Italijanski diktator Benito Musolini video je Svetsko prvenstvo kao idealnu priliku za reklamiranje fašističkog pokreta, što je bacilo veliku, neporecivu senku na ovaj turnir. Italijani, na čijoj je klupi sedeo sjajni taktičar Vitorio Poco, savladali su u finalu Čehoslovačku (2:1) i osvojili trofej, mada je malo nedostajalo da slovenska selekcija sruši Musolinijeve snove. Česi su do pred kraj finalne utakmice vodili sa 1:0, da bi "azuri" onda izjednačili i u produžecima došli do pobede.

Za razliku od prvog turnira u Urugvaju, ovog puta je učešće na Mundijalu moralo da se zasluži u kvalifikacijama. Na početku tog ciklusa našle su se 32 reprezentacije, od čega 22 iz Evrope, s tim da Britanaca još uvek nije bilo u svetskoj fudbalskoj porodici.

Od 16 reprezentacija koje su izborile "vizu" za Apeninsko poluostrvo, 12 ih je bilo iz evropskih zemalja, a da odrednica "svetski" ne ostane sasvim obesmišljena, svojim učešćem su doprineli SAD, Brazil, Argentina i Egipat. Od početka se igralo po nokaut sistemu (od osmine finala nadalje), a priča se već u četvrtfinalu svela isključivo na Evropljane.

Ispostavilo se tako da su fudbaleri sa američkog kontinenta preplovili više od 10.000 kilometara Atlantskog okeana, samo da bi odigrali (i izgubili) jednu utakmicu! Oni su i inače listom poslali oslabljene ekipe, kao revanš za odsustvo evropskih selekcija sa SP 1930, a Urugvajci su otišli korak dalje, pošto su titulu predali bez borbe, u startu odustavši od takmičenja.

Najviše drame u četvrtfinalnim okršajima doneo je duel Italije i Španije. Posle 120 minuta igre bilo je 2:2, pa je dan kasnije morala da bude odigrana nova utakmica. Pobedonosni gol za domaćina postigao je legendarni Djuzepe Meaca, po kom se danas zove stadion na kom igraju Milan i Inter.

Samo dva dana posle toga „azuri“ su opet morali na teren, a rival u "finalu pre finala" bila im je reprezentacija Austrije, tada zastrašujući "vundertim" pod vodjstvom Huga Majsla. I taj meč rešen je jednim golom - strelac za Italijane bio je rodjeni Argentinac Gvajta i oni su se plasiralali u finale, gde ih je čekala Čehoslovačka posle pobede od 3:1 nad Nemačkom.

Za finale koje je 10. juna odigrano na Del Partiti stadionu u Rimu, Musolini je mobilisao naciju punih nedelju dana. Pred 55.000 ljudi, koji su popunili tribine do poslednjeg mesta, šokantno vodjstvo Česima doneo je Antonjin Puc u 76. minutu, ali krah domaćina sprečio je Rajmondo Orsi pet minuta kasnije. Pošto prvi strelac Čeha Nejedli u poslednjim trenucima utakmice nije iskoristio stoprocentnu priliku, pristupilo se produžecima i Andjelo Skjavio u 95. minutu je postigao gol za veliku radost Italije i njenog diktatora.

JUGOSLAVIJA: Poslednji u kvalifikacijama

Posle sjajnog nastupa u Urugvaju, reprezentacija Jugoslavije nije uspela da se plasira na drugi Mundijal.

U kvalifikacijama koje su se igrale po jednokružnom bod-sistemu, plavi su kod kuće odigrali nerešeno, 2:2 sa Švajcarskom, zatim su u Bukureštu poraženi od Rumunije rezultatom 2:1 i sa jednim osvojenim bodom zauzeli poslednje mesto u grupi.

I u ovom ciklusu takmičenja selektor je bio Boško Simonović, a uz rame herojima iz Urugvaja: Tirnaniću, Ivkoviću, Marjanoviću i Vujadinoviću zaigrali su mnogi novi fudbaleri, od kojih je najveću slavu dostigao golman Franjo Glazer.

REZULTATI

POLUFINALE
Čehoslovačka - Nemačka 3:1
Italija - Austrija 1:0

ZA TREĆE MESTO
Nemačka - Austrija 3:2

FINALE
Italija - Čehoslovačka 2:1

KONAČAN PLASMAN
1. Italija, 2. Čehoslovačka, 3. Nemačka, 4. Austrija

Utakmica sa najviše golova: Italija - SAD 7:1 (prva faza)
Ukupno golova na turniru: 70
Prosek golova po utakmici: 4,12

Najbolji strelac: Oldrih Nejedli (Čehoslovačka) - 5
Najviše golova na utakmici: Andjelo Skjavio (Italija), Edmund Konen (Nemačka), Oldrih Nejedli (Češka) - 3

Najveća poseta: 55.000 (Italija - Čehoslovačka, finale)
Ukupna poseta: 363.000
Prosečna poseta: 21.352

Debitovali: Švedska, Nemačka, Italija, Holandija, Švajcarska, Austrija, Španija, Madjarska, Čehoslovačka, Egipat.