"Mislio sam streljaće nas kad se vratimo u Beograd!" Savićević za MONDO o otetom evropskom trofeju Zvezde!

Fudbalskog boema najbolje razumeju upravo boemi. Šeki, Prele i Živa su ga poredili sa umetnicima: "Od Savićevića ne očekujte kontinuitet, to je nemoguće. Ni slikar ne nacrta remek-delo svaki put kad uzme četkicu u ruke. Pustite ga da diše. Da su meni stavljali okove i stege, ko bi se danas sećao Šekija", rekao je Šekularac.

A malo je falilo da propusti svoj prvi veliki ispit u fudbalskoj karijeri, duel dva giganta evropskog fudbala Milana i Crvene zvezde. U leto 1988. godine, odmah nakon potpisivanja ugovora sa najtrofejnijim srpskim klubom, seo je u auto porodičnog prijatelja Nastadina Begovića i iz Deligradske krenuo ka kasarni u Drajzerovoj. 'Druže pukovniče, vojnik Savićević Dejan, javlja se na raport'.

"Mislim da je vojska bila čist promašaj i nisam se previše isticao radom. Šta sam ja naučio u vojsci? Ništa. Imali smo dva pucanja za godinu dana i to je sve. Kažu: 'škola života, naučiš se redu i disciplini'. Pa ja sam i u klubu bio u vojnom drilu. Pripreme, karantini, utakmice. Eto, Peđa Mijatović nije bio vojnik, njega je to zaobišlo. I šta mu fali? Pančev je tražio Niš, jer mu je blizu Skoplja, da familija i tadašnja cura Ana mogu češće da mu dolaze u posetu. Ja sam više voleo Beograd, ali nisam računao da će tako brzo da me pošalju dalje. Ovi iz Partizana, kada su shvatili da smo ih 'izradili', nameste mi posle 17 dana prekomandu u Skoplje. Pre zakletve, protivno svim Pravilima službe. To je najbrža prekomanda u istoriji JNA. Srećom, dozvolili su Vojkanu Meliću da mi drži individualne treninge i da me sprema za mečeve protiv Dandalka i Milana."

Sve je bilo lakše kada je Miljan Miljanić u dogovoru sa načelnikom Generalštaba Stevanom Mirkovićem osmislio sportsku četu i oformio tim koji bi čak i u jugoslovenskom prvenstvu bio među kandidatima za titulu. "Strašna ekipa: Boban, Pančev, Bogdanović, Pantić, Čelić, Andrijašević. Postojale su norme i kriterijumi, morao si da zaslužiš mesto u fudbalskoj četi. Milko Đurovski, Asanović i Peđa Jurić nisu prošli filtere, Miljan je rekao: 'ko ne ume da bude uzoran vojnik, ne može da bude ni fudbaler'. Okupljali smo se u hotelu Palas, odatle išli na turnire širom zemlje. U zagrebačkoj Kutiji šibica protiv Dinama i Hajduka, posle u Jajcu na proslavi Dana republike. Trenirali smo na Vojnoj gimnaziji, igrali protiv omladinaca Partizana, Miloševića, Nađa, Đoleta Tomića... U kasarni je bilo i komičnih situacija. Jakovljević i ja u istoj četi, posle jutarnje smotre, svi sa šinjelima i čizmama, samo nas dvojica u civilci i patikama. Jednog jutra je došao neki pukovnik i kada nas je video, 'poćerao' nas je sa piste da ne kvarimo ostale vojnike."

Sa piste, pravo na San Siro. Kao u bajci. "Moj debi u dresu Crvene zvezde je bio u tom revanšu protiv Dandalka, ušao sam umesto Prosinečkog na početku drugog poluvremena i dao gol za 3:0. Dali smo im osam komada u dve utakmice. I onda Milan. Drugo kolo Kupa šampiona i odmah okršaj sa glavnim favoritom za osvajanje trofeja. Da budem iskren, nisam ni slutio da ću za prvu utakmicu u Italiji biti u kombinaciji za tim. Zvezda je u prvenstvu pobedila Dinamo sa 3:1, Mrkela je pružio fenomenalnu partiju i bio sam ubeđen da on i Bursać počinju u špicu. Stanković je u Sportu dao izjavu: ' Ne trebaju mi ni Pančev, ni Savićević'. Uhvatio sam se za glavu, odmah sam zvao Begu. Kažem: 'Bego, reci Stanetu da me ne interesuje da igram, bitno mi je samo da se maknem iz kasarne. Ako treba, uhvatiću se za mišić na poslednjem treningu i ne moram ni da budem u protokolu'.

Sa Melićem je radio naporno, ali su treninzi u kasarni nešto drugo u odnosu na zajednički rad sa ekipom. "Bio sam svestan svojih fizičkih mogućnosti i stavio sam Stanetu do znanja da momci koji su u boljoj formi treba da imaju prednost. Dolazimo na sastanak pred utakmicu, on čita sastav i stavlja Bursaća levo. Ništa mi nije bilo jasno. A ko će u špic? Kada je rekao 'Savićević', umalo nisam pao sa stolice. Kaže: 'ti budi gore, kreći se, probaj da zadržiš loptu'. Slušam i ne verujem. Pitam Piksija: 'da li je ovaj normalan, stavlja mene, a Mrkela mu odigrao utakmicu života, dao dva gola, nema rezona'. Da sam znao ranije, molio bih ga da ne igram, ali kako sada da mu kažem da neću na teren. Pomisliće da sam se uplašio. Bio sam zatečen, zato sam i odigrao daleko ispod svojih mogućnosti.

U revanšu nije bilo nedoumica oko tima. Niko nije bio zatečen i iznenađen. Naročito Savićević. Zvedin vojnik je u 50. minutu skinuo paučinu iz ćoška Galijevog gola i izazvao delirijum na Marakani. Sve je bilo spremno za veliko slavlje u veličanstvenoj beogradskoj noći. "Magla je srušila naše snove i spasila Sakijev tim. Da se bar igralo još desetak minuta... Velika šteta."

Dan kasnije, u ponovljenom meču, proradio je tandem Stojković-Savićević i Milan je još jednom bio na ivici nokdauna. "Prihvatio sam loptu na sredini terena i onda iz okreta, bez gledanja, odigrao pas ka Piksiju koji je akciju završio maestralnim šutem pod prečku za 1:1. To je ono što sam oduvek imao u sebi. Taj dar od boga koji mi je majka priroda podarila i koji sam usavršio u blatu livade Đečevića. Tamo nije bilo sudije da mi svira faul, da me štiti od nasrtaja i grubih startova mojih drugara. Morao sam da se borim, tražim brza rešenja. Ne postaje se veliki fudbaler na travi i parketu, nego na betonu i u blatu. Ja sam mnogo fora sa malog fudbala preneo na veliki teren, tako i taj pas koji je Piksija spojio sa golom Milana. Ne viđa se često završni pas sa centra igrališta, ako me razumete šta hoću da kažem."

Još se ređe viđa okršaj dva tima koji traje skoro 270 minuta, ne računajući dramatične trenutke tokom izvođenja serije jedanaesteraca. "Promašio sam dva penala u karijeri i oba po snegu i cičoj zimi. Jednom mi je Kocić u Novom Sadu odbranio udarac, isto je bio zaleđen teren. Stopala smrznuta, ukočena. Bili smo mladi, ludi, kupimo kopačke dva broja manje, pa vadimo uloške da bi noga lepo legla. Čitav ritual dok se ne razgaze da budu udobne i po meri. Protiv Milana opet velika hladnoća, problemi sa cirkulacijom. Šutnuo sam po sredini gola, a hteo sam u donji levi ugao. Gali se već bacio u stranu i vrhom kopačke je izbacio loptu sa gol-linije."

Slomovi protiv Milana, Kelna i Briža, poslužili su kao lekcija u istorijskoj sezoni Crvene zvezde. Put ka večnosti vodio je od Ciriha, preko Glazgova i Drezdena, do antologijskih polufinalnih duela sa minhenskim Bajernom.

"Dva gola protiv Drezdena sam postigao iz mnogo težih situacija u odnosu na taj protiv Bajerna. Lako je kada si u punom trku i dobiješ loptu u prostor, a imaš samo jednog igrača koji te prati, kao što je bio slučaj sa Kolerom u Minhenu. Zaboravlja se na još jedan bitan detalj, mi smo obe utakmice protiv Bajerna odigrali sa sedam igrača koji su bili pod teretom žutog kartona. Zato smo u pojedinim periodima meča igrali 'u rukavicama'. Taj gol u Nemačkoj ima posebnu draž, jer smo srušili Bajernovu seriju od 47 utakmica bez poraza na Olimpijskom stadionu u evro-kupovima."

Posle svakog gola u Kupu šampiona, Dejo je trčao u zagrljaj nepoznatom čoveku crne kose koji je stajao pored korner-zastavice. "To je bio Bogdan Popović, rodom iz Herceg Novog, prijatan i drag momak koji je radio u marketingu Crvene zvezde. Nažalost, otišao je početkom devedesetih na ratište i poginuo na dubrovačkom frontu. Teška priča. Mnogo mi je žao, nije ni trebalo da ide na ratište. Užas. Takva su vremena bila."

U Bariju se vodila rovovska bitka na svakom delu terena. U Zvezdinoj igri nije bilo ni traga one rapsodije sa mečeva protiv Bajerna, Drezdena i Rendžersa, a mnogo je svedoka koji tvrde da je Ljupko Petrović od prvog minuta imao samo jednu misao u glavi - sačuvati 0:0 i dočekati seriju jedanaesteraca.

"Svako ima svoju verziju priče, u zavisnosti od toga šta mu više odgovara. To je definitivno bila najgora utakmica te generacije Crvene zvezde. Oni su taktički bolje stajali na terenu, nametnuli su od starta svoj stil igre i diktirali ritam tokom svih 120 minuta. Drugim rečima, igrali smo koliko nam je Marsej dozvolio. Izašli su visoko jer su bili savršeno svesni naših kvaliteta. Znali su da je Prosinečki u vrhunskoj formi i da imamo igrače koji su vrlo nezgodni ako im se dozvoli da gospodare sredinom terena. Uzeli su loptu i pokušavali iz poseda da prete Diki Stojanoviću. Da se rezumemo, imali su i oni igrače vanserijske klase, poput Vodla i Pelea, pozadi Mozera, Amorosa, Di Mekoa... Ali nisu stvorili neke izrazite šanse za gol, možda samo jednu u finišu meča kada je Piksi zalomio dva naša igrača i odigrao povratni pas za Papena. Mi smo zapretili par puta iz kontre, sve u svemu siromašno za tim kao što je Crvena zvezda."

Tokom regularnog toka oprezno i bojažljivo, sa bele tačke goropadno i nepogrešivo. "Zvučaće čudno, za nedelju dana priprema u Monopoliju, ni na jednom treningu nismo vežbali penale. Međutim, pritisak je bio ogroman. Previše su nas opteretili važnošću utakmice i to je u drastičnoj meri uticalo na kvalitet naše predstave u Bariju. Imao sam utisak da će nas u slučaju poraza, streljati po povratku u Beograd. Takva se atmosfera stvorila u medijima i javnosti, a onda prenela i u našu svlačionicu. Nije nam prijala ni sedmodnevna izolacija u karantinu, čitav splet okolnosti koji je doprineo da u finalu odigramo u grču. Sa druge strane, to mi je pomoglo da svoje drugo finale Kupa šampiona, sa Milanom u Atini protiv Barselone, dočekam u mnogo opuštenijem raspoloženju. Rekao sam sebi: 'ovo je utakmica kao i svaka druga, neću ponovo da podlegnem pritisku'. Zato sam je odigrao kako treba."

Ne kako treba, nego kao u snovima. Slično utakmici na Old Trafordu 1991. godine, kada su se šampion Evrope i pobednik Kupa kupova borili za trofej UEFA Superkupa. "Englezi kao Englezi, nisu hteli da dođu u Beograd, igrala se samo jedna utakmica i to na njihovom terenu. Cvele je uvek bio za te kombinacije, ne sumnjam da je napravio odličan potez i da je Crvena zvezda i u tom slučaju finansijski profitirala. Da je odbio, verovatno bi se igralo na neutralnom terenu. Ostali smo tog leta bez petorice važnih igrača, otišli su Dika, Robi, Šaban, Mare i Bina. Mančester je imao penal već u drugom minutu, ali je Zvonko Milojević sjajnom reakcijom zaustavio šut iskusnog Stiva Brusa. Bio sam te večeri izuzetno raspoložen za igru, stvorili smo gomilu šansi i prosto je neverovatno da mreža Pitera Šmajhela ostane netaknuta. Junajted je preko Brajana Meklera postigao gol i pobedio sa 1:0. Da su se igrale dve utakmice, ubeđen sam da bismo osvojili trofej."

U Tokiju je Dejin ples trajao nepunih 40 minuta, dovoljno da još jednim genijalnim pasom spoji Jugovića sa golom i širom otvori vrata ka titulu svetskog klupskog šampiona.

"Deklasirali smo Kolo-Kolo sa 3:0 i ta pobeda mi je draga iz više razloga. Pre svega, ekipa je pokazala moć u situaciji kada smo zbog mog isključenja čitavo drugo poluvreme igrali sa igračem manje. Sa druge strane, osvojio sam trofej koji će mi kasnije u dva navrata izmaći kao fudbaleru Milana. Izgubio sam jedno finale protiv Sao Paola, kada je Kapelo doneo odluku da me ne stavi u tim. Posle toga i od Velez Sarsfilda koji je u tom momentu bio daleko ispod renomea i kvaliteta Milana. Jednostavno, dogodi se utakmica kada niko u ekipi nema svoj dan. Smešno mi je kada se setim od koga smo izgubili. Zanimljivo je da sam sa 'rosonerima' 1994. godine trijumfovao u Superkupu Evrope i na taj način kompletirao riznicu evropskih trofeja. Sa Zvezdom sam osvojio ono što nisam sa Milanom (Interkontinentalni kup), a sa Milanom ono što nisam sa Zvezdom (UEFA Superkup)."

U pravu su boemi s početka priče. Oslobodite ga stega i okova, pustite ga da diše i prepustite se njegovim čarolijama.

(MONDO, Nebojša Petrović - Mojih Top 11)