LEGENDA PARTIZANA JE TUĐMANA SPASILA JEDNOM REČENICOM: "Štef" je pobegao iz NDH zatvora, pa u Beogradu postao HEROJ!

Prošlo je 12 godina otkako je ovaj svet napustio neponovljivi Stjepan Bobek, legendarni fudbaler Partizana i do prošle godine najbolji strelac u istoriji Jugoslavije i njenih naslednica.

Posle igračke karijere je vodio Partizan u dva navrata (1960-63 i 1967-69) i osvojio tri titule prvaka Jugoslavije, a radio je i u Legiji iz Varšave, Panatinaikosu, Olimpijakosu, Dinamo Zagrebu, Vardaru i na kraju Galeniki (današnji Zemun). Ali i pored svega što je Bobek uspeo da ostvari i svega što je poznato, postoje i one ređe pričane priče.

Bobek, rođen u Zagrebu 1923. godine, počeo je fudbalom da se bavi kao dečak. Prvo je igrao za manje lokalne klubove u Zagrebu, da bi tokom Drugog svetskog rata i uspostave fašističke Nezavisne Države Hrvatske na delu teritorije dotadašnje Kraljevine Jugoslavije, pobegao u austrijsku Admiru.

"Bobek je tokom Drugog svetskog rata igrao za reprezentaciju Ustaške mladeži. Zbog toga je kasnije imao posledice, ali njegova je sreća bila da je jedno vreme igrao u nemačkoj ligi za bečki Vaker, tokom okupacije Austrije, pa kad se vratio u Zagreb, da ne bi postao vojnik i otišao u domobranstvo, stave ga u zatvor na Savskoj cesti, da radi na daktiloskopiji", ispričao je Pero Zlatar, jedan od najpoznatijih hrvatskih i jugoslovenskih novinara u intervjuu za "Danas".

"Uzimao je otiske prstiju od zatvorenika. U zatvoru su bili Marjan Matančić, partizanski oficir i kasnije istaknuti fudbalski arbitar, i levičar Florijan Matekalo, potonji fudbaler. On im je donosio hranu, pa su ga posle rata doveli u Partizan i do kraja života je ostao u Beogradu", otkrio je Zlatar manje poznate detalje.

No, povratak u Zagreb doveo je i do Bobekovog dolaska u Građanski. Slavni predratni klub ugašen je 1945. godine po dolasku komunističkih vlasti, ali je Bobek za njega igrao krajem 1944. i početkom naredne godine. Stigao je na poziv legendarnog Martona Bukovija, jednog od najvećih taktičara u istoriji fudbala, čoveka koji je praktično izmislio poziciju nalik "lažnoj devetki" punih 60 godina pre nego što će je Pep Gvardiola ponovo učiniti popularnom u Barseloni.

Bukovi je doveo Bobeka baš u vreme kada se u Zagrebu pronela priča da bi "Štef" morao da počne da nosi ustašku uniformu.

"Potajno sam im (zatvorenicima, prim. aut.) donosio hranu, kafu, cigarete i pisma od ukućana. Matančić mi je u zatvorskoj krojačnici skrojio ‘pumpn’ pantalone, da u nogavicama lakše unosim što su im slale porodice. Ali, nadošla je kritična 1944, kad je jako zamirisao kraj NDH. Sa mnom je zabrinuto razgovarao Ličaninov predsednik Majcenić. Upozorio me da ću kao ostali igrači ubuduće morati da nosim ustašku odoru. Ustrašeno sam ga pitao: šta će mi se dogoditi ako je ne želim? Otvoreno mi je odgovorio da ću u tom slučaju smesta u kasarnu, možda i izvan Zagreba, pa i na front, takva su vremena bila", ispričao je Bobek u intervjuu za "Jutarnji list" 2008. godine.

Ali, nakon pobede partizana i njihovog dolaska u Zagreb, Bobeka je put doveo u Beograd.

"Nekoliko dana nakon pada NDH, Marijan Matančić, tada major Jugoslovenske armije, mobilizovao je više fudbalera i uklopio ih u niz vojničkih sastava. U leto 1945. sam krenuo na turnir u Beograd, bilo je to prvo posleratno prvenstvo Jugoslavije, gde su učestvovale reprezentacije šest republika, kao i Vojvodine i Jugoslovenske armije. Spavali smo na slamaricama u Domu garde na Topčideru. S osam golova sam bio prvi strelac. Krenuli su pritisci da dođem u buduću armijsku ekipu sa sedištem u Beogradu i koju će nazvati Partizan. S početka mi se nije htelo iz Zagreba, ali sam napokon popustio."

Upravo je novinar Pero Zlatar ispričao još jednu priču o Bobeku, a koja se ticala nekadašnjeg predsednika Hrvatske, Franja Tuđmana.

"Stjepan Bobek je bio moj veliki prijatelj. Ostao sam uz njega do poslednjeg dana. Napravim devedesetih sa Bobekom intervju, i on kaže da je Franjo Tuđman čak i kao predsednik Partizana navijao za Dinamo. Tuđmanu su tada 'Bed blu bojsi' (najvatreniji navijači Dinama, prim. aut.) zamerali što je bio predsednik Partizana, pa mu je ta Bobekova rečenica išla u prilog. Pozove me njegova sekretarica, kaže: 'Gospon Zlatar, predsednik vas treba'. Ja sam mislio da neko zaje*ava. Tuđman pita: 'Je l' stvarno to Bobek rekao', i zamoli me da pozovem Bobeka da dođe iz Beograda u Zagreb na utakmicu Hrvatska - Bosna i Hercegovina, da bude njegov gost", ispričao je Zlatar.

Tada se i poslednji put sreo s Tuđmanom, 1997. godine.

"U Beogradu smo bili na vi i tako smo ostali. Tuđman me je uvek zvao Štef. Ja sam mu se u Beogradu obraćao s 'druže pukovniče' i nakon toga s 'druže generale', a u Zagrebu s 'gospodine predsedniče'. No, kad sam se oraspoložio i opustio, omaklo mi se pa sam spontano i purgerski intimnije rekao 'gospon Francek'. Tuđman je to prihvatio i nije mi zamerio", pričao je Bobek za "Jutarnji list".

Bobek je do kraja života ostao u Beogradu, nikada se nije vratio u rodni Zagreb da tamo ostane.

"Nekada se Štef hranio u restoranima Metropolu, Trandafiloviću i Domovini, gde je Partizan svojoj najvećoj ikoni otvorio stalni račun, a sada plaća negovateljicu, koja mu donosi skuvanu hranu i osam sati dnevno, od devet do pet, brine se o njemu, pospremi stan, opere i ispegla rublej i odvodi ga na zdravstvene kontrole", zabeležio je Zlatar 2008. godine.

I tako je ostalo sve do tog 22. avgusta 2010. godine. Bobek je u 87. godini preminuo, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.