"AKO ZAIGRAŠ, STRADAĆE TI FAMILIJA" Priča o fudbalu, ratu i raspadu Jugoslavije koju još niste čuli - o Tulonu 1992!

Napadaču Crvene zvezde su pretili da će mu pobiti porodicu, a reprezentaciji su izbacili stvari iz hotela. Fudbaleri su se u Beograd vraćali tako što su peške prešli hidroelektranu Đerdap, a za sve to vreme pobedio ih je samo svetski prvak sa Rui Koštom na čelu. Ovo je priča o tome!

"To je bilo kao neko nezvanično Evropsko ili Svetsko prvenstvo, baš jak turnir. Bili su tu igrači iz Bosne, iz Makedonije, Crne Gore... Bolić, Bajčetić, Mitko Stojkovski, Bečanović iz Nikšića, pa onda Piža Dimitrijević, Rambo Petković...", počinje za MONDO Spira Grujić, a nastavlja Albert Nađ: "Ja sam jedini bio '74 godište. Tu su bili Cicović, Vejsil Varupa, Bata Mirković, Taševski, Dimtrijević, Vuksanović iz Sarajeva, Bolić... Mi smo tamo otišli koliko se ja sećam kao SFRJ. A tamo nas niko nije očekivao da ćemo doći do finala i kada smo došli do finala, odnosno već u polufinalu stvari su nam bile izbačene iz soba!"

NIKO SE NIJE NADAO, HTELI SU DA NAS VRATE ZA JUGOSLAVIJU

"Niko nije ni očekivao ja mislim da ćemo dogurati tako daleko, do finala sa Portugalom. Oni su te godine bili prvaci sveta. Mi smo prošli grupnu fazu, polufinale, borili smo se i u finalu. Izgubili smo 2:1, ali smo se borili do kraja. Na tom turniru sam proglašen za najboljeg golmana turnira, a Rui Košta je bio najbolji igrač turnira", ističe za MONDO Željko Cicović.

Mlada ekipa, ubedljivo najmlađa na turniru prvi meč je izgubila. Strašni Portugal sa Rui Koštom, Abelom Ksavijerom, Žoržom Koštom i Kapučom pobedio ih je 1:0. Ipak, bili su toliko mladi da ih to ne poremeti. "U početku posle nismo bili svesni onoga što smo učinili, sve do finala. Kad pogledate grupu realno gledano mi smo tu trebali da budemo treći ili četvrti. Međutim kako je vreme odmicalo mi smo uviđali da nismo mačiji kašalj i da postoje velike šanse da uz jednu dobru organizovanu igru pogotovo u odbrani uradimo nešto. Kako je vreme odmicalo raslo nam je i samopouzdanje. Na kraju smo toliko pucali od samopouzdanja da se nismo plašili ni Francuza ni Portugala. A to smo svojom igrom i pokazali", kaže Spira Grujić.

Kada se izgubi prvi meč nekada mladost zna da sputa i navede igrače da odustanu. A nekada... "Mladost igra ključni faktor. Taj neki inat. Osećali smo da smo mi klinci ovde, ispašćemo. Možda baš zato što nije bilo toliko vere u nas mlade igrače znaš kako proradio je malo i inat. Sad ćemo mi da dokažemo da možemo! Mislim da je to odigralo veliki plus u našu korist. Malo i uz Božju pomoć smo dogurali do tog finala", priča Cicović.

U tom timu je bio i najveći biser škole Radničkog iz Niša i kasnije fudbaler Crvene zvezde Dejan Dimitrijević. "Pižon sa Nišave" kako su ga zvali, na nekoliko mečeva je zablistao i nakon toga je potpisao i otišao na "Marakanu", ali mu je teška povreda u meču sa Vojvodinom nažalost promenila karijeru. Kada se danas seti – taj Tulon 1992. godine u njegovom srcu ima posebno mesto.

"Mi smo bili godinu ili dve mlađi od svih selekcija u Tulonu, bili smo najmlađi tim. Sigurno da smo bili dve-tri godine mlađi od svih ostalih selekcija i niko nam nije davao nikakvu šansu. Oni su spremali odmah, to sigurno mogu da tvrdim, posle prvog kruga su spremali da se mi vratimo. Kada smo izgubili prvu utakmicu od Portugala, sve je bilo tako kao da ćemo da se vratimo za Jugoslaviju,", ističe Dimitrijević za MONDO.

NIJE BILO MOBILNIH, JA NISAM NI ZNAO ZA SANKCIJE!

Turnir u Tulonu je počeo 24. maja, a završio se 2. juna. Jugoslavija je 25. maja izgubila od Portugala 1:0, zatim je 27. savladala SAD 3:0, a 29. Škotsku sa Polom Dikovom i Darenom Fergusonom 1:0. A onda su 30. maja došle vesti – međunarodna zajednica je uvela opšte sankcije SFR Jugoslaviji!

"Iskeno da ti kažem uopšte nismo razmišljali o tome. S jedne strane jer u tom periodu nije bilo društvenih mreža i mi smo više bili preokupirani i bavili se fudbalom i dobrim rezultatima nego što smo se bavili ratom. Nije bilo ni mobilnih telefona tako da ne znam da li sam se uopšte čuo sa porodicom za vreme trajanja turnira. Ali mogu da kažem da sam u tom periodu igrom slučaja od tri poslednje utakmice dve igrao u Sarajevu protiv Željezničara i Saraeva. Već tada sam osetio da to više nije naivno, da je odneo vrag šalu, pogotovo posle ove druge utakmice u Sarajevu. Bilo je ozbiljno, bilo je uvreda na nacionalnoj osnovi. Ali verujte mi da su tokom trajanja turnira momci stvarno bili složni. Mi smo funkcionisali kao jedna porodica", ističe Spira Grujić, a Albert Nađ nas uvodi u dramu koja je usledila.

"Bilo je priče da nećemo igrati polufinale, međutim Francuzi su bili favoriti i mislili su da će to vrlo lako da prođu, međutim mi smo stvarno odigrali fantastičnu utakmicu. Rambo je bio sjajan i to mi je najžalije što što on nije igrao za reprezentaciju koliko je trebalo da igra za reprezentaciju."

MI UŠLI U FINALE, A ONI NAS IZBACILI IZ HOTELA!

Kada su u Tulon došle vesti da se Jugoslaviji uvode sankcije reakcija je bila dvojaka... Sa jedne strane fudbaleri su mislili lako će sa klincima iz Jugoslavije, pa hajde da ih usput pobede, a organizatori su požurili da najure naš tim sa turnira!

"30. maja su nam izbacili stvari iz sobe, međutim zbog mira organizator donosi odluku da mi igramo taj meč sa Francuzima jer su oni očekivali da će da dobiju. Mi se vraćamo sa utakmice sa Francuskom, ušli smo u finale i sve torbe su nam van soba. Ponovo ih vraćamo u sobu i igramo finale sa Portugalom koje smo izgubili. Posle svake utakmice kako smo išli torbe su nam bile van hotela. Onda kad pobedimo oni nam ponovo ubace, mi odemo sledeću utakmicu, vratimo se sa meča, nama opet torbe van hotela", seća se Albert Nađ, a Dejan Dimitrijević ističe da je bilo i ličnih problema, pretnji, da situacija uopšte nije bila ružičasta...

"Pojedinačno su nas zvali na razgovore da vide da li bismo hteli da igramo, ali u to vreme igrati za Jugoslaviju i nositi taj grb, to je bila svetinja. Niko nije pričao da neće da igra. Bili smo u hotelu 10-15 kilometara od Tulona i čekali smo samo da nam jave da li ćemo da odigramo ili nećemo da odigramo finale. Mi smo se spremali, imali smo treninge kao da ništa nije bilo. Jeste to dolazilo do nas, ali mi smo bili uporni da odigramo utakmicu. Imali smo želju, imali smo volju i kvalitet pogotovo", priseća se Dimitrijević za MONDO.

"Jedino je tu Bolić imao problem", ističe nekadašnji fudbaler Crvene zvezde. A problem uopšte nije bio mali.

"Sećam se samo da je Boliću bilo prećeno da ne sme da igra finalnu utakmicu. On je iz Zenice i pretili su mu da ako bude odigrao utakmicu da će da mu nastrada familija. Pričali smo mi sa Bolićem i savetovali smo ga da ne igra utakmicu, ali on je ipak tražio od selektora da ga ubaci u igru. Finalnu utakmicu nije počeo, mi smo gubili 2:0 i molio je trenera da uđe zadnjih 20 ili 25 minuta. Ušao je i odigrao je fenomenalno!", ističe Dimitrijević.

U DRUŠTVU SA RUI KOŠTOM!

Na kraju kada se fudbalski podvuče crta jedini tim koji je toj Jugoslaviji dao gol bila je selekcija Portugala, aktuelnih prvaka sveta. "Imali smo stvarno fenomelanu odbranu. Cicović je bio fenomenalan na golu, bio je najbolji golman na turniru. Bio je tu Bata Mirković, Stojkovski, Taševski, ja... Mislim da smo stvarno bili uigrani. Znali smo kako ko diše pozadi i jednom vrlo čvrstom i agresivnoim igrom smo došli do toga da primimo golove samo od Portugala i u jednoj i u drugoj utakmici", istiće Grujić, a Dimitrijević koji je na polufinalu protiv Francuske bio uz Cicovića najbolji igrač ne može da prežali izgubljeno finale.

"Sada vraćam uspomene i krivo mi je kako nismo dobili finale. Jer kada je Bolić ušao stvarno smo dobro igrali. Međutim posle utakmice Bolić se nije sa nama vratio za Beograd nego je otišao za Tursku. Mislim da je on čak proglašen za najboljeg tehničara turnira. Rui Košta je bio najbolji igrač, Elvir Bolić najbolji tehničar, a Cicović je bio najbolji golman. Ja sam bio najbolji mladi igrač. "

PREKO BRANE PEŠKE, NEĆE RUMUN DA VOZI!

Dva meča na turniru u Tulonu 1992. godine su bila poslednja dva susreta SFR Jugoslavije u bilo kom sportu kao nacionalne selekcije. Izbacivanje stvari iz hotela, pretnje izbacivanjem i pretnje Elviru Boliću i njegovoj porodici su samo uvod u neverovatno putešestvije našeg tima nazad u Beograd...

"Mi smo otišli na turnir kao SFRJ, ali počeo je rat i baš dok smo bii tamo su uvedene sankcije. Nismo imali konekciju i kako da se vratimo. Onda je zahvaljujući jednom našem čoveku u Parizu organizovan nam je povratak preko Rumunije. Mi smo dugo čekali konekciju iz Francuske, pa smo išli za Rumuniju, pa smo iz Rumunije išli autobusom za Beograd", počinje Željko Cicović. Ali se Albert Nađ mnogo bolje seća potpuno nerealnog putovanja nazad!

"Krećemo nazad, imali smo karte samo od Tulona do Pariza, dalje nismo znali kako. Оnda smo došli u Pariz i tamo je bio fudbalski menadžer Milan Ćalasan i on nam je kupio karte do Bukurešta ili Temišvara za avion. Posle nas je neki autobus koji je bio toliko mali da nismo mogli da sedimo svi u autobusu vozio iz Temišvara ili Bukurešta do Kladova. Do granice, ali do brane! Autobus naš nije mogao da dođe preko brane do nas, pa smo mi peške preko brane nosili sve one stvari i čekao nas je "Putnikov" autobus na drugoj strani i tako smo došli!"

Ubedljivo najmlađi u toj ekipi Albert Nađ ipak nije imao problema sa prevozom u trošnom rumunskom autobusu... "Pošto sam bio toiko mali za mene je dovoljno prostora! Mogao sam i da legnem. Stvarno neko putešestvije neverovatno, ali lepo sećanje. Jedno iskustvo koje i dan danas pamtim. Opet ti ponavljam sećam se sa torbama pešači nas 20 momaka preko brane da bi nas čekao "Putnikov" autobus jer ovaj Rumun nije želeo da nas vozi preko!"

Ipak, nisu svi stigli nazad. Elvir Bolić je ostao u Parizu i tu se nažalost završila njegova priča u crveno-belom dresu. "On je igrao finale i jedino što se nije vratio sa nama iz Pariza. Bio je igrač Crvene zvezde i ostao je u Parizu i kasnije je odatle potpisao za Galatasaraj. Koliko se ja sećam bilo je pretnje, ali je on igrao, ali se nije vratio sa nama u Beograd."

NAS NISU TIMARILI, ZATO SMO TAKVI!

Ipak, celo to iskustvo, kako na terenu tako i van njega, duboko je ostalo urezano u sećanja i srca svih koji su bili deo tog tima. A i kasnije je obeležlo karijere svih tih mladih momaka!

"Mislim da je taj turnir mnogo uticao na naše karijere. Mnogo nam je pomogao što se tiče samopouzdanja i iskustva. Jer nije malo igrati za reprezentaciju Jugoslavije na tako važnom takmičenju. Igrati protiv Francuza i Portugalaca. To je bilo neprocenjivo iskustvo. To iskustvo i samopouzdanje koje smo stekli nam je mnogo pomoglo u daljim karijerama. Veliki broj tih igrača je imao uspešne karijere, neki dobre, a neki i vrhunske. A za neke je taj turnir bio prekretnica", ističe Spira Grujić,a Željko Cicović samo može da se složi. "Svako veliko takmičenje ima svoju draž, ali taj turnir je baš ostavio veliko i duboko sećenja u meni. Bili smo mladi i željni dokazivanja. Većina nas je posle tog turnira dospela u žižu javnosti, kako inostranstvu tako i kod kuće. To je bila neka odskočna daska za dalju karijeru."

Neke sadašnje generacije teško da bi se u takvom vremenu i u takvoj situaciji snašle. Tadašnji igrači, kao i tadašnji ljudi generalno, bili su drugačije "baždareni". "Mislim da smo pre sazrevali, jer nas roditelji nisu timarili. Nisu nas tetošili. Da te voze na trening i sa treninga, ako je jako sunce ili pada kiša da ne treniraš... Ne, to nije bilo. tada tako. Nisu imali vremena za nas ili se nisu toliko bavili nama. Mi roditelji smo najveći krivci zašto su mlađe generacije kakve jesu, mi roditelji. Zimi da ne izađemo da igramo po snegu da igramo? Pa nije bilo šanse, jedva smo čekali da padne sneg, sasvim drugo neko vreme", priseća se Albert Nađ.

A Željko Cicović, sada ključni čovek za rad sa golmanima u Las Palmasu na nivou celog kluba ističe da to ipak nije za poređenje. "Baš dosta komentarišem sa kolegama i pričamo o našem vremenu i sadašnjem vremenu. Jeste dosta smo bili ozbiljniji i dosta smo bili zreliji. Ali ne možemo porediti, mi smo živeli u jednom društvu, a današnja deca žive u drugom društvu. Sve je to povezano. Evo ja gledam u Španiji u zadnjih deset godina retko kad vidite decu da igraju na dva golića ili da igraju basket napolju... To se izgubilo. Tako da sva ta promena društva, danas je ovo društvo i život su toliko ubrzai, tako da se ja stvarno čudim kako ljudi uspevaju da izađu na kraj sa svojim obavezama. A to je tako i kod nas i ovde i u Francukoj i u Nemačkoj i bilo gde. Zato mislim da to nije samo stvar to što smo mi sa Balkana", ističe Cicović koji je i do dan danas bio i ostao – iz Jugoslavije!

"Ja uvek kada me pitaju odakle si ja kažem: 'Iz Jugoslavije!' Ali Jugoslavija ne postojii? Pa ja sam rođen u Jugoslaviji, a sad što ne postoji nije moja krivica nego krivica političara!", završava ovu neverovatnu priču za MONDO kultni golman Rada, Las Palmasa i – Jugoslavije.

Tog 30. maja međunarodna zajednica je rešila da su Srbi krivi za sve. Ipak, pogrešnom procenom Francuza, sa idejom da će lako dobiti neke klince sa Balkana, SFRJ je nastavila da živi još makar te dve utakmice. Uz pretnje, probleme i pešačenje nazad kući, bio je to jedan od prvih znakova onoga šta nas čeka u narednim decenijama. Izdržali su to tada ovi momci, izdržali smo i svi mi, sve do sada. I još se ne predajemo.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: