Madrid, 21. novembar 2015. Real – Barselona 0:4.

Neprijatno je bilo gledati prvi ovosezonski "El Klasiko", u kom je u to vreme zvanični prvak svega mučio i ponižavao sastav koji je na teren poslao nemi Rafael Benitez. Šta je taj trener zapisivao u notes, nikad nećemo saznati, ali je ispisao jednu od najcrnjih stranica u istoriji kluba. Kažu da je igra Barse te večeri bila impresivnija i od one kojom su Katalonci došli do najubedljivije pobede ikada na "Bernabeu" stadionu, 2:6.

Fudbaleri Reala delovali su kao da žele što pre da se raziđu i nikada više ne sretnu, a kamoli odrade još jedan zajednički trening.

Barselona, 2. april 2016. Barselona – Real 1:2.

Po navici, odveć suvereni lider Primere i bolji od dva najveća španska kluba poveo je u derbiju svih derbija "na vreme". Spremalo se novo "čišćenje" gostiju iz prestonice, slavlje zbog poniženja ponosa centralističke Španije već je počelo, ali dogodilo se suprotno, nešto gotovo nezamislivo godinama unazad – ne samo u rezultatskom smislu, već mnogo više od toga!

Te večeri na "Kamp Nou" stadionu, Real nije dobio samo derbi pred 90 i kusur hiljada navijača u čijim očima se uvek vidi prezir, već nešto što je trebalo da mu pripada, ali nije zasluživao – strahopošrovanje kod protivnika.

Milano, 28. maj 2016. Real – Atletiko Madrid 1:1, penalima 5:3.

Jedanaesti put u slavnoj istoriji, Real Madrid postao je prvak Evrope i to u 120 minuta fudbala sa timom kojeg u prvenstvu nisu pobedili pune tri godine, odnosno u šest derbija uzastopno. Bez ijedne planirane zamene, sa trećim igračem izvedenim u 75. minutu, do skoro gordi, besni i nezadovoljni "galaktikosi", hramljući i dižući jedni druge, izdržali nalet neugodnog rivala, držali se zajedno kad je bilo "povuci-potegni" i nekako došepali do penala.

A, kada je bilo najvažnije, bili su prisebniji, hrabriji i pametniji.

Nakon što je Kristijano Ronaldo pogodio penal za kraj sezone, jednom čoveku svi u belim dresovima otrčali su u zagrljaj – radi se o Zinedinu Zidanu.

Šta se dogodilo od 21. novembra 2015. do 28. maja 2016. osim što je Francuska dobila prvog trenera u istoriji koji je osvojio titulu klupskog prvaka Evrope?

Mnogo toga!


Pre nego što utakmicu svih utakmica proanaliziramo i pokušamo da prepoznamo koji su bili njeni ključni momenti, ono što je bilo uočljivo pre, za vreme i posle milanskog finala je posledica fudbalske veličine jednog Zi-Zua, kojem je u januaru 2016. dodeljen najteži zadatak u svetu fudbala u tom trenutku. Za jako kratko vreme, a morao je momentalno da počne da pobeđuje, od prvog dana, Zidan je uspeo od "razbijene bande" da složi borbenu, motivisanu i disciplinovanu četu, kadru da ostvari najteže podvige.

Ne znanje, ne tehnička obučenost, ne brzina, upravo su sloga i drugarstvo bili Realov najveći zaostatak za Barselonom i Atletikom. Od Zidanovog dolaska na mesto trenera, to je prestao da bude slučaj, a svojevremeno najbolji fudbaler sveta – mada će neki reći "ne samo svojevremeno" – najbolje je sačuvao za kraj, kada je svojim savremenicima Pepu Gvardioli i Luisu Enrikeu pokazao kako se može, ne i mora, protiv Dijega Simeonea.

Za razliku od Gvardiole i Enrikea, Zidan je suočen sa najopasnijim fudbalskim odmetnikom na svetu, vojskovođom crveno-bele hunte iz siromašnih madridskih kvartova, odlučio da postupi pragmatičnije, veštije, lukavije. I on je, kao zgodan i lep čovek, poneo ogledalce sa sobom, ali ne da bi ga okrenuo sebi i zadivljen onim što vidi pitao: "Ogledalce, ogledalce, ko gaji najlepši stil na svetu?", a onda negde u podsvesti čuo odgovor:

"Ti, ti, samo ti i tika-taka".

Takve narcise, koji ni ne pomišljaju da mogu da izgube, pa da shodno tome nekada nešto promene, "Čolo" zapravo i najviše voli. I raduje se svakom susretu s takvima. Oni su ga učinili velikim.

Međutim, Zidan je po ulasku u milansku katedralu fudbala izvadio ogledalo i okrenuo ga ka Simeoneu. Odlučio je da bude veći Simeone od samog Simeonea, znajući da je on u karijeri sakupio veliki broj skalpova, ali da nikada nije igrao protiv sebe. Jer, jednostavno, niko mu nije pružio priliku za to.

Zi-Zu jeste.

I, odmah da kažemo da je Simeone to očekivao i najavio da će se dogoditi. Sedam dana pre finala izjavio je da će Real igrati "čekalicu" i poručio da se ne plaši i da njegovi igrači znaju šta će s loptom. Bio je u pravu, ali je lakše bilo najaviti protivnikovu taktiku, nego joj se suprotstaviti.

To što je Real poveo u 15. minutu iz malog, ali vidljivog ofsajda ne umanjuje posebnost Zidanovog plana, tim pre što je Jan Oblak sasvim slučajno odbranio udarac Karima Benzeme za 1:0 već u 3. minutu. Beli su, a pozivamo se na statistiku, ne lični utisak, dobili više duela i na zemlji i u vazduhu, više pretrčali i bili tačniji u pasu, državši rivala bez ijedne prilike za gol, sve dok jedan za drugim s Milanovog i Interovog igrališta nisu počeli da izlaze povređeni i uplakani Dani Karvahal, a potom – a to je lako mogao da bude presudan trenutak utakmice – "isprebijani" Toni Kros, Zidanova pragmatičnost donosila je rezultate.

Real je bio Atletiko, a Atletiko nije bio Atletiko.


Real nije insistirao da gradi igru kada bi prepoznao dobro postavljenu zonu Atletika, kao što su to radili zadrti Bajern i Barsa. Ničeg sramnog nisu prepoznali Zidanovi igrači u ispucavanju lopte daleko u polje protivnika. Real nije mudrovao igrom kratkih pasova, znajući da će tako smanjiti broj izgubljenih lopti u crvenoj zoni protiv "nemogućih" i neumornih Kokea, Gabija, Augusta i ostalih, već je protivnik morao sam da gradi akcije, od nule, sa svoje polovine.

Real nije brojao pasove i podizao posed lopte na preko 70 odsto, već terao protivnika iz njegove komforne zone, a vrlo dobro smo za ove četiri i po  "Čolove" godine u Madridu shvatili šta je njegova komforna zona.

Ništa od toga mu Zidan nije pružio.

S 1:0 na semaforu, i Krosom i Lukom Modrićem koji su gazdovali sredinom terena, kao Ćavi Ernandez i Andres Inijesta u slavnim danima, "čulo se" kako 2:0 stiže linijom M5 milanskog metroa. Uopšte nije delovalo da će crveno-beli pronaći put do mreže Kejlora Navasa u preostalih 20-ak minuta igre.

Međutim, u malerima koji su počeli da se ređaju, prepoznalo se i Zidanovo neiskustvo, odnosno svega pet meseci staža na elitnom nivou. Iz idealne postavke igre na sredini terena brzo su se rodile i otišle u nepovrat tri kolosalne šanse koje nisu iskoristili Karim Benzema, Kristijano Ronaldo i Garet Bejl, prilike kakve sa osmehom pretvaraju u golove u Primeri, posle čega je Zidan požurio da osveži vezni red i izveo iz igre Krosa "The Bossa". 

Umoran je bio, ali ne i neupotrebljiv. Iako je već bio sakupio nekoliko udaraca od Dijega Godina, Kokea i naročito Augusta Fernandeza, delovalo je da Kros može duže od 75. minuta.

No, Zidan je pokušao od Iska da napravi novog Krosa i već posle tri minuta "igre" sve mu je bilo jasno – to nikako neće moći, moraće treću izmenu da potroši urgentno!

Kako je Kros igrao "za dvojicu", tako je mladi trener morao u manevar da uvede još jednog vezistu, Lukasa Vaskeza i to na račun opasnog Benzeme, pokušavajući da ublaži previd koji je napravio i ostavljajući rovitog Ronalda samog u špicu. Osetio je da se nešto loše sprema, instinkt ga nije prevario, povukao je logičan potez, ali spasa nije bilo – minut po Vaskezovom ulasku u igru, Atletiko je iz jedne konačno prosto odigrane akcije, s jednim dodirom, stigao do izjednačenja.

1/0
Vidi galeriju
undefined Real Madrid pobedio je Atletiko Madrid i osvojio svoju 11. titulu šampiona Evrope.



Zidanu je, kako je vreme odmicalo, postajalo sve jasnije kakvog rivala ima na drugoj strani.

Prvo, Simeone je na poluvremenu povukao isti potez kao u Minhenu i nakon bačenih 45 minuta u meču sa Bajernom, uveo Janika Karaska i potpuno promenio tok fudbalske istorije, što mu je upalilo i ovog puta – Belgijanac je bio najbolji na terenu u nastavku i jedini je imao ključ za Realov nekonvencionalan pristup finalu.

Drugo, sada već iskusni fudbalski vuk uspeo je da sačuva dve izmene za produžetke koji su se smešili, nevidljivo smeškajući se nad Zidanovom sudbinom, koja mu je u prvom velikom finalu u karijeri oduzela pravo da kalkuliše i menja tempo utakmice kada on to želi.

I treće, "Čolo" je osetivši nove "žute minute" jedinog nedostojnog aktera gala predstave na "San Siru", Pepea, rešio da optereti nedokučivog Portugalca i isili njegov nepromišljen potez – a to nije teško, složićete se – računajući s tim da Zidan posle bačenih karata može samo da sedi i gleda.

Ali, na prave, fudbalske, mudre poteze jednog, usledile su identične reakcije drugog trenera, u kojima se prepoznaje trenerski genij u nastajanju.



Videvši koliko je sati, Zidan je u finišu utakmice napravio rokade na terenu od igrača koje je imao na terenu, postavio ekipu u 4-1-4-1, isključio Kasemira iz ofanzivnih poduhvata ostavljajući ga kao "libera" ispred odbrane, povukao je već umornog ali neverovatno motivisanog Bejla u vezni red i olakšao posao iznurenom Modriću i zbunjenim novajlijama Isku i Vaskezu.

Napred je ostavio Ronalda sa stoji, čeka i – ko zna – dočeka.

Beg Ronalda nije dočekao, ali jeste stabilizovao igru tima, Real je u dodatnih 30 minuta bio bolji, organizovaniji, opasniji i bliži golu, iako je Atletiko trebalo da ima psihološku prednost uz pomenute dve izmene koje je Simeone i izvršio veoma brzo.

Dobar deo produžetaka potrošen je i na valjanje po travi, s tim da se samo Pepe valjao tragikomično simulirajući, a ostali isečeni grčevima, pa je finale neprimetno stiglo do penala, gde su Zidanovi izvođači bili perfektni.

Penal nije rulet, penal je nauka, a petorica Realovih izvođača učinili su Oblaka smešnim i nespremnim, četiri puta nije stigao ni da se baci, peti put uradio je to skočivši u stranu u koju NIJEDNA lopta nije bila poslata – ako je istorija majka života, onda je skauting majka sporta.

Mnogi će reći da je sve to samo tragična sudbina Atletika, nastavljena i u Milanu, možda se i s pravom može se pričati o "nečemu" što prati crveno-bele, međutim treba biti realan i reći da se radovao bolji tim, čiji je trener imao ideju, saopštio je igračima, a oni je sproveli u delo i kada im okolnosti nisu išle na ruku.

Osvojiti Ligu šampiona posle svega pet meseci rada u seniorskom fudbalu je retkost.

Ne i slučajnost.