Srbija više nema majstora kakav je bio Zvezdin Cune! Tragedija zauvek zaustavila novog Genija, svaki Božić zato boli

Navijačima Crvene zvezde zauvek će biti bolan 22. decembar. To je datum na koji je ovaj svet napustio Jovan "Cune" Gojković, jedan od najtalentovanijih srpskih fudbalera svoje generacije, ofanzivni vezni igrač koji je godinama nosio Zvezdin dres. Igrao je Gojković u slavnoj generaciji Zvezde čiji su deo bili Dejan Stanković, Perica Ognjenović, Goran Bunjevčević, Mihajlo Pjanović, Goran Drulić, Branko Bošković...

"Prvo da kažem da me je ta tragična vest zadesila u Crnoj Gori. Bio sam na odmoru, javili su mi iz kluba i prekinuo sam odmor da bih došao u Čačak na sahranu. Stvarno je bilo... Velika tragedija kako za fudbal tako i za sve nas. Bio je mlad, tek je krenuo... Imao je dobru sezonu u Iraklisu. Kada sam došao u Zvezdu, on je već bio dokazan igrač, imao je status standardnog prvotimca. Veliki talenat, izvanredan dribler, imao sam dosta toga da naučim od njega. Sami ti derbiji i velike utakmicce koje je igrao dobro dokazuju da je bio klasa", rekao je Bošković na samom početku razgovora.

Sa Jovanom Gojkovićem bio je i prijatelj, pošto ga je iskusniji kolega dočekao i "uveo" u tim Zvezde. "Kao prijatelj i čovek... Družili smo se mnogo. On i ja, Vitakić je bio tu, Mile Aćimović, Dejan Ilić... Dosta sam vremena provodio i sa njim. Bio je dobar čovek, šaljivdžija, spreman da pomogne mlađim fudbalerima. Baš dosta je moglo da se nauči od njega i ovako na terenu i van njega. Stvarno velika tragedija...", priseća se Branko Bošković.

Još pre nego što će Branko Bošković pojačati Crvenu zvezdu, Jovan Gojković je odigrao jednu od najprepoznatljivijih utakmica u crveno-belom dresu. Mnogobrojni navijači Zvezde prvo se "Cuneta" sete zbog gola koji je postigao protiv Partizana, u ubedljivoj pobedi (4:0) 1998. godine. Tada je dvostruki strelac bio Dejan Stanković, a u strelce se upisao još i Ognjenović.

Zvezdu je sa klupe predvodio Milorad Kosanović, a igrali su Dragoslav Jevrić, Bratislav Živković, Nikoslav Begović, Dejan Ilić, Srđan Pecelj, Goran Bunjevčević, Dalibor Škorić, Miodrag Pantelić, Jovan Gojković, Dejan Stanković i Perica Ognjenović. Crveno-beli su u potpunosti nadigrali najvećeg rivala, a Gojković je nakon dva sjajna driblinga spoljnim delom kopačke poslao loptu pod prečku gola koji je čuvao Ivica Kralj. Sve to gledao je i Bošković...

"Meni je prvo sećanje na celu tu generaciju to što sam ih gledao na televizoru. Kad sam došao u svlačionicu, na prvi trening, bilo mi je nestvarno. Ispunjenje dečačkog sna... Pratio sam svaki pokret po svlačionici, čak i kad i kako idu na masiranje. To su bili igrači od kojih je moglo da se nauči, a za mene je to sve bilo nestvarno. Zamislite, pre mesec dana ste u Crnoj Gori i gledate na televiziji, a onda ste u svlačionici, nekom beogradskom kafiću ili Zvezdinom restoranu na ručku. To je za mene bilo kao san. Imao je izuzetno dobru levu nogu, igrali smo slične pozicije. Gledao sam na treningu kako on to radi. Vrhunski igrač, danas u srpskoj Superligi možda ne možete da nađete ni dva igrača koji na takav način rešavaju situacije 1 na 1. Još sa takvom levom nogom... Malo je danas takvih igrača, individualaca, kreativaca koji jednim potezom u sekundi mogu da reše utakmicu. To ne može da se trenira, to se tako rodi. Bio je jedinstven igrač, ne bih mogao da nađem ko me danas podseća na njega kao što ne bih mogao da kažem na koga liči Dejan Savićević ili neka takva legenda", iskreno govori Bošković, kojem je Dejo - kao i Cunetu - bio nešto više od saigrača u onom drugom beogradskom mandatu.

Priča se da je i Dejan Savićević u Jovanu Gojkoviću video nešto "svoje". Na pripremama su jedini imali dozvolu da piju gazirane sokove, a nakon timskih sastanak koje je držao u svlačionici Savićević bi obavezno izgovarao i "Je l' tako, Cune?" uz pogled ka Gojkoviću. Jovan nije gledao u "Genija" kao u Boga, što se posebno sviđalo legendarnom fudbaleru. To je možda i najbolje oslikavalo Gojkovićev karakter - bio je neustrašiv.

Jovana Gojkovića pratio je glas da najbolje igra utakmice protiv najtežih rivala. Mogla je Zvezda da se osloni na njega i u evropskim mečevima, a gol koji je u Grčkoj postigao u dresu Iraklisa protiv Olimpijakosa preporučio ga je timu iz Pireja. "Na velikim mečevima se pokazuje da li je igrač za velika dostignuća ili je limitiran do određene granice. On je bio baš za velika dostignuća. Motivacija je kad ti dođe dobra ekipa, velika utakmica, na punom stadionu i on je uvek pokazivao kvalitet. Bilo da je počinjao mečeve ili ulazio sa klupe on je to uvek imao u sebi. Žao mi je što... Pretpostavljam da je on je imao ranije neke bolje ponude, ali Zvezda nije htela da ga pusti. Sigurno je imao opcije da ode u mnogo bolju ligu i veću ligu gde bi pokazao svoje kvalitete", priseća se Bošković.

Za Boškovića Gojković nije bio tek jedan od saigrača u prvom timu Crvene zvezde. Igrali su na sličnoj poziciji, kao ofanzivni igrači u veznom redu, uglavnom po levoj strani terena. I verovao mu je - znao je da će zajedno uraditi nešto i da zbog toga što je Cune pored može da pogreši, a da se to ne oseti previše.

"Kao mladom igraču bilo mi je bitno što uz sebe imam takve saigrače. Uključujem tu Gojković i Bunjevčevića, pa onda Pjanovića, Drulića, Kocića, Lerinca,... Ulivali su mi sigurnost, u takvom okruženju imate više vere u sebe i znate da se greška neće odraziti. Uz njih idete samo napred, što je i meni pomoglo u karijeri. Tako sam se osećao kada sam imao Jovana Gojkovića pored sebe. Kada je on tu, znao sam da možemo nešto da uradimo, da prođemo protivničkog fudbalera. Uvek je Cune pozitivno uticao na mene. Igrali smo na sličnoj poziciji, ponekad je on bio malo ofanzivniji, ponekad ja. Tu po levoj strani bio je i Milivoje Vitakić, na terenu smo znali da smo tu jedan za drugog, a družili smo se i posle mečeva. Nije bilo nikakvog straha, protiv koga kod igramo. To su neki kvaliteti koje navijač ne može da vidi. Navijači vide potez, šut, gol, centaršut, ali to jedinstvo i osećaj koji nosiš u sebi dok su tvoji ljudi oko tebe ti daje sigurnost da ideš napred", ispričao je za MONDO Branko Bošković.

Sa Zvezdom je osvojio tri trofeja, voleo je da igra protiv Partizana i bio je deo čuvene proslave gola Dejana Stankovića kada je nakon pogotka napravljen "vozić". Navijači Zvezde pamte ga po majstoriji u istom tom derbiju, dok navijači Iraklisa smatraju da je bio jedan od najboljih veznih fudbalera u istoriji njihovog voljenog kluba. Na večni počinak Iraklis ga je ispratio sa 5.000 belih ruža, a pred smrt je dogovorio sve detalje transfera u slavni Olimpijakos... Bio je to transfer na najveću scenu, kojoj je po svemu pripadao, a na koju nažalost nije stigao da kroči.

Bonus video: