Zvonimir Boban, maj 1990.
"Reagirao sam na jednu veliku nepravdu koja je bila toliko očita da jednostavno čovek s minimalnim dignitetom i nacionalnim ponosom, ali i čovek koji ima osećaj za minimalnu pravdu, ne može ostati miran. U toj situaciji čovek jednostavno ne može da ne reaguje. Kasnije sam bio isprovociran".
"Da, psovao sam, svašta vikao milicajcima i bilo je s moje strane dosta provokacija pre nego što me je milicajac udario. No onda sam mu ja vratio. To je bio ustanak svih, ali ja sam bio Dinamova desetka".
TOMO NIČOTA: ZVEZDA JE BILA MOĆNIK, A MOĆNIKE NIKO NE VOLI
Zvonimir Boban, maj 2020.
"Sećam se toga s ponosom što sam bio deo te priče, zajedno s 'Bojsima' i hrvatskim narodom. Bila je to čista smišljena provokacija. Uvukli smo se u nju, ali dobro je da jesmo. Jer to je dovelo do stvaranja naše države".
"Ja nikad nisam hteo ulogu heroja, heroji su ratnici koji su izneli teret i stvorili Hrvatsku. Zbog jednog udarca milicajca ja nisam heroj. Da, riskirao sam karijeru, ali i drugi su riskirali i karijeru i život. To je bio potez za slobodu. Režim nas je godinama gazio, a mi smo bili mladi i borili smo se za svoje ideale".
Punih 30 godina kasnije, "neredi na Maksimiru" i dalje bude jaka osećanja kod Bobana.
Razlika je u tome što sa ove distance naglašava na nikada nije želeo ulogu simbola, citiramo autora nosećeg teksta na portalu "Index", "dana koji mnogobrojni navijači Dinama, ali i Hrvatske, slave kao praznik".
"Totalni haos počeo je kad su Delije, koji su tog dana u Zagreb došle u ogromnom broju, provalile na južnu tribinu, gde su bili malobrojni navijači zagrebačkog kluba. Zbog nacionalističkih ispada te orgijanja policije koja je štitila sistem, a ne ljude, maksimirska makljaža između Delija, BBB i pendreka vlasti proglašena je početkom borbe za nezavisnu Hrvatsku".
Sličan naboj postojao je tokom obeležavanja 25 godina od dana kada je skoro 200 ljudi povređeno za sat vremena nekontrolisane tuče u sred Zagreba.
Još jedan hrvatski portal "Goal" proglasio je neodigranu utakmicu "najznačajnijim derbijem u povijesti".
Šta 13. maj, odnosno 13. svibanj 1990. zaista predstavlja za Hrvatsku i njene građane? Može li se povući paralela između osećanja koje 30 godina stari neredi bude kod navijača Dinama i ostalih Hrvata?
Na 30. rođendan jednog od brojnih istorijskih događaja, na koje Srbi i Hrvati gledaju potpuno različito, "okrenuli" smo 041 i... Sudeći prema odgovoru koji smo dobili od Filipa, kamermana zagrebačke "N1" i navijača Hajduka koji živi u Zagrebu, deluje da "tuča na Maksimiru" nije svima jednako važna.
Naročito ne "Torcidi".
Na pitanje koga "Torcida" više mrzi, Crvenu zvezdu ili Partizan, dobili smo (ne)očekivani odgovor…
Slična generacija je i kolega Tomo Ničota, novinar "Sportskih novosti" kojem je Dinamo uža specijalnost. On je potvrdio reči doktora Dejana Zeca, koji je tokom razgovora za Mondo na temu "Maksimira 1990", opisao zbog čega se Partizan uglavnom manje mrzeo od Crvene zvezde.
Ne samo u Zagrebu.
"Dinamovim navijačima Crvena zvezda je oduvek, barem otakd ja znam za sebe, bila veći rival od Partizana. Crvena zvezda bila simbol moći, ne samo na terenu, nego i izvan njega. Kada je Zvezda htela nekog igrača, onda ga je Dinamo, ili neki drugi klub, teško mogao dovesti", kaže Ničota i dodaje:
"A, moćnike niko ne voli, to je oduvek tako. Da ne govorim kako su Prosinečki, Boro Cvetković, Bračun, Janjanin, Ivković... iz Dinama otišli u Zvezdu. Naravno, bilo je tu i te nacionalne komponente, Hrvati-Srbi, Zagreb-Beograd, a Dinamo i Zvezda su uvek bili simboli jednih i drugih".
Da stvari 13. maja 1990. izmaknu kontroli doprinelo je i to što je u goste dolazio budući šampion Evrope.
"U tom smislu, rast napetosti svih vrsta krajem osamdesetih poklopio se sa najjačom Zvezdom u istoriji, ekipi koja je bila moćna u evropskim okvirima, pa je i s te strane uvek bio poseban osećaj pobediti takvu Crvenu zvezdu. Dinamo je igrački rastao, počeo okupljati ekipu s ciljem upravo da sruši Zvezdu".
"Modri" su te sezone završili drugi sa skoro 20 bodova zaostatka, ali su kao cilj postavili sledeću sezonu - 1991/92.
"Došli su Šuker, Šala, Mladenović, tu je bio Boban, pregovaralo se s Bokšićem, a pre poslednje pobede nad Zvezdom u leto 1991, dakle godinu dana nakon nereda, glasno se pričalo da će se Dinamo za novu sezonu ozbiljno pojačati i krenuti u lov. No, rat je prekinuo ostvarenje te ideje", ispričao je kolega iz "Sportskih novosti".
* koliko se (ne) sećaš 'Maksimira'? Proveri u Mondo kvizu *
Ničota se prisetio kako je izgledao školski dan, u ponedeljak, 14. maja 1990.
"Bio sam klinac, 12 godina i koji mesec više. Pamtim kako su stariji momci, koji su bili na utakmici, drugi dan u školi bili frajeri, pričali kako je to izgledalo, malo su, jasno, te priče i nadododavali. Sećam se jednog osmaka koji je, kao, šepao, jer je dobio pendrekom, a kasnije smo saznali da je u vreme utakmice bio s roditeljima u bioskopu", pričao je sa osmehom.
"Jednostavno, nama klincima to su bile tada uzbudljive scene, koje smo dotad viđali samo u filmovima, pucao nas je adrenalin, prepričavali smo danima što smo čuli ili pročitali, po školskim odmorima mogli ste videti decu kako glume 'šorku', jedni su bili Bojsi, drugi Delije, treći su mahali novinama ili knjigama kao pendrecima".
Ipak, jedna scena ostala je upečatljiva i danas.
"Naravno, slika Bobana kako udara policajca ostaće uvek prva asocijacija na taj 13. 5", rekao je Ničota u razgovoru za naš portal, na kom pored razgovora sa doktorom Zecom, koji se navijačkim pokretom u doba SFRJ bavio na naučnoj bazi, možete pročitati i kako Darko Pančev danas gleda na 13. maj 1990.
U toku dana, kao i drugi deo priče o najpoznatijoj neodigranoj utakmici u istoriji jugoslovenskog fudbala, u kojoj će fokus biti na samim neredima na "Maksimiru".