Tog dana nastradalo je mnogo Nišlija, a kasetne bombe samo pukom srećom nisu usmrtile nekog od fudbalera Radničkog iz Niša. Ovo je priča o tome.
Tokom NATO agresije malo koji grad je stradao poput Niša. U toku više od 40 dana bombardovanja život je izgubilo 56 Nišlija, a grad je gađan sa više od 300 projektila.
Na današnji dan pre tačno 22 godine desio se najcrnji dan u toku NATO agresije po taj grad, kada su kasetne bombe padale svuda, pa čak i na nišku pijacu i okolinu Kliničkog centra.
Tog 7. maja 1999. godine, kada je gađana bolnica, pukim čudom su fudbaleri Radničkog iz Niša ostali živi! Iako je prvenstvo Jugoslavije prekinuto ranije, taman posle kultnog "večitog derbija" na kome je nastupio Dejan Savićević, fudbal se i dalje igrao.
Prvo je krenulo sa prijateljskim mečevima na lokalnom nivou, a onda je krenula i "ratna liga", o kojoj ste ekskluzivno mogli da čitate na MONDU. S obzirom na to da je bolnica bukvalno preko puta stadiona "Čair", kasetne bombe koje su se na padobranima spuštale ka građanima Niša završile su i na ogradi terena!
"Mi smo u to vreme trenirali i jednom smo čak bili zasuti kasetnim bombama. To je jedna anegdota strašna, u toku noći su kasetne bombe bačene na gradsku bolnicu i pijacu u Nišu. Mi smo imali normalan redovan trening kao da je sve u redu pod vazdušnom opasnošću”, počeo je svoju priču za MONDO Predrag Stamenković, jedan od talentovanih niških fudbalera koji se u to doba probijao u prvi tim.
"Pomoćni teren i gradsku bolnicu razdvaja jedna ulica, gde smo mi videli da leti avion, videli smo da je bacio bombu, ali smo mislili da ona ide negde daleko. Taj bojler, kutija sa kasetnim bombama je na 100 metara od zemlje pukla, oni su tu bombu bacili na parking gradske bolnice. To je bilo na 50-100 metara vazdušnom linijom", priča nam naš sagovornik.
Radnički je tada imao talentovanu mladu generaciju u kojoj su polako svoje prve korake pravili braća Predrag i Nenad Stamenković, a talenti poput Petra Đenića i Ivana Krstića Belog su već bili ustaljeni u prvom timu.
Na tom treningu je lako moglo da se desi da neko od njih ne preživi. Geleri su padali po fudbalerima!
"Kad je to počelo da puca mi smo na treningu svi polegali, čak je i pokojnog Pericu Adžića okrznuo po glavi jedan geler. Mogli smo da izginemo svi da je ta bomba malo skrenula gde ne treba. Iza gola na ogradi na žici se zakačio jedan padobrančić sa bombom koji nije eksplodirao", priseća se Stamenković.
Da je taj padobran sa bombama eksplodirao, ko zna šta bi se desilo. Ali to nije bio kraj mukama za fudbalere i fudbalske radnike u Nišu tokom NATO agresije.
Alfa i omega smederevskog Sartida i visoki funkcioner SPS-a Duško Matković je četiri dana kasnije sa delegacijom političara posetio Jugopetrol, a tada je NATO upravo gađao njihovo skladište. Naš sagovornik se živo seća i tog događaja.
"Trenirali smo pod vazdušnom opasnošću i kada je gađano skladište Jugopetrola u Nišu. Čuli smo prasak, a tada je Matković ostao bez ruke, pošto je bio u poseti na čelu neke delegacije političara", kaže on.
Fudbaleri Radničkog iz Niša su te 1999. godine preživeli mnogo toga, a ni poslednje kolo prvenstva ne pamte po lepom dočeku. A taman je druga polusezona lepo počela za Radnički koji se u prvom delu prvenstva mučio i bio na korak od ispadanja.
"Mi smo krenuli protiv Partizana, 0:0 smo igrali, a oni su jurili titulu. Skinuli smo Partizanu dva boda, posle smo igrali sa Prištinom 1:1 i onda je usledio prekid prvenstva. Bila je tenzija, bila je napeta situacija zbog same situacije na Kosovu, a nama je Priština bila direktan konkurent za opstanak."
Danas znamo da je prvenstvo prekinuto posle šest kola drugog dela prvenstva, ali tada niko nije bio siguran šta će se desiti i koliko će bombardovanje trajati. Stoga su klubovi počeli da igraju prijateljske mečeve da bi ostali u formi za eventualni nastavak prvenstva.
"Znam da smo mi normalno trenirali pod vazdušnom opasnošću i igrali smo tu neku ratnu ligu između klubova ovde u Nišu. Onda smo imali prijateljske utakmice pod znakom opasnosti, igrali smo protiv Zvezde, 5.000 ljudi je bilo", priča nam Stamenković.
Počela je i ratna liga, ali niko nije uradio toliko za zemlju kada su fudbalski klubovi u pitanju kao Radnički iz Niša. Usred rata oni su otišli na Kipar i odigrali tri prijateljske utakmice na kojima su prikupili ogromnu humanitarnu pomoć.
"Dok je vazdušna opasnost bila klub je organizovao humanitarne akcije, išli smo na Kipar i u Sofiju gde smo igrali prijateljsku utakmicu sa CSKA. Na Kipru u Limasolu odigrane su tri kontrolne utakmice i na tim utakmicama je prikupljeno 300.000 maraka i sav novac je uložen za kupovinu lekova. Radnički je lekove poklonio vojnoj i gradskoj bolnici", ispričao nam je Predrag Stamenković.
Potom je usledio put u Bugarsku i remi 2:2 sa CSKA iz Sofije tokom koga je skupljena humanitarna pomoć u lekovima i medicinskoj opremi.
"Kasnije smo igrali u Sofiji sa CSKA a humanitarna pomoć je bila u lekovima. Vojna bolnica u Sofiji je ustupila lekove koje je Radnički donirao gradu", dodaje on.
A sam put u Bugarsku bio je na ivici! Od celog tima na Kipar nisu išli naš sagovornik, njegov brat blizanac Nenad i Ivan Beli Krstić, koji nisu imali važeće pasoše i nisu odslužili vojni rok u tom momentu.
Nekako je klub uspeo da im sredi papire, a onda su doživeli ogroman stres kada su izašli iz zemlje!
"Za vreme ratnog stanja ekipa je bez mene, mog brata i Belog otišla za Bugarsku. Nama preko svih mogućih veza stižu privremeni pasoši. Mi idemo tamo na dan utakmice običnim autobusima, lokalnim prevozom sa običnim ljudima. Putovali smo celim putem pod vazdušnom opasnošću. Pokojni Beli se mnogo plašio, ali dođemo mi do granice sa Bugarskom”, prisetio se Stamenković.
Kada su mislili da su na bezbednom – eksplozija!
“Prođemo granicu, sednemo u neki kafić da čekamo taksi da nas neko iz kluba pokupi i da nas vozi direktno na meč. U tom momentu Beli kaže: ’Ćuti, živi smo prešli granicu.’ Samo što je to rekao avioni su prošli i gađali repetitor koji je na samoj granici. Svi smo popadali tu sa stolica, posle smo se šalili da nismo nastradali u Srbiji, a zamalo u Bugarskoj da poginemo", završava nam svoju priču ovom strašnom anegdotom Stamenković.
Na današnji dan pre 22 godine Niš je preživeo jedan od strašnijih dana u svojoj istoriji. Bombe su zasule ceo grad, pa čak i bolnicu, pijacu i fudbalski stadion.
Ne samo tog dana, već i tokom cele NATO agresije Radnički Niš i njegovi fudbaleri pokazali su svoje najbolje lice. Na svoj način su se borili, nijednog trenutka nisu ustuknuli i izlagali su se opasnostima kako bi pomogli Srbiji.
Kako prilozima sa humanitarnih mečeva, tako i iluzijom. Igrali su mečeve i građanima Niša su bar na tih 90 ili 45 minuta davali iluziju da je ipak sve u redu, da je sve normalno.
Da se ne zaboravi.