Siniša Mihajlović na današnji dan je 1991. godine "otvorio nebo" nad Marakanom, postigavši dva gola za pobedu Zvezde protiv Bajerna, u kultnom dvomeču Kupa šampiona. Jedan od najvećih srpskih fudbalera u istoriji uveo je tada crveno-bele u finale protiv Olimpik Marseja, gde je najčuvenija generacija crveno-belih pozlatila tu sezonu i postala prvak Evrope.
U razgovoru za klupsku televiziju Crvene zvezde, pokojni Mihajlović je u jednom intervju u trening-centru Bolonje emotivno i iskreno govorio o tom dvomeču i o tom dobu.
"Svi su imali nervozu, bilo je to polufinale i još smo pobedili tamo 2:1. Sav stres je bio na nama. Znam da su sve ulaznice bile rasprodane, ostali su ljudi ispred stadiona, nisu mogli da uđu... Kada počne utakmica koncentrisan si samo na to. Bili smo kao familija. Tu je bilo i Srba i Hrvata, Muslimana, Makedonaca, svi smo živeli kao jedan. Naše pojedinačne ciljeve smo uvek stavljali u upotrebu glavnog cilja, cilja tima, da se osvoji Kup šampiona. Svi smo bili podređeni tome", rekao je Miha.
On je objasnio da su fudbaleri crveno-belih osećali moralnu obavezu prema narodu da pobede.
"Imali smo moralnu obavezu, jer u to vreme je počelo da se živi loše. Imali smo obavezu da pre svega igramo zbog naroda. Italijani kažu tu estraordinarnu motivaciju. Znali smo da igramo zbog naroda, da ako odigramo dobro narod će uživati u tome. Da im priuštiš sat-dva, dan-dva, nedelju, da zaborave na probleme. Imali smo tu obavezu i da to nismo imali, nikad ne bismo osvojili. Prvo smo mislili na njih, pa onda na nas. I znali smo da će biti slavlje ako pobedimo. To nam je davalo energiju i hrabrost"
"Bio sam najpopularniji u Jugoslaviji, Zvezda mi dala stan"
Kako pamti svoj gol? Po velikom slavlju, koje se danima, nedeljama i mesecima nije smirivalo.
"Augantaler je udario, lopta ide, Pančev pravi fintu, golman se... I onda ludnica. Koliko je trajala? Stalno je bila. Sećam se da sam u to vreme bio najpopularniji igrač u Jugoslaviji, pravio je te ankete i Tempo. Dobio sam stan od Zvezde u novom naselju, Retenzija (u Zemunu). Džona Kenedija se zove ulica, nova zgrada", kazao je on.
Interesantna je anegdota da je upravnik zgrade bio otac tada uveliko poznatog rokera Momčila Bajagića Bajage.
"Ništa nismo plaćali. Idem iz Beograda za Novi Sad, naplatna rampa, pogleda me iz kabine i kaže 'Hajde, hajde'. U zgradi otirač više nisam ni stavljao. Milion brojeva telefona je bilo ispisano po zidovima, predsednik kućnog saveta je morao sve da kreči, a ja sam platio poslednja dva puta. Sve je bilo iscrtano od brojeva telefona. Interfon? Stalno su kidali, zvonili i zvonili i pokvarili ga. A, predsednik kućnog saveta je bio Bajagin ćale. Jednom on plati, jednom ja, jednom on... Bila je to ludnica u tih godinu i po dana"
"Miha, izvolite nazad ključeve svojih kola"
Ostajao je Miha u Beogradu i bez kola, koja su mu vraćana.
"Sećam se da kada ostavim kola, ostanem bez brisača, retrovizora... Jednom su mi ukrali kola, BMW. I dam intervju za 'Žurnal' i kažem da su mi sinoć ukrali kola. Posle dva dana mi zvone na vrata i kažu mi 'Siniša, izvoli, ovo su ključevi od vaših kola. Videli smo da su vam ukrali, nismo znali da su tvoja. Promenili smo staklo, napunili pun rezervoar i ovo su ključevi'. Pogledam, zaista moja kola", nasmejao se Mihajlović.
Siniša je igrao za Crvenu zvezdu od zime 1991. do leta 1992. godine, kada je otišao u Italiju i započeo veliku profesionalnu i životnu epizodu. U toj zemlji je postao fudbalska ikona igrajući za Sampdoriju, Lacio pre svega, a na kraju i za Inter, kao i uspešan trener, pre svih Bolonje. Nažalost, u toj zemlji je i preminuo u decembru 2022. godine posle duge borbe protiv leukemije.
Bonus video:
