Legendarni golman Partizana, Čelsija i OFK BeogradaPetar Borota ima jednu od najživopisnijih fudbalskih karijera, a njegov život nažalost je prerano okončan 12. februara 2000. godine, preminuo je posle duge i teške bolesti u Đenovi kada je imao 57 godina. Borotin lik poslužio je kao inspiracija za film "Kad porastem biću kengur", bio je umetnička duša, ekscentrik i jedan od najboljih golmana koje je Srbija ikada imala.
Osim fudbala, Borota je obožavao i umetnost, odnosno slikarstvo, tako da je svoja dela izlagao u Beogradu i Londonu.
Igračka karijera
Borota je rođen u Beogradu gde je i započeo njegov fudbalski put u OFK Beogradu za koji je zabeležio čak 131 nastup. Usledio je transfer u Partizan gde se zadržao tri godine, a potom prelazak u slavni Čelsi. Nastupao je još za Brentford, Portimonense, Boavištu i Portu. Za mladu reprezentaciju branio je u 27 utakmica, a za A reprezentaciju upisao je samo četiri nastupa. Razlog za to je meč iz 1977. protiv Rumunije kada je primio gol sa centra u prvom minutu.
Osim sjajnih golmanskih veština, znao je da zabavi publiku na stadionima, ali se pamti i po nekoliko bizarnih golova. Sve u svemu bio je jedinstvena ličnost u to vreme i dan danas se prepričavaju anegdote čiji je bio akter.
Čuvena scena kada popularni golman "Kengur" odlazi sa loptom iza svoje gol-linije samo da bi pokupio kačket i tako prima gol - zaista se desila. Upravo je u stvarnom životu to bio Borota u periodu iz Čelsija.
"Ljudi misle da je ona fora sa kačketom u 'Kenguru' urbana legenda. Nije. To se Bori zaista dogodilo dok je branio u Čelsiju. Jedina razlika u odnosu na film je u rezultatu. Oni su u tom trenutku vodili sa četiri ili pet golova razlike i taj njegov gaf nije imao uticaja na konačan ishod. Sve ostalo je isto. Odbranio je penal i sa loptom u naručju ušetao u gol da bi uzeo kačket", ispričao je jednom prilikom Nenad Stojković za MONDO i dodao:
"Borota je bio moj cimer iz Partizana. Izuzetno harizmatičan tip. Obožavao sam ga, iako je ponekad umeo da me izvede iz takta. Išli smo krajem sedamdesetih na neki turnir u Francusku, on je kasnio na avion i stigao je taksijem na aerodrom. Naravno, bez prtljaga. Drugi, treći dan u Nansiju, vidim ja da mi se nešto čudno dešava sa četkicom za zube. Pitam ga je l' to on koristi moju četkicu, 'pa da, šta ima veze... to je kao da pušimo istu cigaretu... pušiš ti, pušim ja... ista stvar'. Mnogo je anegdota vezanih za njegovo ime".
Anegdota sa psihijatrije
Dan danas se prepričava njegova poseta psihijatrijskom odeljenju jedne beogradske bolnice. U pokušaju da poseti svog saigrača iz Partizana Zorana Čavu Dimitrijevića, promašio je sprat i završio na odeljenju za psihijatrijske slučajeve, gde ga je zaustavio čuvar.
Naravno, nije mu bilo lakše da se objasni ko je i čime se bavi, pošto čuvar nije znao mnogo o fudbalu, ali mu nije verovao da je poznati jugoslovenski golman: "Znam, znam, ovde svaki drugi kaže da je Dragan Džajić!", navodno je odgovorio čuvar i čitava scena je jedva rešena, pa je malo falilo da Borotu - ni krivog ni dužnog - zadrže na ovom odeljenju jer i nije delovao kao običan fudbaler, sa "afro" frizurom.
Umetnost kao druga ljubav
Borota se bavio slikarstvom, čak je imao nekoliko izložbi u Beogradu i Londonu, a bio je deo je jedne filmske akcije. Bio je uhapšen kao navodni organizator pljačke slika Paje Jovanovića iz dvorca Fantast, zbog čega je šest meseci bio u istražnom zatvoru dok nije pušten jer nije dokazana krivica. Posle toga je otišao iz Srbije i živeo je u Đenovi gde nije imao čak ni papire, dokumente.
"Petar je voleo da sedi u popularnom Cvetiću, kafiću u blizini Cvetnog trga, preko puta Treće beogradske gimnazije. I baš u tom Cvetiću će se 1994. godine desiti ono što će mom bratu trajno promeniti život. Njegovom stolu su prišli ljudi sa slikama smotanim u rolne. Hteli su da Petar proceni njihovu vrednost, a reč je o delima Paje Jovanovića koje su pokradene iz manastira u blizini dvorca Fantast. Oni nisu ni znali šta imaju u rukama i želeli su da moj brat proceni vrednost. Ova ekipa je verovatno praćena, jer je ubrzo policija ušla u Cvetić i uhapsila mog brata sa slikama u rukama. Imao je nekoliko prijatelja koji su ga prihvatili. Snašao se. Slikao je i pravio izložbe. Izlazile su recenzije njegovih izložbi u italijanskim novinama", rekla je njegova sestra Mirjana u jednom intervjuu.
Borota se okušao u trenerskom polsu, ali nije imao previše uspeha. Tokom osademdesetih godina boravio je u Južnoj Africi, da bi se vratio u Beograd devedestih. Posle izlaska iz zatvora se preselio za Đenovu gde je i preminuo 2010. godine.
BONUS VIDEO:
