MONDO KOLUMNA: Bog na nebu, na zemlji BEK - fudbalska revolucija za koju niste bili spremni!

/piše: Marko Jović, mladi fudbalski trener/

Usled činjenice da moj otac, i vaš, voli nostalgično da se priseti svih onih "jednostavnijih" fudbalskih vremena, kada je bilo važnije koliki si majstor nego koliko možeš da udahneš, skočiš, pretrčiš, još kao klinac pogledao sam gomilu utakmica iz tog perioda i uverio se u to kako se fudbal menjao kroz vreme, i kako se prostor na kom se sve odvija značajno smanjio, iako su linije igrališta ostale na istim mestima.

Sa modernizacijom fudbala su u drugoj polovini prošlog veka krenuli Valerij Lobanovski, Johan Krojf i Aleks Ferguson, a u najsvežijem veku su je do tančina sproveli Pep Gvardiola, Žoze Murinjo, Jirgen Klop, Ser Aleks Ferguson i mnogi drugi.

Ono što je rezultat njihove revolucije jeste fudbal bez pozicija, igra u kojoj napadač više ne mora da bude golgeter, a štoper može, gde "desetka" može da bude igrač koji najmanje dodiruje loptu, a golman jedan od kreatora igre...

Da ne bih previše davio svim sitnicama koje su pomenuti i mnogi drugi treneri koje nisam namerno izostavio umetali u omiljeni nam sport, zadržaću se na tezi o pozicijama, ideji koja je dovela fudbal do tačke da nije važno kako te deklariše FIFA simulacija ili popularni "Transfermarkt".

U fudbalu danas sve manje ima egzaktnih pozicija, poenta su postale uloge koje igrači imaju. Uloge kojih ima više od 11, a treneri biraju kojih 11 će da pripišu onima koji istrčavaju na teren.

Prosečni gledaoci fudbala i dalje su mahom usmereni ka "starim, dobrim" pravilima kojih se sećaju još iz vremena jednostavnijeg fudbala - ako napadač ne daje golove, loš je napadač, ako štoper ne igra glavom i nije spreman da ukliza mnogo puta, loš je štoper... Ali, istina više nije takva.

BEKOVSKO LUDILO NA EURO2020!

U svetlu nove realnosti, prosečni posmatrač je i tokom Evropskog prvenstva ostao zabezeknut - kako je moguće da bekovi daju golove? Robin Gosens, Denzel Dumfris, Toma Menije i Joakim Mele pre svih, primorali su ljubitelje loptanja da preispitaju svoje znanje i dublje se posvete tome kako je bekovska pozicija evoluirala.

Bekovi su ključne napadačke snage u gomili novonastalih sistema. Ali, kako i zašto je do toga došlo?

S obzirom da se fudbal u poslednjih dvadesetak godina razvijao u pravcu toga da je najbezbednije primorati protivnika da napada po boku, a da je ključno zatvoriti direktan protok kroz sredinu, novi treneri su pokušali da izvuku najviše iz onoga što im se, njihovim odlukama, dalo na poklon.

Najsvežija faza u napretku fudbala dovela je do toga da mnogi timovi počinju napade sa trojicom igrača iz defanzivne linije, prvo spuštajući jednog od veznih niže po loptu, a nešto kasnije i zahtevajući od beka da prezume ulogu štopera u posedu. Takva organizacija, pre svega prvopomenuta, sama po sebi tera štopere da se "rašire" i preuzmu uloge koje su bekovi imali u začecima napada, a bočne defanzivce primorava da loptu traže na nekom drugom mestu - nešto više na terenu.

REVOLUCIJA KOJU (NI)SMO OČEKIVALI

Cela poenta ovog rotiranja proističe iz cilja modernih trenera da okupiraju takozvane "poluprostore" - delove terena između prostora kraj aut-linija i centralne zone terena, ili najprostije, one prostore iz kojih Kevin de Brujne najčešće upućuje centaršuteve. Zajedno sa popunjavanjem ovih polja, ide i eksploatacija prostora uz liniju, pa se u idealnom fudbalskom svetu bekovi često izoluju u situacijama 1 na 1 ili 2 na 2.

Budući da u poluprostorima treneri uglavnom postavljaju krilne igrače, koji sužavaju sa svojih primarnih pozicija kraj ivica igrališta, zone koje oni napuštaju ostaju slobodni za bekove da ih iskoriste, i stoga češće nego ikada svedočimo "penjanju" bekova nadomak kaznenog prostora, njihovim ulascima u zavšrnicu, važnim ulogama u protivničkom kaznenom prostoru...

Sistemi sa tri defanzivca im već i na papiru daju veće defanzivne slobode, budući da imaju brojčanu podršku iza svojih leđa, pa samim tim mogu malo više sebe da daju u napadu. I to je manje-više esencija moderne revolucije.

Kao rezultat toga imamo šokove posmatrača trenutnog šampionata, zbunjene poglede kada Dumfris ima bolji statistički učinak u pogledu šansi da postigne gol od čitave reprezentacije Hrvatske. "Beku više nije zadatak samo da šparta, ma daj mani se...".

Eh, koliko puta sam samo ovo čuo...

FUDBAL POD MIRKOSKOPOM

Veliki sam ljubitelj svega u šta je fudbal prerastao, u šta je prerasla uloga beka jer sam i sam neko ko uživa u njenoj eksploataciji. Suština je u tome koliko jednostavna stvar može da zaliči kompleksno i zbuni one koji bi na ovaj sport da gledaju površno, a da opet u svojoj srži ostane tako prosta.

Ne razumite me pogrešno, nema ništa loše u tome da na fudbal gledate kao na sredstvo razonode, ne upuštajući se u dublju analizu. Majku mu, zbog toga je i nastao. Ali, ima nešto tako lepo u tome kada ga gledaš kroz mikroskop, kada mu se posvetiš i trudiš se da razumeš svaki pas, svaki šut i svaki pokret rukom igrača na terenu.

Ima nešto besmisleno prelepo u tome kada shvatiš da sutra na poziciji beka neće igrati lik koji može da prebaci crkvu.

Fudbal je napredovao, i nastaviće da napreduje - o, hvala Bogu dragom - ko je i lud da posumnja.
Iako ću uvek sa nostalgijom voleti da se setim kako je nekada bilo lepo i jednostavno, komplikovana jednostavnost fudbalske budućnosti me uzbuđuje. Zbog toga, uživam u svojoj fotelji dok igraju Belgija, Danska, Holandija, jedva čekam da se zakotrlja lopta na utakmici Italije i koga briga ko je sa druge strane.

Samo neka se vrti, i nek nekako taj bek opet dođe u kazneni prostor, da ponovo ne verujemo kako baš on postiže gol.