RATOVAO U VUKOVARU, BIO U ZATVORU, IGRAO SA PIKSIJEM I RONALDINJOM: Nestvarna priča najboljeg srpskog strelca za MONDO!

Za neke životne priče kažu da su filmske, ali za ovu bismo mogli da kažemo da je - serijska! Jer teško da bi sve ono što se našem sagovorniku desilo u životu moglo da stane u samo jedan film.

Dok je bio u Mađarskoj stigao je poziv za učestvovanje na Olimpijskim igrama, na koje je otišao - autostopom! Zbog toga je dobio pretnje smrću i status nepoželjnog u rođenom gradu.

Bežeći od rata, tražeći posao, sreću i smisao, krenuo je u Švedsku, a deportacija odatle je započela jednu od najneverovatnijih fudbalskih karijera za koje ćete čuti. Obreo se u Australiji i Kini da bi ga sudbina dovela u Singapur u kome je postao nacionalni heroj, kapiten reprezentacije i jedan od najboljih strelaca u istoriji fudbala.

2011. godine IFFHS ga je proglasio za najboljeg strelca među aktivnim fudbalerima, a stameni napadač za to nije ni znao!

"To je smešna priča, čovek koji me je zvao iz Beograda je to našao. Ja za to nisam znao, niti sam pratio te statistike. Golove nisam davao radi rekorda ni radi sebe. Postizao sam golove jer sam voleo da pobeđujemo kao ekipa i da osvajamo trofeje. Ti golovi su deo mog posla kao napadača. Tresao sam mreže i nisam brojao koliko", počinje razgovor za MONDO Aleksandar Đurić.

Aleksandar Đurić je rođen u Lipcu kod Doboja 1970. godine, a odmalena je voleo fudbal. Ipak, kada je počinjao, niko nije mogao da zamisli da će sa 50 godina moći da kaže da je u karijeri postigao preko 400 golova!

"U Doboju sam počeo kao golman pošto sam bio visok. Stvarno sam bio talentovan za golmana, ali to mi je dosadilo posle godinu-dve pošto nema akcije, samo stojiš na golu. Onda sam prešao u odbranu i počeo sam da igram štopera ili levog beka. Ceo moj život sam u stvari igrao levog beka", kaže Đurić.

Tokom karijere koja je trajala sve do 44. godine bio je poznat kao neverovatno jak, brz i uvek spreman, a sve to vuče korene od samih početaka. Kada živite u Lipcu, i to sedamdesetih i osamdesetih, kondicija je neophodna. 

"Uvek sam bio spreman i uvek sam imao brzinu, eksplozivnost. Rodio sam se na selu i gde god da sam išao hodao sam dva sata do grada. Živeo sam na brdu pa sam uvek išao uzbrdo i nizbrdo, možda mi je to pomoglo u životu." 

SKUPLJAO SAM SAIGRAČE PO KAFANAMA

Zbog nepravilnog rasta i "kokošjih grudi" desio se možda i sudbinski potez. Đuriću je lekar savetovao da počne da se bavi veslanjem, što je bio potez koji je, ispostaviće se, poslao junaka naše priče na Olimpijske igre! 

"Počeo sam da veslam i to mi je još više pomoglo, stvarno sam bio fit. Išao sam stalno u teretanu, a tada se niko od fudbalera nije hvatao teretane. Ja sam morao saigrače da skupljam po kafanama. Tada su samo tehnika i talenat bili bitni, a evo sada, ne možeš da se baviš fudbalom ako nisi svaki dan u teretani. Čini mi se da sam ja bio van tog vremena."

Porodična situacija nije bila lagodna, pa je kao dete "pobegao" u sport. Trenirao je fudbal i kanuing, trčao po 20-30 kilometara dnevno...

"Nisam imao lagodan život kao dete, otac mi je bio alkoholičar i uvek sam učio na greškama drugih ljudi. Sport me je povukao, dao mi je slobodu. Što sam više ulagao sebe u sport imao sam osećaj da sve više idem ka ciljevima koje sam hteo da ispunim. Nisam pio alkohol, nisam pušio, trening mi je bio sve. Nikad mi nije bilo dovoljno i u svemu sam hteo da budem najbolji. Nisam voleo da izgubim utakmicu ni na treningu", priseća se svog detinjstva čovek koji u Aziji ima status legende.

Neki su bili mnogo talentovaniji od njega, ali nisu uspeli. Jer, kako on kaže nema ništa od toga ako neko drugi mora da te gura.

"Imao sam sreće da imam stvarno dobre trenere koji nisu bili stara škola, da te stalno šamaraju i šutiraju, nego su bili ljudi koji su imali neku viziju. Ne samo da su nas poštovali nego su nam bili kao drugi očevi. Uvek su nam pokazivali šta je dobro, vodili su nas kroz život. Onaj ko je slušao slušao je, onaj koji nije... Dok sam ja sedeo na klupi oni su bili u prvih 11, a eno ih sad po Doboju, klošare. Sve zbog te naše bahatosti, mi Balkanci smo svi takvi, ne znam zašto. Takvo je neko podneblje da ne razumemo koliko je bitno da imaš disciplinu, da imaš motivaciju sam od sebe, a ne da tebe neko tapše po leđima svaki dan. Ja kad sam sam trčao po snegu od pola metra 30-40 kilometara do planine i nazad moj rođeni otac mi je govorio tada: 'Sine, pa ti si lud'. Svi su mi to govorili, a 20 godina posle mi je ta planina pomogla jer niko živi nije mogao da me stigne."

ZLATNA MEDALJA – PA PRAVAC VUKOVAR

Ipak, sportski uspesi i jak trening ne donose uvek dobre stvari. Aleksandar je treningom i zalaganjem uspeo da stigne do titule prvaka na 10.000 metara u kajaku, a kada je došao poziv za vojsku to je značilo da se na njega obratila posebna pažnja.

"Ja sam bio sportista, pa sam mogao da biram da li ću da budem ronilac ili da idem u oficirsku školu. Zaglavio sam u toj Bileći u oficirskoj školi, a posle sam bio u specijalnim jedinicama u Pančevu. Vojsku nikad nisam video kao neki problem, a teški utisci su mi ostali posle toga, taj Vukovar i taj jadni narod tamo...", počinje priču o svom ratnom iskustvu Đurić.

Đurić je poslat pravo u grotlo rata, a tamo je video nešto što mu se nije svideo. Kao sportista odbio je naredbe koje su mu date.

"Možemo da kažemo šta hoćemo, ja sam Srbin, ali ne bi trebao niko da se ponosi time šta smo mi od svoje zemlje napravili. Ni Srbi, ni Hrvati. Ja ne lažem, nisam nacionalista i ne zanima me ko je šta, ali žao mi je šta nam se dogodilo. Ja sam izgubio majku, izgubio sam pola familije u Bosni u ratu. Da li ja mrzim te ljude koji su ih pobili? Ne znam kako da ih mrzim, kad znam da smo i mi sa naše strane isto tako bezveze ubijali", kaže Aleksandar.

Njegova generacija je zbog tog rata morala da odraste, možda i prerano. Smrti se nije bojao, a očigledno ni zatvora.

"Moraš da odrasteš sa životom, sa svojim godinama. Sada gledam decu, oni ne odrastaju sa svojim godinama. Vidiš momka od 21-22 godine, ponaša se kao da ima 15. Ja sam odrastao, možda sam čak bio i stariji od svojih godina. Kad sam uleteo u taj rat nisam se nikada bojao smrti, valjda sam bio premlad za to. Znao sam gde je granica, šta je moje pravo da kažem kao čovek. Ni dan-danas to ne krijem. Svako može da mi kaže šta hoće, to razumem i ne krivim ni jednu stranu, svako se borio za svoje razloge. Žalosno je što smo te razloge platili sa dosta života naših prijatelja, majki, sestara, braće, očeva. Imam loš stav prema nacionalizmu, specijalno zbog Bosne. Baš mi je žao, brat mi je i dalje tamo pa pratim situaciju, žalosno je da mi ne idemo nigde, da smo toliko daleko od ostatka sveta", razočarano zaključuje Đurić.

Zbog protivljenja starešinama u Vukovaru, vraćen je u Doboj, ali ne kući, već u zatvor. I zapravo tu počinje naša fudbalska priča!

"Otac me je izvukao iz zatvora. Imao sam neke prijatelje iz Doboja koji su radili na granici. Imao sam sreće da sam imao i negde da spavam kada sam došao iz Bosne. To je bilo u Pančevu kod jedne porodice koju nikada ranije nisam video. Ljudi su me primili kao da sam im rođeni sin, jer sam znao njihovog sina, zajedno smo veslali u juniorima. Po Srbiji su već hvatali muškarce da ih šalju na ratište, vojna policija je hodala po kafićima, tako da sam znao da nema šanse da tu budem dugo. Ionako sam pobegao iz zatvora", kaže Đurić, za koga je u to vreme sve to bila jedna kratka epizoda.

"U mislima mi je bilo da će rat da stane. Biću ja tu šest meseci, godinu dana, ovi kriminalci će svi da budu u zatvoru, međutim na kraju sam se u Doboj vratio prvi put posle osam godina."

DILOVANJE DEVIZA, ĐORĐE BALAŠEVIĆ I KONAČNO – FUDBAL!

Iz Mađarske je probao da prebegne na bogati sever Evrope, ne bi li ispunio svoj dečački san - da vozi kamione! A jedini razlog što se to nije desilo je što je na brodu koji ih je ilegalno prevozio odbio da baci crveni pasoš u vodu.

"Nisam hteo da bacim onaj naš crveni. Ja sam bio jedini na tom j*benom brodu koji nije hteo da baci pasoš zato što imam svoje principe. Možda sam lud, možda ćeš to da misliš... Svi su mi rekli da bacim pasoš, ja nisam hteo. Rekao sam da dolazim odatle, to je moja legitimacija, sad je do vas da li hoćete vi mene da primite da budem u vašoj zemlji ili ne. Oni su me deportovali, a da nisu ništa znali o meni. Ko zna, da me nisu deportovali možda nikada ne bih igrao fudbal. Možda bih bio ono što sam uvek sanjao da budem - vozač kamiona. Stric mi je vozio kamion i kao dete sam uvek hteo da vozim kamione", priča nam ovu neverovatnu anegdotu sada najbolji srpski strelac u XXI veku.

Sve je počelo, kada mu je jedan prijatelj, koga je ranije upoznao na pripremama sa svojim kanuing timom osamdesetih, predložio da zaigra fudbal. Aleksandar je bio u Segedinu, prijatelj mu je "sredio" probu u jednom niželigašu, gde je prošao - kao levi bek!

"Kada sam došao u Mađarsku počeo sam da igram levog beka. Počeo sam da učim gledajući Roberta Karlosa, Maldinija... Pratio sam ih gde idu, kako idu, gde se kreću sa loptom, bez lopte, to mi je bio početak karijere", objašnjava Đurić, koji pre toga nikada nije pomišljao da igra fudbal.

Sa 22 godine, počela je jedna neverovatna fudbalska karijera. Nakon toliko toga što mu se već desilo u životu, bio je na novom početku.

"Nema šta nisam igrao, sedeo sam na klupi i čekao svojih pet minuta. Uvek sam bio pozitivan u životu, nikad nisam odustao, nikad nisam lako dizao ruke. Šta god da sam radio i gde god da sam bio davao sam sve od sebe. I gde god da sam igrao poštovao sam sve: nacije, igrače, trenere... Znao sam da mi je to zadnji pokušaj da nešto uradim u životu. Imao sam i sreće, ali ja ne znam da li verujem u tu sreću. Možda sam i imao sreće, ali sam radio toliko teško da zaslužim tu sreću", priseća se svojih profesionalnih početaka naš sagovornik.

Mađarska je i danas, u doba interneta i masovnog turizma teška za snalaženje, jer malo ko zna engleski na ulicama. A kako je izbeglica iz Bosne uspela da početkom devedesetih uspeo ne samo da se prilagodi i preživi, već i da počne veliku karijeru?

"Veruj mi to je bilo hvatanje za ruke i noge... Nikad se nisam stideo da učim jezik. Učio sam nemački u školi, a naučio sam engleski sa televizora. Isto tako mađarski. Ono je neverovatan jezik, nema nikakve logike. Počeo sam da učim najobičnije reči koje mi trebaju za život, recimo brojanje... Sreća pa su igrači stvarno bili dobri sa mnom, ali pravo da ti kažem prvih meseci sam uglavnom ćutao u svlačionici i na terenu. Ipak fudbal je takav pa sve što radiš to ti je nogama i mozgom. Treću godinu u Mađarskoj sam dobro i pričao, ali sad sam sve zaboravio. Kad te muka natera sve možeš da naučiš, pa i mađarski", kroz smeh se priseća Đurić.

Ipak, igranje fudbala u nižim ligama nije previše unosan posao, teško je i danas preživeti od toga. Pa je tako dobio novac od istog prijatelja koji mu je našao klub i počeo da menja devize Srbima koji su prelazili granicu. Nije dobro počelo, pošto je već prvog dana na poslu izgubio 800 nemačkih maraka!

"Jesam, izgubio sam 800 maraka prvi dan! Tim ljudima sam dao pare u ruke da mi čuvaju dok ja brojim, eto koliko sam bio naivan. Na brzinu sam izašao iz tog haustora i posle pet minuta kad sam prošao pola ulice setio sam se da sam im ostavio novac. Ja se vratim, njih nigde! Nema veze, valjda sam im pomogao u životu. Nikad mi nije žao para, ako idu u neku pomoć", objašnjava Aleksandar u razgovoru za MONDO.

Njegova priča sa svakom novom rečenicom jednostavno buja, pa tako saznajemo da se u Segedinu sprijateljio i sa Đorđem Balaševićem!

"Pio sam kafu sa Đokom! On je na ulici bio i prolazio i mi ga pozvali da popije kafu sa nama, a on je onda sedeo sa nama i kod nas menjao pare. Pričao mi je kako su oni nekad iz Novog Sada donosili jakne, a Mađari su im davali kobasice. E, kaže, Aleks, sad mi dolazimo ovde da menjamo pare i da kupujemo, jer sad mi nemamo od čega da živimo, a oni uzimaju naše pare i bogate se. I tačno je tako bilo", priseća se za MONDO ovog susreta.

NA OLIMPIJSKE IGRE AUTOSTOPOM!

Taman je počeo da gradi nekakav novi život, da ulaže u fudbalsku karijeru, a onda je stigao poziv na koji nije računao. Novouspostavljeni Olimpijski komitet Bosne i Hercegovine ga je pozvao da predstavlja BIH na Olimpijskim igrama u Barseloni. Nije bilo lako prihvatiti taj poziv...

"Ja sam razmišljao o tom pozivu jer je Bosna i Hercegovina tek postala država. Brat i otac su mi u vojsci Republike Srpske, bore se protiv te zastave, šta ću, kako ću... Ja sam odrastao u familiji gde ni otac ni majka nisu pričali o tome ko je šta, da li je Musliman, Hrvat... Ma, u stvari, najbolji prijatelji su mi bili muslimani", priča Đurić i objašnjava svoju dilemu.

Na kraju nije dugo razmišljao. U suštini, on je pre svega bio sportista i verovao je da zaslužuje da ode u Barselonu.

"Odmah sam prihvatio. Ne da bi mi guzica videla Olimpijske igre, nego sam stvarno uvek trenirao za te OI. Mislim da sam zaslužio da budem olimpijac jer sam pre toga bio na Svetskim prvenstvima i dao sam sve od sebe kao dete u kanuingu."

Ipak, pritisak je bio veliki. Rat je i dalje bio u toku, a deo porodice se nikad nije pomirio sa Aleksandrovom odlukom da se takmiči pod zastavom BIH.

"Ja sam imao veći pritisak od oca. Od brata i majke ne, ali od oca sam imao veliki pritisak da ne idem. Imao sam problema u Doboju, pošto su me svi znali. Ja sam posle Olimpijskih igara dobijao pretnje od nekih prijatelja da će me ubiti, dobijao sam takve pozive. Neki mi i dan-danas zameraju zbog toga", kaže Đurić za MONDO.

Do samog kraja, otac mu nije oprostio, a kako sam kaže, to je bila velika cena koju je morao da plati.

"Otac mi je zamerio. Od tog dana kada sam otišao na OI nismo pričali sve do kraja, do dana posle osam godina kada sam došao u Bosnu da ga vidim, jer je on umirao od raka. Popričali smo to veče i umro je. Živeo sam u tim godinama da od svog oca nisam čuo glas. Rekao je mom bratu da nisam više njegov sin. Platio sam veliku cenu za te Olimpijske igre", zaključuje Đurić.

Tu se naravno ne završava cela neverovatno priča vezana za odlazak našeg sagovornika na Olimpijske igre. Jer, verovatno je jedini olimpijac u istoriji koji je na takmičenje otišao autostopom!

"Ja sam pola puta otišao autostopom, do Austrije. Na austrijskoj granici me čovek pitao da li ga zaj*bavam ili sam ozbiljan. Imao sam veslo i jednu malu torbicu. Videli su veslo, ali rekli su mi: 'Jesi normalan, došao si peške, nemaš ni auto, je l' znaš ti gde je Španija, ko je tebe dovezao ovde?'", priseća se on.

Ipak, on je čvrsto odlučio da će u Barselonu stići. Makar peške.

"Nikad mi u glavi nije palo na pamet da neću da dođem na te OI. Ja sam lagano krenuo bez ikakvog pritiska da neću da stignem. Imao sam to neko pismo od Olimpijskog komiteta i razmišljao sam da ću ako treba peške da odem, pa ću da stignem kad treba da stignem. NIkad nisam čuo da je neko išao stopom na Olimpijske igre, verovatno sam jedini, ginisov rekorder", priseća se, već uz osmeh, Đurić.

Olimpijsko selo je bilo jedan potpuno poseban doživljaj. Momak koji je do skora bežao od vojne policije i bio izbeglica bez krova nad glavom, sada je bio među najvećim svetskim sportskim zvezdama.

"Sedeo sam i ručao sam sa Borisom Bekerom i njegovim trenerom Armenulićem. Sedeo sam pre otvaranja sa Karlom Luisom, video sam 'Drim tim', video sam košarkaše iz Hrvatske, to olimpijsko selo je neverovatno", evocira uspomene na jedno od najneverovatnijih putovanja u istoriji sporta Đurić.

SA PIKSIJEM U USKRŠNJI ŠOPING

Kada se vratio sa Olimpijskih igara ostao je još neko vreme u Mađarskoj, a onda je usledio poziv da ode u Australiju! Nedavno preminuli Ferenc Arok, čovek rođen u Kanjiži, a o kome se ovde malo zna, dao mu je šansu.

"Arok mi je dao šansu da igram u Australiji. Dao mi je nešto što niko ne bi, dao mi je šansu da postanem pravi profesionalac. Imao sam 25-26 godina kada sam došao kod njega. Baš tad se nisam spremio, ali on je video nešto u meni. Uglavnom sam sedeo na klupi, posle me odveo u drugi klub koji je preuzeo. Onda sam počeo dobro da igram i on mi je pomogao da se prodam u Kinu", priča Đurić. 

O Ferencu Aroku se ovde malo zna, iako je jedno vreme bio pomoćni trener u Vojvodini, a kasnije počasni predsednik TSC-a. U Australiji je radio decenijama, a naš sagovornik ga poredi sa najboljim trenerima sveta.

"U životu nisam video boljeg motivatora. Nisam sedeo kod Murinja i Gvardiole u svlačionici, ali Ferenc Arok je bio mađioničar kada je motivacija igrača u pitanju. Nije bio kao neka stara generacija trenera da se ljutio, ali je znao sve. Bio je neverovatan, imao sam sreću da me trenira u dva kluba u Australiji."

Posle dobrih igara pod Arokovom palicom dobio je ugovor u Kini, a taj ugovor mu je osim novca doneo i nešto još neverovatnije. Priliku da igra protiv prvaka Evrope!

"Imao sam sreću da igram sa Slobodanom Marovićem. Ja kad sam ga video u Kini, nisam verovao. Gledam ga i mislim se je l’ ovo moguće? Je l’ ja sanjam ili? Vodio me čovek kod njega kući u Šenžen, ali to je život", priča Đurić, koji je za vreme koje je proveo u Australiji stigao da upozna i jednu Zvezdinu zvezdu.

I ne samo da ga upozna, već da ga vodi u praznični šoping!

"Piksi je dolazio sa Nagojom uvek u Australiju na pripreme, igrao sam nekoliko utakmica protiv njega u tom periodu. Družili smo se, izvodlili smo ga nas nekoliko. Ne samo da sam igrao, nego smo sedeli, pili kafu... Sećam se da sam ga vodio po našim radnjama da kupi nalepnice za jaja pošto je bilo vreme Uskrsa, to nikad neću da zaboravim. Piksi je bio stvarno fenomenalan, ta njegova Nagoja je bila čudo", ushićeno priča o susretu sa svojim nekadašnjim idolom Đurić.

BANKROT, PA ZAMALO OTKAZ, A NA KRAJU...

Dok je bio u Australiji, klub mu je bankrotirao i opet se, sada sa 29 godina, našao u nezgodnoj situaciji. Iz nje je, ispostaviće se, izašao kao nacionalni heroj i legenda.

"Jedan milioner iz Grčke je uzeo Vest Adelejejd i uložio ogroman novac, ali je ’99 je digao ruke. Klub je u roku od mesec dana bankrotirao. Onda mi je moj venčani kum Edi Krnčević, prvi Australijanac koji je igrao za velike klubove u Evropi, rekao da ima neki klub u Singapuru, ali da traže napadača."

Iako je u Australiji igrao levo krilo u formaciji 4-3-3, nije se uplašio prilike koja mu se ukazala. Još jednom je rešio da se oproba u nečemu što nikada nije radio, a to je ovoga puta bila uloga napadača.

"Rekao mi je da odem jednu sezonu u Singapur, pa onda mogu da idem u Belgiju. Tako da sam došao ovde, odmah sam potpisao, a nisam ništa znao o ligi, nisam ni znao da imaju profesionalno takmičenje", priseća se Đurić, kome ni na kraj pameti nije bilo da će se stvari odvijati onako kako su se zapravo desile.

"Kao i svako drugi razmišljao sam da ću tu da odigram jednu sezonu, onda ću da odem negde na dve-tri godine i završiću karijeru. Nisam ni pomišljao da ću da odigram 15 sezona, da ću da dam preko 380 golova", iskren je Đurić u razgovoru za MONDO. 

Kao i obično, potpuno nepripremljen je došao na novi teren. Opet je morao sve da uči, od pozicije koju će igrati na terenu, pa do toga gde se igra!

"Ja sam došao iz Australije i mislio sam da je stadion na koji su me prvo odveli trening stadion. Ovde ti je na jednom stadionu sve, utakmice, treninzi, to ti je to. Kad igraš u gostima to ti je na 15 minuta vožnje, biciklom možeš da ideš", otkriva nam naš sagovornik.

Ipak, kao i na mnogim mestima u Aziji, fudbal je religija. Nemaju baš "večite rivale", ali podela u Singapuru je jasna.

"Obožavaju fudbal, nema lige na svetu koje ne prate. Vidić im je ovde Bog, kad neko kaže Vidić to je čudo... Mančester junajted i Liverpul su ti ovde nešto posebno. 2,5 miliona Singapuraca navija za Liverpul, a 2,5 miliona za Junajted."

Na početku nije bilo lako prilagoditi se. Ni na novu sredinu, ali ni na mesto u centru napada. Ipak, Đuriću ni na kraj pameti nije bilo da odustane.

"Postao sam napadač kad sam došao u Singapur. Toj ekipi je trebao napadač, ja sam došao i za prva dva meseca sam možda dao tri gola. Činilo mi se da ću da dobijem otkaz i ja sam onda stvarno trenirao neverovatno da bi naučuio da dajem golove. Uvek kada sam do tada primao loptu dobijao sam je van šesnaesterca i išao sam levo, jer sam uvek igrao na levoj strani kao bek ili krilo. Onda su nekako golovi počeli i sve ostalo je istorija. Kada sam počeo nisam više mogao da stanem!", ističe Đurić.

PIVO SA RAŠOM, DUDEKOM I FAULEROM, POZIV HAJDUKA I TURSKA

Golovi su krenuli da padaju kao na traci 2000. godine, a sedam godina kasnije, u doba kada je većina fudbalera odavno u penziji, on je odigrao sezonu života. Na jednom meču je za 5 minuta postigao het-trik, a stigao je i neočekivani poziv za nacionalni tim.

"To je bilo 2007. godine, dao sam 44 gola te sezone. To mi je bila najbolja sezona u životu i tad me je Radojko Avramović pozvao u reprezentaciju Singapura, imao sam 37 godina."

Radojko Avramović, golman iz Sjenice, legenda Rijeke i Nots Kauntija, jednom čak i reprezentativac Jugoslavije, posle igračke karijere se proslavio kao selektor u Aziji. Preuzeo je Singapur 2003. godine i vodio ga punih 9 godina, osvojio je tri velika trofeja, a 2007. godine je odlučio da u nacionalni tim pozove stranca, koji u tom trenutku ima 37 godina.

"Najbolji trener kog sam imao u životu. Sećam se prvi put kada sam s njim seo da pričam rekao sam mu: 'Pa čekajte šefe, znate koliko ja imam godina, nemojte mene'. On kaže: 'Ma ne gledam ja tvoje godine, ne gledam ti rodni list, gledam te kao igrača'. S njim sam od 2007. do 2012. godina proveo pet dobrih godina u reprezentaciji, pet godina punih titula", seća se korpulentni napadač iz Lipca kod Doboja.

Singapur je mala i zatvorena zajednica, država koja teško bilo kom strancu daje državljanstvo.

Đurić je pokušavao tri puta da dobije papire i tri puta je odbijan, pa je zbog svega toga njegov debi za reprezentaciju imao još veću težinu. Rešio je da se odmah pokaže, da svima dokaže da zaslužuje mesto u nacionalnom timu. I uspeo je.

"Debitovao sam sa dva gola. Jadan onaj Tadžikistan, dobro su prošli mogao sam da im dam još pet, pogodio sam dva puta stativu. Leteo sam po stadionu, nije bilo boljeg i srećnijeg igrača od mene. Sećam se da su me primili kao Tita na revanš meču u Tadžikistanu, pošto su svi tamo pisali o tome da ih je razbio čovek od 37 godina. Posle je tako isto bilo protiv Uzbekistana, pričali su da treba da se boje samo jednog igrača koji ima 40 godina!", kroz smeh priča Đurić.

Iako već iskusan igrač i legenda u Singapuru u to vreme, nije mu bilo svejedno kada je ulazio u nacionalni tim.

"U tom prvom momentu kada sam dobio poziv za reprezentaciju mislio sam se šta da radim, ali sam shvatio da sam sa tim igračima već igrao, ja sam njih već znao. Većina njih su u stvari bili moji saigrači. Pet ili šest igrača je bilo iz moje ekipe, ja sam im bio kapiten. Primljen sam u svlačionicu kao brat, tako da su me poštovali. Na kraju sam postao i kapiten na jednoj utakmici protiv Bahreina, što nikad niko nije bio ko nije rođen u Singapuru", govori nam o svojoj slavnoj karijeri na međunarodnoj sceni Đurić.

Na kraju je sa 42 godine doneo i trofej svom timu! Osvojen je Suzuki kup (prvenstvo jugoistočne Azije prim. aut), a on se oprostio trofejem i golom protiv Malezije u grupnoj fazi.

"Pre turnira rekao treneru da mi je ovo zadnji turnir, a nisam ni razmišljao da li ćemo ga osvojiti. Odmah sam rekao treneru da ćemo ovo da osvojimo sigurno, jer smo stvarno imali dobru ekipu, dobar miks starijih i mlađih igrača", ističe Đurić, koji se potom sa 42 godine oprostio od reprezentacije.

Profesionalno je igrao fudbal još dve sezone, a i na međunarodnoj sceni je dokazao da vredi kao igrač. Svestan je, ipak, da će mnogi vrlo lako omalovažiti golove koje je postizao.

"Znaš kako je, ljudi te gledaju pa kažu Aleks je davao golove u singapurskoj ligi, kakva je to liga. U stvari ovde je isto profesionalna liga, a ja nisam davao golove samo u ligi nego i za reprezentaciju. Dao sam 27 golova za reprezentaciju i igrao 52 meča. Zato me i dan-danas ljudi ovde u Singapuru poštuju, jer nisam samo u ligi tresao mreže. A kako god, čak i da igraš na male golove i 3 na 3 nikad nije lako da postigneš gol. Meni to ne smeta, nisam ja bio neki tehničar, nisam bio nikakav Ronaldo, Stojković, Stanković ili Pančev, ali sam imao nešto što je bilo bitno za napadača. Znao sam gde je gol, trčao sam mnogo, igrao sam od prvog do poslednjeg minuta", ispričao je Đurić.

Osim toga, igrati u Aziji je prilično drugačije iskustvo u odnosu na Evropu. Kada si stranac u Singapuru, od tebe se očekuju čuda.

"Ja mislim da je najteže igrati u Aziji, jer je tu ogroman pritisak. Koji god stranac da dođe očekuju da uzme loptu, da predribla sve od gola do gol i postigne gol. Imaju takav odnos prema strancima. U to doba kada sam ja došao u Singapur menjali su strance non-stop", priseća se Đurić.

Tokom bogate karijere u Aziji, bilo je i ponuda za Evropu. Čak je postojala mogućnost da zaigra u Hajduku iz Splita!

"Bivši golman Hajduka iz Splita Goran Pralija je bio trener ovde i ponudio mi je da dođem u Hajduk na probu. On me je video, ali rekao sam mu hvala, pošto nisam hteo da idem iz jednog problema u drugi", ističe Đurić, koji je ipak na kraju zaigrao fudbal u Evropi!

Stigao je u Tursku na probu, zadovoljio je igrama, ali ipak, nije bilo suđeno da zaigra u Ankari.

"Na kraju sam otišao u Tursku na probu u Ankaraguču. Tu sam mogao da ostanem da nisam imao nekih problema sa menadžerima. Davao sam golove na pripremama u Antaliji, međutim kada sam seo sa klubom i menadžerima, hteli su da mi uzmu sav novac, da igram za klikere. Trebalo je da potpišem na tri godine, a imao sam 30 godina. Da sam imao 20 godina definitivno bih potpisao, ali sam znao da sa 30 godina neću da oni zarade pare na meni. Krivo mi je uvek bilo i uvek razmišljam o tome šta je moglo da se desi. Nisam ja bio neka zvezda, ali sam uvek verovao u sebe i sigurno sam mogao da igram u nekoj ligi u Evropi", iskren je Đurić.

Azija je postala ključno tržište za najveće sportske brendove, pa tako svake godine viđamo turneje klubova poput Liverpula, Mančester junajteda, Barselone ili Real Madrida u ovom delu sveta. Na nekim od pripremnih mečeva sa velikanima igrao je i naš sagovornik.

"Igrao sam protiv Liverpula koji je osvojio Ligu šampiona, igrao sam protiv Brazila gde je bio Ronaldinjo, protiv Atletiko Madrida sa Simeoneom...", priseća se on samo nekih utakmica.

Konačno je 2014. u svojoj 44. godini rešio da je dosta i da je vreme da okači kopačke o klin. Ceo fudbalski Singapur je došao da isprati "Sina Singapura" kako su ga prozvali, u zasluženu penziju, a njegov oproštaj je bio spektakularan. Dovedena je ekipa veterana Liverpula, kako bi se ispratio čovek koji je postigao 370 golova igrajući u toj zemlji.

"Bili su tu Jan Raš, Vladimir Šmicer, Patrik Berger, na golu je bio Jerži Dudek, nazad je bio Didi Haman, igrali su Stiv Mekmanaman i Robi Fauler... To je stvarno bila sjajna ekipa", priča nam Aleksandar, koji je na tom meču doživeo i nešto što mu se nikada ranije nije desilo.

"Baš je dobro bilo, bio je pun stadion, a na kraju su mi doveli i brata. To je bio prvi i poslednji put da me je gledao uživo. Nisam ni znao, bilo je to veliko iznenađenje, doveli su mi brata iz Bosne da gleda utakmicu."

Na kraju meča usledilo je i druženje sa legendama Liverpula, a ta slika je kasnije kružila po Doboju!

"Brat mi je baš rekao: 'Au buraz, nisam znao da si ti ovde ovakva legenda!'. Sedimo i pijemo pivo, a pitaju me ovi iz Liverpula, pa ko ti je ovaj? Kažem im ja da mi je to brat, a oni - daj ga ovamo da pije sa nama! Došao je, ja sam ga slikao, kaže mi on: 'Jao kad sad ovo pokažem mojima u Doboju niko neće da mi veruje!'".

Danas Aleksandar ima 50 godina, ali i dalje se ne opušta. Svaki dan trči, pridržava se stroge dijete, nema poroke. A i dok je bio aktivan fudbaler odmor je shvatao drugačije od većine.

"Uvek mi je u životu bilo bitno da budem spreman, pa i van sezone. Kad ih vidim kako se van sezone valjaju po letovanjima, udebljaju se 10 kilograma pa dođu nespremni, to je meni neshvatljivo. Ja bih išao sa ženom i decom negde sedam dana i onda ja već krećem. Imam svoje pripreme i ja znam šta treba da radim. Kad krenu pripreme nisam skroz spreman, ali imam nešto u nogama", priča nam Đurić.

ISTI ONAJ ALEKSANDAR IZ LIPCA

Rano se oženio, dobio dvoje dece u braku, a onda je rešio i da usvoji još dvoje dece.

"Imam dvoje svoje dece iz braka. Izabelu koja sad slavi 18. rođendan i sina Alesandra koji je dobio ime po Del Pjeru. Ne igra on kao Del Pjero, ali nema veze, bar ima ime njegovo. Usvojio sam jedno malajsko dete, njemu je ime Masimo, on ima 10 godina i pretprošle godine sam usvojio Imanuela iz Malezije", priča nam Aleksandar, čiju poruku bi svi trebalo ozbiljno da shvate.

"Usvojio sam decu jer ja znam gde sam odrastao i kako sam odrastao. nisam imao šta da jedem, nisam imao struju ni vodu, nisam imao toalet u kući. Najdraže mi je bilo da odem negde gde ima toalet u kući jer ja to nisam imao. Nikad nisam zaboravio odakle sam i šta sam. Kad god imam šansu, ako budem mogao, još ću dece da usvojim. Radije ću novac da dajem na njihovo obrazovanje i da dam moju ljubav njima, da bi oni isto tako dali nekom drugom da odrastu. To je poruka u životu, ne znaš kako će sve da se okrene, ali znaš da moraš da bude stvarno jak mentalno i fizički. Bez toga je teško da preživiš. Zbog toga moraju deca da imaju neki sport u životu. Sve što ti treba u životu može da se nauči kroz sport."

Na kraju ove nestvarne priče, pitanje je jednostavno. Šta iz svega ovoga može da se zaključi?

"Može da se izvuče da uvek budeš pozitivan u životu, da veruješ u sebe, da učiš na greškama, da i kad si dole ne odustaneš. Ja uvek kažem - poštovanje. Moraš sebe i sve oko sebe poštuješ, ali prvo sebe moraš da poštuješ da bi sve druge poštovao. Moraš da budeš jednostavan i skroman. Ja u životu jesam neke pare napravio, ali pare mi nikad nisu bile nešto što me je guralo u životu. I dan danas treniram isto, živim isti život kao i pre. Nisam se promenio, isti sam onaj klinac, onaj mali Aleksandar iz Lipca. Ništa me u životu nije promenilo, pokušavam da pokažem ovim mlađim generacijama da vide da treba da imamo neku ljubav u životu, jer bez ljubavi nigde ne možemo da uspemo."

Krenuo je iz svog rodnog sela pokraj Doboja, prošao kroz siromaštvo i teško detinjstvo, a onda ga je zadesio rat. Bio je na Olimpijskim igrama, švercovao je devize, družio se sa Balaševićem, Piksijem, Marovićem, igrao fudbal i postao legenda.

Daleko od očiju svog naroda, daleko od domovine i prijatelja, Aleksandar Đurić je postao "Sin Singapura" i jedan od najboljih strelaca u XXI veku. I sve je to stalo u jedan život i jednu karijeru.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.