/piše: Marko Jović, mladi fudbalski trener/
Kako da dovedeš ekipu do finala Svetskog prvenstva, a da ljudi i dalje govore da si loš trener? Ja zaista ne znam, ali upitajte Zlatka Dalića, on se nekako trudio da produbi takav narativ o sebi.
Utakmica između Španije i Hrvatske je suma sumarum svega što je selektor komšija odradio tokom svog mandata za kormilom reprezentacije. Loše, pa dobro, pa fanfare, pa zamalo fanfare, pa ništa. Duplo golo, a obučeno nekoliko puta, poput prve faze turnira koji i dalje gledamo.
Grupna faza Evropskog prvenstva se završila kao neka loša sezona serije koju volimo, moraš da je pogledaš jer si navučen prethodnim epozodama, i želiš da veruješ da će sledeća sezona biti bolja. I na kraju se nisi prevario, reditelji su te ispoštovali i zbrčkali sočan zaplet u nastavku serijala.
Tek poneka dobra utakmica u tri kola grupe, tek pokoji dobar gol, "cliffhanger" koji voliš da ne voliš, ali dovoljan da te zadrži u stolici dok Ukrajinci i Austrijanci tu kao nešto trčkaraju. Gomila ekipa koje ne zaslužuju da budu tu, a opet, kao po užasnom pravilu, nema nas. Nema Srbije.
Ipak, doživljaj mi je bio drugačiji. Možda nas nije bilo na turniru, ali sam imao osećaj kao da smo tu. Kao da gledam sve ono što bismo bili mi. Sva ona ista očekivanja sa kojima bismo doleteli u London, Glazgov, Kopenhagen... Sve one načine na koje bismo uspeli da upropastimo kvalitetnu stvar nekvalitetnim odlukama. Ono razočaranje koje bi nacija očekivala da doživi nakon što je još jednom veliko takmičenje iza nas.
Za taj osećaj moram da zahvalim Zlatku Daliću.
Više puta dok sam gledao svetske viceprvake na ovom Evropskom prvenstvu pomislio sam da igraju loš fudbal, potpuno neorganizovano, da se ne zna ko pije a ko plaća, da su mnogo bolji u klubu, i onda sam konačno shvatio. To je zapravo "deža vi". Čoveče, Hrvatska me je kao nikada igrom podsetila na Srbiju, na zbir svih onih očajnih izdanja koja su mi duboko ostala urezana u pamćenje.
Dok smo mi težili da naša reprezentacija više izgleda kao njihova, da konačno bude tog borbenog duha o kom se raspredaju mitovi, desilo se da su oni počeli da liče na nas.
Još jedno novo takmičenje za naše komšije okupano je očekivanjima. Delimična smena generacija donela je neka nova, u potencijalu jednako kvalitetna, imena koja su zamenila neke od krojača uspeha iz Rusije, pa je, po balkanskoj navici, uspeh prećutno priželjkivan i očekivan.
No, po istoj navici, sa istog prostora, sami su sebi presolili čorbu, glavni kuvar je opustio ruku kada je za to najmanje bilo vreme i odlučio da napravi privatnu feštu samo za sebe, i pokvari večeru milionima. Pokuda treneru nije neočekivana, poštujem svaki uspeh koji je dosad napravio, ali više je nego očigledno, posebno sada, da je finale iz 2018. bila kombinacija individualnosti igrača i spleta srećnih okolnosti, znatno više nego trenerske genijalnosti.
Ispadanje komšija me ne dotiče previše na emotivnom planu, ali je objektivna činjenica da su zaslužili više. Da su zaslužili bolje.
Više nego zanimljiva skupina igrača, koja raspolaže raznolikošću i širokim dijapazonom mogućnosti po pitanju arsenala veština, vođena je posve jednolično godinama, a zatim su ušli u eksperimentisanje na velikoj sceni na kojoj se improvizacija i slični eksperimenti naplaćuju nepopularnom najskupljom svetskom valutom - tugom.
U Srbiji je ovo već milijardu puta prepričana priča - došao si na veliko takmičenje i imaš brutalnu ekipu, ma sve zvezda do zvezde, "napaljena" nacija vibrira u dresovima pre svake utakmice ubeđujući sebe kako je baš ovo njeno takmičenje, jer se baš sada, sigurno, kockice poklapaju. "Dosta smo čekali", rekli smo sami već milion puta, "vreme je da i nas Bog pogleda"... I na kraju - ćorak.
Promeniš par reči u rečenicama, i eto ti kratke priče o Hrvatskoj na Euru, realnosti koju su očekivali ali istovremeno i jednako želeli da zanemare.
Eto, sve što smo videli od njih, mogli smo da budemo i mi sami, "samo" da smo bili dovoljno kvalitetni da otputujemo na takmičenje... Ovako, možemo da im budemo cinično zahvalni što su oni odradili posao umesto nas. Što su oni, a ne mi, prošli kroz sve one za nas planirane suze, naš potencijalni gnev i našu ogorčenost.
Ali, opet su i te suze i gnev bolje nego kukanje za tužnom sudbom ispred televizora, na 40 stepeni Celzijusa, dok se nerviraš što tamo neki Vels i Turska igraju na Evropskom prvenstvu.
Gledanje Hrvatske je u meni budilo neko osećanje, istovremeno lepo i ružno - lepo jer sam u njima video nas, tako moćne i nemoćne, željne, a nesnađene; ružno jer sam u njih video nas, bespomoćne u želji da utiču na svoju istinu, skup kvalitetnih šutača lopte čija je sudbina u rukama onog koji možda i želi da pomogne, ali ne ume...
U manje ili više izmenjenom kontekstu, storija je jednaka komšijama i nama. Ponovo smo na istom početku, sa teškom artiljerijom i basnoslovnim očekivanjima, velikom nadom i maglovitom budućnošću. Srbija je svoju revoluciju otpočela nedavno, prepustivši se u ruke najvećem kog smo imali. Hrvatska će, nadam se, krenuti makar sličnim putem, jer su fudbalski definitivno zaslužili više.
I dok i jedni i drugi verujemo da će se kolo sreće okrenuti, brzo brišući rane (za neke najskorije) prošlosti, znam da se jedna stvar neće promeniti - i dalje je sledeći turnir naš, i njihov.
I dalje znamo da smo dosta čekali, da će nas onaj od gore pogledati baš naredni put, sigurni smo. I dalje se nadamo - o, i te kako se nadamo - drugačijem kraju priče. Sledeće priče. Jer smo, i mi i oni, previše puta proživeli ovu prethodnu.
Jer smo, znate već, zaslužili više. Zaslužili bolje.