Nadao se Novak Đoković da će mu organizatori Rolan Garosa izaći u susret, ali uzalud. Kao i obično, uradili su sve suprotno od onoga što je hteo, a u ovom konkretnom slučaju - poslali ga na teren "Šatrijea" u trenutku kada će se igrati finale Lige šampiona. Prvi put od početka turnira, Đoković je dobio noćni termin i to znači da dok se sa Filipom Mišolićem bude borio za osminu finala Rolan Garosa, za to vreme u Minhenu će se igrati fudbalska utakmica sezone: Inter - PSŽ.
Ako je neće gledati Novak Đoković, onda hoće MONDO. Ako se UEFA smiluje. Nalazimo se na licu mesta u Minhenu gde se na svakom koraku može osetiti da se igra finale Lige šampiona. Vanredno stanje zavlada u celoj Bavarskoj kao što je prethodnog leta za vreme Evropskog prvenstva, a videćemo da li su naučili na greškama kojih je bilo milion.
Za početak, na aerodromu u Minhenu vlada nezapamćena gužva i jedan od razloga je taj što gotovo sve koji nemaju EU pasoše "izvrću" naopačke. Naravno, sigurnost je na prvom mestu, ali finalisti Lige šampiona dolaze iz Italije i Nemačke i sa njima su se drugačije ophodili. Za one koji imaju "samo" srpski, trajalo je raspitivanje do drugog kolena, mada da li im treba nešto zameriti kada se zna da od Branislava Ivanovića nismo imali osvajača Lige šampiona?
Za sada, deluje da više ima navijača Pari Sen Žermena. Primetniji su na ulicama, uglavnom se radi o mladima koji su obavezno u dresovima, ali se zapravo mnogo više čuje italijanska pesma, posebno iz pabova u kojima konobarice mogu da ponesu i po 12 krigli u rukama.
Zapaljena je po koja baklja, čulo se sa obe strane "Aufiderzen" - što su pokupili od navijača Zvezde i Partizana - ali nekako je i dalje vrlo čudno što u finalu nema ni Engleza ni Španaca.
Od poslednjih 15 finala, ovo je tek ukupno treći takav slučaj da ih nema, ali ima i njih na ulicama jer su ludi za fudbalom. Tako sam u potrazi za prevoz do Marijenplaca, gde ću sresti i po kojeg izgubljenog navijača Čelsija kojima još nije ispario alkohol unesen u Vroclavu, upoznao i špansku porodicu čiji naglasak mi je odmah govori "ovi su od Seranovih". I zaista jestu, Madriđani su stigli da gledaju finale Lige šampiona i da navijaju za Fabijana Ruiza. Glava porodice, koja ne ume ni reč na engleskom, zvala je svoje prijatelje da ih obavesti da je Fabijan Ruiz - ili kako ga on zove samo Fabijan - jedan od "el mehor futbolistas del mundo". Kako je lepo kada čak i kada nemaš tim u finalu Lige šampiona, sigurno imaš bar jednog "zemljaka", a mislim se za koga možemo mi u Srbiji da se odredimo kada naš fudbaler od 2012. godine (ako ne računamo Jovića) nije osvojio "ušatog"?
Sinu pak nisu bile usađene takve vrednosti da je okrenut domaćem, štaviše mali Hoakin navija za Pari Sen Žermen zbog Mbapea, što je ipak posledica globalizacije na koju nije imuno ni klasično vaspitanje i prenošenje ljubavi prema klubu s kolena na koleno.
Ali, baš u tome je lepota fudbala. Baš neko od četiri-pet godina će danas prvi put gledati finale Lige šampiona i na osnovu neke sitnice odlučiti za koga će navijati ceo život. To može da bude znojem natopljen dres, frizura koja odskače ili fudbalski potez koji ostavlja bez daha, to stvarno niko ne može zna - često je ta "varnica" kojom nastaje beskonačna ljubav potpuno iracionalna. Ali, opet ostaje za ceo život.
Sudeći po godinama, tako je mali Hoakin sigurno zavoleo Mbapea pre pet godina i sa njim Pari Sen Žermen, a oni koji su se pak zaljubili u Inter zbog "onog Murinjovog" - sada ulaze u već ozbiljne godine i svoju ljubav prenose novim generacijama.
Zato bi bilo pošteno od Rolan Garosa da mogu svi da biraju - i Đoković i Liga šampiona. MONDO će biti na oba mesta.
BONUS VIDEO:
· Reaguj
