Poznati srpski biznismen Dobrije Tanasijević, u Americi poznat kao Den Tana, preminuo je u 91. godini od posledica teške bolesti. Bio je Srbin sa filmskom životnom pričom, koja ga je vodila od igranja fudbala za Zvezdu, preko nastupa na zapadu Evrope, pa do Sjedinjenih Država, u kojima je stekao bogatstvo, otvorio ugledni restoran u Los Anđeles, ušao u svet šou-biznisa sa holivudskim zvezdama...
Iskren i otvoren u razgovorima sa novinarima, uvek je iznosio hit-anegdote i bio zahvalan sagovornik. I bio je izričit u nekim svojim stavovima, poput onog da ne želi da poseduje mobilni telefon.
"U životu nisam imao mobilni telefon. I to sam se zakleo kada se pojavio. Najviše zbog mušterija kojima je to smetalo. Rekao sam sadašnjoj ženi, kad umrem, stavi jedan telefon u sanduk, ako budem slučajno živ, da se javim, da me vade", govorio je Den Tana u jednom intervjuu.
Nikada nije prekidao Den Tana vezu sa Srbijom, vraćao joj se i vratio. Bio je istaknuti fudbalski funkcioner decenijama - i u Jugoslaviji i u samostalnoj Srbiji, u kojoj je od 2008. do 2009. vodio FK Crvena zvezda kao predsednik.
Bio je ponosan na Brentford, klub koji je sedamdesetih preuzeo kada je bio na samom dnu engleskog fudbala i doživeo je da ga vidi i u Premijer ligi.
"U vreme kada sam preuzeo Brentford, 1974. godine, bili su na 92. mestu od 92 profesionalna kluba u Engleskoj. Uložio sam milion funti, spasao ih bankrota i obećao da će kad-tad igrati u elitnom rangu engleskog fudbala. Imao sam ponude Čelzija i Arsenala, ali mi je moj prijatelj Frenk Blanston rekao da Brentford ima najbolje navijače na ostrvu. U to sam se uverio već na prvoj utakmici, izgubili smo 3:1, a ceo stadion je pevao 'pčelice, mi vas volimo'. Zapadni deo Londona, radnička klasa, obožavaju svoj klub. Pored toga, nosili su crveno-bele dresove i to je bio razlog više da poslušam Blanstona, jer su me podsećali na moju Crvenu zvezdu", rekao je Den Tana u ekskluzivnom razgovoru sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem.
"Sad mogu i da umrem"
Posedovao je samo 10 odsto kluba, ali je od starta uložio celog sebe u rekonstrukciju i preporod Brentforda.
"Pitao sam ostale akcionare da li su čuli za Hitlera i Staljina, pa sam im rekao da ću se ja ponašati gore od njih dvojice. Pokušali su da mi uvale svoje sinove za potpredsednike, ali ja sam otišao na tribinu i iz redova navijača izabrao svoje pomoćnike. To mi je bio najbolji potez u karijeri fudbalskog rukovodioca. Navijači su srce kluba, taj Piter Džons se pokazao kao pravi potpredsednik i Brentford je iz kola u kolo, iz sezone u sezonu, počeo da napreduje i da se penje na lestvici engleskog fudbala".
Istorijska promocija u Premijer ligu dogodila se ovog leta, 74 godine nakon poslednjeg učešća u eliti.
"Sad mogu i da umrem, ispunio sam obećanje bez obzira što već dugo nisam u rukovodećim strukturama Brentforda. Igrali su pre mesec dana protiv Arsenala u 1. kolu nove sezone i pozvali su me da budem gost u svečanoj loži od 10 mesta. Bilo je mnogo zainteresovanih, poveo sam ćerku Gabrijelu, inače filmsku producentkinju sa dva Oskara o čemu mediji u Srbiji uopšte ne pišu, zatim glumca Ralfa Fajnsa i još nekoliko njih iz sveta Holivuda. Bilo nas je osmoro, a znate li ko je popunio ostala dva mesta? Pronašli su dvojicu navijača koji su pre 74 godine bili na stadionu kada je Brentford u poslednjem kolu izgubio od Arsenala i ispao u Drugu ligu. Imali su tada 10 godina, jedan je bio na ramenima oca, drugi na ramenima dede. Sada imaju 84 godine i misle da su najstariji živi navijači Brentforda. Ali nisu, ja imam 86, iako ne deluje tako".
Bonus video:
