/piše: Marko Jović, mladi fudbalski trener/
Nije to bilo tako davno, sećam se da sam pisao o tome, Italijani su doživeli najbolju lošu stvar koja je mogla da im se desi. Tog novembra 2017. godine - Italijani su izgubili fudbal.
Poraženi, u suzama, dok ih tuđe ruke tapkaju po ramenima uz neizostavnu izlizanu "više sreće sledeći put", sa plaketom i satom za uspomenu u naručju Điđija Bufona, ispadoše oni tako od nekih tamo Šveđana u nekom tamo baražu za baš onaj Mundijal. Baš onaj koji je vazda bio njihov, makar toliko da je bilo nezamislivo maštati o njemu bez ekipe sa Čizme u nekoj od vodećih rola.
I dok je ta i takva Švedska, bez zvezda, Ibrahimovića i velike pompe stavljala tačku na karijeru tadašnjeg selektora Đan Pjera Venture, Azuri su vrištali ćutke. Nacija je čupala kosu, mlateći šakama sa skupljenim prstima, baš onako kako je to radio Nikolo Barela, ili svaki čovek ikada u Italiji, svaki put kada sudija krene da razmišlja.
Ta hladna novembarska noć značila je restart. E, pa, nećemo više ovako. I bi drugačije...
Kao što je taj šamar mokrom krpom došao u danu, a bio posledica godina neznanja i decenije ispraznih odluka ljudi koji su "držali" fudbal na Apeninima, isto je tako i novonastala situacija, kojoj i te kako svedočimo tokom prošlogodišnjeg Evropskog šampionata koji se igra ove godine (?), rezultat kvalitetnog rada unutar samih granica Italije.
Kataklizma je krenula Kalćopolijem, završila se "italijanskom Golgotom" iz pomenute epizode, a nedugo zatim u tamošnjem Fudbalskom savezu okrenuli su se proverenom rešenju. Kravatu i elegantno odelo zadužio je Roberto Manćini, po receptu novog vremena, u kom piše da zbunjene zvezde može da umiri samo njima ravan tip, po "poznatosti", ne nužno i po znanju - u tebe gledam Ole Gunare Solskjeru!
Neko je skoro na Tviteru napisao da je Manćio prosečan trener, ali idealan selektor, i to je, fakat, ostarilo dobro.
Jedna od većih istina, delovalo je sve do ovog turnira, kada je Roberto Manćini i taktički došao glave kritičarima, ukomponovavši Azure po drugačijim notama, načinivši ih odgovornim u odbrani - ko bi rekao? - i fleksibilnim i uzbudljivim u napadu. Što svakako niko nije očekivao...
Kao što je lament nad nacijom bio popularan te večeri pred kraj 2017. godine, i postao još popularniji dok se lopta kotrljala u Rusiji, tako je ove godine "in" voleti Italijane i radovati se svakom natpisu "It’s coming to Rome".
Istini za volju, lako su nas kupili. Ima nešto tako romantično u njihovoj pređašnjoj propasti, ali i nešto još romantičnije u njihovom dizanju iz pepela i penjanju nadomak pijedestala. Gledaš ih i imaš osećaj da je fudbal njihov, ma koliko to njihovi rivali u finalu tvrdili za sebe.
Italijani su onaj dečak koji spušta loptu na druženje iza zgrade, i onaj koji odlučuje kada će biti kraj loptanja za taj dan.
Povrh svega, naučili su iz svojih grešaka i izgledaju kao klub koji igra reprezentativni fudbal, zanemarivši interne sporove koji su u prošlosti bili tako karakteristični za njih, i odigravši prvenstvo sa osmehom nasmejali i ljude kraj televizora. I ne čudi, došli su na turnir pročitavši spisak fudbalera koji će putovati širom Evrope u ludačkom lajv programu, i bilo bi čudno da su namrgođeni.
A i dalje nisu favoriti. Ovog leta to nikada nisu ni bili. Te Francuska, te malo Engleska, pa Belgija, ma i od Portugalaca se više očekivalo. U svakoj priči, Azuri su bili tek tu nakon svih "velikih", tek kad svi ostali ispadnu, e onda ćemo mali misliti i o Manćinijevoj četi. Ne lezi vraže, prevarili smo se. I mnogo nam je drago zbog toga.
Ima nešto u toj zalizanoj kosi, ekspresno popijenom espresu i valjanju Ćira Imobilea po travi, svako od nas će napraviti grimasu u prvom trenu, ali ako vam se odmah nakon toga ne izmigolji osmeh na licu, postoji šansa da možda i ne volite fudbal.
Ili da samo imate nešto lično protiv Italije.
Sav vic i sva draž fudbala leže u toj podloj prgavosti, slatkom bezobrazluku igrača sa Apenina. Kada Đorđo Kjelini zagrli Đordija Albu i sa iskrenim kezom mu ispuca kičmu, zaboraviš na tenziju koju nose penali, iznova zavoliš sport zbog toga što shvatiš da ga i dalje, na kraju evrima zalivenog dana, igraju samo obični ljudi. I više ti nije važno što je tamo nekad negde posredi bio izvesni "Kalćopoli". Ne interesuje te što se ta nacija proslavila, naosvajala prvenstava, igrajući "katenaćo".
Na kraj pameti ti nije njihovo unošenje u lice sudije dok šake skupljenih prstiju idu gore-dole, iritirajući i tebe, i mene, i onog na tribini. Ma i onog što ni ne gleda tekmu.
Zato je fudbal njihov, jer te nateraju da zaboraviš nebitno i podsete zbog čega je sve ono dole na terenu važno. Istaknu da je fudbal emocija, divan ples koji igraš jer si zaljubljen. I spreman si sve da daš da bi devojka sa kojom plešeš na kraju večeri otplesala s tobom do tvojih kola, do tvog praga, do tvoje sobe... Tada shvatiš suštinu sporta, razlog zbog kog si ga gledao drugi put, nakon što ti je prvi put bilo kao zanimljivo da gledaš neke ljude kako trče.
Zato volim da Italijani pobede, da Italijani osvoje Evropsko prvenstvo. Jer ma koliko fudbal "bio" engleski, njihov je malo više. Hiljadu emocija i jedno, novo, zaljubljivanje u igru više.