"Zakleli smo se kao Albanci": Momir pričao o besi koja je promenila istoriju, te poglede nikad nije zaboravio

"Mi ih imamo u Zrenjaninu! Još deset minuta, a vodimo šest razlike. Ali i da smo pobedili šest razlike ne bi osvojili pehar. Ne može Proleter protiv Barselone. Mi smo tamo izgubili tri razlike, tačno za jedan gol, koliko je trebalo", rekao je za MONDO proslavljeni rukometaš Momir Rnić o tituli šampiona Evrope koja je oteta Proleteru protiv velika Barselone te 1991. godine. 

Kada imate gro domaćih igrača lako je napraviti tim sa dva-tri vrhunska rukometaša sa strane. Ali ako nema domaćih igrača, teško je napraviti taj rezultat. Izgubio se kontinuitet i mislim da je rukovodstvo vuklo pogrešne poteze. Ekipa je polako počela da gubi kontinuitet, finansijsku podršku, stabilnost. Šta je razlog, to mogu ljudi iz kluba bolje da objasne. Naravno da je posle toga došlo do situacije da je Proleter pretprošle godine ispao iz Superlige i po meni je najbolje bilo da ostane u Super B ligi. Da gradi klub organizaciono i da proba sa lokalnim igračima. Da se u Super B ostane nekoliko godina i da se onda uz dva-tri kvalitetna pojačanja napadne povratak u Arkus ligu. Ali Proleter se ekspresno vratio i naravno da je to stvorilo probleme. Vratio se sa 14 igrača sa strane i ovo se desilo", analizirao je za MONDO posrtanje svog Proletera Momir Rnić.

Ipak, na kraju je jasno da će se makar izbeći kobna sudbina fudbalskog kluba i izbeći gašenje. Za sada je klub samo istupio iz Arkus lige.

"Dobra stvar je što se Proleter neće ugasiti, neće nestati sa sportske mape kao fudbalski klub nego će nastaviti u trećem ili četvrtom rangu sa juniorima. Možda da se ovo uzme kao nauk, da se proširi omladinska škola, baza saradnje sa okolnim mestima i da to bude okosnica. Bez dobre omladinske škole ne u Zrenjaninu nego i bilo gde drugde teško da će sport opstajati na bazi dovođenja sa strane i ulaganja velikih sredstava", ističe on, pa nam priča situaciju iz Nemačke sa nekada velikim Nidervizbazom kao dobar primer.

"Ne može svaka sredina da napravi gro svojih igrača, to je izuzetno teško, ali ne treba ni preterivati. Po cenu rezultata treba da dovedemo 15 igrača? I šta ćemo onda? Nestane rezultat, klub je u problemu. Po meni je suština sporta da se igra. Čovek se bavi sportom da bi pobeđivao i postizao rezultate, ali ne po cenu da sutra klub nestane.

Ja sam imao taj slučaj u Nemačkoj. Došao sam u klub koji je krenuo iz treće lige i stigao do Bundeslige. Nije bilo igrača na svetu koji nije došao u taj klub. Sad je u šestoj ligi. Bukvalno su bili kao PSŽ u fudbalu. Nisam mogao da verujem, ko god postane svetski prvak dođe u Sarbriken. Ja pitam gazdu: 'Čoveče, znaš ti koliko to košta?' Ma šta je to za mene kaže gazda. Kažem mu ja: 'Rudi, neće to izaći na dobro.' Prošlo nekoliko godina, kluba nema. Rezultat koji dođe preko noći brzo se i ugasi. Ondašnji Proleter je igrao studiozno. Bio prvak države, a dovodili sa 46 godina Fajfrića da ostanu u ligi. Pravili su se, mučili i kada se stvorila situacija Proleter je trajao na visokom nivou 15 godina. Ja sam u Crvenki imao situaciju jer smo mi pravili ekipu i nismo mogli da budemo šampioni jer su u to doba najbolji bili Bjelovar i Borac. Napravili smo ekipu da se bori sa njima, ali nismo bili fanatici da rasformiramo klub kada ne uspemo. Naravno da su se vremena promenila, da sada nije lako."

Nesuđeni Zlatan iz Sečnja

Rođen je u Sečnju, mestu koje su činili gotovo samo kolonisti. Bilećani i Mostarci, uz nešto malo Kninjana. Deca iz krša su na vojvođanskoj ravnici htela samo jedno - loptu. A Sečanj je na kraju zbog jedne dečačke nepravde umesto napadača dobio pivota.

"Nije bilo telefona, u celom selu su bila dva televizora i šta će deca drugo nego loptu i udri. Kada smo postali svetski prvaci u košarci u Ljubljani svaki ćošak je imao banderu sa košem. Kao i svi klinci ja sam počeo da igram fudbal. Voleo sam fudbal i dan-danas igram fudbal, evo danas idem da ga igram.

Sa osam-devet godina igramo neku utakmicu, pobedimo 3:2, a ja dam sva tri gola. Možete misliti dete je dalo sva tri gola, misli da je nacionalni junak. Sledeća utakmica počinje, trener diktira 11 igrača i mene nema među 11. Ne mogu da verujem. Čekam da pročita Rnić, ništa, Ja obuo kopačke, svezao i spreman da izađem na teren.

Stidljivo dignem dva prsta i pitam: 'A što ja nisam među 11?' Stidljivo, dečački. Kaže mi on: 'Pa znaš, taktika.' Čuj meni, taktika, imam osam godina ti mi spominješ taktiku, daj mi loptu da igram. Je l' taktika? Ja one kopačke uzmem i zavrtljam u ćošak, niko ne može da veruje. Pazi, osam godina. Dečak da tako nešto uradi, Hvala doviđenja. U susedstvu je bio rukometni teren, a za mene se već interesovao predsednik rukometnog kluba. On je mene negde video da imam veliki dlan, šaku i pitao da dođem na trening. Odem kod njega, on kaže - sutra veče trening. Tako sam ti ja otišao na rukomet. Krenuo sam da igram rukomet, ali sam nastavio da igram fudbal", počinje nam Momir Rnić svoju rukometnu priču.

Samo šest meseci i odmah reprezentacija

Već smo pisali o tome kako je zbog svoje ljubavi prema fudbalu zamalo ostao bez nastupa na Olimpijskim igrama.

"I kada sam postao reprezentativac aktivno sam igrao fudbal za FK Bilećanin u Sečnju. Osam dana pred odlazak na Olimpiske igre u Los Anđeles ja sam igrao u susednom mestu fudbal ne računajući da neko može ne daj Bože da mi slomi nogu i da odem za sva vremena.

Fudbal je moja prva ljubav, ali sam najviše voleo da ga igram u aprilu, maju, avgustu i septembru. Kada dođu novembar i decembar mrzeo sam što igram fudbal jer sam navikao u toploj lepoj svlačionici da se skinem i da igram. A ovde se ne vidiš od blata kada završiš utakmicu."

Da njegov fudbalski talenat i kvalitet nisu bili za zanemarivanje govore i reči Todora Manojlovića.

"Imao sam situaciju da je jedan od čuvenih jugoslovenskih trenera Todor Manojlović koji je sa Proleterom je postizao vrhunske rezultate dolazio kod mojih roditelja i ubeđivao me da napustim rukomet. Ja sam već bio reprezentativac, a on me je ubeđivao da igram fudbal. Garantovao mi je da ću u roku od šest meseci da obučem plavu devetku reprezentacije."

Stavi me na gol, samo da igram

Možda je osamdesetih kada je bio na vrhuncu to neko i znao, ali sada se pomalo zaboravilo kako je zapravo Momir Rnić postao najbolji pivot sveta.

"Crvenka me dovela kao levo krilo. Jedan od mojih najboljih drugova Spasoje Janjić je bio na toj poziciji, igrao je u reprezentaciji i bio je fantastičan. Prva dva kola sam u Crvenki igrao pola-pola. Potrefilo se dve utakmice protiv Borca iz Banjaluke i Partizana iz Bjelovara gde je on na jednoj utakmici dao 10 golova, na jednoj 11. Ja sam 120 minuta presedeo kao u školi. Čekam da zvoni, da izađem. U meni je proradio onaj bunt iz krša odakle su moji došli.

Nastupila je reprezentativna pauza od dve nedelje i ja sam pre treninga otišao kod trenera da popričam. 'Ja nisam došao u Crvenku da sedim na klupi. Ne interesuje me, ja hoću da igram. Slušajte, stavite me na gol, na desno krilo, na desnog beka, gde god. Ako ne zadovoljim, ja sam miran.' Kaže mi on: 'Gde da te stavim na desnog beka, sve su pozicije popunjene.'

I kaže mi on hajde možda na pivota, tu smo slabiji. Ma ne interesuje me, samo da igram. To je bio ponedeljak veče, mi u sredu u Apatinu igramo prijateljsku utakmicu. Dva dana nisam mogao da spavam jer mi je rekao da počinjem na pivotu. Rekao sam sebi: Momire, sad ili nikad. Tako i bi, ja 17 golova. Vikend slobodan, igramo kući sledeći meč. Dolazi Željezničar iz Sarajeva, na golu Adnan Dizdar, reprezentativac. Subota svlačionica i čita postavu, pivota na kraju. Ja treperim, hoće li pročitati moje ime. Kaže on - pivotmen Rnić! O, hvala ti Bože! Šest komada, ponedeljak izlaze novine igrač utakmice Momir Rnić, dobio čistu peticu. Tako je bilo od tog dana do kraja karijere."

Na kraju karijere u kojoj je bio svetski i olimpijski šampion na kraju je ostao bez titule šampiona Jugoslavije. Dok je igrao za Crvenku Partizan iz Bjelovara i Borac iz Banjaluke su bili najjači evropski klubovi, a kada je došao u Proleter tu se stvorila nepobediva Metaloplastika.

"Meni ostaje sportska žal što nikada sa klubom nisam osvojio titulu. Sa reprezentacijom sam osvojio sve što postoji, a u klubu nemam trofej. Nažalost bio sam deo toga doba u kome su dok sam bio u Crvenki dominirali Borac i Bjelovar. Sa Proleterom sam dva puta bio drugi jer je Metaloplastika bila prejaka.

Da je bio sadašnji sistem u Ligi šampiona mi bi sigurno učestvovali i ko zna dokle bi došli. Tu smo bili sa ekipama koje su osvajale Ligu šampiona. Završio sam karijeru bez klupskog trofeja, zbog toga se i dan danas osećam nekako prazno", iskreno nam priznaje Momir Rnić.

Pala besa u Surčinu, kao kod Albanaca

Ipak, ono što nije uspeo u klubu, više je nego uspeo u reprezentaciji. Dominirao je godinama, a sve je počelo zlatom na Mediteranskim igrama 1979. u Spiltu. A onda je u Moskvi na Olimpijskim igrama medalja izmakla za - tri dana u kojima Sovjete niko nije video.

"Ja se i sada zezam da je tada bilo evropskih prvenstava da bih morao da napravim još jednu sobu za medalje. Jer bismo mi svake godine bili evropski prvaci. Ta je ekipa počela da se pravi 1978. i 1979. na Mediteranskim igrama, da bi Jezdimir Stanković napravio totalni rez 1980. za Olimpijske igre na iznenađenje čitave javnosti. To je bio šok za sve, pa i za nas. Otpali su Rađenović, Pavićević, ekstra igrači koji su mogli još da igraju.

Mi smo u Moskvi debitovali zajedno - Cvele, Mile, Vuja, ja.Odemo na Olimpijske igre i za malo nam izmakne srebro ili zlato. Grupa SSSR, Rumunija i mi. Sovjetski savez dobije Rumuniju i mi igramo sa SSSR-om za četiri dana. Nama poraz od četiri gola otvara finale, a poraz od pet razlike nas šalje u borbu za peto mesto.

Tri dana u olimpijskom selu ne vidimo niejdnog igrača SSSR-a. Gde su bili, šta su radili ta tri dana, to je i danas nepoznanica. Igramo utakmicu, rat. Krvarimo, oni lete po terenu kao dopingovani. Promašimo pet sedmeraca, izgubimo pet razlike i osvojimo peto mesto. Za jedan gol nam je otišlo finale", priseća se svog debija na velikoj sceni naš sagovornik.

Taj "neuspeh" utro je put svim ostalim uspesima nakon Moskve. Novinari su, makar jednom, odigrali nekakvu progresivnu ulogu.

"Mi slećemo na aerodrom u Beogradu, a vaše kolege novinari trče oko ovih što su osvojili medalje. Pored nas prolaze kao da smo došli sa pijace. Ni da nas neko pita kako je i šta je bilo. Hajmo mi u ćošak ovamo. Mi u Surčinu u ćošak i kao Albanci. Besa! Ruke, od danas dok god igramo zajedno vratićemo se sa takmičenja i bez nogu, ali bez medalje ne. I to je tako trajalo. Možda nas je taj prizor na Surčinu izazvao veću želju."

Medalja o kojoj se ćuti i ukradeno zlato

Nakon neuspeha u Moskvi došlo je Svetsko prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj 1982. godine. Na kraju je na gol razliku naš tim ušao u finale.

"Došli smo do tog finala, a da ni sami nismo očekivali. Imali smo loš start, ali smo došli do finala i odigrali najbolju utakmicu. Odigrali smo dva produžetka sa Sovjetskim savezom i na kraju izgubili. Igrali smo gol za gol sa Rusima i to je bio taj generacijski preokret. Ta medalja nam je podigla samopouzdanje, osećali smo se moćno.A to se vrlo kratko spomene kada se pominju naši rezultati. Mi među nama kada se skupimo više spominjemo Moskvu 1980. nego 1982. kada smo osvojili medalju. Zašto je to tako ni ja ne znam.

Utakmica je bila gol za gol, niko se tu nije odvajao u regularnom delu. Mi smo izjednačili za produžetak, ali smo drugi produžetak već bili iscrpljeni, nismo imali takav fond igrača koji bi mogli da odgovore. Njihova granitna odbrana i fizička sprema su presudili. U drugom produžetku je bilo jasno da mi nemamo šanse."

Nakon toga je naš tim ponovo osvojio zlato na Mediteranskim igrama, ovaj put u Kazablanci. Nisu svi to zlato doneli kući.

"To pamtim pošto mi je neko u prtljagu u Beogradu ukrao zlatnu mediteransku medalju. Došao sam u Beograd, uzeo torbu i donji džep od torbe mi je bio otkopčan. Prijavim, uradim sve preko saveza da mi taj koji je uzeo da mi vrati... Mediteransku medalju iz Alžira nemam. Samo je moja torba otvorena. Zašto im je moja torba bila simpatična ne znam. Prvi put da govorim nemam mediteransku medalju iz Alžira. To mi je žao baš", priča nam ovo Momir Rnić, a mi apelujemo - da je bilo ko kod koga je makar sada vrati.

"Ko je tad znao za prednje ukrštene…"

Iako je taj tim Jugoslavije osamdesetih praktično bio sastavljen isključivo od igrača Metaloplastike uz dodatak Momira Rnića, upravo je on bio kapiten. Zašto?

"Ispričaću vam jedan slučaj pa će vam sve biti jasno. 15 dana pred Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj '86 imali smo zadnje dve probe u Rumuniji. Prvu utakmicu sam ja igrao više, a Vuk manje. Tuta Živković me zove da uđem, ja kažem nemoj me. Sinoć sam igrao, umoran sam, nezagrejan. Znate kad čovek zna, predoseti. Ma hajde istrči malo, šta ti fali. Prvi kontakt sa loptom okrećem se, dva mi igrača padaju na noge, ne mogu da ustanem. Koleno u momentu buknulo.

Suze u očima. Ja u top formi, a propade mi Svetsko prvenstvo. Još 10-12 dana do Svetskog prvenstva. Gotovo! Ubio bih se, majke mi moje. Dolazim ovde u hotel, iznose me iz autobusa na štakama. Dobili slobodno ja dopuzao sa taksijem do kuće. Ne mogu na stepenice, žena kad me videla...

Tuta dolazi kod mene u sobu i vidi da ja od muke ne mogu da pričam. Silazim dole na ručak na štakama. Dolazi kod mene u sobu i kaže: 'Ti ideš na Svetsko prvenstvo.' Gde da idem, vidiš da sam invalid, gotovo je... Ma ideš bez noge! Ti si u sastavu. Koliko je čovek verovao u mene. Ti meni trebaš tamo, ti si moja desna ruka. 'Tuto ne mogu, čoveće.' Ne vredi.

Mi sletimo u Cirih, meni injekciju u koleno, direktno u kost. Ja vama taj bol ne mogu da opišem. Naruče mi iz Švedske neku kolenicu specijalnu, mene otkida koliko boli. Već sam jedan dan trenirao, odigrao jednu prijateljsku. Vučem koleno, šantam, ali ide. Ko je tad znao za prednje ukrštene…"

Imala bi Jugoslavija još jednu medalju na svom kontu da je imala svog kapitena u sastavu 1990.

"Jezda me molio da dođem, ali nisam mogao više, umorio sam se, dosta mi je bilo. Zašto su tu ostali bez medalje? Na poluvremenu meča sa bronzu protiv Rumunije su vodili osam razlike i posvađali su se zbog nekog auta u svlačionici. Tojota je kao generalni sponzor trebala da ga dodeli najboljem igraču. Oni se sporečkali između sebe ko bi trebalo to da dobije i drugo poluvreme izgube od Rumuna deset razlike i ne uzmu medalju.

Kada se sve to završilo rekao mi je pokojni Jezda: 'E zato si ti meni trebao.' Jer to se ne bi desilo i ja znam da se to ne bi desilo. Ja bih to uradio na svoj način, reprezentacija je u pitanju. Da li ćeš dobiti ti ili ja, dogovorićemo se. Da ti propustiš medalju zbog nekog auta? Brate rođeni... To sam ja bio i zato sam izabran i imao sam poverenje selektora."

Pred odlazak na OI igrao fudbal u susednom selu

"Lagano smo osvojili tu medalju", kaže nam o zlatu sa Olimpijskih igara u Los Anđelesu Momir Rnić. A mogao je da ostane bez medalje jer je nedelju dana pre odlaska u Ameriku - igrao fudbal.

"Mladost-ludost. Ni sad ne znam da objasnim, a kamoli tada. Meni su svi pričali tada da sam budala što sam to uradio. Ja nijednog momenta nisam pomislio da će se desiti nešto loše, zamislite koji sam ja čovek kada deset dana pred Olimpijske igre igram u susednom selu fudbal gde je rivalitet dva susedna mesta, gde može da dođe do svega i svačega. Igrao je Bilećanin protiv Neuzine. Neuzina to je susedno mesto i ja igram i posle kada sam završio utakmicu kažem pa da li si bio normalan, čoveče", prisetio se opet te situacije Rnić.

Ipak, nije išao na fudbal bez zaštite. Uspevao je da ubedi svoje rivale da paze šta rade jednim suptilnim razgovorom.

"Pre nego što počne utakmica protivničkim igračima, bekovima koji me čuvaju kažem - pazite momci. Ja igram fudbal što volim. Ne dobijam pare, apsolutno što volim. Živim od rukometa. Stavio sam na kocku život moje porodice. Vodite računa. Možete da me uhvatite za dres, da me oborite, da me gurnete, da me sapletete. Ali da uđete namerno nogom ili đonom u mene? Ja ću povrediti nogu verovatno, ali vi ste mrtvi. Vi sa terena ne izlazite. Jer ja vas ne diram. Ja nikoga na fudbalu nisam udario, nisam se potukao u životu. Sve oratoro, jezik, kažem i niko ni ne sme da priđe. Stvarno nisam imao fudbalsku povredu. Svi su me čuvali, pazili", objašnjava nam tadašnja "devetka" Bilećanina".

Kao što je mogao da ne ode na Olimpijske igre zbog fudbala, tako je selektor Jezdimir Stanković mogao da ga otera sa prvog okupljanja i da ga nikad više ne pozove.

"Ej, pusti, jao... Mi u Srbobranu na pripremama sa Jezdimirom Stankovićem, debitanti. Ovi moji igraju u Nakovu derbi sa Poletom u 16:00. Reprezentacija u Srbobranu ima ručak u 14:00. Kako ja da idem? Nema šanse. 'Moraš ići, nema boga.' Kako da idem, da imaš avion ne možeš stići! Smisli kako znaš. Uključim mozak, završimo trening i kažem: "Profesore, mogu nešto da vas pitam?' Kaži, kaži. 'Ovi matori se plaše da vas pitaju, pa su poslali mene naivnog da pitam da li možemo da dobijemo slobodnu nedelju popodne? Umorni su, a ne smeju da kažu pa su mene poslali.' Kaže je l' si ti normalan hoćeš da te pošaljem kući? 'Profesore, pa nemojte…' Ja kao devojčica. Hajde, mi na ručku, on saopštava na ručku da je slobodno jer su umorni. Ovi gledaju kako umorni, niko nije ništa rekao...Gledaju se, čude se šta je.

Ja izlazim, čekaju me u belom stojadinu. Utrčavam u kola i u Nakovu dam gol, 1:0 za Bilećanin. Ponedeljak ujutru doručak, Jezda sedi, uzeo novine i čita. Silazim na doručak, ništa ja ne znam,. Sve prošlo lepo, vratio se, bio na večeri. Sve divota. On ne govori ništa, samo kaže: 'Mali.' Naslov u novinama: Rnić rešio derbi! Gde odoh, sad će me oterati kući, nikad više u reprezentaciju. Kaže on - sedi. Jesi ti normalan? Ti mene lažeš za umor igrača... A ja se već spremio, odmah monolog. 'Pa profesore moje selo, ljubav, kako da odbijem da im pomognem? To je kao da je čoveku život ugrožen, a ti nećeš da mu daš krv? Kako? Pa razumite malo...' Moja patetika, kaže on - beži da te ne vidim!", priča na ovu neverovatnu priču Momir Rnić.

U svlačionici kod Medžika

Ako nešto ne umeju da igraju Amerikanci to je rukomet i sada se opet muče da sastave ekipu za Olimpijske igre. Tada je zbog nepostojanja rukometnih dvorana rukomet igran u hali Los Anđeles Lejkersa.

"Skidali smo se u njihovoj svlačinici! Znate šta to znači. Osećaj kao da si ušao u kosmos i da letiš. To je generacija Medžika, Džabara. Kada smo ušli u svlačionicu ne možeš da veruješ. Svlačionica ako fudbalsko igralište. A mi sanjali o Lejkersima, ja sam ih tada obožavao, gledao, pratio noću", ističe on.

Kada su u finalu savladali Zapadnu Nemačku, krenula je žurka na ulicama Los Anđelesa.

"Mi smo posle medalje celu noć proveli vozeći se taksijem kroz Los Anđeles. Mislite da je to bilo prazno? Bilo je kao u Knez Mihajlovoj u dva popodne. Auta, vrište, pevaju, to je nešto neviđeno. Otvoren kabriolet, mi mašemo svima, oni nazdravljaju. Fantazija", prisetio se osvajač olimpijskog zlata.

Sam doživljaj u olimpijskom selu bio je neverovatan. I danas se seća Dražena Petrovića i razgovora u liftu sa njim.

"Samo olimpijsko selo je bilo nezamislivo. 5.000 sportista. Tu su Karl Luis i Štefi Graf, to mi je ostalo u sećanju. Idemo na liniju za hranu, ispred nas je Karl Luis, on nama nešto maše, a ne zna nas. Pričam u liftu sa pokojnim Draženom Petrovićem. Hajde da sednemo na kafu. Ja ga pitam Dražene kako ti onako pogađaš slobodna bacanja. On mi kaže - posle svakog treninga ostanem i ubacim 500 slobodnih bacanja. Ja slobodno bacanje mogu žmureći da pogodim. 500 bacanja? Pa sad mi je jasno zašto ti pogađaš."

Usred hladnog rata, na Olimpijskim igrama na koje nisu došle zemlje Varšavskog pakta podigli su on i njegovi drugovi zastavu sa crvenom zvezdom i čuli - Hej Sloveni.

"Pa verovatno drugima nije godilo, ali nama je bilo fenomenalno. Pretpostavljam da drugi nisu bili oduševljeni. Usred Amerike pevati tu himnu…. Imali smo još takmičara sa zlatnim medaljama pa se maltene svaki drugi dan čula himna. Nije bilo baš ugodno, ali to je njihov problem!"

Na kraju je ipak bronza sa Olimpijskih igara u Seulu '88 ipak možda sportski i veći uspeh nego zlato u LA-u.

"Imali smo situaciju da otvaramo Olimpijske igre u Seulu sa SSSR-om, ali smo sebe spremili da pobedimo sve do kraja. Osvojili smo medalju koja ima težinu bogami i jaču nego zlato u Los Anđelesu. Svi su bili tu, mi smo otišli u izmenjenom sastavu. Ni žreb nas nije pogledao. Tu bronzu smo proslavili kao zlato jer ona jeste vredna toliko."

"Čekaj Momire, sam si sebi kriv"

U jeku igračke snage i dok je bio na najboljem ugovoru u karijeri - rešio je da završi karijeru. Ubedilo ga je društvo iz Zrenjanina.

"Nije to ni bunt ni samopouzdanje. Ja sam imao u Nemačkoj ugovor sa 35 godina i produžio sam ga na dve godine. Fenomenalan ugovor. Došao sam sa ženom na godišnji u Srbiju. Ugovor potpisan, para ima, novo auto. Ubeđuju oni mene da počnem da budem pomoćnik Čiletu Miškoviću i da prekinem da igram. Gde ću ljudi, ja sam još u Nemačkoj, nemam ni 35 godina. Mogao sam još igrati, pa igrao sam za Proleter kada sam se vratio, pokojni me je Čile skidao.

Žena se raspilavila i ubede oni mene. Ja javim gazdi, on se frapirao, nije mogao da veruje. Dođem u Nemačku, oni suze, ja suze. Svima žao. Izlazim iz kabineta i on kaže: 'Momire ovo je za tebe' i daje mi neki koverat. Ja pipam, vidim da nisu pare. Kad ono ključ. Kaže on siđi dole. Ja dole - Pežo 405 trula višnja, to leti kao avion. Šta je ovo Rudi? To je za tebe, zaslužio si. Nisam mogao da verujem", priča za MONDO Momir Rnić.

Čim je seo na klupu Proletera, krenuli su najveći uspesi u istoriji kluba. Nažalost, to je izgleda došlo prerano da bi ostao na zemlji.

"Dođem u Zrenjanin - prva godina vicešampion i finalista Lige šampiona. Druga godina osvojio titulu. A pokojni Jezda Stanković selektor. Počnem u novimama - kakav Jezdimir Stanković, ja sam selektor! Posle sam razmišljao da li sam normalan, ali šta da radim, takav sam. Naravno, mene je uhvatila beogradska mafija i posle čak i kada sam zaslužio nisam dobio šansu. Posle kada sam sam razmislio rekao sam - Pa čekaj Momire, sam si sebi kriv. Evo Rojević je čekao 10 godina, pa su ga sklonili za dva meseca.

Ali to je mladost..Sa 35 godina igram finale Lige šampiona i Barselona me pobedi za jedan gol uz pomoć švedskih sudija. Zamislite prvu godinu deklasiramo Steauu 15 razlike petostrukog prvaka Evrope. Razbili ih! Gotovo je, ceo svet je moj!"

Hotel kao Ostrog i šamar prvaku Evrope

Te 1991. godine naprečac je završio karijeru i seo na užarenu klupu Proletera, ne znajući da će biti deo najsjajnijeg momenta zrenjaninskog sporta. Finala Lige šampiona sa Barselonom.

"Prva dva meseca sam bio pomoćnik i odmah sam preuzeo prvi tim.Rado sam ušao u taj posao, imao sam dobru ekipu. Proleter je pre toga sa Čiletom Miškovićem bio prvak i to su bili dobri igrači: Rastko Stefanović, Nikola Adžić, Blažo Lisičić, Damir Radončić..ž

Imenovan sam kao pomoćnik sa idejom da u dogledno vreme preuzmem tim. Nije bilo planirano da ga menjam posle pola godine ili godinu. Međutim naišao je neki nesporazum uprave i trenera. Nisam upoznat šta. Mene su nazvali u ponedeljak veče i rekao mi je direktor da sutra prepodne vodim trening. Preuzeo sam ekipu, momci su me prihvatili, bili smo i generacijski blizu. Te sezone smo ušli u finale Lige šampiona, a dogodine smo uzeli titulu."

Redom su na putu do finala padali poljski Pogon, Dinamo Astrahan i velika Steaua.

"Imali smo Dinamo Astrahan koji zbog sankcija nije igrao u Rusji nego na Kanarskim ostrvima. Hotel je bio uklesan u planini, kao Ostrog. Utakmica sude Norvežani, na nož, izgubimo jedan razlike. Ništa to ne znači, da smo ih pobedili i pet razlike oni to lako stignu. Revanš u Zrenjaninu, ne može da se uđe u halu. Oni povedu 4:0. Četvrti gol nam daju iz cepelina, publika - tuš. Niko ništa. Sedam-osam minuta ne možeš da daš gol. Mic, po mic mi pobedimo sa dva razlike i uđemo u finale. To je bila čak i teža utakmica nego protiv Barselone", priseća se puta u to finale Rnić.

Steaua je bila petostruki prvak Evrope, a Rumuni u ono vreme rukometna velesila. Nije im to ništa značilo, bukvalno su pregaženi.

"Zaista smo se svi posvetili tome. Gledali smo video po ceo dan. Svaki potez Steaue smo znali, sve putanje. Igrali smo zonu 3-2-1, sada niko ne bi znao gde se nalazi sa tom formacijom. Oni nisu znali šta ih je snašlo. Moja četiri halfa nije se znalo ko je brži, jači i spremniji. Izlazili smo na centar protiv njih. Dobili smo ih 15 razlike, idemo na revanš i pobedimo i tamo 1 razlike. Nema opuštanja. Celu noć smo putovali, bili zavejani, nismo spavali, ali smo i tamo pobedili sa jedan razlike."

"A Šveđani samo semafor gledaju"

U finalu rival je bila velika Barselona, a izgleda da niko malom Zrenjaninu nije hteo da dozvoli da je pobedi.

"Igrali su tad za Barselonu Vujović i Portner. Mi ih imamo u Zrenjaninu. Još deset minuta, a vodimo šest razlike. Ali i da smo pobedili šest razlike ne bi osvojili pehar. Ne može Proleter protiv Barselone. Mi smo tamo izgubili tri razlike, tačno za jedan gol, koliko je trebalo.

Adžić je promašio penal na kraju prvog meča. Da smo otišli sa tri razlike, bilo bi četiri. Mi smo ih držali na jedan ili dva razlike, možda tri. Nikada nije Barselona otišla na četiri. Prepuna Blaugrana, a švedske sudije ne gledaju utakmicu, gledaju samo semafor. I tačno koliko je trebalo. Nama oduzme loptu, njima je da... Mi stignemo i na jedan razlike, i na nerešeno, ali ne možemo da prelomiml. Ali ne mogu ni oni da naprave situaciju da Barselona ode na četiri-pet razlike pa da njima bude lakše.

Bilo je tačno tri koliko je trebalo. Šteta i žao mi je što smo brzali, mogli smo tamo da odemo sa pet razlike. I da vidim onda kako bi se utakmica odvijala. Da vidim šta bi trebalo da se desi da izgubimo šest. Ali verovatno bi izgubili... Šta će Zrenjanin se ne zna ni na mapi gde je, a Barselona je Barselona. Ta utakmica je sportski događaj koji se neće ponoviti u Zrenjaninu", prisetio se najvećeg momenta Proletera, koji je sada na umoru.

"Zovu, kaže Bajatović hoće samo titulu"

Kao treneru naravno da mu je to finale Lige šampiona i titula prvaka države godinu dana kasnije sa Proleterom najveći uspeh. Ipak, malo ko sada pamti da je decenijsku dominaciju Vojvodine srpskim rukometom započeo upravo Momir.

"Ono je bilo nezabeleženo. Darko Jevtić me zove da sutra u deset vodim trening Vojvodine. A ja trener Proletera! Kako da idem u Vojvodinu? Mi se nađemo ujutru u hotelu, ubede me i izvinim se ovim mojima iz Zrenjanina. Odem i pitam šta je cilj. Titula!
Kakva titula, Partizan vas pobedio, napravio ekipu i juri titulu. Odemo kod Bajatovića, slušaj šta prvi čovek kaže. U principu je priča ako Vojvodina ne osvoji titulu nema tu ničega dalje. To znači da treba da se pobedi sve do kraja i još Partizan treba pobediti u Novom Sadu. Vojvodina je izgubila jedan razlike i moramo znači da ih pobedimo dva razlike. Ako je tako, hajde. Idemo u rat.

Posle su utakmice igrane na Slanoj Bari, dolazili su Rajn Nekar Leven, Fihse, Flensburg, Kil, nikad Slana Bara niti je niti će biti puna kao za tu utakmicu. Navijači Partizana, navijači Vojvodine, ubacivanje na teren, prekidana je utakmica, ma svašta. I mi na kraju pobedimo dva razlike.

20 sekundi do kraja Bogdan Radivojević izvodi sedmerac,. Kokica, Abadžić brani, uzima loptu, ja uzimam tajmaut. Još 15 sekundi do kraja, vi držite loptu malo i u semafor. Nemoj da mi svira pasivno. U semafor! Dok oni uzmu loptu, bace je - kraj.

Ide zadnje kolo, Železničar u Nišu i Železničar ispadne iz lige, a mi uzmemo titulu. A ko mi je igrao? Pet igrača u radnom odnosu, koji nikada nisu došli na prepodnevni trneing. I ja se borim za titulu. Ali su momci odradili sve kako treba."

I posle Momira Momir

Rukometaša Momira Rnića gledale su generacije od onih posleratnih kada je u pitanju Drugi svetski rat, do onih posleratnih kada su u pitanju - devedesete. A to je zato što je i Momirov sin istog imena bio fantastičan rukometaš.

"Zaista ga nisam ubeđivao ni malo, on je sam to zavoleo uz mene. Igrao je basket fenomenalno. Moram da kažem da mi je izuzetno drago kakvu je karijeru napravio. I zašto je napravio? Jer zaista nijednog momenta nikoga nisam ni zamolio, ni uticao na prijatelje i drugare jer je to moj sin. Sa druge strane njemu je bilo mnogo teže jer je uspeo sa svojim radom i talentom da se izbori. Pogotovo u Nemačkoj gde je u Gepingenu dva puta proglašen za najboljeg igrača od strane navijača. A kada to navijači urade, onda je sve jasno. Te sam pehare uramio i držim ih kod mene u sobi kao da su moji."

Nije bilo lako Momiru junioru da napravi ime za sebe. Ni zbog slavnog oca, ali ni zbog pozicije na kojoj je igrao. Bio je tu u vreme kada Momiru Iliću nije bilo ravnog ne u Srbiji, nego na svetu.

"Svestan sam da mu je bilo mnogo teže da to napravi nego da nije bio sin Momira Rnića. Slušajte, mi smo čudno društvo, čudni ljudi. Ja znam koliko god da imam onih koji me vole i poštuju toliko je i ovih sa druge strane. E sad neko sa druge strane ako nije mogao meni ništa on će sada malo da pokaže mom sinu.

On je došao u Celje, jednog Aleša Pajovića koji je bio kapiten i najbolji strelac preselio na klupu. Imao je peh da bude u reprezentaciji Srbije kada je tu bio Moša Ilić. Došao je za trenera Ljubomir Vranješ dve utakmice protiv Rusije, najbolji strelac te utakmice je bio Momir. Vranješ mu je rekao - ti si prvi levi bek. Da nije bilo Moše Ilića Momir bi mnogo više igrao u reprezentaciji. Ali to je splet okolnosti."

Nije baš uobičajeno u Srbiji da sin dobije ime po ocu, ali - desilo se. "Ja sam se iznenadio! Dogovorili smo se da devojčici ja dajem ime, a ako bude muško da daje žena. Ona mu je dala ime Momir, a ćerka mi se zove An Mari po francuskoj skijašici. Ja kažem da mi je malo čudno, ali sam se navikao."

Što se Momira Rnića starijeg tiče, sa ovog intervjua smo ga ispratili na partiju fudbala. A onda na trening, jer od rukometne penzije nema ništa ni u osmoj deceniji.

"Treniram Hercegovinu Sečanj i teško da ću u rukometnu penziju. Verujem da će se mojim angažovanjem dovesti do toga da se napravi dvorana u Sečnju jer je tragedija da Sečanj nema dvoranu. Ona je započeta davno, ali je započeta u nekom velikom obliku koji ne treba selu. Dobili smo garancije sada da će to biti privedeno kraju. Ja ću sve učiniti i možda će to biti rukometna penzija ako uspem da privedem kraju tu dvoranu svojim imenom. Kada hala bude gotova Sečanj će završiti svoju rukometnu brigu", završava svoju priču tamo gde je i počeo Momir Rnić - u Sečnju.

I dok Srbija pokušava sa zvučnim stranim selektorima i selektorkama da reši problem koji ima, možda bi trebalo poslušati Momira Rnića pa umesto od vrha, krenuti sa dna piramide. Izgraditi dvorane i animirati decu po malim mestima da igraju rukomet. Pa da nam opet neki Sečanj podari nekog Momira . mlađeg ili starijeg, nije ni bitno.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: