OVAKO JE SRJ SRUŠILA NEVIDLJIVI F117! Intervju fudbalera koji je obarao avion: "Pao je kao kamen!"

Bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, 24. marta 1999. godine počelo je NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Tokom 78 ratnih dana gađane su kasarne, bolnice, mostovi, sredstva javnog prevoza, čak i civilni objekti širom zemlje. Srbi su, kako to obično biva, pronalazili način da se odupru - koncertima, sportskim događajima i inatom. U svemu tome izuzetno veliki značaj imao je događaj koji se 27. marta desio na nebu iznad Srema. U obaranju aviona F117 koji je u tom trenutku bio ponos SAD veoma značajnu ulogu imao je Đorđe Maletić, stariji vodnik čiji su život obeležili služenje otadžbini i fudbal.

"Počeo sam sa 10 godina u pionirima Jadrana iz Golubinaca, negde sa 14 godina odlazim u Jedinstvo iz Stare Pazove koje je tada igralo treću ligu. Sa 17 godina postajem prvotimac, jedan od najmlađih u timu i nisam imao veliku minutažu. Jednu sjajnu sezonu odigrao sam za Napredak iz Popinaca, zbog čega me Jedinstvo iz Stare Pazove vraća nazad. Ponovo sam igrao za Jadran pre nego što sam 1991. godine otišao u Dinamo iz Pančeva, zbog službe. Vrhunac moje karijere je od 1992. do 1996. godine, kada sam nastupao za Sartid iz Smedereva. Tri puta smo igrali baraž za ulazak u drugu ligu i te 1996. smo se plasirali, a ja sam odigrao jednu polusezonu. Nakon povrede kolena i treće operacije nastupao sam za Proleter iz Vranova, zatim Selevac, Radnički iz Kovina i na kraju Jadran gde sam sa 39 godina završio igračku karijeru", počinje za MONDO priču Maletić, baš na stadionu gde je proveo najveći deo svojih igračkih dana.

Služba koja je Đorđa Maletića "odvela" u Pančevo bila je vojska. Gde god da je bio raspoređen, nije odustajao od fudbala, a to je uglavnom nailazilo na veliko razumevanje njegovih starešina. "Dobijao sam razumevanje od pretpostavljenih. Retkost je bila da se aktivni starešina bavi redovnim sportskim aktivnostima. To je za posao bilo značajno. Pobeđivao sam na mnogim trkama u krosu, čak i na Armijskom prvenstvu u Zadru, tako da su imali razumevanja. Mnogo veći obim obaveza bio je tokom službe u Smederevu, gde sam igrao Srpsku ligu ili Drugu ligu. Čak su me pretpostavljene starešine puštale i prepodne da izađem na po dva sata zbog treninga", priseća se Maletić.

Jednom od heroja odbrane zemlje od NATO agresije, fudbalska karijera u Smederevu završena je teškom povredom, a nakon oporavka Đorđe je zatražio premeštaj kako bi bio bliži rodnom kraju i porodici. "Tokom 1997. godine tražim prekomandu u Batajnicu, jer je stambena problematika bila velika. Na nagovor komandanta diviziona Zoltana Danija prešao sam u Jakovo, sa ciljem da lakše dobijem Batajnicu. Rat me zatiče u Trećem raketnom divizionu u Jakovu. Putovao sam iz Golubinaca na posao. Bila je to žrtva koju sam morao da podnesem", seća se Đorđe.

"Zoltana Danija znam od 1993. ili 1994. godine, kada je bio u rezervnom raketnom divizionu u Smederevu, tu su bile starešine koje su održavale tehniku koja nije bila operativna ili na borbenom dežurstvu. Kasnije u Danijevoj jedinici bio sam komandir elektro-energetskog odeljenja, koje je namenjeno za sigurno i neprekidno snabdevanje specijalnih potrošača raketnog sistema i često ga nazivaju 'srce diviziona' jer bez njega sistem ne bi mogao da funkcioniše. Tu se pretvara električna energija koja je potrebna za rad nišanskog radara, lansirnih rampi i sklopova uređaja u kabini za navođenje."

Na toj poziciji Đorđa Maletića zatekla je NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Ovog marta obeležava se početak bombardovanja, ali se i slavi 25 godina od kako je u njive nedaleko od sremskog sela Buđanovci pao avion F117, najveći ponos američke vojske u tom trenutku. Svih detalja iz te noći dobro se seća tada stariji vodnik Maletić.

"Ove godine slavimo jubilej, 25. godina od obaranja aviona F117, a sećanja su kao da je juče bilo. To je nešto što je dalo moralnu injekciju i narodu, ali posebno nama koji smo radili na tehnici, da možemo nešto da uradimo protiv zločinačkog NATO agresora. To je avion koji pre toga u svetu nije bio čak ni otkriven, a ne gađan. U Zalivskom ratu, Panami, u mnogim rušilačkim i ubilačkim misijama koje je obavljao po celom svetu niko nije uspeo da ga otkrije. Mi smo ga otkrili radarom P18 sovjetske proizvodnje, sa raketnim sistemom Neva. Nama u kabini, jer imamo samo cilj u vidu nokta na malom prstu, nije bilo poznato koji je tip aviona. Bio je narezan, na radaru je izgledao kao riblja kost. U trećem zahvatu je uhvaćen, pogođen je na visini od 7.200 metara, na daljini od 12 kilometara. On se vraćao nakon bombardovanja Beograda, mislio je verovatno da će se izvući iz tog manevra i da nigde neće biti otkriven, međutim... Izvršili smo lansiranje sa dve rakete, a shvatićete zašto je značajno da ga prva raketa pogađa. Druga raketa je otišla na samouništenje", govori nam detalje vojnik Trećeg raketnog diviziona.

Dve i po decenije kasnije čini se da je jedinica mnogo bolje funkcionisala tokom ratnih dejstava nego nakon njihovog završetka. Ubrzo su počele priče o izmenama na korišćenom raketnom sistemu koji je oborio F117, što Maletić izričito demantuje, uz napomenu da to nije ni bilo moguće uraditi.

"Moramo sada to da rešimo, kao prvo. Prosto je nemoguće da na raketnom sistemu modifikacije izvrši jedan čovek. Nikakve modifikacije nije bilo. To kategorički odbijam. I Dani Zoltan je sad, kad je obavio svoj posao, izjavio da modifikacije nije bilo. To je zaista apsurdno pričati. Tu bi trebalo da tim stručnjaka, inženjera i konstruktora napravi izmene i da se poveže na hiljade signala. Otkriven je osmatračkim radarom P18, zahvaćen, lansirano gađan i to je istina. Sva stvar je u perfektnoj obučenosti ljudstva, pre svega starešinskog kadra, vojnici na tehnici budu tu kao poslužioci. Svaki član borbene posade je vrhunski odradio svoj zadatak i u timskom radu došlo je do kraljnjeg rezultata - obaranje stelt aviona."

O tome koliko je divizion bio uigran govore i Maletićeve reči kojima opisuje kako se vodilo računa o svakom detalju, jer su branioci zemlje znali da i minimalna greška može da znači gubitak dobre početne pozicije, otkrivanje položaja neprijatelju i zatim verovatno pogodak sa neba pravo u radarski sistem!

"Mi smo bazirali potragu do 15 sekundi. Tražili smo cilj na visini između šest i osam hiljada metara. Ukoliko ga ne otkrijemo, skidamo zračenje sa nišanskog radara, da ne bismo bili ranjivi. Neprijatelj po toj lepezi pošalje nama protivradarsku raketu. Ako je vreme zračenja duže, protivradarskoj raketi Harm treba oko 20 do 25 sekundi da se navede na nišanski radar i pogodak je siguran. Morali smo u desetak ili petnaestak sekundi da obavimo sve te radnje. Posle samog lansiranja rakete, moramo da je ispratimo do susreta sa ciljem. Raketa eksplodira u zoni cilja, ne pogađa ga direktno. Bojeva glava je teška 93 kilograma, pored eksplozivnog punjenja sačinjena je od čeličnih kockica centimetar puta centimetar i one kidaju vitalne delove aviona. Ukoliko se to desi, on pada kao ovaj što je pao u Buđanovcima", priseća se Đorđe Maletić i daje još detalja o samoj akciji na nebu iznad Srema.

"Pao je kao kamen!"

"On je pao kao kamen! Ljudi koji su bili očevici, koji su to gledali, kažu da je ispao iz oblaka i pao kao kamen! To je avion 17 metara dug, sa rasponom krila od oko 20 metara, veliki cilj i za razliku od F16 nema velike manevarske sposobnosti. Kad ljudi pričaju da je nevidljiv, to nije tačno. On je samo manje vidljiv od ostalih. Vidljiv je, da ga nismo radarski otkrili ne bismo imali na čega da navedemo raketu. On je otkriven iz trećeg pokušaja jer je prvo bežao operatorima. Imamo jednog operatora koji prati po vertikalnoj osi i drugog koji prati po horizontalnoj. Kad ga oni zahvate na svoje ose, u preseku osa ga predaju na praćenje oficiru za vođenje koji kasnije lansira rakete. On može posle da pravi manevre kakve hoće, raketa pogađa sa procentom uspešnosti od preko 90 odsto. U prvim pokušajima bežao je van vidnog polja na ekranu, tek u trećem položaju su našli presek. Predat je oficiru za vođenje, usledila je naredba, videla se putanja rakete i eksplozija što znači da je cilj pogođen. Stepen oštećenosti i ostalo ne možemo da znamo u tom trenutku. Pogodak je bio izvanredan. On je možda samo par kilometara mogao da nastavi da leti."

Znali su da su pogodili, nisu znali šta! Odmah je stigla naredna da se prebace na drugi položaj, pa nije bilo ni vremena za raspitivanje. Maletić je u putu ka narednoj lokaciji saznao, a kada je stigao u drugo sremsko selo dobio je i potvrdu da je njegov divizion oborio avion koji pre toga nikada nije lociran na radarskim sistemima širom sveta.

"Sve vesti javljaju, srušili ste Nevidljivog!"

"Pošto sam sa ovog područja i poznajem dobro teren u Sremu, a nama je naredni vatreni položaj bio u selu Prhovo, prvi sam spakovao tehniku sa svojim vojnicima. Očekivali smo udar grupe koja je bila namenjena za uništavanje raketnih sistema. Međutim, starešine koje su bile u kabini kažu da su se razbežali i oni koji su bili na radaru. Nakon pola sata je usledila komanda za relokaciju na naredni vatreni položaj. Kačimo tehniku na kamione, prevodimo iz borbenog u marševski položaj i kako se ko spakuje tako idemo. Prvi sam stigao do puta Šimanovci - Prhovo i tu se sreo sa vojnom policijom. Oni otvaraju prozor, kažu 'Bravo, evo sve vesti javljaju, oborili ste onaj 'Nevidljivi', F117'. Zaista, kada smo došli u Prhovo i jedinica se prikupila na mestu narednog lociranja komandant diviziona Dani Zoltan okupio je sve starešine i zvanično je saopšteno da smo oborili stelt F117. Euforija je bila velika, ali krenula je kiša i odmah novi radni zadatak. Postavljali smo opremu i istu noć smo imali nova dejstva", govori nam Maletić, dok oko nas golubinački dečaci šutiraju loptu.

Mit o modifikacijama na opremi koja se koristila nije jedini koji je kroz prethodnih 25 godina pratio Treći raketni divizion. Zapravo, još više kontroverzi izazivaju dve knjige koje su napisane u prethodnom periodu. Potpukovnik Đorđe Aniččić je u ratnom dnevniku "Smena" ponudio svoje beleške pisane tokom bombardovanja, dok je deo navoda iz te knjige demantovao pukovnik Slaviša Golubović u knjizi "Pad noćnog sokola". Ko je zapravio bio u kabini?

"Na dužnosti, od 18 časova to veče, nalazila se moja smena. Rukovalac je bio Đorđe Aničić, potpukovnik. On se zbog službenog zadatka zadržao na postavljanju imitatorskog radarskog zračenja, koje smo mi stavljali u zoni od 10-15 kilometara, kako bismo zavarali avijaciju. Taj imitator zrači na istoj frekvenciji kao naš radar i često nam je to spasavalo glavu. Mi smo bili uvezani sa operatorima na imitatorima radarskog zračenja i kada bismo mi zračili na određenom azimutu, poziva se taj čovek, zrači sa deset sekundi i često su protivradarske rakete Harm, koje su veličine bandere, padale na imitatore. Jedinice koje su zračile duže od 20 sekundi su dobijale sigurne pogotke u nišanski radar. Tu je često bilo stradalih starešina, naših kolega. Iskustveno, shvatili smo da što u desetak sekundi otkrijemo - otkrili smo, isključujemo radar", priča nam Maletić, a nas dodatno zanima odnos na relaciji Dani - Aničić: "Imali smo dve borbene posluge, jednu je vodio Zoltan Dani, drugu Đorđe Aničić. U borbenim poslugama se nalazi šest starešina u kabini, starešina u kabini pored - što je komandir elektro-energetskog odeljenja i komandir osmatračkog radara koji je smešten nekih 150-200 metara od kabine. To je borbena posluga koju čine starešine. Menjali smo se na svakih osam ili 12 sati. Prvih mesec dana bombardovanja nisam imao zamenu, nije imao ko da me menja. Bilo je zaista... Izdržavaju se takvi dani, kad shvatiš neke stvari, da ti je život svakog trenutka ugrožen, da su raketne jedinice njima jedina lovina. Pretnju im nisu predstavljali topovi, niti bilo koje drugo oružje, jer su leteli iznad 6.000 metara. Raketne jedinice su podnele zaista najveći teret."

Kako je moguće da jedinica koja je trebalo da dobije najviše pohvala nakon završetka bombardovanja, zbog najmanje tri obaranja o kojima se danima pričalo širom Jugoslavije, tako brzo upadne u probleme? Maletić u tome prepoznaje krivicu svog nekadašnjeg nadređenog, Zoltana Danija.

"Jednostavno, onaj ko je bio komandant diviziona, a to je Dani Zoltan, trebalo je i nakon rata da bude neko ko će okupljati ljude. Međutim, on je terao vodu na svoju vodenicu, njegov egzibicionizam je bio toliko veliki da smo se jednostavno razišli. Ja sam prvi rekao da ne želim da idem na te proslave. Počeo je da se veliča u raznim medijima, vezivao je sav uspeh za sebe, pričao o modifikacijama... Amerikancima je išlo u prilog da se priča o modifikacijama. 'Vidiš, ne bi oni to uradili, ovaj je napravio modifikaciju, inače ne bi oborili F117...'. Ta priča je isključivo njima išla u prilog. Dokaz tome je i snimanje filma sa pilotom Dejlom Zelkom. Javila se ogromna sumnja da to zapravo i nije pilot koji je u tom trenutku bio na zadatku u oborenom F117. U filmu 'Drugi susret' Zoltan odlazi kod njega u Ameriku i Dejl dolazi u Srbiju, grle se i nazivaju braćom... Mi smo decidno rekli da više ne želimo sa njim da budemo u kontaktu, ako je on njemu brat. Kao prvo, Dejl Zelko je od ove države trebalo da bude uhapšen. On je ubijao naše ljude, našu decu. Mala Milica Rakić je možda poginula baš od njegovog projektila. Svaki dan agresije ginulo je po neko dete! Sa takvim čovekom, sigurno zarad nekih materijalnih dobara jer nema šta drugo - ja nikada ne bih - snimaš film? Ja bih snimao film sa svojim rezervistom ili ratnim kolegom, ali sa Amerikancem koji je ubijao naš narod... Nikad. Tu smo se razišli, jednostavno. Potpukovniku Aničiću je učinjena velika nepravda, zaista. Svi smo mi unapređeni, to je jedan timski rad. Niko to ne sme da ispusti iz vida. Da je bilo koji pojedinac od nas osmorice zatajio, ne bi bilo rezultata. Da bih osposobio uređaje na kojima sam radio, ja sam skinuo jedan uređaj sa vojnog otpada u Staroj Pazovi. Da to nisam uradio, mi tu noć ne bismo bili u dejstvu, sigurno. Sa rezervistom Armuš Zoranom iz Šimanovaca koji je svoje kamione nesebično stavio na raspolaganje, išao sam njegovim privatnim automobilom iz Šimanovaca u Staru Pazovu da nađemo taj deo. Negde oko 19:45 sam osposobio tehniku za borbeni rad. Da nije bilo toga, pitanje da li bismo bili spremni za lansiranje. Po borbenom uputstvu moraju dva dizel generatora da rade pararelno pri lansiranju rakete. Da je ostao jedan, mogao je da dođe neki otkaz, preopterećenje, da ispadne iz rada i raketa bi slobodnim padom pala", rekao nam je Maletić.

Pošto nam je objasnio da se nalazio na nekoliko metara od kabine iz koje je "hvatan" i na nekoliko metara od rakete koja je pogodila F117, želeli smo da čujemo i lične utiske Đorđa Maletića o toj noći. 

"Opisaću vam kako sam ja to doživeo. Moja kabina je odvojena od kabine u kojoj su kolege, deli nas jedan metar. Ja u kabini nemam vizuelni prikaz, kao što oni to imaju na ekranima i vide cilj. Ja slušam komunikaciju, povezani smo glasno-govornom vezom među kabinama. Slušam komande, 'Otkriven cilj', 'Zahvaćen cilj' i kada je iz trećeg pokušaja zahvaćen dolazi do lansiranja. Strahovita detonacija! Lansirna rampa je bila u pravcu mojih vrata, ispred kojih je bio zemljani grudobran visine dva metra. Deo kabine je ostao otkriven, a na sedam-osam metara od mene je nišanski radar. Počelo je da puca po mojoj kabini, da zvoni na sve strane. Ja sam u prvi mah mislio da smo dobili protivradarsku raketu u nišanski radar i da se to čuju geleri. Gledam, ne vidim nigde rupe, muk u kabini... Zapravo, to je bio potisak od lansirne rampe, oko 14 tona prilikom lansiranja rakete. Sav onaj kamen, tucanik, koji je bio nasut za postolje rampe potisak je poterao i prštalo je po kabini. Posle nekoliko sekundi čujem da kreće druga raketa. 'Dobro je, mi smo je lansirali. Preživeli smo', pomislio sam. Muk u kabini, ne čuje se ništa na vezi, niko ne govori... Meni đavo ne da mira, ja izlazim nakon jedno dva ili tri minuta. Niko se za to vreme nije oglasio. Otvaram vrata druge kabine, Dani mi kaže da zatvaram jer u slučaju dejstva mogu da poginem. Ajde, vratim se ja u svoju kabinu... Nakon nekih dvadesetak minuta smo dobili komandu za premeštaj."

"Sin je tražio da oborim avion"

Pogodak aviona - pa još takvog renomea - za njega je bio posebno važan. "Kada smo se vraćali iz Stare Pazove, stao sam da kod kuće pozdravim porodicu i sinu koji je tada punio devet godina čestitam rođendan. Na rastanku sam ga poljubio, a on je poželeo da tata obori neki avion. To se i desilo nekoliko sati kasnije, a u jedinici smo često pričali kako nismo mogli da dozvolimo da detetu ostane neispunjena rođendanska želja", uz osmeh govori Đorđe.

Ipak, prostora za velike proslave i radost nije bilo. Munjevito je pakovana oprema, pa tražen novi položaj u sremskoj ravnici, a zatim sve ponovo nameštano za nastavak ratnih dejstava. Divizion u kojem se nalazio Đorđe Maletić nije imao nijedan slobodan dan u toku agresije i nije ispadao iz rasporeda ni zbog popravki što je obično slučaj u ovakvim sukobima.

"Jedina jedinica koja je svih 78 dana bila u dejstvu je Treći raketni divizion. Sve ostale jedinice - Smederevo, Pančevo, Zuce, Obrenovac su pogađani i vraćali su se u dejstva nakon remonta, popravke sredstava. Bilo je reči da će u divizionima koji su opterećeni poput našeg pojačati borbene posluge, ali se ništa tu nije desilo. Dolazili su neki ljudi u divizione, ali bilo je i onih koji jednostavno nisu smeli da uđu u kabinu. Mi smo prešpartali ceo donji Srem, imali smo položaje u Sremskim Mihaljevcima, Karlovčiću odakle je oboren F16, Boljevcima, Progaru odakle smo oborili B2, strateški bombarder 'Duh Misurija'. Negde oko deset minuta posle ponoći, pod komandom potpukovnika Đorđa Aničića, pogođen je strateški bombarder B2 i pao je u Spačvansku šumu kod Vinkovaca. Oni kasnije nikada nisu prikazali taj avion. Imamo tonski zapis čoveka koji je radio za državnu bezbednost, uhvaćen je tonski zapis između avaksa i oborenog aviona. Bio je to dvosed i u komunikaciji koju su obavljali naloženo im je da po cenu života ne sme da padne na teritoriju Srbije. Imamo potvrdu za još jedan pogođen F117, ka Novom Sadu. To je bilo kasnije, u aprilu. I o tome se dosta priča, američki pilot izjavio je jednom prilikom na mitingu da je pogođen, teško oštećen i da je sleteo u Nemačku. Da li u Špangalen, njihovu bazu... Nakon rata sam bio na školovanju u Sankt Peterburgu za sistem S300 i imam potvrdu ruskog generala obaveštajne službe da smo pogodili oko 72 cilja. Njima je bilo izuzetno bitno da avioni ne padaju na našu teritoriju. Vazdušni prostor je relativno mali, koristili su aerodrome u okruženju, kako bi čak i pogođeni mogli da prelete 50-100 kilometara i da napuste nebo iznad Jugoslavije."

Iako su tokom bombardovanja stvarali najviše problema NATO alijansi, pripadnici Trećeg raketnog diviziona dočekali su olakšanje kada su prestala ratna dejstva. Ponosni na svoje uspehe i na sve ono što su uradili vratili su se u bazu, da proslave život! Njihovom zaslugom Srbija danas ima muzejske primere aviona koje su najveće svetske sile koristile kako bi dva i po meseca gađale Jugoslaviju.

"Kraj bombardovanja zatiče nas u selu Sibač, opština Pećinci, tu smo bili dvadesetak dana. Zvanično, 10. juna prestala su ratna dejstva. Usledio je povratak u matičnu bazu Jakovo, i usledilo je veliko olakšanje za ljude. Slavili smo život, slavili smo ovo što smo uradili. Svoju zemlju smo časno branili svih 78 dana koliko smo bili u dejstvima! Naša pretpostavljena komanda, 250. raketna brigada odlikovana je ordenom Narodnog heroja i slobodno mogu reći da je to bilo na krilima Trećeg raketnog diviziona. Divizion koji ima jedine primerke, sada u muzeju, oborenih F16 i F117, kao i potvrdu za B2. Bilo je verovatno pogodaka i drugih diviziona, ali pretpostavljam da su oštećenja bila manja i da su oni uspeli da se vrate u bazu."

"Nakon obaranja F117 i F16 unapređeni smo u viši čin i tu je napravljena nepravda prema potporučniku Aničiću. Jedini čovek koji nije unapređen, a trebalo je da bude pukovnik. Odgovor nadležnih iz pretpostavljene komande bio je da bi u tom slučaju bilo previše pukovnika. Oni su se bavili kadriranjem dok smo mi mogli glavu za izgubimo. Zašto nije mogao da dobije? Dobijali su mnogi, za mnogo manje zasluge. On je bio tu, non-stop, mogao je da pogine kao i svako od nas. Velika nepravda. Nakon desetak godina izdao je ratni dnevnik 'Smena' koji je promovisan u Beogradu, zatim u Moskvi pred više od 1.000 posetilaca, pa širom Srbije. Kolega Matić koji je bio član borbene postave i ja idemo sa kolegom Aničićem i održavamo promocije. Bili smo kod Emira Kusturice u Andrićgradu, u gotovo svakom gradu Crne Gore na poziv Andrije Mandića i srpske zajednice, u dijaspori... Pričamo o tome! Što se mene tiče, da se ne zaboravi! To je bilo takvo varvarstvo, napad na jednu slobodarsku državu u srcu Evrope. Šta mislite šta rade u Africi, Aziji, na Bliskom istoku? Mimo odluke Saveta bezbednosti, kršeći pravne akte. Što kažu ljudi, prva žrtva NATO bombardovanja je međunarodno pravo."

Nekoliko godina kasnije, Đorđe Maletić je penzionisan kao zastavnik. Tada se pojavilo mnogo više slobodnog vremena i mogao je da ga usmeri ka fudbalu. "Nakon povratka sa školovanja iz Rusije 2000. godine tražio sam prekomandu da bih bio što bliže porodici, jer sam počeo da gradim kuću. Da se stambeno zbrinem, pošto od stanova nije bilo ništa, iako smo nakon obaranja F117 imali obećanja da ćemo dobiti stanove. To je i 25 godina kasnije ostalo mrtvo slovo na papiru. Morao sam da se oslonim na sebe i 2005. godine odlazim u penziju sa činom zastavnika", kaže nam fudbalski trener dečaka iz Golubinaca i priču završava fudbalom: "Završio sam UEFA licence za rad sa fudbalskim ekipama, trener sam ovde u Golubincima i radim sa mlađim kategorijama. Radio sam sa seniorskim ekipama u gotovo svim mestima ovde u okruženju, sve do zonske lige odnosno četvrtog ranga takmičenja."

(MONDO/Dušan Ninković)

BONUS VIDEO: