- Srbija je izgubila od Grčke 2:1 na startu Lige nacija, golom u 95. minutu, što je pojačalo utisak novog razočaranja.
- Veljko Paunović za sedam utakmica nije popravio rezultate ni igru, a reprezentacija i dalje deluje bez jasnog identiteta.
- Autor poručuje da timu nedostaju i rezultat i zajedništvo, pa je poverenje navijača sve teže vratiti.
Ima ona legendarna scena kod Dušana Kovačevića u najboljem srpskom filmu svih vremena. Ilija Čvorović je spustio roletne, vezao svog podstanara Petra Jakovljevića za stolicu i držao mu strastveni govor dok sa njega lipti znoj. Videvši da ma koliko se trudio i ubeđivao ga, opet nije uspeo da natera "špijuna" da promeni svoj stav ili makar okaje grehe, tako da u potpunoj nemoći Čvorović izgovara: "Mogu li nešto da vas zamolim? Pomozite mi da vas ne ubijem".
Na sličan način, pasionirano i nešto manje paranoično, deluje da moramo da se obratimo (naravno figurativno) i fudbalerima Srbije koji su nas doveli do ruba živaca. Tamo smo, nažalost, bili već nebrojeno puta. Malo koja reprezentacija je uspevala toliko puta da razočara i da "ubije u pojam" navijača. Vera se uvek vraća, samo to je dug i nimalo prijatan proces.
Jučerašnje scene na "Marakani", na kojoj je Srbija izgubila od Grčke na startu Lige nacija 2:1 i to golom u 95. minutu, podsetile su najviše na meč sa Poljskom iz novembra 2007. godine, jedan od najtežih "za svariti" u istoriji našeg fudbalskog tima. Samo, to je bio kraj kvalifikacija, a ovo je početak novog ciklus, s novim selektorom, koji za sada nije doneo očekivani boljitak ili makar optimizam.
Za to je, delimično, krivac i sam. Nije popravio rezultate, nije popravio igru, a nije doneo ni identitet reprezentaciji Srbije, što je opet teško za samo sedam utakmica, uz sve ono što je prethodilo njegovom dolask.
Opet, potrebno je bar nešto dati navijačima, medijima i uopšte narodu Srbije da bi ih podržao - a ne "ubio" u startu.
Srbija nema rezultate
"Ljubav ne može da se pokloni, mora da se zasluži", rekao je selektor Veljko Paunović obraćajući se uoči meča sa Grčkom za koji je pitanje da li je Fudbalski savez Srbije (FSS) prodao i dve hiljade karata. Jedan od najvećih razloga su vrlo loši rezultati koje beležimo od plasmana na prethodno Evropsko prvenstvo, mada nećemo pogrešiti ni ako kažemo - još od "one" utakmice sa Portugalom o kojoj i dan-danas pričamo. A evo prođe pet godina...
Tog dana u Lisabonu Srbija kao da je dostigla svoj maksimum i odlučila da više ništa ne mora, da će joj sve doći na noge. Malo smo se zaneli, gurali stvari pod tepih, pričali da smo bolji nego što jesmo i slepo smo verovali Draganu Stojkoviću Piksiju koji je za kratak period prošao put od heroja nacije do verovatno najnepopularnije ličnosti u našem sportu.
"Zaluđivanje" da nismo doživeli potop u Kataru i Nemačkoj stiglo je kao bolno otrežnjenje pre tačno godinu dana kada je Srbija u Leskovcu izgubila od Albanije i bilo je jasno da ko god da dođe umesto Piksija - imaće teži posao nego kada je on dolazio.
Prihvatio ga se Veljko Paunović koji je jedna od retkih fudbalskih ličnosti u Srbiji koja još uliva optimizam, zbog zlatne generacije "orlića", ali da nije svemoguć videli smo već u ovih sedam utakmica kako je selektor. Dve pobede i pet poraza, od čega je onaj u Meksiku (5:1) bio posebno težak, govore da se nismo još pomakli sa "mrtve tačke". A to je minimum da bismo se pokrenuli jer ko će navijati za reprezentaciju koja nema rezultate? Po tome nikada nismo bili poznati, niti ćemo to postati u 2026.
Srbija nema igru
Kad nema rezultata - ima li bar igre? Ni toga nema. Veljko Paunović, za sada, nažalost, nije unapredio igru reprezentaciju ni za milimetar od odlaska Dragana Stojkovića Piksija. I dalje se podjednako mučimo u odbrani i primamo komične golove, delujemo uvek sporije i neorganizovanije od rivala, teško dolazimo do šansi, dok sa dolaskom Paunovića nije nestao ni onaj "trejdmark" iz Piksijevog perioda - čudan izbor igrača i još čudnije izmene.
Takve smo videli i prethodne noći na "Marakani". Nikola Simić je igrao desnog beka, a Nemanja Maksimović je odigrao svih 90 minuta kao centralni vezni, dok mesta nije bilo za Aleksandra Stankovića i Ognjena Mimovića koji su bili standardni pre ovog susreta. Pa tu su onda nejasni ulasci Terzića, Sukačeva, Gudelja...
Srbija je razapeta između više stvari i za skoro godinu dana sa Veljkom Paunovićem nismo mogli da vidimo šta je njegova ideja - kako to "orlovi" treba da igraju? Ali mislimo konkretno, taktički, ne one milion puta ispričane priče o hrabroj vojsci.
Srbija nema identitet
Niti smo ekipa koja želi da igra ofanzivan fudbal, niti želimo samo da se branimo jer to očigledno ne umemo, niti smo ekipa koja će "nabijati" loptu napred i čekati napadača koga će gađati u glavu, niti smo ekipa koja će igrati od noge do noge i šunjati se pred kaznenim prostorom protivnika, niti smo ekipa koja će igrati kontre... Jednostavno, nemamo identitet.
Tu se, nažalost, ne radi samo o igračkom nedostatku ideniteta i traženju profila, iako je Paunović isprobao već 49 igrača, nego nam nedostaje i timski. Nedostaje nam da je i dalje čast igrati za fudbalsku reprezentaciju Srbije.
Od nje, kao da igrači već godinama beže, kao da su po kazni u dresu reprezentacije, svesni da je tu najveći mogući pritisak i da je najteže zadobiti poverenje navijača. Nedostaje nam kult koji su napravile i - objektivno gledano - mnogo skromnije ekipe od nas kao što je recimo Bosna i Hercegovina, tako da to govori da nisu potrebni ni Bog zna kakvi rezultati, ni Bog zna kakva igra da bi se do toga došlo, ali mora da postoji zajedništvo koje je tu samo na papiru.
Godinama se priča o odličnoj atmosferi, a verovatno smo rekorderi po broju fudbalera koji su se oprostili od državnog tima jer su bili u svađi sa selektorom i savezom. Godinama se priča o zajedništvu i ostavljanju srca na terenu, a opet smo rekorderi po broju otkazanih nastupa zbog sitnih povreda, prehlada, letovanja i svadbi kod rođaka, zbog kojih je selektor Veljko Paunović već podnosio ostavku. Godinama se priča o srpskom inatu i ponosu, a opet smo rekorderi po tome koliko puta smo bez ikakve želje odigrali u dresu reprezentacije, u odnosu na ono kako to izgleda u klubu.
Ako već nema ni rezultata i igre, bar da krenemo od identiteta, sa onima koji još nisu stigli da budu "fudbalski kompromitovani" u dresu Srbije, pa dokle stignemo. Ovako, na pola, između dve generacije - ne ide.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
