- Srbija je upisala pet uzastopnih poraza, a u poslednjih devet mečeva izgubila je sedam puta, dok je mnogo veći problem - igra.
- Selektor govori o procesu i uključivanju mladih, ali oni jedva da su dobili prostor.
- Paunović želi i promenu mentaliteta, ali to je nemoguće uraditi sam, sa selektorske pozicije, bez volje da se reši repova.
Fudbalska reprezentacija Srbije nalazi su u jako teškom trenutku, možda i najtežem u 21. veku. Pet vezanih poraza samo su vrh ledenog brega katastrofalne atmosfere oko našeg državnog tima koji je partijama u Ligi nacija izgubio i ono malo ugleda kog nam je ostalo iz perioda kada je Dragan Stojković Piksi još bio omiljen među navijačima.
I najveći optimisti polako su počeli da dižu ruke od državnog tima pošto ni dolaskom Veljka Paunovića - jednom od retkih svetlih tačaka našeg fudbala - stvari nisu krenule na bolje. Paunović je gotovo godinu dana već selektor Srbije i deluje kao da se nismo pomerili sa nulte tačke, još živimo u našim ukorenjenim deluzima da smo "neko i nešto", ali i njegovima da to "ide na bolje, samo je potrebno strpljenje". I ne deluje da oko toga dve strane mogu da se slože.
Zbog toga je Veljko Paunović posle poraza od Nemačke gotovo bio frustriran dok je pokušavao da objasni da nije sve tako crno kako se čini, ponavljajući da smo tek na početku procesa i da je potrebno još mnogo vremena da bismo videli neki napredak. Razumljiva je njegova strast da odbrani svoju tezu, ali u njoj postoje najmanje tri stvari za koje nije u pravu...
Ne, rezultat nije jedini parametar
Srbija je izgubila pet uzastopnih utakmica - ili ako ćete drugačije: sedam od devet od dolaska Veljka Paunovića. "Tukli" su nas Englezi 2:0, Španci 3:0, Zelenortska Ostrva 3:0, Meksiko 5:1, Grčka 2:1 i na kraju Nemačka 2:0, dok smo bili bolji od Letonije i Saudijske Arabija se po mršavih 2:1.
Koliko god da bi Veljko Paunović voleo da svi to zaboravimo i ignorišemo, šireći pozitivnu energiju i verujući procesu, teško je to ignorisati - prosto se dogodilo samo jednom, 2003. godine.
"Ako nam je samo parametar rezultat...", ljut je bio Veljko Paunović koji kao da je zaboravio da je veći problem od pet poraza što ni u jednom meču nismo bili ni blizu željenog nivoa igre: "Naravno da je svakako i utisak jedna od stvari koja je danas možda ostala drugačija nego u prethodnoj utakmici. Ali ako idemo iz utakmice u utakmicu i stalno smo na ringišpilu osećanja, nećemo nigde stići, a pogotovo je kod nas na Balkanu to. Ja ne znam odakle mi, s kojim pravom, mislimo da mi znamo više ili da smo u ovom trenutku spremniji od nekoga?".
U pravu je kada kaže da je Srbija mala zemlja i da smo možda nekada i previše ponosni i želimo da se takmičimo sa najvećima, ali mi ne govorimo tu samo o rezultatu; Nemačka nam je šutnula 32 puta ka golu (osam u okvir gola), dok smo mi jednom sa 26 odsto poseda; Holandija je šutnula 25 puta ka golu Vanje Milinković-Savića (osam u okvir gola) uz 67 odsto poseda, pa Grčka 26 puta (devet u okvir gola) sa 61 odsto podseda.
Dakle, ka golu Srbije upućeno je 84 šuta za tri utakmice i primili smo samo šest golova, uz naš prosečan posed lopte od 32 odsto. Da li je sada jasnije Veljku Paunoviću da nam nije samo rezutlat parametar?
Ne, ništa nismo videli od mladih
"Prvo imamo situaciju gde gledamo da vratimo igrače i vratili smo pojedince (Tadić, Sergej) u reprezentaciju. Znači, pravimo s jedne strane jednu čvrstu bazu, a s druge strane i neke mlade igrače koje pripajamo reprezentaciji. Gledamo na duge staze, pravimo proces koji je potreban. Potrebno je vreme. Onaj ko nema strpljenja, ja ne mogu da mu ga dam", rekao je vrlo decidno Veljko Paunović, opet pomalo ulepšavajući stvarnost.
Srbija je zaista vratila pojedince u državni tim - Tadića u 39. godini i to posle godinu dana ubeđivanja, kao i Sergeja koga smo imali u martu, pa nismo u junu, a onda ga nemamo ni za oktobar - i oni za sada nisu uzeli "ekipu pod svoje". Takođe, za sada je samo jednu utakmicu kod Veljka Paunovića odigrao najskuplji srpski fudbaler Dušan Vlahović (otkazao zbog sitnije povrede i to osmi put u poslednje četiri godine), što će reći da smo miljama daleko od potrebnog kulta reprezentacija ka kome težimo i koji smo hteli da dobijemo dolaskom novog selektora.
Ni kada su mladi u pitanju, tu se nismo preterano istakli - naš prosek godina protiv Nemačke bio je 28,6, što će reći da smo u proseku bili za tri godine stariji od "pancera". Protiv Holandije smo takođe bili stariji (27,6 - 26,6), kao i Grčke (27,9 - 25,2), tako da selektorova priča "ne pije vodu do kraja".
Nikola Simić i Mihajlo Cvetković počeli su protiv Grčke, Aleksandar Stanković i Kosta Nedeljković protiv Holandije, a mladi desni bek je bio od starta i u duelu protv Nemačke - kao i Stefan Džodić. Ako već nismo imali ni rezultat, ni igru u pomenutim utakmicama, zašto makar nismo videli mlade igrače od kojih očekujemo da vode reprezentaciju od idućeg ciklusa kvalifikacija? Izgleda da ćemo se tek tada setiti Vasilija Kostova, Ognjena Mimovića ili Lazara Samardžića, fudbalera koji su nauštrb nekih veterana državnog tima gledali s klupe.
Ne, selektor neće promeniti mentalitet
Veljko Paunović kao da još nije svestan gde je došao i želi da menja mnoge stvari, pre svega terajući navijače da spuštaju očekivanja od državnog tima, dok se takođe uhvatio i "ćorava posla" - promene mentaliteta srpskog naroda. To je trebalo da počne pre 11 godina kada je "orliće" odveo na krov sveta.
"Mi moramo da promenimo naše vrednosti - i govorim od prvog dana. Moramo da promenimo naše kriterijume. Moramo da izađemo iz ovih okvira, a nažalost, malo je nas koji smo bili, videli i radili negde drugde i bili uspešni u tome. Kad dođem ovde - ja dolazim da pomognem. I da vam kažem jednu istinu: nije samo fudbal odraz treninga, šta kaže selektor, šta kaže trener i šta oni rade u klubovima. Fudbal je odraz celokupnog stanja u našem mentalitetu".
Iako se radi o zaista optimističnom planu, to je nemoguće uraditi sam, kamoli kao selektor fudbalske reprezentacije Srbije koji se eto tek nekoliko puta godišnje nalazi sa fudbalerima - i uglavnom drugim grupama fudbalera. Njihov fudbalski mentalitet već je davno i duboko ukorenjen u njima i počinje od školica fudbala, preko mlađih kategorija do vrata prvog tima, a posebna priča su oni koji su već "naučili" šta je fudbalska reprezentacija Srbije.
I tu se krije najveći paradoks - kako selektor očekuje da se promene navike ekipe kojoj je prosek skoro 30 godina i 50 nastupa za državni tim? To se, nažalost, neće desiti - Srbiji je potrebno potpuno čišćenje od "repova", kog kao da se selektor plaši, kako bismo mogli i da pomislimo da je veliki plan izvodljiv.
Za sada, bačeno je godinu dana, Srbija je napravila čak i nekoliko koraka unazad pošto u potrazi za onim što jesmo, nismo saznali ni šta nismo. Ni kakav fudbal hoćemo da igramo, ni koji je naš identitet, ni na koga možemo da računamo...
Slede nam još tri utakmice u kojima možemo da se vadimo na to da se tražimo, kvalifikacije za EP počinju već u martu.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
