Zapravo, kroz čitav film, Pele deluje zbunjeno i izgubljeno. I dok u suštini nema ničeg lošeg u toj poruci, filmu nedostaju suptilnost dobrog scenarija, glumaca i radnje.
Kada kažete Pele, ne morate da razgovarate sa fudbalskim entuzijastom. Njegovo ime nadilazi fudbal, ma, nadilazi i sport uopšte. Svako će znati o kome govorite, na bilo kom meridijanu, u svakom uzrastu.
Pele je jedini čovek koji je osvojio tri svetska prvenstva, fudbaler kakvog svet pre njega nije video, a mnogi će tvrditi da nije ni posle. Njegovo fudbalsko umeće je na samom vrhu, kao što je statua Hrista Spasitelja iznad čitavog Rio de Žaneira.
Zbog svega toga je prava šteta što je njegov biografski film tako loš.
PUT OD FAVELA U DO KROVA SVETA
MONDO PRIKAZUJE: RONALDINHO GAUCHO (SREDA UVEČE)
Da, loš. Istorijski netačan, razočaravajuće i donekle očekivano prepun tipičnih sportskih klišea. Scene utakmica su, zapravo, ono u čemu je film uspeo u odnosu na brojne druge kojima je tematika fudbal.
"Pele: Birth of a Legend" - iliti "Pele: Rađanje legende" - je film iz 2016. godine, scenarista i režisera Džefa i Majkla Zimbalista, dvojice braće naviknutih na stvaranje sportskih biografskih filmova.
Ipak, braća Zimbalist uprkos tome, biraju onaj daleko najlakši put ka cilju. Napravili su film sa beskrajno velikim brojem plitkoumnih fraza maskiranih u mudrost i neobjašnjivim odsustvom radosti i razdraganosti. Za tako dobru priču, koju Peleov uspon u osnovi ima, ovaj film je nepotrebno začađen tmurnim trenucima.
"Pele: Rađanje legende" je film koji u svojoj osnovi govori o putu dečaka Edsona Arantesa do Nasimenta od favela Baurua u državi Sao Paulo do osvajanja Svetskog prvenstva u Švedskoj 1958. godine.
Radnja počinje u 1950. godini, toj čuvenoj traumatičnoj godini kada Brazil na svojoj "Marakani" u Riju gubi odlučujući meč za titulu prvaka sveta. Čitav Brazil je tužan i plače, a mladi Diko (Peleov nadimak iz porodice) oseća dovoljnu dozu besa da praktično obećava da će tu titulu doneti svojoj zemlji.
Scene u favelama, gde Diko i njegovi drugari igraju fudbal sa krpenjačom, više podsećaju na dečije filmove o Spajdermenu, sa klincima od desetak godina sposobnim da u najrazličitijim vratolomijama održe loptu u vazduhu, bez da ona padne.
NEDOSTAJE DOBROG SCENARIJA, GLUMACA I RADNJE...
U jednoj sceni, kada igrači Brazila dan pre finala SP zajedno pimplaju loptu od hotela do jezerceta koje je ispred njega, pojavljuje se i sam Pele, sa jednim smeškom i odmahivanjem glave, dok igrač koji njega glumi juri pored njega gledajući samo ka lopti.
Upravo taj početak filma nagoveštava ton "kid flick"-a, razbibrige za klince koja šalje dobru poruku - da je važno verovati u sebe kada drugi sumnjaju. I dok u suštini nema ničeg lošeg u toj poruci, filmu nedostaju suptilnost dobrog scenarija, glumaca i radnje.
Osnovna tema filma je "žinga", koja u najvećoj meri služi kao sredstvo za dramatični konflikt.
"Žinga" je tek sporadično opisana u pojedinim monolozima, kao živahan i moćan način igranja fudbala, koji je deo brazilskih vrednosti i koji u sebi očigledno sadrži šmek i dobar dribling. Kada Brazil izgubi od Urugvaja 1950. godine, Brazilci počinju da sumnjaju u "žingu" i njenu korisnost, što je ne naročito prikrivena šifra za "Brazilci počinju da sumnjaju u sebe".
Gledajući film, vi imate jasnu sliku da je "žinga" nešto dobro i jako važno i čujete da su Brazilci od nje odustali, ali nikada zapravo ne uspevate da to vidite u filmu. Takođe, suprotna strana "žinge" - stroga taktika i podređenost timu - potpuno je iskarikirana i stavljena u kontekst velikog neprijatelja, strašne ideje koja je tu da samo da bi smetala glavnim likovima.
Kada Pele stigne u Santos nakon što ga je jedan skaut primetio na lokalnom turniru, njegov trener je prikazan skoro kao zlikovac koji je naivan da toliko forsira taktiku. Kada Pele stigne u reprezentaciju Brazila pred Mundijal u Švedskoj, mantra se ponavlja i selektor Feola je ponovo "bad guy".
Pele prelazi put od dečaka do tinejdžera koji pravi veliki iskorak u karijeri. Kroz brojne montaže fudbala, vidimo kako Pele napreduje i postaje sve bolji igrač. U nekoliko scena sa svojim ocem Dondinjom, Pele uči kako da žonglira sa mangom i kako da "uhvati makazice", simplistički prikazivajući njegova mučenja u početku do potpunog savladavanja te tehnike.
SVE JE "DOBRO" ILI "LOŠE", A TU SU I "NEPRIJATELJI"
avno, ne možemo zaobići ni istorijske i filmske greške koje se kao po pravilu uvek dešavaju o fudbalskim filmovima.
Jedan od glavnih "loših likova", do pre sam kraj filma, jeste Žoze Altafini, poznatiji pod nadimkom Macola. On je u filmu prikazan kao Peleov veliki rival od detinjstva, dok Peleova majka radi kao kućna pomoćnica u njegovoj bogatoj kući. Ali ništa od toga nije tačno. Macola uopšte nije odrastao u istom mestu kao Pele, a takođe je potekao iz skromne porodice.
Utakmice na Svetskom prvenstvu, koliko god da su pristojno prikazane u fudbalskom smislu, govore i o žutim i crvenim kartonima, sredstvima koja će se na Mundijalima pojaviti tek 1970. godine.
Dok Pele pokušava da zadivi svet svojim igrama u Švedskoj, njegova porodica gleda direktan prenos u jednom lokalu u Bauruu, ali je i to nemoguće, jer takvi satelitski prenosi nisu postojali. Bilo je moguće jedino nekoliko dana kasnije pogledati snimak meča.
Pred finalni meč protiv Švedske, dešavaju se još dve bitne greške. Selektor Šveđana na konferenciji za medije praktično rasistički vređa Brazilce, što je istinska budalaština, dok Pele "upada" u tim zbog povrede upravo Macole. To ne odgovara činjenici da je Macola zapravo bio zdrav, ali ovaj film verovatno ne želi da ulazi u rasprave o svojevrsnom puču Didija, igrača koji se u timu više pitao od selektora Feole, promenivši čitav sistem i ubacivši još neke igrače u prvi tim, uključujući tu i Garinču.
Prevelika simplifikacija na "dobro" i "loše" je nezgrapno naivna, bilo da se radi o sukobu "žinge" i taktike, ili Pelea i njegovih "neprijatelja" koji ga sputavaju.
KROZ ČITAV FILM, PELE DELUJE ZBUNJENO I IZGUBLJENO
"Pele: Rađanje legende" sadrži dosta iskrivljenih istina i istorijskih netačnosti
Zapravo, kroz čitav film, Pele deluje zbunjeno i izgubljeno. Svaki put kada bi napravio neki novi korak u karijeri, mladi Pele bi "primao udarce" i potom postajao bolji kada bi ponovo prihvatio "žingu" kao svoj stil igre i ne bi sumnjao u sebe.
U ovakvom filmu jednostavno nije bilo prostora za činjenicu da je Pele već sa 17 godina bio nestvarno dobar fudbaler kojeg nije umeo da zaustavi.
Ne treba zaboraviti ni bolno nepotrebne "detalje"; poput toga da je film urađen na engleskom jeziku. Ne bi to bilo tako katastrofalno da deca iz istog naselja, među kojima je i dečak Diko, ne pričaju potpuno različitim akcentima - jedan sa perfektnim američkim govorom, drugi sa snažnim južnoameričkim akcentom. Sve je to moglo lako da se izbegne.
Ipak, ove brojne i očigledne kritike ne znače da film ne treba da pogledate. On je dobar pokazatelj Peleove želje za "ispoliranom" biografijom (uostalom i sam Pele je jedan od producenata filma), za filmskom pričom u kojoj je sve bilo protiv njega.
Jasno je da ovaj film nisu radili "fudbalski ljudi", neko bliži srži tog filma, pa su nelogičnosti i neubedljivost scenarija zaista očigledni.
"Pele: Rađanje legende" sadrži dosta iskrivljenih istina i istorijskih netačnosti, pa tako ostaje nejasno, nakon što Pele u finišu filma donese Brazilu prvu titulu prvaka sveta i na ekranu bude ispisano "Postigao je 1.283 gola", da li je taj podatak zaista tačan, imajući u vidu da obuhvata sve nezvanične utakmice, turneje i utakmice koje je on igrao za Šestu obalsku gardu u vojnim takmičenjima.
Iako amerikanizovana, priča o neponovljivom Peleu je dobar način da se odmorite uz zanimljive scene fudbala bez previše posvećivanja pažnje detaljima.
To ne zvuči kao idealan opis filma koji morate pogledati, ali ni ja nisam idealan gledalac. Zato i sami pogledajte film.
Možda sam ja samo taj naivni trener koji je "bad guy" u celoj ovoj priči.
Utorak uveče: "Ronaldinho Gaucho"! Gledala: Mirjana Šegan.
Do gledanja!