"HRVATI NISU SMELI DA SE SLIKAJU S NAMA" Intervju - Znali smo koga guraju u reprezentaciju, ZATO nismo ništa osvojili!

Fudbal nije potpuno logična igra, ali nekada - baš na ovim prostorima - zna da ide do apsurda. Tako se dogodilo da fudbaler za koga bivši saigrači nemaju da kažu jednu ružnu reč, koga čak i slavni Fabio Kapelo proglašava za najboljeg defanzivca u Španiji, kome se dive "old skul" ljubitelji Ex-Yu fudbala koji dobro pamte kakvu razliku je pravio devedesetih kada bi uzeo loptu po desnoj strani - kraj svog imena ima samo osam nastupa za reprezentaciju. A da ne licitiramo ko sve danas ima više...

U istoriji našeg fudbala ne pamti se slučaj potcenjenijeg fudbalera od Rista Vidakovića, odmerenog i pre svega kulturnog profesionalca, koji iz nepoznatog razloga nije zastupljen previše ni u medijima, a sigurni smo da bi od njegove igračke i trenerske karijere mogao da se napravi solidan dokumentarni film za Netflix. Na poziv MONDA javio se iz Madrida, grada u kome živi i u kome se oseća verovatno najprijatnije, a u kome takođe "kuje" planove za nastavak sezone. Gde? U Indoneziji!

Upravo je od života i rada na Javi krenula naša priča, a ako budete dovoljno strpljivi moći ćete da pročitate šta je Vidaković za MONDO pričao i o Singapuru, Maldivima, Indoneziji, pa Crvenoj zvezdi, Sarajevu, reprezentaciji Jugoslavije devedesetih i Srbije pod Klementeom, kao i o mnogim drugim stvarima.

INDONEZIJA ĆE BITI NAJJAČA U AZIJI!

"Po mom mišljenju Indonezija ima možda najbolje predispozicije od svih zemalja u Aziji. Zbog navijača i ljubavi prema fudbalu - on može samo da raste... Više od svih zemalja u Aziji, čak i od Emirata i arapskih zemalja. U neku ruku su čak 'jači' od Japan i Kine, neverovatno je koliko ljudi obožavaju fudbal", ističe trener indonezijskog kluba Sleman na početku razgovora za MONDO.

Prvi susret sa Indonezijom imao je 2021. godine kada je preuzeo Borneo, pa sezonu sa njima završio na 16. mestu, da bi se sredinom novembra vratio u ovu azijsku državu i preuzeo Sleman. Bili su u dnu tabele, ali ih je već za nekoliko kola "popeo" na 12. mesto.

"Što se tiče organizacije, Indonežani su ipak daleko posebno od Japana i Koreje. Mislim da kada bi imali bolju organizaciju i bolji marketing - bili bi najjači u Aziji. Što se fudbala time, možda je to neki nivo španske druge lige. Dozvolili su da se dovodi više stranaca i to će podići fudbal. Stranci donose razliku i dolaze sve bolji fudbaleri", ističe Risto Vidaković i dodaje da je jedan klub (Persija) angažovao Tomasa Dola za trenera, dok je drugi (Bhajangkara) ubedio poznatog fudbalera Rađu Najngolana da "dođe u maticu".

U pitanju je fudbaler koji ima poreklo iz Indonezije, a najbolje dane karijere proveo je u Italiji u dresovima Rome, Intera i Kaljarija, međutim najviše je poznat prema svojoj pasiji prema cigaretama. "E, ako toliko voli da puši, onda će se u Indoneziji baš uklopiti ha-ha", dodaje Vidaković.

"NAVIJAČI ULEĆU U TEREN ČIM SU LJUTI"

Pre malo više od godinu dana na utakmici između klubova Arema i Persebaja Surabaja u Indoneziji nastali su nezapamćeni neredi i život je izgubilo čak 135 ljudi, što je jedna od najvećih tragedija u istoriji fudbala. Više od tri hiljade navijača uletelo je na teren i želelo prvobitno da se obračuna sa protivničkim fudbalerima, a onda se u sve umešala policija i bacila suzavac. Tada se njihov bes usmerio prema "čuvarima zakona".

"Stadioni su uvek puni, ali su sada kažnjeni zbog tih nereda. Poginulo je mnogo ljudi. To je najveća tragedija koja se desila na nekom stadionu. Hejsel je bio velika tragedija jer je u pitanju bilo finale Kupa šampiona, ali u Indoneziji je poginulo mnogo više ljudi. Zato su sada malo pooštrili mere jer su navijači ušli u teren", kazao je Vidaković.

"Možda vama deluje da je porodična atmosfera u Indoneziji, ali verujte to je pritisak", dodaje Vidaković i objašnjava kako to izgleda: "Uvek je pritisak. Iz nekog razloga klubovi i su stalno u kaznama zbog nereda, nezadovoljni su navijači, ulaze u teren kada su besni. Navijači su ovde smenili dva trenera, ja sam treći, nadam se da ću izgurati ha-ha. Kao i svuda - kada se bune protiv trenera uprava mora da popusti. Oni svi žele da klubu ide dobro i to je naravno pritisak na upravu koja razmisli čim dođe do takve situacije".

Vidaković ističe da su sada u Indoneziji počeli da ulažu mnogo više novca i da stranim fudbalerima i trenerima pokušavaju da podignu kvalitet, što veruje da će uticati i na domaće igrače jer do sada nisu morali da se "bore" za mesto u timu. U takvoj situaciji mora da "ispliva kvalitet", a kada se uzme u obzir da se radi o zemlji od skoro 300 miliona stanovnika u kojoj iz srca vole fudbal - moraće jednog dana da se pojavi i ozbiljno fudbalsko ime.

"Oni prate sve evropske lige i baš vole fudbal. Bio sam na Filipinima, Maleziji, Singapuru... Ja nigde nisam video toliko publike kao tamo. Stadioni su puni, vole fudbal i verujte imaju dobru perspektivu da to iskoriste. Moj klub ima 800 hiljada pratilaca na Instagramu, Persin oko milion, Persiđa oko četiri miliona... To su neverovatne brojke!", ističe Vidaković i dodaje da se nekim fudbalerima preko noći promene životi kada potpišu za veći klub - odmah stotine hiljada pratilaca.

"Ja nemam Instagram pokušavam da se spasim od tih društvenih mreža, ali ne biste verovali kako tamo fudbaleri preko noći postaju zvezde", nasmejao se on.

KAKO JE BITI TRENER NA MALDIVIMA? DOSADNO!

U bogatoj i šarenoj trenerskoj biografiji Rista Vidakovića jedna zemlja se posebno ističe - Maldivi. Hiljade ostrva u Indijskom okeanu, kristalno čista voda, plaže... Destinacija za koju se naši fudbaleri obično odlučuju kada dođe vreme odmora, međutim Vidaković je otišao tamo da radi. Preuzeo je klub Mazija 2021. godine i "sa pola gasa" osvojio šampionski pehar, ali nasuprot svim očekivanjima priznaje da mu je bilo i dosadno na Maldivima.

"Čitavo prvenstvo se održava na jednom ostrvu gde je i glavni grad Male. Sve vam govori ako kažem da je to jedan od najgušće naseljenijih gradova na svetu (oko 250 hiljada stanovnika na 8 kvadratnih kilometara, prim. aut.). Mali grad, nema prostora, velike su gužve... Sreća, tu odmah pored je jedno ostrvo gde može malo lagodnije da se živi. Iskreno, sve je dosadno i monotono", ističe Vidaković i objašnjava zašto.

"Jedno je kad odete na deset dana na Maldive i provedete se divno. To je ta boja mora koja retko gde može da se nađe, pa lagune... To nigde ne postoji. Ali, kad vi provedete neko vreme tamo kao ja pet meseci i ako vodite normalan život - postaje dosadno. Sve je isto, sva ostrva su ista! Jedino što je narod jako prijatan".

Kakav se fudbal igra na Maldivima? Ne baš sjajan... "Oni su nerazvijena zemlja, imaju... Hajde da kažem u redu ligu. Hm, prihvatljivu, ali zanimljivu. Klubovi uglavnom iz istog grada i sve utakmice se igraju na istom stadionu. Klub u kome sam ja bio je apsolutni favorit tamo, dok je sve izjednačeno između ostalih. Mazija je najbolja jer ima sve reprezentativce Maldiva. Oni su uvek prvaci, bez obzira ko ih vodio kao trener. Imaju najbolje strance jer su finansijski najjači", dodaje Vidaković i ističe da je razlog zbog kog je otišao na Maldive to što su bili "covid-free zona" tokom 2021.

"Sklonio sam se iz Madrida, nisi mogao nigde da izađeš... Najviše zbog toga sam otišao tamo i bilo mi je lepo. Upoznao sam dobre ljude".

U SINGAPURU NE VOLE (SVOJ) FUDBAL

Vidaković je u trenerskim danima bio u Španiji, Hondurasu (!), Filipininima, Maleziji, pomenutim Maldivima i Indoneziji, ali važnu lekciju naučio je i u Singapuru gde se na fudbal gleda potpuno drugačije.

"Singapur je zapravo jako sličan Maldivima...", iznenadio je Vidaković: "Liga je možda malo jača, imaju dva-tri veća kluba. Tu je i klub u kome su praktično svi Japanci (Albireks Nigata, prim. aut.). Dovedu ih da budu odskočna daska i često su prvaci. Sada se to menja. Taj japanski klub postaje lokalni klub i neće imati toliko Japanaca i igraće sa lokalcima, pa će tu Lajon siti, gde sam ja bio trener, sada biti najveći favorit jer imaju najviše novca i strance".

"Što se tiče interesovanja, sve skroz suprotno u odnosu na Indoneziju. Njih uopšte ne interesuje domaći fudbal i prate samo Liverpul, Mančester junajted i ostale. Gledaju jedino Premijer ligu i svi navijaju za najveće klubove. Njihova liga ih ne zanima. Na utakmicu dođe 200 ljudi, uglavnom samo porodice", naglašava Vidaković.

U razgovorima se često pomene Aleksandar Đurić koji je i dalje heroj Singapura, a interesantno je da su Vidaković i on rođeni na samo stotinak kilometara. Jedan u Šekovićima, drugi u Doboju: "Đurić je zapravo jedini čovek koji je bio kajakaš - i to uspešan - da je postao fudbaler. Pobegao je zbog rata, video nema ništa od toga, a onda postao najbolji strealac u istoriji Singapura. Đurić je tamo legenda. Tada se više pratio fudbal i dolazili su da gledaju jer im je bilo interesantno zbog njega. Ipak, sada ti tehnologija dozvoljava da gledaš sve utakmice lige petica i to ih zanima jedino".

"GASTOZ" U SARAJEVU

Iako je rođen u Šekovićima 1969. godine, Vidaković se fudbalski školovao prvo u Nemačkoj i to u malo poznatom klubu Tempo. Osnovali su ga srpski gastarbajteri koji su radili u Nemačkoji i ime mu dali po najpoznatijem jugoslovenskom sportskom magazinu, a nije dugo trebalo da ga primete i bolji klubovi...

"Ja sam odrastao u Frankfurtu. Prvo sam bio u jednom malom klubu kod profesora iz Osnovne škole, a onda sam do 15. godine trenirao u Ajntrahtu. Zašto sam se vratio u Jugoslaviju? U to moje vreme Bundesliga je bila jedna od najjačih liga na svetu i bio je ograničen broj stranaca, domaći fudbaleri su ostajali do 30. godine... U tom klubu gde sam ja igrao, teško je bilo da se uđe ili uopšte bude blizu prvog tima. Zato sam se vratio u Jugoslaviju".

Ali, nije da liga SFRJ nije bila jaka kada je 1987. godine stigao u omladince Sarajeva... "Jeste, bila je i naša liga jaka, bili smo bitna zemlja u Evropi. Naši klubovi su tada u svim takmičenjima dolazili do završnice, pa sećate se utakmica Sarajeva, Rijeke, Radničkog u Evropi... Tu je i uvek čuvena priča o Damiru Desnici koji je bio gluvonem, pa je dobio crveni karton zbog prigovora protiv Real Madrida. Došao sam u pionire Sarajeva, pa sam prošao omladinsku školu, tako da sam sa 18-19 godina bio u prvom timu Sarajeva. Brzo sam otišao u vojsku, vratio se i postao standardan, pa sam već kao 21-godišnjak bio kapiten tima".

VOJNIM VOZILOM U ZVEZDU

A, onda stižu devedesete - rat, raspad države, sankcije i odlazak u Crvenu zvezdu 1992. godine. Težak period života koji Vidaković dobro pamti do detalja i još s nevericom posmatra. "Kada je počeo rat, svi smo mislili da će to da traje kratko. Stvarno smo mislili da je to nemoguće, mi smo zaista verovali u bratstvo i jedinstvo... Ali, posle tri meseca boravka u rata smo shvatili da će to ipak da bude malo teže", počinje fudbaler priču o odlasku iz Sarajeva u Zvezdu.

"Javio mi se tada moj bivši trener koji je imao kontakte sa Draganom Džajićem. Rekao mi je da samo ako uspem da izađem iz Sarajeva, neko će doći po mene na Pale. Zvao sam sve ljude koje sam znao da me izvuku. Uspeo sam tada da dođem do nekog taksiste iz Vogošće, išao je redovno na realciji Sarajevo-Vogošće, pa ga nisu kontrolisali. Stigli smo u Lukavicu, a onda na Pale. Došli smo u vojnom vozilu do Malog Zvornika, pa onda odatle do Beograda. Zvuči nestvarno, ali to je realna priča iz tog vremena. Verujte, bio je to jedini način, nijedan prevoz nije funkcionisao. Bilo je teško tada izaći do nekog drugog dela grada, a kamoli do druge teritoije", podseća Vidaković.

Odluku o njegovom dolasku u Zvezdu doneo je Dragan Džajić koji je 1992. godine morao da napravi skroz novi tim posle Tokija. Poslednji su otišli Najdoski i Radinović, a upravo je njegova zamena trebalo da bude Vidaković. Mnogi kažu da je ostavio čak i bolji utisak (postigao je neverovatnih 17 golova za dve sezone, igrao i u veznom redu i kao štoper), međutim nedostaju mu pehari, pošto je Partizan osvojio dve vezane titule.

"Tada je već počela politička priča u Srbiji. Vladali su i bili moćni. Partizan je tada bio sačuvao celu ekipu sa Jokanom, Mijatom, Vorkapićem... Ostali su svi kod Tumbe i oni su se prošetali kroz tu ligu. Mi smo uzeli samo Kup na Marakani i to je bilo da smo osvojili Kup šampiona, a bilo je nemoguće uzeti im nešto u ligi. Posle su i oni ostali bez Evrope zbog sankcija. Taj period karijere mi je bio nekako bio bez ukusa...", ističe Vidaković i dodaje da mu liga nije odgovarala.

"Odjednom, to više nije ista liga. Mnogo klubova, ostali su samo OFK, Vojvodina, Radnički... Ostalo je bilo, uh...", naglašava Vidaković i potvrđuje reči Milana Živadinovića, svog trenera koji je Zvezdi doneo pomenuti Kup 1993. godine, a koji je pričao da se tada "radilo za 10 maraka".

"Istina je. Bila je kriza, posebno taj jedan period kasnije. Mi kada smo došli - još je donekle bilo para. Posle godinu dana, baš kada je došao Živa, krenula je ozbiljna kriza. Zablokirani računi, imali smo plate da se tek preživi, ali te sankcije i inflacija koja se dešavala... To je bila nenormalno. Primite platu u 12, dok dođete do prvog dilera deviza, izgubili ste pola plate. Živa je bio u pravu, to je negde tu bilo. Pa, tada su profesori i dekani na fakultetima dobijali deset maraka. Zato je došlo vreme da se ode iz zemlje...", podseća on.

DRUŽIO SE SA HRVATIMA U BETISU, ALI NEMA "SLIKANJA"

Na konstataciju da se 1994. godine preselio u jedan od najlepših gradova Evrope, čarobnu Sevilju, Vidaković se dobro zamislio i priznao da mu ipak više odgovara Madrid. Ali, da nikad neće zaboraviti najbolji period igračke karijere u Betisu. "Ha, da se ne uvrede moji Seviljci, sada živim u Madridu i... Bolje da ne kažem! U Sevilji je stvarno fudbalska atmosfera, dva velika kluba, istorija, ujedno i meni možda najbolji period koji sam proveo u karijeri. Sve do povrede. Najviše sam uživao u Španiji jer su bili puni stadioni, liga je bila najatraktivnija u Evropi, moraš da igraš sto odsto i tek tada sam shvatio šta je pravi fudbal".

"Kod nas je bilo odigraš utakmicu sa Partizanom, pa onda ove utakmice. Sa pola gasa...", dodaje Risto Vidaković i podseća da su se s time sa njim složili i ostali "jugovići" koji su tada stigli u Betis. Bili su tu Albert Nađ, Robert Jarni, Nenad Bjelica, Vlada Stošić, ali ne samo oni.

"Bilo je nas čak šestorica u tom trenutku. Uopšte, u celoj španskoj ligi je bilo dosta naših igrača jer su nas dosta poštovali. Kada sam tek došao u Španiju, svaka utakmicu koju igram - bio je neko od naših u protivničkoj. Družili smo se, bili smo tada dosta bliski. Znate kako, kad ste u inostranstvu - mi nismo svi došli u istom trenutku, pa kada dođe neko novi - odmah mu pomognemo, nađemo se", kazao je Vidaković i otkrio u kakvim su odnosima tada bili.

"Nije bilo nikakvih ružnih stvari, a još je bio rat u Hrvatskoj. Sećam se kad su neki hrvatski novinari koji su dolazili da intervjuišu Jarnija... Rekao mi je da ne bismo smeli da se vidimo taj dan da nas ne fotografišu. Oni su imali jake pritiske, ali posle toga odemo na kafu s tim novinarom, sedimo normalno, samo ne smemo da se slikamo. Kod njih je bio taj pritisak, da nemaju nikakve odnose sa Srbima, a mi nismo imali ikakve pritiske od same države da se družimo ili ne sa Hrvatima. Bar ja nisam nikad doživeo bilo kakvu vrstu pritiska jer se družim sa Jarnijem, pa i Šukerom koji je tad bio u Sevilji".

Interesantno, Kada je Vidaković došao u Betis, tek su ušli u prvi rang i već u prvoj sezoni su bili na trećem mestu iza Reala i Deportiva, sve do njegova povrede 1998. godine bili su u gornjem delu tabele, a 1997. su igrali i finale Kupa. To im je omogućilo da kupe i najskupljeg fudbalera sveta u tom trenutku - čuvenog Denilsona za 21,5 miliona funti.

"On mi je bio saigrač? Da, nažalost...", nasmejao se Vidaković: "To da je bio najskuplji mu je bio jedini epitet. Ne volim da pričam ružne stvari o saigračima, ali jako razočaravajuće pojačanje. Momak je bio strašan sa loptom, sve je mogao, ali nije bio za fudbal. Nije da je bio neozbiljan, nego je takav igrač, znao je da žonglira, ali konkretne stvari na terenu ne razume. Nije bila ni muka sačuvatii ga ni kada smo bili na treningu. Denilson je samo radio biciklice, nije se pomerao s mesta".

"On je bio tu, malo je igrao, malo nije, pa kada je sazreo - počeo je da igra nešto bolje, ali nije u karijeri napravio blizu koliko je plaćen. Družili smo se, simpatičan je bio, fin, baš mogu da kažem dobar momak, ali što se tiče kvaliteta - nije ništa opravdao".

SEDEO SAM NA KLUPI DOK SU DRUGE GURALI U TIM

Vraćamo se na početak - kako je moguće da fudbaler kvaliteta Rista Vidakovića u karijeri ima samo osam nastupa za državni tim? Od toga, tek pet je bilo zvaničnih, sve u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1998. godine. Ipak, nije ga video...

"Ja sam se povredio u aprilu 1998. godine, a Svetsko prvenstvo je bilo u junu i julu. Nažalost, nisam stigao da se oporavim za taj Mundijal i bio sam zapravo povređen dve godine. Nakon operacije kolena, ušla mi je bakterija i sve se iskomplikovalo, tako da je oporavak duže trajao. Zapravo, nikad se nisam do kraja oporavio. A, jesam li bio u planu za Francusku? Bar po selektorovoj priči (Slobodan Santrač, prim. aut.) jesam - i bila je ideja da igram levog beka", kazao je Risto i dodao šta mu je jedina uteha: "Nisam bio na Mundijalu, to sam prihvatio i preležao sam. Ako ništa, imam jednu sličicu da sam bio u Panini albumu".

Ali, da se vratimo na samo osam nastupa u državnom timu. Njegov saigrač iz Crvene zvezde Dejan "Rambo" Petković je više puta isticao da je na svojoj koži osetio nepravdu u državnom timu, dok je nedavno i Rade Bogdanović pričao da su mu čak tražili i novac da igra za Jugoslaviju. Kakva je tu situacija bila sa Vidakovićem?

"Meni se tako nešto nije desilo, ali mene su pozvali zato što ih je bilo sramota da me ne pozovu više", kazao je Vidaković: "Ja sam dve godine bio u najboljem timu sezone u Španiji i može da se kaže da im je bilo glupo da zovu neke igrače koji su igrali ko zna gde, a da mene ne pozovu. Svi su se u Španiji čudili što nisam u reprezentaciji i ispitivali me za to".

"Nije se dogodilo da mi je neko tražio novac da bih igrao, ali znao sam - i znali smo - da ima onih koji se guraju, da se dovode da bi se prodali... To je bila svakodnevica kod nas, znali smo koji su to igrači koji dolaze u tim da bi na kraju otišli u inostranstvo. Da li su rodbinske, kumovske veze... To je stara boljka reprezentacije. Mi smo imali jako talentovanu generaciju koja je otišla u Francusku na Svetsko prvenstvo. Bilo je mnogo igrača, vrhunskih igrača koji su igrali u vrhunskim klubovima, ali nažalost to je smetalo svima", kazao je Vidaković, pa uzdahnuo i nastavio: "Kada vidite nepravde, ne možete da očekujete i da te zvezde reprezentacije budu sto odsto motivisane kada vide šta se radi. Ako nije časna priča, kako da uspe? Ne možete biti mirni ako imate imalo morala".

"Ja sam sedeo na klupi mnogo puta jer su se neki igrači gurali i to nije ništa izmišljeno, to je bila svakodnevica u reprezentaciji. Čak i sam Ivica Osim je rekao da kada pravi spisak napiše 15 imena, a ostalo kaže nek oni dopišu. Nažalost, to je kod nas bila normalna stvar i zato ništa nismo osvojili bez obzira na potencijal. Znate zašto je Zvezda bila prvak Evrope? Jer nije bilo nekoga da gura ne znam koga. Reprezentacija je bila nešto drugo, s tim da verujem da danas nije tako", naglasio je Vidaković.

KLEMENTE GOVORIO: TAJ NE MOŽE ZA MOJU ULICU...

Nakon povrede, Vidaković je igrao još samo jednu sezonu u Betisu, sa kojim je ispao u drugi rang, pa je otišao još u Osasunu i Ehido, nakon čega je "svirao kraj" igračke karijere sa tek 33 godine. Odlučio je da se školuje za trenera i neočekivano je trenerski debi imao na klupi reprezentacije Srbije - kod selektora Havijera Klementea 2006. godine.

Kako ga je izabrao? Znaju se iz Betisa, iako je u to vreme Vidaković bio van terena, ali su se lepo družili i kada je pročitao njegovo ime na listi ponuđenih pomoćnika - od naših igrača koji su igrali u Španiji - pozvao ga je pa iako nije imao iskustva.

"To mi je bio prvi trenerski zadatak, tek sam diplomirao za UEFA pro i maltene sam se vraćao sa diplomskog u Jablanici, ulazio sam u Sarajevo... Taj dan sam dobio poziv i prihvatio sam ga!", kazao je Vidaković dodajući da je zadatak bio da se ekipa podmladi i da se plasiramo na Evropsko prvenstvo, za šta je odmah rekao da će biti malo teže.

"Odstranio je neke igrače koji su bili na zalasku karijere, koji nisu doprinosili... Imali smo tada veoma mladu reprezentaciju koja je bila talentovana, ali nažalost nismo mogli sve da ih gurnemo u prvi tim jer su u pitanju bile ozbiljne kvalifikacije. Bila je to dosta teška grupa: Poljska, Belgija i Portugal. Išla je tek jedna reprezentacija, a u baraž druga. A ne kao danas...", podseća Vidaković i dodaje da su u Klementeovoj eri šansu dobili Ivanović, Stojković, Fejsa, Tošić, Krasić, Žigić, Janković i mnogi drugi tada mladi igrači.

"Teško je tada bilo tako brzo napraviti novi tim, ali naravno da se već u sledećim kvalifikacijama otišlo na Svetsko prvenstvo, opet uz jake kvalifikacije. Nakon toga je došao Antara (Radomir Antić, prim. aut.), čovek za veliko poštovanje, jedini koji je trenirao najveće klubov... I njega su 'potrošili' jer tamo u FSS je teško opstati jer ima tog kumovanja, pa gurni ovog ili onog.Tek tu Klemente nije ništa razumeo o čemu se radi, govorio je za neke 'taj ne može za moju ulicu da igra'. Međutim, ako vi sa nekim sa kim ste potpisali ugovor - morate da napravite kompromise - teško da ćete napraviti rezutlat", naglasio je Vidaković.

"Havijer Klemente je bio prvi stranac na klupi reprezentaciju i morao je ponekad da učini uslugu nekom klubu na prijateljskim utakmicima. Čisto da ga zovne da ga vidi, ali to nikako nije moglo u kvalifikacijama", poručuje Vidaković i dodaje da je najveći problem za našu reprezentaciju bio to što smo emotivci, uvek smo "iz euforije išli u tragediju".

Kada je mentalitet u pitanju, Vidaković ocenjuje da tu nema problema - po mnogo čemu su slični Srbi i Španci, ali je nepremostiv problem bila jezička barijera. To donekle može da funkcioniše u klubu, ali u reprezentaciji koja se povremeno okuplja "ne pije vodu".

"Gubi se mnogo vremena. Nemate ga inače dovoljno, a gubite ga na suvo objašnjavanje jer nemate direktan kontakt sa igračima. Zato sve traje duplo više, gubi se koncentracija. Možda je to hendikep za trenere strance. Ali opet, pokazalo se u drugim zemljama da to nije tako, pa i u mom slučaju...", dodaje bivši fudbaler, danas trener.

SRPSKI FUDBAL? SAMO U CRVENU ZVEZDU!

Primer za nepremostivu komunikacijsku prepreku imamo i u Crvenoj zvezdi koja je smenila trenera Bahara nakon "klimave" jeseni. I Vidaković razume zašto je to bilo neophodno, pošto je uspevao da pogleda neke mečeve domaćeg prvenstva.

"Gledao sam i poslednji derbi. Nije ni bila loša utakmica, ali svaki derbi je manje-više specifičan i ne može se baš analizirati u dubinu. To je više do motivacije... Slabo se tu igra fudbal jer je pritisak stvarno veliki. Međutim, ja mislim da su u Zvezdi napravili veliku grešku što su ranije najavili veliko osvajanje Evrope", misli Vidaković i objašnjava na šta tačno misli.

"Sama činjenica u kojoj si grupi Lige šampiona ti ne dozvoljava da toliko pričaš. Cilj je trebalo da bude da se prezimi u Evropi, odnosno da se uđe u Ligu Evrope, pošto je pored Lajpciga i Mančester sitija jako teško igrati. Teško je da prođeš grupnu fazu i pre svega preambiciozno pričati o tome, ma bez obzira na to koliko si uložio. Koliko su oni više od tebe?", podseća Vidaković i dodaje da pomenute velike reči rukovodstva nikako nisu pomole Baharu.

"Uprava mu nije pomogla baš tim izjavama da su uložili novac i da će da prave čudo. To je najveća greška ljudi koji nisu u svlačionici sa igračima. Olako obećavaju, najavljuju, da privuku navijače i naprave marketing, međutim iz mog iskustva to je mač sa dve oštrice. Ja kada sam čitao te izjave da im je plan da naprave toliki skok - bilo mi je smešno i u startu je to osuđeno na propast. Pravite pritisak treneru i igračima. Vidite, da su ti igrači vredeli toliko, da su to bili igrači za Ligu šampiona, da li bi bili u Zvezdi? Ili u Sitiju, Junajtedu, Bajernu, gde ima velikih ambicija. Zato mi mnogo stvari nikako nije bilo logično", dodaje Vidaković.

Prema rečima trenera, nikada nije bio u kombinaciji za dolazak na klupu Crvene zvezde, iako se to čak spominjalo po odlasku Nenada Lalatovića. Tada je navodno Vidaković bio viđen za trenera, a njegov saigrač iz Betisa - Vlada Stošić - za sportskog direktora. Ipak, to je bila samo "buva".

"Ne, mene niko nikad nije kontaktirao za Crvenu zvezdu. Nikad nije bilo ozbiljne priče, možda se samo spominjalo. Bio sam blizu Betisa kada sam vodio drugi tim, ali nije se desilo. Otišao sam po inostranstvu i nisam pogrešio", ističe Vidaković koji ne zatvara vrata srpskom fudbalu, ali se vidi samo u ambicioznom projektu što je trenutno tek Crvena zvezda.

"Iskreno, došao bih jedino u Zvezdu, kada bi mi ponudili naravno. U Partizan ne mogu, ne bi ni bio red da idem jer sam igrao za Zvezdu, dok me ostali klubovi ne zanimaju toliko", navodi on.

"Tražim projekat koji je ozbiljan, uđete u godine i nemate više vremena da gubite. Tražim vlasnika koji hoće dužu i ozbiljnu priču, da se stvori nešto, da se stvori stil igre i ispiše istorija. Ne volim te neke reda radi, kao što imate u Aziji - neko uzme klub jer je bogat i ne zanima ga ništa. Mene samo privlače ambiciozni ljudi, tako smo na Filipinima napravili ozbiljan rezultat... Nije samo novac bitan, nego da postaneš deo kluba, da ga zavoliš i stvoriš nešto. To mene zanima!", zaključuje Vidaković na kraju velikog novogodišnjeg intervjua za MONDO.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

(MONDO - Milutin Vujičić)