NA LICU MESTA SAM VIDEO DA JE POKRAO SRBIJU! Dejan Nedić za MONDO: Helikopteri sa ratišta, poziv Hrvatima i ONAJ penal!

Dugo godina smo na televizijskim ekranima, ali nekada i u radio prenosima, slušali razne fudbalske analitičare. Sadašnje i bivše fudbalere i trenere, ljude od struke koji su pokušavali da nam što bolje i bliže objasne šta se to dešava na terenu.

"Zato što sam ja tu profesor, direktor, a bio sam i učenik. Mnogo je lepo, ja sam ovde od 1983/84 kada sam upisao ovu školu kao đak. Posle sam bio profesor, prvo radno mesto mi je bilo ovde, a direktor sam postao 2007. godine. Tu sam preko 30 godina, tako da je Druga ekonomska sinonim za Dejana Nedića i Dejan Nedić za Drugu ekonomsku, jako se dobro razumemo ova škola i ja", počinje svoju priču za MONDO Dejan Nedić.

A zapravo su mu školska klupa, zvanje profesora statistike i mesto direktora velike i prestižne prestoničke srednje škole doneli mesto u studiju Lige šampiona.

"Oni su znali da sam i prosvetni radnik i pozvali su me. Bilo mi je jako drago zbog tog poziva i to se pokazalo kao jako dobra saradnja. Uvažavali su me, ja sam se jako trudio, a iako je bilo teško u početku vidim da su svi zadovoljni, jer uspevam da narodu koji se ne razume u suđenje objasnim sve. Sa druge strane kao predsednik sudijske organizacije sam video da me poštuju sudije i da uvažavaju moj rad na televiziji", zadovoljan je nekada dugogodišnji internacionalni sudija.

ZNAM SVAŠTA O BRIHU, ZBOG NJEGA SAM ZVAO HRVATE!

Ono po čemu je poznat i po čemu ga pamtimo u prenosima je pre svega energija! Sa mnogo ljubavi i poleta spreman je da objasni svaki sporni penal, karton, korner...

"Ja sam uvek takav u životu i kao roditelj i kao direktor i kao sudija, svemu se posvećujem. Smatram da ako sam dobio poverenje od RTS-a da budem analitičar i moram to da opravdam, a energija mi pomaže i nadam se da ću nastaviti ovako", objašnjava Nedić i potom otkriva koliko su njegove pripreme za svaki meč zapravo opsežne i duboke.

Ne podrazumeva to samo upoznavanje sa sudijama i njihovim biografijama i navikama – već ponekad i trčanje!

"Zovem se stručni konsultant i kao takav moram dobro da se pripremim pred meč i za vreme meča. Pre utakmice ja vidim ko sudi, upoznam se sa biografijom tog sudije, nekad konsultujem i moje kolege međunarodne sudije posmatrače.U samom toku meča sedim u režiji. Nisam dole u studiju, nego u režiji sa kolegama gde vraćamo svaku situaciju više puta i gledamo na više ekrana. Ono što vi vidite, ja to gledam više puta, konsultujem se, pročitam komentare na društvenim mrežama, komentare ostalih sudija i na kraju donesem ispravnu odluku. Ja moram da napravim tačnu analizu na osnovu pravila, a to nije nimalo lako. Desi se da ja dve, tri sekunde pre emitovanja uđem nazad u studio. Zbog toga sam često zadihan, ali sad sam već ušao u štos", otkriva Dejan Nedić za MONDO.

Ipak, mnogi kažu da često "naginje" na stranu sudija!

"To je možda i normalno, ali itekako znam da napadnem sudiju. Uvek se trudim da zaštitim, da podržim sudiju. Sudija se podržava ako je blizu događaja, nije lako da mi sa tribina ili iza ekrana kažemo da je pogrešio", priča on. Ne može da ne pomene događaj zbog koga je posebno bio besan. Kao uostalom i cela Srbija...

"Pogotovo kada neko namerno pogreši, onda sam posebno kritičan, kao što i dan-danas ne mogu da podnesem sudiju Briha koji nas je u Rusiji pokrao protiv Švajcarske. Ako vidim da sudija krade i da je nepošten onda ga ne ostavljam na miru", ne može Nedić ni sada da obuzda svoje emocije kada se priseti tog meča.

U drugom kolu grupne faze Svetskog prvenstva u Rusiji 2018. godine naš tim je poveo protiv Švajcarske, ali do kraja meča rival je uspeo da izjednači i pobedi. Ali ko zna kakav bi ishod bio da sudija Feliks Brih nije odlučio ne samo da zatvori oči pred rvačkim zahvatom švajcarskog defanzivca na Aleksandru Mitroviću, već i da odbije da pogleda VAR!

Sada naš sagovornik vrlo često izbegava i da pomene ime tog švajcarskog sudije, a za to itekako ima razloga.

"Zato što ja znam nešto više nego što vi znate. On je do tada bio najbolji sudija, ali sam ja znao da je do tada predsednik sudijske komisije bio Švajcarac. Ja sam znao da ako Švajcarac delegira sudije može lako da se desi da se sve pokrije time što je doveo najboljeg arbitra. Najbolji sudija tada nije mogao da pogreši slučajno nego namerno i to se pokazalo tačnim jer ni VAR nije hteo da reaguje. Bilo je jasno da nije hteo da pogleda VAR da ne bi doneo odluku u korist nas. Da je pogledao VAR morao bi da promeni odluku. Apsolutno su tendenciozno to napravili. A ja vam garantujem, da smo tada dobili kazneni udarac daleko bismo dogurali. Nervira me strašno jer je to namerno uradio, zato neću da ga pominjem. Ružna je reč, ali on je nas pokrao", izričit je Nedić!

Igrom slučaja naš sagovornik je tada bio u Rusiji i uživo je protestovao, a da je bio u studiju, svašta bismo mogli da čujemo uživo u prenosu.

"Ostaje mi žal za tom utakmicom u kojoj nas je namerno štetio. Ja sam bio na utakmici i sreća pa sam bio tamo, a ne u studiju, jer se ne bih suzdržao da ga ne napadnem još više. Sutradan kada sam se vratio teško sam ga optužio, jer sam i na licu mesta video da nas je pokrao", ističe on i žali što se neke stvari nisu ranije desile...

"Da je Kolina malo ranije došao u FIFA ne bi se to desilo. Kad je on preuzeo sudijsku komisiju UEFA nisu se takve stvari dešavale."

Postoji priča da je zbog ove utakmice i dela Feliksa Briha "zaratio" i sa hrvatskom televizijom?

"Jesam! Zvao sam ih kada su mi javili da je na HRT-u čuveni sudija stare Jugoslavije Mateo Beusan komentarisao da kazneni udarac ispravno nije dosuđen. Pošto mi je on jedan od idola, poštovao sam ga i voleo, naljutio sam se. Pozvao sam HRT, dobio urednika i pitao ga da se uključim u emisiju da porazgovaramo o situaciji. Jer oni su jedini u Evropi konstatovali da je sudija u pravu!"

Uključenje u emisiju nažalost nije dobio, ali jeste telefon svog sudijskog idola.

"Okrenuo sam Beusana, predstavio se, on je pitao šta je problem, a ja sam mu rekao da je problem to što nije u pravu. Hajde pogledajte još jednom, pa da se čujemo. Beusan mi se posle dva-tri dana javio i rekao da je pogrešio. Tako da sam faktički ja naterao Hrvate da se isprave, jer onaj rvački zahvat mora da bude penal", ponosno ističe Nedić.

POČEO U PARTIZANU, BIO ŠPIC, A ONDA JE PUKLA GLAVA!

Ali pre nego što je stigao pred male ekrane, Dejan Nedić je proveo godine sudeći na najvišem nivou. Ipak, ni fudbal ni suđenje nisu bili njegov prvi izbor.

"Moja prva ljubav je muzika. Ja sam završio dve muzičke škole, klavir i klarinet. Bio sam vaterpolista dok nisam povredio ruku i nisam mogao da ulazim u bazen, pa sam prešao na fudbal Ja sam '65 godište i bio sam golman Partizana, a u mojoj generaciji je bio i veliki Šoštar", otkriva Nedić za MONDO.

Počeo je kao napadač koji je fizički dominirao nad rivalima, ali kada je video da neće tu dominaciju moći da prenese na viši nivo dosetio se kako da napravi jednu drugačiju fudbalsku karijeru. 

"Igrao sam za Banju iz Višnjičke banje u omladincima, a pošto sam bio visok i bucmast zbog konstitucije sam dominirao fizički i davao mnogo golova. Bio sam strah i trepet za golmane. Ali kada sam prešao u prvi tim, to više nije moglo", priča on i ističe da je nekoliko arbitara iz tadašnje Prve lige Jugoslavije odredilo njegov dalji put.

"Zavoleo sam Branka Buića iz Bara i Stipa Glavinu iz Klisa. Onako veliki kakvi su bili oni su me ponukali da krenem u suđenje. Nisam se prevario, 1983. godine sam završio kurs i sudio sam do 2000. godine, špartao sam terenima od 11. lige do druge lige."

Najteže je bilo Beograđanima, jer su pravila bila takva da svaki sudija bar sezonu mora da provede u svakom rangu takmičenja. A u Beogradu se na svakom ćošku igrao fudbal.

"Iz Beograda se prelazilo 11 rangova, mnogo je lakše bilo na Kosovu i u Crnoj Gori gde je bilo mnogo manje liga. Uspeo sam te 2000. posle 17 godina da dođem do prve lige, gde mi je prvi meč bio Crvena zvezda - Čukarički. Sećam se kao juče, prvu utakmicu sam mahao na Marakani", priseća se svojih početaka.

Često se pola u šali, a pola u zbilji, priča kako po nižim rangovima "sudije beže u kukuruze". Zanimalo nas je da li se to zapravo dešava.

"Ima istine, nije to lako. Što je viši rang takmičenja to je lakše suđenje, što je niži rang to je teže. Apsolutno je bilo teško na početku, ne znam da li bih sada opet počinjao. Mada kada se dođe do vrha, prvog ranga i međunarodnih mečeva to se zaboravi. Ali to nije legenda, neko je uvek od sudija morao da nastrada u nekom nižem rangu."

Neki su "nastradali" na početku karijere, a on "tek" u trećem rangu takmičenja. Ipak, zapamtio je meč u Crvenki...

"Mnogi su stradali na nižim rangovima, a ja tek na trećem rangu. Sudio sam treću ligu i na meču Crvenka - Železnik sam stradao od kamena sa tribina. Odatle je taj Železnik išao do finala kupa i osvajanja trofeja 2005. godine. Tad mi je pukla glava, pogodili su me kamenom bez ikakvog razloga. Domaćini su hteli veliku pobedu, nisu uspeli da dođu do nje, a onda sam ja tu nastradao jer su uvek sudije krive", priseća se ove nezgode u razgovoru za MONDO Dejan Nedić.

SUDIM I GLEDAM KAKO MOMCI STIŽU SA RATIŠTA!

Sa velike scene, što u prvoj ligi, što u međunarodnim utakmicama znamo ga sa zastavicom u rukama. Kako se desilo da postane pomoćnik?

"Ja sam 14 godina sudio kao glavni arbitar, sve do treće lige, a onda sam na drugu saveznu ligu prešao kao pomoćnik. Nisam mogao da napredujem kao glavni sudija i ponudili su mi da pređem na listu pomoćnih, gde sam prešao 1997. godine. Pokazalo se kao dobra odluka", smatra Nedić.

Počeo je da sudi u nižim rangovima bivše Jugoslavije, a taman kada se formirao kao ozbiljan sudija ta država je počela da se raspada. Neke uspomene sa zelenog terena veže i za te dane...

"Bile su godine sankcija i tada smo sudili. Sećam se kao juče, sudim omladinsku ligu na Banjici i vidim kako helikopteri dolaze sa ratišta, strašno je bilo teško", priseća se on i nastavlja:

"U to vreme je bila treća liga u kojoj sam sudio sa Beogradom, Vojvodinom i Slavonijom tako da je zaista bilo teško suditi. Ali jednostavno prošlo se i to."

Sa novom državom došli su i novi problemi. Međunarodna zajednica je vršila pritisak na vlast i državu, a sve je to išlo i "preko leđa" sudija.

"Formirala se SR Jugoslavija, sudilo se, ali su sankcije bile jako teške jer su međunarodne sudije morale same da vade vize. To smo radili pred sam polazak na teren, pa se dešavalo da jedan sudija ne dobije vizu i da cela ekipa ne može da ode. Zato sam ostao na dvadesetak međunarodnih utakmica, a da to nije bilo bio bih na duplo više, jer je Dejan Delević je odlično sudio i bio je cenjen, a ja sam bio deo njegovog tima", priča nam Nedić.

Kada su 1999. godine počele da padaju bombe na SR Jugoslaviju fudbal nije stao! Igrala se ratna liga, čak je i grčki AEK došao da odigra jedan humanitarni meč, a naš sagovornik je zajedno sa ostalim sudijama prkosio agresiji na svoj način.

"Bila je prekinuta liga, morali smo tada da živimo i da se nadamo da će to da se završi. Ali smo išli na utakmice, pomagali klubovima, pomagali fudbalu da opstane. Nije bilo lako, padale su bombe, a mi smo sudili. Ali ne sećam se tih mečeva, probao sam to da zaboravim i potisnem, ja se sećam samo lepih i pozitivnih stvari!"

A najlepše stvari su bile međunarodne utakmice, dueli Lige šampiona, pa čak i jedan meč kvalifikacija za Mundijal na kome je rešio da završi karijeru.

"Ja sam sudio jednu Ligu šampiona, mnogo Kupa UEFA, Intertoto kupa , a imao sam i jedne kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, Ova lopta sa kojom sam se slikao je uspomena sa te utakmice. Ja sam i završio karijeru na utakmici Švajcarska – Luksemburg", priča nam nekadašnji proslavljeni sudija.

 Rukovao se sa tadašnjim predsednikom FIFA i odlučio da ode sa stilom, dok je bio na vrhuncu.

"Primio nas je Sep Blater i tada sam završio karijeru. Bio sam direktor škole već godinu dana, imao sam 43 godine i bilo mi je dosta. Posle kraja te utakmice sam uzeo loptu za uspomenu, poljubio zastavicu i kada sam se vratio kući ženi i deci sam rekao – kraj!"

Ipak, kada je završio karijeru, morao je da sačeka. Sudbina je htela da njegov poslednji meč u sudijskoj karijeri bude upisan zlatnim slovima u istoriju fudbala jedne male evropske države.

"To je bila prva pobeda Luksemburga u istoriji i nastalo je neverovatno slavlje, 25 minuta su se radovali igrači Luksemburga! Mi nismo mogli da napustimo teren dok svi ne izađu, ali onda su domaćini shvatili da sam ja završio karijeru i posle utakmice su mi poklonili ovaj fudbal. Kada ga pogledam uvek se setim te prelepe utakmice, te prelepe atmosfere. Oprostio sam se na vrhuncu karijere, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvu u Cirihu u sedištu FIFA", ponosno priča Nedić.

ROMANSIJER SA NOBELOM ZA PROSVETU!

Sada ga svi znaju kao sudiju i analitičara, ali on je iz porodice povukao ljubav prema umetnosti i profesuri.

"Moji roditelji su profesori srpskog jezika i književnosti, mojim stopama je krenula starija ćerka koja je završila ekonomiju, a mlađa je krenula na umetnost", priča Nedić.

Posle dugog profesorskog staža porodica mu je savetovala da se ne hvata tog teškog posla, ali jednostavno nije mogao protiv sebe.

"Prvo i jedino radno mesto mi je bilo profesor statistike u ovoj školi. Roditelji mi nisu dali da studiram srpski jezik i književnost jer su rekli da je profesura jako težak posao. Ipak ja sam postao profesor jer sam živeo sa njima i video da je to najlepši posao na svetu, iako jedan od najtežih. Ali kad nešto voliš nije ti teško. A pogotovo kada ja spojim i muziku i fudbal i ekonomiju, onda sve cveta", priča nam naš sagovornik uz širok osmeh.

Iako je godinama predavao, nikoga nije oborio, niko u Drugoj ekonomskoj školi zbog njega nije ponavljao. Razlog je jednostavan – ako neko završi godinu sa jedinicom, problem je i u profesoru!

"Nisam na godinu nikada oborio nekoga, a vrlo slabo sam slao učenike i na popravne. Zbog statistike niko nije ponavljao jer sam se uvek trudio da izvučem maksimum iz učenika. Ja se time ponosim jer smatram da svako dete može da nauči za dva ako se profesor potrudi da ga spremi za dvojku."

Iako omiljen, priča se i da je vrlo strog direktor. U njegovoj školi neke stvari se ne praštaju.

"To je normalno, jer ako se dogovorimo da se vladaju po propisima kada dođe do neregularnih neljudskih stvari tu sam netolerantan i granica je nula. Apsolutno niko nema pravo nikoga da bije, da se opija, da krši pravila. Tu sam decidiran i znaju šta će biti kada se to desi", vrlo je jasan direktor Druge ekonomske škole Dejan Nedić.

A ceo taj višedecenijski rad na kraju je nagrađen Svetosavskom nagradom, najvećim priznanjem koju neki prosvetni radnik u Srbiji može da dobije!

"Ako znamo za Nobelovu nagradu, onda je ovo njen pandan u prosveti. To je najveća nagrada za radnike u prosveti i kada sam ja dobio kao pojedinac, kao Dejan Nedić direktor Druge ekonomske škole rekao sam da mi je drago da je tu Druga ekonomska škola pored mene na nagradi jer smo mi jedan veliki tim i za tu nagradu su zaslužni i moji profesori i kolektiv i deca. Ja se time ponosim", jasan je Nedić.

Na kraju, moramo pomenuti i muziku, tu prvu ljubav našeg svestranog sagovornika.

"Imam dve niže muzičke škole, klavir i klarinet. Zaista sam lepo svirao klarinet, ali mi je klavir ostao prva ljubav i kada sednem za klavir stvaram kompozicije", priča nam on i otkriva da je imao velikog uspeha i kao romansijer i kompozitor.

"Na mom klaviru sam stvorio i pobedničku kompoziciju Beogradskog proleća iz 1994. godine. Pevao je pokojni Krsta Petrović, a to je bila romansa "Tužni boem". Drugu romansu sam napravio 1997. i dao sam je Miri Pejić-Armenulić. Prijavili smo se na Beogradsko proleće i bili smo drugi. A onda sam do 2020. napravio pauzu i dao sam romansu mladom 23-godišnjem Nemanji Saviću."

A baš ovih dana, čekamo da vidimo kako će proći poslednja romansa našeg sagovornika. Možda i njemu najbitnija, jer ovaj put direktor škole komponuje, a učenica peva!

"Ove godine ponovo konkurišem sa romansom "Beogradsko veče". Dao sam je mojoj maturantkinji Ivani Dinkovski koja mi pomaže u horu i vodi hor škole zajedno sa mnom. Tako da maturantkinja peva direktorovu pesmu, ja mislim da to nema nigde", ushićeno završava Dejan Nedić.

Dok vi gledate timove na terenima u Ligi šampiona ili Ligi Evrope, ne morate da brinete o suđenju, jer su njegove oči uvek tu da isprate svaki sporan detalj. Dok roditelji šalju svoju decu u školu takođe ne moraju da brinu jer nad njima bdi čovek koji je dobio najveću nagradu koju prosvetar može da dobije. A kada dođe Beogradsko proleće – njegove pesme uspevaju da dođu do samog finala.

Čovek sa mnogo ljubavi i mnogo talenata, posvećen direktor, nekada uspešan sudija, povremeno kompozitor i muzičar, a sada i omiljeno lice sa TV ekrana – sve je to Dejan Nedić, čovek čiji će glas i večeras čuti hiljade ljubitelja fudbala!