VIJERI NAS SVE NAPU**VAO, A JA GA PIJANOG VOZIO NA TRENING: Rade Bogdanović za MONDO ispričao urnebesne anegdote!

Priča sa Radetom Bogdanovićem počinje ovako:

"Sećam se utakmice u Goraždu, jako poučna priča. Bio sam dete, uvede me Čika Radović u igru sa tri godine starijom generacijom. Ja zabijem dva gola i što bi rekle moje Sarajlije, pohasio se… udarim jednog klipana iz čista mira i dobijem crveni karton. A Čika Radović, stasiti Crnogorac, ljudina, puca na njemu od mišića… odmah na terenu za uši, za zulufe… bogami i jednu vaspitnu onako iz lakta… i kaže Sulji Kuloviću 'viđi, ja ću mu pokazati put u svlačionicu'. Otključa mi vrata, ja uđem i ne idem da sednem… okrenem se ka njemu… ma nisam se ni okrenuo, kad je on meni lupio šamarčinu… lupio mi je tokom karijere nekoliko šamara i mnogo mu hvala na tome. Žao mi je što nije više živ, sada bih mu pokazao ovaj intervju. Mnogo me je voleo i bilo mu je žao. Čekalo nas je finale kupa, otvaranje stadiona u Vogošći… i da to propustim zbog svoje gluposti. Znaš li šta je uradio? Pokupio je posle utakmice sudije i delegate, odveo ih u kafanu na večeru i tamo ih ubedio da mi izbrišu crveni karton. Šta reći, ljudina".

Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Radetom Bogdanovićem, golgeterom britkog jezika koji je svojim izjavama i stavovima uzburkao strasti na srpskoj fudbalskoj sceni.

ŽELJEZNIČAR 1988 – 1992

Kandidati iz Željezničara:

Golmani: Dragan Škrba, Vladan Radača, Željko Pavlović
Odbrana: Haris Alihodžić, Edin Hadžialagić, Srećko Ilić, Suad Katana, Vlado Komšić, Milan Pavlović, Gordan Vidović, Vito Milošević, Vlado Čapljić
Vezni red: Kemal Alispahić, Edin Ćurić, Siniša Nikolić, Amar Osim, Mario Stanić, Sead Kapetanović
Napad: Edin Bahtić, Simo Krunić, Nikola Nikić, Zoran Slišković, Jasminko Velić, Goran Gutalj, Radovan Krstović, Nermin Vazda, Elvir Baljić, Veldin Karić, Alen Mešanović.

Prve fudbalske korake napravio je na Grbavici.

"Ivica Osim je jednom prilikom rekao da je Željezničar poslednji veliki brend Bosne i Hercegovine. Ja sam kao klinac simpatisao splitski Hajduk, jer je tetak bio veliki navijač 'bilih' i stalno me je vodio na Poljud. Sudbina je htela da prvi gol u seniorskom timu Željezničara postignem baš protiv Hajduka, 3. aprila 1988. godine. Debitovao sam nedelju dana ranije u Titogradu protiv Budućnosti, ušao sam u igru pri vođstvu Želje od 1:0, ali je Dejo Savićević izjednačio rezultat udarcem iz polu-voleja sa 18 metara. Ako ćemo pošteno, gol protiv Hajduka sam dao uz dosta sreće, lopta mi je prešla preko noge i završila u rašljama Varvodićevog gola. Da sve bude još čudnije, gol je proglašen za najlepši u tom kolu domaćeg prvenstva".

U sećanju najduže ostaju mečevi protiv Zvezde i Partizana.

"Nikada neću da zaboravim utakmicu na Grbavici, Zvezda i Željo… direktan duel za šampionsku titulu. Skupljao sam lopte iza gola na koji je Zvezda napadala. U jednom trenutku, Šele kreće u solo-prodor… nanizao je šestoricu igrača, kao Maradona na Marakani kada je dao onaj čuveni gol. Sačekao je, pogledao Škrbu i zveknuo mu levom u rašlje. Posle toga je dao i drugi, Zvezda je slavila i osvojila ključne bodove za prvo mesto. Svi smo bili tužni, za mene je to bolja generacija Želje od one šampionske iz 1972. Što se tiče mečeva koje sam igrao, najradije se sećam onog u Beogradu 1989. godine. Zvezda je pobedila 1:0 golom Maze Vasilijevića iz slobodnog udarca, a ja sam kod 0:0 izašao jedan na jedan sa Dikom Stojanovićem i nisam dao gol. U ušima mi je i dalje huk sa tribina u trenutku kada je Zvezdin half promašio loptu… sve sam igrački uradio, ali je Dika u poslednjem momentu ispružio nogu i skrenuo moj šut u korner".

Protiv Partizana…

"Sećam se one čuvene utakmice 3:3… pogodio sam stativu. Kod mene je ili stativa ili golmanova kopačka (smeh). Partizan je u to vreme imao strašnu ekipu… Katanec, Radanović, Vermezović, Smajić, Vučićević, Vladislav Đukić, Klinčarski… jeli su mali decu. Čuvao sam Kataneca i posle jednog duela, okrene se, udari me bez lopte i dobije crveni karton. Bio sam među najboljima na terenu i još čuvam isečak iz Večernjih novosti sa izveštajem i izjavama aktera. Pitali su trenera Partizana Jusufija šta je na njega ostavilo najjači utisak na utakmici protiv Željezničara, on je odgovorio ’to što sam video malog Bogdanovića'. Za mene je to bila ogromna satisfakcija. Posle sam i trenirao sa Partizanom, bilo je ozbiljne priče sa Bjekovićem da ostanem u Humskoj i obučem crno-beli dres, ali se pojavio Fakrija Šekularac i otvorio mi vrata Južne Koreje".

Najdraža utakmica.

"Verovali ili ne, jedna u kojoj smo doživeli ubedljiv poraz. Igrali smo pretposlednje kolo u Kruševcu, u situaciji kada i nama i Napretku gori pod nogama. Dobili smo ih u jesenjoj polusezoni sa 3:0 i bilo je bitno da ne izgubimo sa više od tri gola razlike. Poslednje kolo, dolazi nam Sloboda, Smajo Verlašević tek prešao iz Tuzle u Želju i znali smo da tu neće biti problema. 15. minut, 1:0 za Napredak. 30. minut, 2:0 za Napredak. Par minuta pre odlaska na odmor, 3:0. Brate mili, onaj Kojić, pa Kojičić… nisi mogao lasom da ih uhvatiš. Treći je dao Gunev, posle kornera, sa prve stative. Ulazimo u svlačionicu, haos. Moj kum Simo Krunić počinje da kuka 'taman sam došao iz Famosa, sad ću opet u Drugu ligu'. Neko mu dobacuje 'bolje da nisi ni dolazio'. Nikola Nikić se hvata za stomak i kaže 'šefe, ja ne mogu više, jeo sam neke jagode u Livadama i muči me proliv'. Pogledali smo se između sebe i obećali da moramo da poginemo u drugom poluvremenu. Završilo se 3:0, mi na Grbavici dobijemo Slobodu 5:0 i ostanemo u ligi. Naravno, Nikola je zabio tri gola, peo se na ogradu, ljubio sa navijačima… nisu ga više mučile stomačne tegobe (smeh)".

Pamti se i neodigrana utakmica sa Radom u predvečerje ratnog vihora.

"Tužan period… baš tužna priča… koliko smo svi bili nesvesni i naivni. Prespavali smo u hotelu Bristol, ujutro izašli u šetnju, niđe nikog… pazi, Vilsonovo šetalište u centru Sarajeva, uvek je tu masa ljudi. Žive duše nema. A prethodno veče je na televiziji išao film 'Valter brani Sarajevo'. Znao sam odmah da nešto ne valja. Taj film obično puštaju kad se sprema neka nevolja. Vratimo se u hotel i već čujemo neko šuškanje o neredima, barikadama… Ali i dalje ne kapiramo da je toliko ozbiljno. Do stadiona smo otišli peške… čim smo izašli na teren, počelo je da puca… okrenuli smo se, napustili stadion i to je bio moj poslednji izlazak na Grbavicu. Baš tužno… odrastete na tom terenu, u tom dresu… i onda pobegnete glavom bez obzira… ali bili smo nemoćni".

TOP 11 – Suad KATANA (odbrana)

"Tu nema dileme… desni bek… broj 2. Zašto? Zato što je jedan od najboljih odbrambenih igrača sa kojima sam igrao u karijeri. Selektiran je u mojoj generaciji, trenirali smo kasnije zajedno u Partizanu. Koristio je obe noge, imao takve napadačke kvalitete da nam je svima bilo čudno što ga ne guraju napred. Na treningu, kad je gusto, mi kažemo 'ajde Sudo, ti u špic'. Znao je dečko da igra fudbal, bio brz, nisko težište, dupence mu bilo dobro izraženo, znao je da se zagradi. Ostaje žal što nas je prerano napustio… ima tome 13 godina… vratio se sa Belašnice, pozlilo mu, infarkt i kraj. Baš tragedija. Imamo bezbroj zajedničkih anegdota. Igramo kup utakmicu protiv Veleža, a Sudo voleo poker aparate… ušao u onaj Kakadu kafić i lupa… veća, manja, veća, manja… sedam karata pogodio i neće da krene… mi došli, molimo ga, ajde Sudo, krenuće autobus… ma jok… veća, manja, veća, manja… Milan Ribar naredi vozaču da krene, a on i ja ostanemo u kafiću. Nismo ni otišli za Mostar".

POHANG ATOMS 1992 – 1996

Kandidati iz Pohanga:

Golmani: Dragan Škrba
Odbrana: Mjung-bo Hong, Seung-Hova Na, Ik-soo An
Vezni red: Kjung-jun Jeon, Jang-sang Li, Jin-ho Čo
Napad: Tae-Ha Park, Sun-Hong Hvang

Slučajan susret sa bivšim bokserom sudbonosno je uticao na dalji razvoj Radetove karijere.

"Šeki je u to vreme bio beogradski mangup, tek je počinjao da se bavi menadžerskim poslom. Prišao mi je posle jednog treninga na stadionu Partizana i pitao me da li bih išao u Južnu Koreju. A mi kokuzi… Gutalj i ja… bez prebijene pare u džepu. Ja sam iz Sarajeva krenuo sa 500 maraka, 300 sam dao za neke lekove i za autobuske karte Vidoviću i Katani da odu do Belgije. Ostalo mi 200. Šeki kaže 'Švabo te hvali, imam za tebe sjajan ugovor'… i nalupeta mi neke cifre, mislim u sebi neka je slagao 90 odsto, onih 10 me zadovoljava. Menadžeri su maheri za prodavanje magle. Otišao sam na probu, smršao sedam kila… grad na moru, usred leta, upeklo… istopio sam se".

Iz Koreje pamti bukvalno svaki detalj.

"Prva utakmica, poluvreme 1:1, čuvao sam nekog Urugvajca. Pošto su me kupili kao veznog igrača. Trener me u pauzi pita da li bih voleo da se oprobam na špica… pri tom, ni on ni ja ne znamo engleski. On to meni crta na tabli i nekako se sporazumemo. Ja odem u napad i dam dva gola za 45 minuta. Tada sam shvatio svu draž igranja na ofanzivnoj poziciji. Odmah mi je Nikić pao na pamet… mi pozadi ginemo, uklizavamo, ispustimo dušu tokom utakmice… a on da tri gola i ode da se ljubi sa navijačima na tribini. Kažem sebi 'Rade, bolje ti je ovde, tresi mreže i uživaj'. Tako sam postao centarfor i skrenuo na sebe pažnju velikih evropskih klubova".

TOP 11 – Mjung-Bo HONG (odbrana)

"Najbolji defanzivni igrač Južne Koreje svih vremena. Momak je jeo loptu. Imao je 1996. godine ponudu PSV Ajndhovena, čak se pričalo i o Barsleoni. Ali mu je bilo lakše da prihvati dva miliona od Jokohame Marinos. Dobar pas, strašan šut. Dao je gol u onoj čuvenoj utakmici protiv Španije na Svetskom prvenstvu u Americi. Ako se sećate, Španci su vodili sa 2:0 kada je Milan Živadinović u TV emisiji rekao da je 2:0 najopasniji rezultat. Ali nisam znao do skoro da je to bio snimak utakmice i da je mudri Živa znao da će Koreja u finišu da postigne dva gola (smeh). U svakom slučaju, ta njegova izjava je živa istina i treba je zapisati da ostane za vjek vjekova. Mjungov gol se danima vrteo na lokalnim kanalima, vladala je velika euforija jer se znalo da će Južna Koreja sa Japanom organizovati Mundijal 2002. godine".

DŽEF JUNAJTED 1997

Kandidati iz Džef Junajteda:
Golmani: Rio Kušino, Keniči Šimokava, Acuši Širai, Tomonori Tateiši
Odbrana: Takajuki Čano, Kohei Inue, Kacuši Kurihara, Ejzuke Nakaniši, Kazuhiro Suzuki, Tecuro Uki, Masakzu Vašida, Satoši Jamaguči
Vezni red: Juki Abe, Peter Boš, Acuhiko Ejiri, Nozomi Hirojama, Nenad Maslovar, Šiniči Muto, Jošikazu Nonomura, Tomojuki Sakai, Takajoši Šikida
Napad: Jošika Macubara, Naoki Macušita, Riohei Nišivaki, Takajuki Sugijama.

Nije želeo fudbalski da umre u Koreji i opredelio se za Japan.

"Bili su tamo Piksi, Bina, Krupni… potpisao sam predugovor 15. novembra, vratio se za Beograd i iznenada se pojavila kombinacija za Ajaks. Zvali su me da dođem u holandsku ambasadu, obezbedili su vize za mene, suprugu i Mileta Vjetrovića, poznatog novinara koji je znao jezik i imao vrlo dobre kontakte u celoj Evropi. Bili smo gosti na utakmici PSV-Ajaks, posle toga sedeli sa Van Galom na večeri… nisam im nijednog trenutka rekao da imam potpisan papir sa Japancima. To je moglo skupo da me košta, ali sam nekako sredio stvari i zaigrao za Džef junajted. Najdraža mi je utakmica protiv Piksijeve Nagoje kada sam bio dvostruki strelac i najzapaženiji akter na terenu".

Papirologiju je sredio zahvaljujući ažurnosti japanskih vlasti i sposobnosti jedne prelepe Japanke.

"Jaoooo… ne podsećaj me… tad sam mogao stvarno da nadrljam. Otišli smo do policijske stanice i sve završili bukvalno za dva minuta. Nisam mogao da verujem da to ide tako brzo i efikasno. Kao pod konac. Čim smo izašli napolje, ja je uhvatim sa dva prsta za obraz i kažem ’srećo moja, super je sve ispalo’. I ništa… vrati ona mene u klub, ja dođem kući, zvoni mi telefon… Maslovar… kaže ’jao Bosanac, šta si sada uradio?’ Ja zbunjen… nisam ništa… ’kako nisi ništa, dođi hitno na stadion, čekaju te ljudi iz uprave’. Ja i dalje ne kapiram o čemu se radi. Odem tamo, imam šta i da vidim. Japanka vrišti i plače. Direktor kaže ’u Evropi radi šta hoćeš, ali u Japanu ne smeš žene da dodiruješ na taj način’. Jedva sam živu glavu izvukao".

TOP 11 – Nenad MASLOVAR (vezni red)

"Jedna od najkvalitetnijih osoba koje sam upoznao u svetu sporta. Često kažem svojoj ženi sećaš li se Sandra kako nas je Nešo dočekao u Tokiju. Čim smo stigli rekao je sve što ti treba, tu sam. Bukvalno sve. Živeli smo u zgradi blizu Diznilenda, ja sam ušao u stan Maze Vasilijevića. Nenad mi je ulepšao ceo taj period u Japanu. Pravi onaj gošpar… šmeker… on, njegova supruga, njihova deca. Slagali smo se dobro i na terenu. Ja onako jak, klipan, sa 4 kile viška… zagradim se, postavim lakat… oni maleni, naivni… nadavao sam se golova na foru koja ne može da prođe nigde osim u Japanu. Krenem ka Nenadu i samo se odvojim… a on je bocne i spoji me sa golom. Voleo je noćni život, izvlačio me često iz stana da idemo u provod. Kupio je novi SL Mercedes bordo boje i gde ćemo nego u Ropongi… diskoteka u centru grada, gori koliko je dobro. A ja ceo život porodični tip, oženio sam se sa 22 godine. Morali smo da lažemo, moramo tamo, moramo ovamo… Sa Nešom je bilo ludo i nezaboravno".

ATLETIKO MADRID 1997 – 1998

Kandidati iz Atletiko Madrida:
Golmani: Hoze Francisko Molina,
Odbrana: Toni, Andrei Fraskareli, Huan Manuel Lopez, Santi, Karlos Agiljera, Delfi Heli, Danijel Prodan
Vezni red: Žuninjo, Huan Viskaino, Milinko Pantić, Hoze Luis Kaminero, Radek Bejbl, Veljko Paunović, Avi Nimni
Napad: Kristijan Vijeri, Đordi Lardin, Paulo Futre, Hoze Mari, Kiko

Nije bilo lako jednom anonimusu iz Japana i Koreje da se bori za status među vedetama evropskog fudbala.

"Imao sam Vijerija od 27 miliona, Žuninja od 26 miliona… Hoze Mari, Kaminero, Futre, Kiko… stigao sam kao nepoznanica, šta sada ja njima da objašnjavam o ratu u državi, 200 maraka u džepu i razlozima odlaska u Aziju. Ćutiš, treniraš i šta ti Bog da. Prva utakmica je bila protiv Reala… ni manje ni više… ali je šef bio otvoren prema meni i odmah je rekao da su Vijeri i Hoze Mari prve opcije u špicu. Ja sam se smestio u ložu Bernabeua i uživao u ulozi gledaoca. Nedelju dana kasnije, Vijeri se povredio, ja počnem duel sa Valjadolidom i u 30. minutu na semaforu piše 2:0, oba gola Rade Bogdanović. Na stadionu delirijum. U finišu prvog poluvremena, penal za nas i 60.000 ljudi skandira Bogdanović, Bogdanović. Ali kod Antića se znalo ko šta radi… on je pre utakmice na tabli napisao da penale izvodi Žuninjo i tu nema priče. Žao mi je jer bih bio prvi fudbaler u istoriji španskog prvenstva koji je debitovao het-trikom".

Šest meseci kao u snovima, a onda…

"…ta prokleta povreda… 15. januara 1998. godine. Uzeli su mi licencu i doveli Avija Nimnija iz Izraela. Moja odiseja u Atletiku se završila baš onako… na glup način. U sećanju ostaju golovi protiv Kompostele, Hihona, Valensije… Nije to loš skor ako se uzme u obzir minutaža i konkurencija u špicu. Pazi, imaš za partnera najskupljeg igrača na svetu i čoveka koji je te sezone postigao 40 golova u svim takmičenjima. Atletiko je uvek izbacivao top-scorer igrače poput Toresa, Falkaa, Esnajdera, Peneva… ali Vijeri je bio nešto posebno. Cela ekipa radi za njega. I ti kao drugi napadač ne možeš nikako da dođeš do izražaja. Ostaju ti samo mrvice. Ali slatke mrvice… poput gola protiv Paoka u Kupu UEFA, u remiju 4:4 u Solunu. Mada je i taj dvomeč obeležio Vijeri onim neverovatnim golom iz mrtvog ugla na Kalderonu. Obrni-okreni, opet on u centru pažnje (smeh)".

TOP 11 – Kristijan VIJERI (napad)

"Momčina. Jak, brz, bezobrazan. Nije imao dribling, ali zato prodornost, osećaj za gol… Dete iz mešovitog braka, otac Italijan, majka Francuskinja, rodio se u Australiji. To ga je i pratilo tokom karijere, skakao je kao kengur od kluba do kluba. Jako temperamentan i ne drži ga mesto. A izuzetno nostalgičan za Italijom. Za njega me vežu polomljena vrata svlačionice, dvoje-troje ogledala… žargonski rečeno, napušavao je sve redom, svi su ga se bojali… verujte mi, svi. Mnogo plaćen, a vraća sve na terenu. I šta možeš da mu zameriš? Auuu, taj nimalo nije bio pitom. Kad bih kleo nekog trenera, rekao bih mu ‘da Bog da trenirao Vijerija’. Sećam se jednog treninga, trebalo je jedan drugoga da držimo za noge, a da hodamo na rukama. On kaže ’ma ne zanima me’. Ja ga molim, ajde Bobo, nemam sa kim da radim. Ma kakvi… kaže ’eno ih italijanski novinari pored terena, smejaće mi se jer kod nas u Italiji nema tih vežbi’. Koliko je samo puta zaginuo u gradu i dođe kod mene u zgradu… ja sam živeo u stanu Čola Simeonea, blizu Bodiroge… odspava dva-tri sata, ja ga pokupim kolima pa na trening. On onako mamuran, tegli se… ali izađe na teren i živa vatra. Takav je, mrcina".

NAK BREDA 1998

Kandidati iz NAK Brede:
Golmani: Vilko de Vogt, Džon Karelse
Odbrana: Stenli MekDonald, Bjorn Langeveld, Bart De Rover, Džefri van As, Ervin van de Loi, Frank Broers, Nebojša Gudelj, Marten Atmodikoro
Vezni red: Jan Gasbek, Džon Feskens, Rud Brod, Mark Frijters, Alfred Šrojder, Gert Bruselers, Kevin Van Desel, Edvin Gorter
Napad: Dominik Diru, Glen Helder, Jeong-jun No, Arčil Arveladze, Ante Miličić, Ričard Rolofsen, Tvan Šepers, Erni Stjuart

U Holandiju je otišao zbog pogrešne procene lekara.

"Prognozirali su mi šest meseci pauze, a ja sam doveo fizioterapeuta iz Beograda, koristili smo prirodne preparate i oporavio sam se posle 20 dana. Iskren da budem, Holandija je bila greška. Razmišljao sam, šta ću u Madridu, bolje mi je da igram, uzmem neke novce, a možda će i neko iz Saveza da se seti da me još koji put pozove u reprezentaciju. Valjda je toliko zaslužio čovek koji je napustio letovanje na Tajlandu, iz svog džepa platio put do Seula i postigao dva gola na debiju za nacionalni tim. Ali bio sam mlad i naivan".

TOP 11 – Nebojša GUDELJ (odbrana)

"On je jedini razlog zašto avanturu u Bredi ne smatram totalnim promašajem svoje karijere. Fenomenalan čovek, odličan igrač… Poštena hercegovačka porodica. Njega je Osim u Trebinju zapazio i doveo u Partizan. Prosto ga je osetio. Moraš zaista da poseduješ kvalitet da iz jednog Leotara dođeš u veliki klub. Sjajno je sarađivao sa Krčmarevićem po levoj strani, došao i do dresa reprezentacije. Upoznali smo se u Holandiji, Nemanja je bio dete, Dragiša se tek rodio, posle je došla i ćerkica koja se sada bavi tenisom. Sećam se 2007-08, zove me Nešo i kaže ’šta misliš da ovaj moj mali pokuša u nekoj selekciji Srbije’. Naravno, sve što treba. Sačekam ga na aerodromu, smestim kod mene kući… bile su dve probne utakmice na Adi… nisam ih ni pratio, mene to ne interesuje… samo sam pitao Saleta Stanojevića šta misli o malom Gudelju… Sale je tada bio selektor mlađih selekcija u FSS, kaže ’takvih imamo kol’ko hoćeš’. Ok, nije problem. Ali bilo mi čudno, dete koje se rodilo na Zapadu želi po svaku cenu da igra za Srbiju… treba drugačije da se gleda. Nema veze. Evo, sada je reprezentativac i jedan od ključnih igrača u postavci Dragana Stojkovića. Njegovo pomeranje na utakmici sa Škotskom koštalo je Srbiju plasmana na Evropsko prvenstvo. Kulturan, vaspitan, van terena skoro neprimetan. A suvo zlato u veznom redu. Jedino mi smetaju one silne tetovaže po celom telu… šta da se radi… možda će sutra i zetovi da mi ih imaju pa ću morati da trpim (smeh). Da se vratim na Gudelja seniora, Nešo je bio vrhunski bek. Da su on i Katana sada na Piksijevom spisku, išao bih kod Mačka u TAŠ da stavim bubreg da će Srbija igrati na Svetskom prvenstvu u Kataru".

VERDER BREMEN 1998 – 2002

Kandidati iz Verdera:
Golmani: Frank Rost
Odbrana: Frank Bauman, Jacek Čanko, Žulio Cezar, Bjorn Šajerenbek, Viktor Skripnik, Razi Tjikucu, Bernard Trares, Andre Videner, Mladen Krstajić, Lars Šmedes, Frank Ferlat, Stefan Blank, Ludovik Manjin
Vezni red: Majk Barten, Marko Bode, Kristof Dabrovski, Diter Ajlts, Dirk Flok, Diter Fraj, Torsten Frings, Deni Futerer, Andreas Hercog, Jurij Maksimov, Timo Šulc, Paul Stalteri, Rafael Viki, Ivica Banović, Tim Borovski, Simon Rolfs, Kristijan Listeš, Holger Vehlage
Napad: Ajlton, Klaudio Pizaro, Soren Sajdel, Enriko Kern, Dong-gok Li, Ivan Klasnić, Roberto Silva.

U Verder je otišao na jednogodišnju pozajmicu, a ostao skoro četiri godine.

"Došao sam na preporuku trenera Brede Herberta Nojmana i njegovog prijatelja Volfganga Zitke. Međutim, na klupu Verdera je vrlo brzo seo Feliks Magat i to je imalo prelomni uticaj na moju karijeru. Legao mi je kao osoba, u svemu… odnos, ponašanje, način komunikacije… jedino mi treninzi nisu odgovarali… moraš zaista da ima dijagnozu da bi ti Magatove vežbe bile po meri. On je insistirao da klub otkupi moje papire i jedan sam od retkih stranaca u Nemačkoj koji je dobio ugovor na četiri godine. Osvojili smo Kup Nemačke, igrali još jednom u finalu i sve je funkcionisalo besprekorno do trenutka dok Feliks nije napravio veliku grešku. Predao je upravi u maju spisak igrača na koje ne računa za narednu sezonu… tu su bila imena Hercoga, Fringsa, Rosta… a igrači su pokvarena sorta… krenuli su u rikverc i mi na četiri utakmice doživimo četiri poraza bez datog gola… i naravno, smene Magata“.

U Nemačkoj se i najsitnija greška skupo plaća. Poput one koju je Rade napravio na utakmici sa Hanzom.

"Magata je zamenio Šaf, trener starog kova kome je svaka rečenica počinjala i završavala se imenom Branka Zebeca. Bio je opčinjen ovim jugoslovenskim stručnjakom. Imali smo korektan odnos sve do tog incidenta u Roštoku. Nedelju dana ranije protiv Kelna, njemu se ozbiljno drmala klupa… dam dva gola, dobijemo lagano utakmicu… on je kod drugog gola trčao do korner zastavice i radovao se kao malo dete. Odemo u Roštok, Krstajić kod jednog prekida udari pesnicom Agalija… ja to ne registrujem jer gledam loptu i čekam da se izvede prekid… okrenem se i vidim Agalija koji leži na zemlji, a Mlađo mu krši sve po spisku… gledam jednog, gledam drugog… i kažem Agaliju ajde ustaj šta foliraš. U tom trenutku, dotrčava golman Pikenhagen i sa obe ruke mene u prsa… kako sam padao unazad, ja ga pljunem. A Nemca kad pljuneš, završio si karijeru. Sudija to nije ni primetio, kažnjen sam na osnovu TV snimka sa sedam utakmica i 25.000 maraka".

Ali je ona Šafova sankcija bila mnogo drastičnija.

"Narednih 14 meseci nijednu sekundu me nije pustio da uđem u igru. Što je najčudnije, na treninzima je bilo sve normalno. Nije me sklonio iz ekipe, ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. Parkirao sam se bar 20 puta iza njegovog automobila, da ne može da ode iz kampa dok ne porazgovara sa mnom. Ali uzalud... trening, masaža, teretana, sauna… on strpljivo sačeka da ja sve završim i tek posle mene lagano isparkira i ode sa stadiona. Neverovatna doza strpljenja i samokontrole. Nisam imao drugo rešenje nego da odem iz Bremena. Mediji te tamo obeleže za ceo život. Posle Roštoka, naslov u novinama je bio ’Jedan Srbin tuče, drugi pljuje’. Nastradao sam ni kriv ni dužan. Da mi je bar da sretnem Krstajića, da mi vrati tih 25.000 maraka (smeh)".

Bilo je ipak i lepih momenata.

"Gol protiv Arsenala ostaje za sva vremena, tim pre što mi je to bila tek druga utakmica nakon operacije. Dragi su mi i golovi protiv Dortmunda, jedan glavom, drugi nogom. Voleo sam da igram protiv Kolera, klipan jak, a neokretan. Ipak, meni je najdraži gol iz penala protiv Bajerna u finalu Kupa Nemačke. Šutirao sam u četvrtoj seriji, a to je najteži penal. Srećom, nisam puno razmišljao. To se šutne i ćao. Kad vidim ove igrače da skakuću oko lopte, dođe mi da poludim. Ja se brate zaletim sedam metara, zveknem je… ako dobro udariš loptu, nema tog golmana koji će ti odbraniti udarac. Tu ni Oiver Kan nema nikakve šanse. Ruku na srce, njima je ta utakmica došla samo par dana posle onog šoka u finalu Lige šampiona protiv Mančester junajteda. Bili su psihički ubijeni, gde to ima da Nemac izgubi trofej u nadoknadi vremena".

TOP 11 – Klaudio PIZARO (napad)

"Oborio je sve rekorde u dugovečnosti na fudbalskom terenu. Neverovatan lik. Taj u Bremenu nije izlazio iz flaše. Uhvati se sa Ajltonom i onim Ćikucuom i po celu noć u kafani. Razi Ćikucu, iz Etiopije, kakva je to pijanica majko moja. Ali je Pizaro imao dobru potporu, jak vetar u leđa… bio je ljubimac jednog od potpredsednika i glavnih finansijera kluba. Da se ne lažemo, imao je i fenomenalan osećaj za gol. Klasa. Bilo je tu naravno i ljudskih kvaliteta, da nije tako ne bi se tri puta vraćao u Bajern. Najluđe je bilo na časovima nemačkog… Pizaro, Krstajić, Ajlton, Banović, Ćikucu… kunem ti se, tu je vredelo imati skrivenu kameru. Kome je najteže išao jezik? Pa Ajltonu, jer taj ni brazilski nije znao".

ARMINIJA BILEFELD 2002 – 2003

Kandidati iz Arminije:
Golmani: Matijas Hain, Simon Hencler, Denis Ejlhof
Odbrana: Martin Amedik, Danijel Boguš, Torjus Hansen, Saša Janić, Bendžamin Lense, Marsio Borhes, Macej Muravski, Bernd Rauv, Bastijan Rajnhart
Vezni red: Ansgar Brinkman, Kristof Dabrovski, Detlev Damajer, Dirk Flok, Rudiger Kauf, Masimilijan Porselo, Žezus Sinistera, Mihael Šternkopf, Fatmir Vata
Napad: Ilija Aračić, Du-ri Ča, Momo Dijabang, Marek Hajnc, Mirnel Sadović, Artur Vičnjarek

Kratka epizoda u Bilefeldu za smiraj karijere.

"Iskren da budem, odatle pamtim samo onog trenera, budalu… igramo u Dortmundu, poluvreme 0:0 i on nama u svlačionici kaže 'ajmo momci hladne glave da izađemo drugo poluvreme, hladne glave'… i ode budala baci se u bazen za hladnom vodom… zaroni glavu, izroni, rastrese onu kosu i kaže 'ajde sada svaki igrač da uradi isto'. Ma beži bre idiote jedan… nema tih para za koje bih onako znojav potopio glavu u hladnu vodu. To je nonsens. I to mu ne bude dovoljno, nego u nastavku meča zaigra sa trojicom pozadi, ostavi mučenog Rajnharta jedan na jedan sa Barklijem, najbržim igračem Borusije. Ubili su nas, dali su nam tri gola za 10 minuta. Toliko o hladnoj glavi Bena Melmana".

TOP 11 – Bastijan RAJNHART (odbrana)

"Njega stavljam u tim jer je bio najhladnije glave u ekipi (smeh). Nije bio toliko brz, ali je umeo da se postavi i da čita igru. Imao sam u Arminiji još interesantnih saigrača. Taj Ča Du-ri je sin legendarnog Bum-Kun Čaa, jednog od najboljih strelaca u istoriji Bundeslige. Stalno su me pratili ti Koreanci i posle odlaska iz Pohanga… imao sam i u Verderu Dong-gonk Lija. Skoro sam čuo priču da je Du-ri oženio kćerku ovog ’majstora’ što je preusmerio tok reke Han da bi osposobio zemlju svojim naslednicima. Para na paru ide. Simpatičan mi je bio i taj Dabrovski… sad je trener, mlati se negde po Hanoveru i Bohumu… nikada neću zaboraviti klupsku proslavu za Novu godinu, mi za istim stolom i on me upoznaje sa svojom devojkom… ja kažem ’čekaj bre, zar se mi nismo upoznali, zar to nije ista ona od prekjuče’. Zezao sam se, naravno. I ova njegova, gleda mene, gleda njega, ustade od stola i ode… ona ozbiljno shvatila. Dabrovski kaže ’trči za njom’. Pa trči ti, to je tvoja devojka. I bolje ti je da se raziđeš sada, kad je budala. Uslugu sam ti učinio (smeh)".

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1997

Kandidati iz reprezentacije:

Golmani: Ivica Kralj, Dragoje Leković
Odbrana: Zoran Mirković, Niša Saveljić, Miroslav Đukić, Gordan Petrić, Željko Petrović, Vuk Rašović, Miško Mirković
Vezni red: Slaviša Jokanović, Albert Nađ, Nenad Maslovar, Ljubinko Drulović
Napad: Darko Kovačević

Gana, Egipat, Južna Koreja. Fudbaler njegovih kvaliteta zaslužio je da odigra više od tri utakmice za A tim. I to protiv atraktivnijih rivala.

"Takvo je vreme bilo. Duge i naporne turneje, otkaže jedna vedeta, onda i drugi kažu ‘zašto bih se i ja lomio bogu iza nogu’. Tako se ukazala šansa nama koji smo igrali u tom trenutku na azijskom kontinentu. Debitovao sam protiv Gane i odmah postigao dva gola. Lepo iskustvo i uspomena koja ostaje za ceo život".

TOP 11 – Slaviša JOKANOVIĆ (vezni red)

"Često u šali kažem, Jokan je moj najbolji menadžer. Atletiko je 1997. godine izvukao Ajaks u Kupu UEFA i Antić je slao Rešada Kunovca u La Mangu da prati i skautira holandsku ekipu. Tu su me zapazili i notirali. Poziv je zvanično usledio dan nakon utakmice za A reprezentaciju protiv Gane. Dao sam dva gola, Slaviša me je pozvao u svoju sobu i rekao mi da ima za mene dobru opciju u Španiji. Bio je na telefonskoj liniji sa Migelom Anhelom Hilom, ja sam imao fiksnu klauzulu za raskid ugovora od 200 miliona jena i to nije bio nikakav problem. Slaviša stavi ruku na slušalicu i šapne mi 'to je sve ok, a koliko tražiš za sebe'. Inače, Jokan je jako interesantan tip… retko inteligentan. Ja mu kažem, nije problem, u Džefu imam toliko i toliko, neka mi malo povećaju i sve u redu. On zausti da kaže Hilu koja je cifra, pa odjednom pokrije slušalicu i ponovo priguši glas 'bato, pa imaćeš više nego ja na Tenerifama'. I počnemo da se previjamo od smeha. Tako sam iz sobe Tauer Hotela u Seulu završio posao sa Atletiko Madridom. Zahvaljujući Slaviši Jokanoviću. Za sada mi nije tražio procenat, valjda neće ni posle ovog intervjua".

REPREZENTACIJA JNA

TOP 11 – Zvonko MILOJEVIĆ (golman)

"U sportskoj četi sam upoznao Iliju Petkovića, Stanislava Karasija i plejadu sjajnih momaka vrhunskih fudbalskih kvaliteta. Kad se samo setim… Šabanadžović, Tuce, Kajtaz, Maza Vasilijević… pa ovi iz Vojvodine, Mijucić, Vukov, Mijić, Bosančić… zatim Beširović, Vladan Lukić, Rade Tošić… imam tih fotografija… Florijančič, Novak, Erak… majko moja mila, kakva ekipa. Obišli smo Jugoslaviju uzduž i popreko. Igrali smo i Kup Maršala Tita protiv Kopra, išli smo avionom do Pule, pa onda autobusom. Stane Karasi je bio ključna figura, on nas je okupio… Zahvaljujući porodičnim relacijama sa Veljkom Kadijevićem, sređivao nam je dozvole za izlazak u grad i mogli smo nesmetano da treniramo i održavamo formu. Bilo je tu mnogo sjajnih golmana… Cicović, Saša Ilić, Željko Pavlović… ali je Zvonko Milojević zauzeo posebno mesto u mom srcu. Zvali smo ga ćuran. Fenomenalan momak".

DOPUNA TIMA

TOP 11 – ŽUNINJO PAULISTA (vezni red)

"Svima je u sećanju onaj brutalan start Mičela Salgada i strašan lom noge koji je Žuninju upropastio karijeru. A dan pre utakmice, Vijeri je slomio vrata svlačionice jer nije želeo da putuje u Vigo. Žalio se na povredu, šef mu kaže ajde kreni sa nama, možda te doktori osposobe za igru… Ali Bobo kad uvrti sebi nešto u glavu, tu nema pomoći. Zaleti se i šutne vrata iz sve snage. Mislim da je ta rupa bila tamo sve dok se Atletiko nije preselio na Vandu Metropolitano. Ipak, Žuninjo je samo u jednoj stvari bio gori od Vijerija. Vukao je celu familiju sa sobom na trening. Dođu baba, deda, stric, strina, tast, tašta, ujak, ujna… Za mene je to bilo fascinantno. Ti Brazilci zaista ne mogu jedni bez drugih".

TOP 11 – Simo KRUNIĆ (vezni red)

"Tehnika fenomenalna, ali ga je ubio život. Zatvarao je kafiće po Sarajevu, kad više nije imao kud, otvorio je i svoju kafanu. Fudbal ga nije puno interesovao. I pazite apsurd, pokojni Ribar mu posle svega toga da kapitensku traku. Simo je moj kum i jedan od najvernijih prijatelja u mom životu. Zvao me je pre par godina da me pita za mišljenje o nekoj fudbalskoj nelogičnosti. Ja mu kažem 'kume, pa gde ćeš veće nelogičnosti od činjenice da si ti bio kapiten Željezničara'. Kada je stigao u Koreju, prvo je kupio pet ofingera, da ima u automobilu košulje za izlazak u grad. Čim se završi trening, ode kod Podunavca i Ilića dole u Busan i po celu noć po diskotekama. Šteta, mogao je da napravi veliku karijeru. Simo je zaista bio odličan dribler. Igrao je krilo u oba sarajevska kluba. Šta vredi kad mu je košulja bila važnija od dresa (smeh)".

Kandidati za trenera:

Treneri: Mišo Smajlović, Blagoje Bratić, Josip Bukal, Jung-Moo Huh, Jan Verslejen, Radomir Antić, Herbert Nojman, Feliks Magat, Tomas Šaf, Beno Melman, Slobodan Santrač.

TOP 11 – Feliks MAGAT (trener)

"Voleo sam trenere koji su važili za diktatore. Gvozdena disciplina, naporni treninzi… takvi su bili Ribar, Magat, ovaj Mo iz Koreje… Antić je bio sušta suprotnost… način ophođenja, metodi rada, komunikacija. Ali neću Radomira zato što je naš. Opredeliću se za Magata iz više razloga. Retko direktan tip. On pred svim igračima kaže Andreasu Hercogu ’imaš 5 kila viška, uzmi kondicionog trenera i dok ne smršaš nema startne postave’. A ovaj strah i trepet u ekipi, ne sme niko ništa da mu kaže. A treninzi, pakao. Mi na pripremama u Herclaheu, pola 6 ujutro, Hercog zaluta u šumi od umora i stigne tek uveče u hotel. To je neopisivo. Magat uđe kod doktora u ordinaciju, dobije vitaminsku bocu u venu i ceo trening radi isto što i mi… znaš kakvi driblinzi, duge lopte, promena strane… da ne poveruješ. Kad je došao u Bajern, znaš li koji igrač je morao prvi da ode iz kluba… pa Torsten Frings… nije mu zaboravio onaj bojkot u Verderu. Bilo je dobardan i doviđenja. Ali je Balkance obožavao. Nije džabe doveo Džeka u Volfsburg i od njega napravio jednog od najubojitijih golgetera u Evropi".

Rade BOGDANOVIĆ – Mojih TOP 11: Milojević – Gudelj, Rajnhart, Mjung-Bo Hong, Katana – Žuninjo, Jokanović, Maslovar, Krunić – Pizaro, Vijeri. Trener: Feliks Magat.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.