanom tresao i meže Radmila Ivančevića i Ranka Stojića.

"Stojiću sam dao ona dva fantastična gola na JNA. Bio je 29. novembar, igralo se po snegu i cičoj zimi. Protiv Partizana sam svaku utakmicu odigrao dobro, tu ti ne treba neka posebna inspiracija. Pričalo se da sam zagonetka i za protivnike i za svoje saigrače. I to je zaista bilo tako… ja kad driblam, prođem jednog, pa drugog… i onda gurnem saigraču u prostor… a on to ne očekuje, jer misli da ću ja da driblam i trećeg. Bilo je sjajnih utakmica protiv Želje, Vardara, Veleža, Sarajeva… nikada nisam vodio računa o tome ko sudi… počeo sam u vreme kada je Gugulović bio jedan od najboljih sudija u Evropi… posle su došli Maksimović, Beusan… sa svima sam imao korektan odnos. Kao i sa starešinama u skopskoj kasarni gde sam služio vojsku. Otišao sam odmah posle Svetskog prvenstva 1982, svi su mi 'govorili vojniče, da si igrao više, bolje bismo prošli'. Uniformu sam nosio sa ponosom i radio sve što i ostali vojnici. Nije bilo posebnih privilegija. Sa mnom su bili rukometaš Jovica Elezović, fudbaler Bakrač… imali smo svoju ekipu i igrali na turnirima malog fudbala".

TOP 11 – Olja PETROVIĆ (golman)

"Fenomenalan golman i još bolji kao čovek. Bili smo baš dobri drugari. Pamti se njegova veličanstvena partija protiv Real Madrida. Dao je gol iz penala u regularnom toku i anulirao prednost Španaca iz prve utakmice. Posle je još jednom pogodio sa bele tačke, pa odbranio šut Santiljane… mediji su brujali o golmanu-golgeteru koji je Zvezdu odveo u polufinale Kupa kupova. Bio je preteča modernog čuvara mreže koji se nogama služi podjednako dobro kao i rukama".

 TOP 11 – Žika JEVTIĆ (odbrana)

"Miljan je još tada koristio savremene principe igre i bekovi su morali da igraju u oba pravca. Žika Jevtić, Jelikić, Krmpotić… posle Mile Jovin, Rajevac, Pera Krivokuća… Žika je pripadao toj starijoj generaciji i za sve nas je bio primer pravog profesionalca. Igrali smo zajedno godinu i po dana, on je posle otišao u Grčku i vrlo brzo završio karijeru. Izuzetan gospodin. Da ti pomogne, da ti ukaže na greške…".

TOP 11 – Milan JANKOVIĆ (vezni red)

"Predvodnik novog talasa. Igrama u Crvenoj zvezdi zaslužio je poziv velikog Real Madrida. Tamo nije imao epizodnu ulogu, opravdao je očekivanja i ostavio odličan utisak u najslavnijem klubu na svetu".

TOP 11 – Jovan Kule AĆIMOVIĆ (vezni red)

"Jedan od najstabilnijih veznih igrača koje sam u životu video. Kada uzme loptu, ne može mu niko ništa. Trčao je, pokrivao, organizovao igru… Prava desetka. Počeo sam sa Džajinom generacijom i normalno je bilo da sa 17 godina ne mogu odmah na teren. Debitovao sam 24. aprila 1974. godine u finišu utakmice protiv Olimpije u Ljubljani. Upravo se Kule povredio i ja sam ga zamenio u poslednjih 15-20 minuta. Samo nedelju dana kasnije bio sam u startnoj postavi za meč sa Čelikom i dobio šansu da se predstavim i beogradskoj publici. Bilo je treme svakako, ali sam iz minuta u minut ulazio u štos i dobijao na samopouzdanju".

TOP 11 – Zoran JELIKIĆ (odbrana)

"Otprilike smo u isto vreme počeli da se borimo za status prvotimca u Crvenoj zvezdi i zato sam nekako vezan za njega".

TOP 11 – Vladimir PETROVIĆ PIŽON (vezni red)

"Pravi kapiten, lider tima. Kada je Branko Stanković došao u Zvezdu, upoznavao se sa igračima u svlačionici i kada je došao do njega samo je rekao ’a znači ti si taj Pižon’. Zakačili su se već na prvom treningu, Stane ga je oterao sa terena i posle je rekao Upravi da mogu slobodno da ga prodaju. To mu je bila taktika, uvek je udarao na glavne igrače da bi ostalima stavio do znanja ko je gazda u klubu. Tako je uradio kasnije i sa Piksijem. Sećate se frke oko dresa sa brojem 10. Ono što je najvažnije, sa obojicom je vrlo brzo sklopio primirje i obojica su posle toga bili još bolji igrači. A to je Stanetu i bio cilj".
…
TOP 11 – Dragan DŽAJIĆ (napad)

"Nismo dugo igrali zajedno, on je već 1975. godine otišao u Bastiju, pa se posle vratio na kratko. O Džaji sve najlepše. Mnogo sam naučio od njega, nikada ga nisam shvatao kao konkurenta za mesto u timu. Zanimljivo, ja jesam levonog, ali nikada se nisam lepo osećao na poziciji levog krila. Voleo sam da igram po desnoj strani, da ulazim u sredinu i na taj način unosim pometnju u protivničke redove. Baratao sam sjajno i levom i desnom, mnogi nisu znali koja mi je jača noga. Ali, kad stavim 11 na leđa, kao da me nema na terenu. Ne znam zašto".

OLIMPIJAKOS 1985 – 1987

Kandidati iz Olimpijakosa:

Golmani: Nikos Sarganis, Hristos Arvanitis, Dimitris Skunas

Odbrana: , Joanis Gunaris, Stratos Apostolakis, Jorgos Kapuranis, Petros Mikos, Stavros Papadopulos, Vasileos Papagelis, Jorgos Togijas, Petros Ksantopulos, Nikos Vamvakulas

Vezni red: Horhe Barios, Jorgos Kokolakis, Vagelis Kusulakis, Takis Lemonis, Anastasios Mitropulos, Vasilis Papahristu, Jorgos Semercidis, Andreas Bonovas, Aleksis Aleksiju, Jorgos Zindros, Takis Persijas

Napad: Nikos Anastopulos, Jorgos Vaicis, Teodoros Zelilidis, Igor Vrablić, Jorgos Kostikos, Vasilis Čardalijas, Kostas Orfanos

Od dresa Crvene zvezde Šele se oprostio na utakmici protiv Sarajeva. Dao je gol, dobio cveće od direktora Džajića i zaslužio ovacije sa tribina.

"Vrlo čudna situacija, najbolja sezona u mojoj karijeri poklopila se sa jednom od najlošijih u istoriji Crvene zvezde. Ne znam zašto smo igrali toliko slabo. Mene su 1984. godine proglasili za najboljeg fudbalera Jugoslavije i normalno je da sam imao ponude vrhunskih klubova. Posle Reala, zainteresovala se i Valensija jer sam na njihovom stadionu odigrao fenomenalno za reprezentaciju u prijateljskoj utakmici protiv Španije. I to na mestu levog beka, što nikada ranije nisam igrao. Mogao sam i u Votford, Elton Džon je bio na Grbavici i oduševio se mojom partijom protiv Željezničara. Sutradan kažu nema ništa od toga, propalo. Nisam više mogao da čekam, pojavio se Olimpijakos i brzo smo se dogovorili".

Više mu se išlo u Real i Valensiju, ali je i Pirej imao neke svoje čari.

"Proveo sam dve divne godine u Atini, imao sam stan odmah pored košarkaške hale, u najlepšem delu grada. Družio sam se sa našim ljudima, Dikom Stojanovićem, Nikolom Nikićem, Rajkom Janjaninom… Ne sećam se da li smo osvojili prvenstvo… kup sigurno jesmo. Tada je Panatinaikos bio neprikosnoven, a ja sam posle prve sezone ušao u sukob sa predsednikom kluba. Znate kako je u inostranstvu, čim krenu loši rezultati, na udaru je stranac. Meni je to zasmetalo. Šta znači 'kriv je ovaj, kriv je onaj…' ako ne ide, valjda je kriva cela ekipa. Nisam mogao da se složim sa njegovim rezonom i tražio sam da me pošalju u neku drugu sredinu".

TOP 11 – Nikos ANASTOPULOS (napad)

"Legenda grčkog fudbala. Mislim da je i dan danas najbolji strelac u istoriji grčke reprezentacije. Odigrao je skoro 200 utakmica za Olimpijakos i postigao preko 100 golova. Kasnije se okušao u Italiji, gde je branio boje Avelina. Odlično smo sarađivali na terenu i u toj prvoj sezoni bili najubojitiji tandem grčkog prvenstva. Bilo je tu još interesantnih igrača. Recimo taj Horhe Barios, urugvajski internacionalac. Igrao je posle za Levadijakos i Penjarol".

VOJVODINA 1987 – 1989

Kandidati iz Vojvodine:

Golmani: Čedo Maras, Goran Ćurko

Odbrana: Marijan Zovko, Budimir Vujačić, Miroslav Tanjga, Pero Škorić, Goran Popović, Zoran Hajdić, Dragan Gaćeša, Goran Kartalija, Siniša Mihajlović

Vezni red: Svetozar Šapurić, Milan Popović, Stevan Milovac, Dušan Mijić, Slaviša Jokanović, Dragan Marković, Dragan Punišić

Napad: Milonja Đukić, Zoran Marić, Ivica Vukov, Ljuba Vorkapić, Zoran Mijucić, Atila Kasaš, Željko Dakić, Miroslav Ćurčić, Sanid Beganović.

Povratak u Jugoslaviju je sam po sebi podrazumevao da se prvo pokuca na vrata Crvene zvezde.

"Propisi su bili takvi da sam bez obeštećenja mogao samu u Zvezdu ili neki drugoligaški klub. Bilo je sve dogovoreno da se vratim na Marakanu, odigram šest meseci i posle produžim dalje. Međutim, Vasović je rekao da se stariji igrači ne uklapaju u njegovu viziju podmlađivanja ekipe. Na svu sreću, Vojvodina je u to vreme bila u nižem rangu takmičenja, otišao sam na razgovor kod direktora Ljube Španjola i dogovorili smo se za pet minuta. Odmah smo ušli u Prvu ligu i sa trenerom Ivicom Brzićem odigrali vrlo solidnu sezonu koja se završila osvajanjem šestog mesta na tabeli. Igrali su Milovac, Kartalija, Beganović… Vujačića su doveli iz Frajburga i sećam se tog prvog treninga o kome je i Buda pričao u jednoj od prethodnih epizoda Mojih TOP11. Tačno je da sam 'odlepio' posle njegovog brutalnog starta i da sam povikao 'ko bre dovede ovoga da me ubije'. Sećam se toga".

U Novom Sadu se tih dana stvarala ekipa za miran prvoligaški život, niko nije ni maštao o šampionskoj tituli.

"Došli su Mihajlović i Jokanović. Miha je bio klinac, desetak godina mlađi od mene. Već tada je imao strahovit šut, ali i nezgodan temperament. Naročito kad se izgubi utakmica. Sezonu smo počeli neočekivano dobro, bod na Koševu i oba protiv Hajduka kod kuće. Sećam se da sam pred 3. kolo u Zagrebu rekao Ljupku ako protiv Dinama ne izgubimo, osvajamo titlu jesenjeg prvaka. Na Maksimiru se završilo 1:1 i opet smo kao i protiv Sarajeva bili bolji prilikom izvođenja penala. Brzo smo zaseli na čelo tabele i tu smo ostali do kraja prvenstva. Nikada neću zaboraviti utakmicu na Marakani kada me je publika dočekala ovacijama. Čini mi se da su aplauzi bili jači nego dok sam branio boje Crvene zvezde. To mi je satisfakcija da sam zaista ostavio dubok trag u dresu našeg najtrofejnijeg kluba".

Saigrači su ga obožavali jer nijednim svojim gestom nije davao do znanja da ima privilegovan status u ekipi.

"Takav sam bio, uvek do poslednje kapi znoja. To je i normalno, kad drugi vide da se ti kao najstariji boriš i gineš, valjda će i oni da daju maksimum. Mi smo tokom jesenje polusezone primili samo tri gola na našem stadionu, od čega je jedan bio autogol. Kuriozitet je da su nam oba ta gola dali Đukići, odnosno Milonja i Vladislav iz Partizana. Izgubili smo u Osijeku kada nisam bio u timu, a nije me bilo ni na utakmici u Mostaru. Došlo je do ekscesa sa Kosanovićem koji je bio direktor kluba i nije hteo da me pusti da potpišem za Lids junajted. Naravno, naljutio sam se. Nisam ni ja bio cvećka. Srećom, slavili smo protiv Veleža golom Ljube Vorkapića i osvojili vrlo važne bodove".

Iako je Vojvodina sve vreme držala lidersku poziciju, reč titula je prvi put izgovorena tek posle utakmice sa Zvezdom u Novom Sadu.

"To je bio meč odluke. Imali smo pet-šest bodova prednosti i znalo se ako pobedimo, sve je gotovo. Zablistali su naši bekovi i rešili utakmicu, Mijić je postigao dva, a Vujačić jedan gol. Obojica su bili brzi, hitri, oštri… a znali su da igraju fudbal. Buda je tu sezonu odigrao zaista fantastično, bio je posle mene najbolji strelac tima. Treba odati priznanje i Ljupku Petroviću koji je sastavio tu ekipu, ulio joj samopouzdanje i znalački je doveo do cilja. Kod njega se sa treninga izlazilo umornije nego posle utakmice. Titula sa Vojvodinom mi je možda i draža od onih koje sam osvojio sa Zvezdom. U Zvezdi je normalno da budeš prvi, a ovo je bilo neočekivano i samim tim slađe. Šteta što se ekipa raspala jer smo mogli još koju godinu da vladamo jugoslovenskim fudbalom".

Vojvodina se posle trijumfa nad Zvezdom opustila i izgubila čak tri utakmice (Radnički, Rijeka, Željezničar), pa je titula morala da se overava u pretposlednjem kolu protiv tuzlanske Slobode.

"Atmosfera je bila za pamćenje… pun stadion, euforija… prvo poluvreme je obilovalo uzbuđenjima i otišli smo na odmor sa prednošću od 3:2. U nastavku sam postigao jedan od najlepših golova u toj sezoni… predriblao sam kompletnu odbranu Tuzlaka, išao sam paralelno sa korner linijom i na kraju se ušetao u mrežu. Novosađani i dan danas kažu da sam u toj akciji predriblao i prvu stativu Slobodinog gola. Nama pre prvenstva nije bilo ni na kraj pameti da se borimo za titulu. Nismo o tome razmišljali ni na polusezoni kada je osvojeno prvo mesto, ali je činjenica da su Zvezda i Partizan bili u velikoj krizi i to nam je dodatno olakšalo posao. Posle meča sa Slobodom, slavilo se do zore. Bar ovi mlađi, ja nisam toliko. Za mene je titula bila nešto sasvim normalno"

TOP 11 – Goran KARTALIJA (odbrana)

"Stigao je iz Vrbasa i odmah postao važna karika u odbrani Vojvodine. Surovi profesionalac, odradi trening i pravo kući. Zajedno sa Milovcem i Tanjgom činio je nepremostivi bedem ispred gola Čede Maraša. Inače, Marašu pripadaju ogromne zasluge za osvajanje titule, jer je te sezone direktno doneo šest bodova u mečevima koji su se rešavali izvođenjem penala. Ne samo da je dobro branio, nego je voleo i da igra fudbal. Kad je ona ševa na treningu, on dođe pa pika sa nama. A ja sam recimo voleo da branim. Ako sam rezerva na utakmici, stavim rukavice i na poluvremenu odem da mi šutiraju na gol… publika u delirijumu, svaku moju paradu isprate ovacijama".

ZEMUN 1989 – 1990

Kandidati iz Zemuna:

Golman: Zlatko Kežman, Milenko Bijelić, Srđan Grujičić

Odbrana: Stevanović, Zoran Pleše, Zoran Miljković, Makarin, Branko Nikolić, Lazar Grubor, Piljak, Vitorović, Spasić, Đorđe Iskić, Medić

Vezni red: Boban Kitanov, Kuč, Predrag Jokanović, Zoran Petrović, Petar Kurćubić, Toma Milićević, Duško Ljubičić, Čoralić, Nikola Grozdanović

Napad: Dejan Čurović, Dragan Lacmanović

Red je bio da se su smiraj velike karijere obuku dresovi dva stara velegradska kluba.

"Zemun je bio dobra ekipa, možda malo starija za nečije ukuse, ali vrlo iskusna i čvrsta. Krasila nas je sjajna atmosfera i uvek je bilo prostora za neke pošalice. Sećam se priprema u Medulinu, ušli smo u autobus da krenemo na trening, ja sam se smeštao u svoje sedište i odjednom – TRAS! Dobio sam takav šamar da mi se sve zavrtelo u glavi. Bio sam u šoku… nikoga nisam uvredio, ništa nisam uradio… Zuji mi u ušima i vidim čuvenog masera Mikelu ispred sebe kako psuje i viče ’nećeš ti mene više da zezaš’… ja ga gledam… i dalje ne kapiram… pitam ga ’šta ti bi čoveče’. Njega su Lacmanović, Kežman i Nikolić stalno nešto zadirkivali, čačkali, provocirali… i valjda su mu tom prilikom opet nešto uradili… s leđa… on je pomislio da sam ja u pitanju, mahinalno se okrenuo i tresnuo mi šamarčinu. Nastradah ni kriv ni dužan".

TOP 11 – Branko NIKOLIĆ (odbrana)

"Kada sam došao u Zemun, on je bio kapiten i na prvom sastanku u svlačionici ustaje i kaže ’ja skidam kapitensku traku i dajem je Šeletu’. Ja sam rekao ’ne hvala, ne treba, ti ostaješ kapiten, ja sam došao da igram i pobeđujem’. Svaka mu čast. Bio je pravi lider i zaista fenomenalna ličnost. Zlatko Kežman je takođe bio sjajan tip. Šta god treba, da ti izađe u susret, da ti pruži. Znali smo već tada da ima talentovanog sina, Mateja je igrao u Zemunu, pratili smo ga, bodrili… videlo se da će da napravi veliku karijeru".

OFK BEOGRAD 1990 – 1991

Kandidati iz OFK Beograda:

Golmani: Dušan Tomić, Oleg Karavajev, Peca Brzaković

Odbrana: Zoran Banković, Stevica Kuzmanovski, Miško Mirković, Srđan Obradović, Bajro Župić

Vezni red: Milorad Bajović, Saša Ćurčić, Dejan Đurđević, Nikola Kavazović, Branko Milovanović, Damir Ožegović, Milenko Špoljarić, Predrag Stanković

Napad: Dragan Đukanović, Slobodan Krčmarević, Zoran Lončar, Nenad Veselji, Nebojša Vučićević

Zemun je sa Šestićem ušao iz Druge u Prvu ligu i rešio da i 'večitom rivalu' sa Karaburme pomogne da postane deo elitnog društva.

"OFK je tako imao ambiciju da uđe u viši rang i to se dogodilo godinu dana kasnije. Ne znam tačno kako je došlo do kontakta, verovatno je Živa (Milan Živadinović, op.aut) zvao ljude iz Zemuna i zamolio ih da me puste na Karaburmu. On je u to vreme gradio trenersku karijeru i umeo je da napravi atmosferu i hemiju u ekipu. Igrači su ga poštovali… bili su tu Banković, Uške Vučićević, Špoljarić… imena vredna svakog respekta. Zanimljivo je da sam delio svlačionicu sa Švabom Đurđevićem, a naša rođena braća su igrala zajedno u Kolubari. Malo ljudi zna da je moj brat takođe imao talent za fudbal, počeo je u omladincima Zvezde kod Tome Milićevića, ali je bio suviše neozbiljan. Napravio je neku grašku, pa su ga sklonili. Pokušao sam da ga vratim, ali bez rada nema ni uspeha".

TOP 11 – Slobodan KRČMAREVIĆ (napad)

"Iz plejade zvučnih imena koja su u to vreme nosila dres OFK Beograda, izvukao bih onog najmlađeg. Krčma je bio bar desetak godina mlađi od svih ostalih u ekipi, predvodnik tog novog talasa sa Stare Karaburme. Savršeno se uklapa u ovu moju formaciju sa dva izrazita krilna napadača. Zamislite na kakvim mukama je protivnička odbrana kada naspram sebe ima Džajića na levoj i Krčmarevića na desnoj strani".

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1979 – 1985

Kandidati iz reprezentacije:

Golmani: Dragan Pantelić, Zoran Simović, Ranko Stojić

Odbrana: Zoran Vujović, Mišo Krstičević, Velimir Zajec, Boro Primorac, Vedran Rožić, Nenad Starovlah, Ismet Hadžić, Nenad Stojković, Nikica Klinčarski, Nikola Jovanović, Ivan Buljan, Edhem Šljivo, Zlatko Krmpotić, Ivo Jerolimov, Miloš Hrstić, Faruk Hadžibegić, Branko Miljuš, Ljuba Radanović, Mirsad Baljić, Miodrag Radović, Davor Jozić, Vlado Čapljić

Vezni red: Blaž Slišković, Safet Sušić, Dražen Mužinić, Ivica Šurjak, Vladimir Petrović, Nikica Cukrov, Dževad Šećerbegović, Ivan Gudelj, Nenad Šalov, Predrag Pašić, Srećko Katanec, Mehmed Baždarević, Dragan Stojković, Nenad Gračan

Napad: Zlatko Vujović, Dušan Savić, Zlatko Kranjčar, Vahid Halilhodžić, Sulejman Halilović, Bora Cvetković, Stjepan Deverić, Darko Pančev, Fadilj Vokri, Milko Đurovski

Odmah posle debija za reprezentaciju 1979. godine, usledila je ponuda Reala i Valensije.

"Miljan me je pozvao za prijateljsku utakmicu sa Španijom i ušao sam 15-ak minuta pre kraja umesto Mužinića. Slavili smo sa 1:0 golom Šurjaka i to je bila jedna od retkih pobeda protiv Španaca u to vreme. Sa njima nikada nije bilo lako. A imali su odličan tim… Arkonada, Del Boske, Kvini, Alesanko… Meni je najžalije što na Svetskom prvenstvu 1982. nisam dobio više prostora. Ne samo ja, nego još neki igrači koji su tada bili u vrhunskoj formi… Pašić iz Sarajeva, Halilhodžić iz Veleža, Živković iz Partizana… Čiča je imao standardnih 11-12 startera i njima je najviše verovao. Mi smo protiv Severne Irske prokockali šansu za plasman u drugi krug Mundijala. To je bila prva utakmica na turniru i da smo pobedili, sve bi bilo lakše. Meni je odgovarao taj ostrvski stil igre i uvek sam dobro prolazio u duelima sa njihovim ekipama. Ne sumnjam da bi tako bilo i u Španiji“.

Prednost su dobili Sušić, Petrović, Šurjak, Šljivo…

"Sve su to igrači sličnih karakteristika na sredini terena. Sve znalci, neko je morao i da trči. Siguran sam da je za mene bilo mesta u startnoj postavi na sve tri utakmice. Posle smo protiv Španije odigrali fenomenalno, razbili smo domaćine svetskog prvenstva, ali Sorensen je svirao onaj čuveni penal… smešno… videlo se iz aviona da je start bio van šesnaesterca. Očigledno da Furija nije smela da izgubi jer bi to značilo i njihov oproštaj od Svetskog prvenstva. Ušao sam u igru u poslednjih desetak minuta umesto Zlatka Vujovića, baš kao i na utakmici poslednjeg kola protiv Hondurasa. Tu smo jurili pobedu od dva gola razlike, ali nam ništa nije polazilo za nogom… tek dva minuta pre kraja utakmice, iznudio sam penal koji je Pižon pretvorio u gol, ali je to bilo nedovoljno za plasman u narednu rundu".

Ni Svetsko prvenstvo u Španiji nije moglo da prođe bez neke afere vezane za naš nacionalni tim.

"Nama je bilo rečeno da možemo da potpišemo ugovore sa bilo kojim proizvođačem sportske opreme. Ja sam u Zvezdi imao dogovor sa Pumom i kada je došlo okupljanje za Svetsko prvenstvo, odjednom stiže informacija da svi moramo da nosimo Adidas. To je izazvalo pometnju u reprezentaciji. Meni lično nisu odgovarale njihove kopačke jer su bile plitke. Nastavio sam da obuvam Pumu, samo sam onaj logo prelepio sa tri štrafte da liči na Adidas. Uvek nas prate neki maleri. Tako i u Francuskoj na Evropskom prvenstvu. Umre nam doktor na poluvremenu utakmice sa Francuskom. Strašno. Svi smo bili u šoku, to nas je odseklo. Normalno je da u nastavku meča nismo uopšte razmišljali o fudbalu. Dao sam gol, ali je Platini sa tri komada preokrenuo rezultat i zapečatio našu sudbinu“.

TOP 11 – Vladimir GUDELJ (vezni red)

"Moram da sklonim Milana Jankovića i da oslobodim mesto za velikog Gudelja. Fenomenalan igrač, on je postigao taj vodeći gol u Valensiji, kada smo se ponadali da možemo da oborimo na pleća domaćina Svetskog prvenstva. Veliki borac, ginuo je za ekipu, izgarao do poslednjeg atoma snage. Šteta što mu je žutica skratila karijeru, mogao je još mnogo toga da napravi u fudbalu. Naši ljudi su mu mnogo pomogli tokom bolesti, čini mi se i više nego u Hrvati. Razmišljao sam i o Zajecu na ovoj poziciji, njegovi saveti su me ubedili da potpišem za Olimpijakos. Velimir je u to vreme bio zvezda Panatinaikosa i provodili smo mnogo vremena zajedno u Atini. Fenomenalan tip i vrhunski fudbaler".

Kandidati za trenera:

Miljenko Mihić, Milovan Ćirić, Gojko Zec, Branko Stanković, Stevan Ostojić, Tanazis Bebis, Alketas Panagulijas, Ivica Brzić, Ljupko Petrović, Slobodan Santrač, Vlada Pejović, Milan Živadinović, Ilija Petković, Miljan Miljanić, Toza Veselinović

TOP 11: Branko STANKOVIĆ (trener)

"Kažnjavao nas je za sve i svašta… nedisciplinu, pušenje, kartanje, kašnjenje na trening… ali je znao zašto to radi. Da nije bilo njega, ko zna kako bi se završila moja fudbalska karijera".

Miloš ŠESTIĆ – Mojih TOP 11: O.Petrović – Jelikić, Nikolić, Kartalija, Jeftić – Aćimović, Gudelj, V.Petrović – Krčmarević, Anastopulos, Džajić. Trener: Branko Stanković.

…

Za kraj, omaž najvećem svih vremena.

"Maradona je bio nešto posebno. Ne znam kako bi se Mesi snašao u to vreme kada su defanzivci bili oštri i beskrupulozni. Danas igraš fudbal i niko nikoga ne sme da pipne. Mnogo mi je žao što sam bio u vojsci kada je Dijego zadivio Marakanu onim velemajstorskim lobom preko Dike Stojanovića. Genije"

Poslušajte i pogledajte kompletan intervju Miloša Šestića sa Nebojšom Petrovićem za Mojih Top 11!

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.