Fudbalski savez Srbije (FSS) dobio je prethodnih godina nekoliko veoma važnih bitaka i ubedio je nekoliko fudbalera srpskog porekla da igraju za "orlove", poput Lazara Samardžića, Stefana Mitrovića ili Jan-Karla Simića, međutim bilo je i mnogo onih koji su se opredelili za neki drugi državni tim.
Jednostavno, imali su veću želju da igraju za drugu reprezentaciju - u kojoj su rođeni ili čiji pasoš imaju zbog roditelja, bake ili deke - dok je bilo i primera da ih je i Srbija ignorisala. Na žalost ili možda na sreću, putevi Srbije i tih fudbalera "gastosa" nisu se poklopili, a sa ove distance možemo i da se prisetimo svih onih koji su mogli da otpevaju "Bože pravde" pred našim navijačima, ali iz jednog ili drugog razloga nikada neće.
Lista je podugačka i zbog toga smo se odlučili da napravimo "idealnih 11", poređanih po pozicijama u formaciji 4-2-3-1, pa zbog toga nije bilo prostora za neke od njih. Primera radi, preskočeni su Mirko Ivanić, Uroš Đurđević i Filip Stojković koji su se opredelili da igraju za Crnu Goru, Rade Krunić koji nosi dres Bosne i Hercegovine, pa Filip Ugrinić iz Švajcarske...
Čak i kada smo njih izostavili, nije bilo lako da se napravi najbolji tim, ali na kraju možemo da kažemo da bi bez ikakve sumnje, da su svi "u prajmu", imao ozbiljnu šansu da prođe kvalifikacije za Evropsko ili Svetsko prvenstvo. I to dovoljno govori.
MILAN BORJAN (Kanada)
Dugogodišnji kapiten Crvene zvezde, na "službenom putu" u Slovačkoj, brani za reprezentaciju Kanade još od 2011. godine. Tada je Borjan iz Rada odlazio u Sivaspor i rado je prihvatio poziv Kanade, zbog zahvalnosti šta je njemu i njegovoj porodici pružila ova zemlja nakon što su morali da izbegnu iz Knina tokom Oluje 1995. godine.
Nećkao se Borjan, bilo je govorkanja da bi 2011. godine mogao da ga pozove tadašnji selektor Vladimir Petrović Pižon, ali je na kraju prihvatio poziv Kanade: "Prihvatio sam, jer sam video budućnost u toj reprezentaciji. A želeo sam da i na taj način zahvalim državi što je mojima omogućila bolji život posle preživljenih patnji. Kao izbeglice iz Krajine, živeli smo u Beogradu i aplicirali za emigraciju. Za Ameriku i Australiju su nas odbili, ali za Kanadu su prihvatili. Meni se, doduše, nije išlo ni u Kanadu, jer sam trenirao tada kao dete u novobeogradskom Radničkom. Ali, šta ću, morao sam, i ispalo je dobro", ispričao je Borjan u jednom intervjuu po dolasku u Crvenu zvezdu.
Upravo je partijama od 2017. godine, dakle u poznim igračkim danima, skrenuo pažnju na sebe i tada smo počeli da razmišljamo da bi potencijalno mogao da igra za "orlove", ali je bilo prekasno. U međuvremenu je Borjan postao i heroj Kanađana jer ih je odveo na Svetsko prvenstvo u Kataru.
ADAM MARUŠIĆ (Crna Gora)
Već godinama se priča o tome kako je najveći problem reprezentacije Srbije što godinama nismo "izbacili" desnog beka, ali to nije istina - jesmo, ali igra za reprezentaciju Crne Gore. Adam Marušić, fudbaler rođen u Beogradu, od 2017. godine manje-više standardno nosi dres Lacija i dokazao se u više sistema kod različitih trenera (Inzagi, Sari...), ali i na različitim pozicijama (sve više igra levog beka). Od toga Srbija nema ništa, pošto će uskoro zabeležiti i 60. nastup u dresu Crne Gore. Debitovao je još 2015. godine kod Branka Brnovića i tako nije ni sačekao poziv Srbije, dok je nastupao u Belgiji.
"Nikad nisam dobio poziv ni u jednu selekciju Srbije. Iz Crne Gore su me zapazili, učinili mnogo za mene i ne kajem se što sam prihvatio da obučem dres 'sokolova'. Mi smo jedan isti narod", rekao je u jednom intervjuu Marušić, dok ga je Kolarov "pecnuo" da je požurio sa izborom.
"Otišao sam u Lacio, nisam igrao za A tim, ali mi nikad nije palo na pamet da nastupam pod drugom zastavom. Kako možeš da igraš za Crnu Goru ako nisi Crnogorac ili za Austriju. Ja nisam Rimljanin, već profesionalac. Igrao sam za Lacio, bio u Sitiju i došao u Romu", poručio je nekadašnji reprezentativac Srbije Aleksandar Kolarov tokom 2018. godine, kada se i povela priča o Stojkoviću i Marušiću.
ALEKSANDAR DRAGOVIĆ (Austrija)
I u slučaju Aleksandra Dragovića zakazao je Fudbalski savez Srbije. Jedan od najboljih igrača Crvene zvezde rođen je 1991. godine u Beču, u srpskoj porodici koja je došla iz Grocke, međutim ama baš nijednog trenutka nije bio ni blizu da obuče dres Srbije. Austrijanci kao Austrijanci, pozvali su ga u državni tim samo tri meseca posle njegovog punoletstva (jun 2009. godine), dok u Srbiji tada niko nije ni znao da igra sjajno u tamošnjem prvenstvu.
"Srbija nije bila opcija, jer me niko nije zvao", ispričao je Dragović u jednom ranijem intervjuu za "Kurir" u kome je otkrio i da nikada nije krio da dolazi iz Srbije: "Sa druge strane, Austrija je zemlja u kojoj sam rođen, gde sam išao u školu, čiji jezik govorim. I posle fudbala živeću u Beču. Meni je Beč kao vama Beograd. Najlepši grad. Tamo ću se vratiti, tamo vidim sebe. Austrija mi je dala sve, ne samo u fudbalu, već i životu. Volim Srbiju, zbog svog porekla i dede. Ali, verujte, nikada nisam razmišljao da igram za Srbiju".
U međuvremenu, Dragović je upisao 100 nastupa u dresu Austrije, ali nije igrao za državni tim još od marta 2022. godine. "Presudio" mu je dolazak u Crvenu zvezdu i otpisao ga je selektor Ralf Rangnik koji je odveo ovaj tim na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj.
LIJANKO VOJNOVIĆ (Brazil)
U našem "imaginarnom timu", partner Aleksandru Dragoviću bio bi Lijanko Vojnović čiji je karijerni put - makar kada je u pitanju reprezentacija - vrlo čudan. Rođen je u brazilskoj Vitoriji, a zatim su ga u FSS primetili i pozvan je u U19 selekciju kod Branislava Nikolića, sada već davne 2016. godine. Ipak, posle samo četiri utakmice, kada je delovao pomalo i izgubljeno u dresu "orlića", Lijanko se predomislio i obukao dres mlade reprezentacije Brazila.
Međutim, kada je Lijanko shvatio da nikada neće igrati za Brazil, opet je hteo pod skute Srbije, ali avaj... FIFA nije dozvolila da opet promeni državni tim, pa je to za nauk svima koji ne znaju gde pripadaju. O tome je nedavno govorio i direktor "A" tima Stevan Stojanović.
"Hteli smo ga! Baš smo ga hteli! I on je hteo, imao je želju da igra za Srbiju. Ostvarili smo kontakt, pričali sa njim. Mislim da bi bio ogromno pojačanje za našu reprezentaciju. Međutim, pravila FIFA nisu nam išla na ruku. Zaključan je, može da igra samo za Brazil. Nemanja Filipović je detaljno na tome radio, pokušali smo stvarno sve, ali ljudi iz FIFA su bili neumoljivi. Njihov odgovor je bio da ne Lijanko ne može da igra za Srbiju! Šteta. I za momka, a i za nas", rekao je Stojanović u ranijem intervjuu za "Kurir", dok Lijanko danas igra za Al Garafu iz Katara.
MILOŠ KERKEZ (Mađarska)
Talentovani levi bek Miloš Kerkez rođen je u Vrbasu 2003. godine, ali baš nijednog trenutka nije imao dilemu da će igrati za reprezentaciju Mađarske. Već je dva puta nosio dres i protiv "orlova", a razlog da zaigra za susede leži u tome što je već kao tinejdžer godina otišao u Mađarsku gde su mu pomogli da se fudbalski razvije.
"Mađarska je uvek bila prva! To su hteli moj otac i baka Mađarica, a posle sam i ja, tako da nije postala nikakva sumnja. Veoma mlad sa 14 godina, odlučio sam da, kada dođe taj trenutak u karijeri, budem deo reprezentacije Mađarske. Da ne govorim o tome da me Srbija nikada nije kontaktirala, ali Mađarska jeste kada sam imao 15 godina. Ovde me poštuju, kao i moju porodicu, to nikada neću zaboraviti", rekao je Kerkez u jednom ranijem intervjuu.
Iako je još veoma mlad, Kerkez je već stigao da nosi dres Milana, AZ Alkmara i Bornmuta u čije redove je došao za 18 miliona evra proteklog leta. Za sada je standardan u dresu "trešnjica" i asistirao je za jedan gol u Premijer ligi.
STEFAN BAJČETIĆ (Španija)
Sin bivšeg fudbalera Crvene zvezde Srđana Bajčetića eksplodirao je prošle sezone u dresu Liverpula i "sve mu je prebrzo došlo" u karijeri, tako da je već sa 17-18 godina morao da odlučuje i za koju reprezentaciju će u budućnosti igrati. I dalje nije to zvanično odlučio, ali sve su prilike da će nositi dres Španije, pošto je prihvatio poziv njihove U21 reprezentacije.
"Stefan je u Španiji rođen i odgojen. Ima čvršće veze sa Španijom nego sa Srbijom. Nikad se ne zna šta može da se desi u budućnosti, ali ta odluka nije doneta iz interesa...", ispričao je otac Srđan u jednom od ranijih intervjua, dok su iz FSS već poručili da ga neće požurivati i da će poštovati svaku odluku, ali je istina da bi bila prava šteta izgubiti fudbalera koji bi godinama mogao da bude oslonac Liverpula.
Zbog ranog ulaska u prvi tim, Bajčetić ima velikih problema sa povredama, tako da ove sezone nije još "sastavio" ni 90 minuta, ali vreme radi za njega... Sličnu priču poput njega ima i Aleksandar Pavlović iz Bajerna, koji je izabrao mladi tim Nemačke i po svim izjavama čini se da ima želju da igra za "A" tim ove reprezentacije.
ZVJEZDAN MISIMOVIĆ (Bosna i Hercegovina)
Misimović je zagazio u petu deceniju života, ali u svojim najboljim danima - bio bi verovatno "zacementiram" u reprezentaciji Srbije. Dobro pamtimo kako je igrao za Volfsburg od 2008. do 2010. godine i sa ovim timom uspeo je da osvoji Bundesligu (namestio je 20 golova u sezoni 2008/09), a za "orlove" nikad nije zaigrao zbog sukoba sa selektorom mlade reprezentacije Jugoslavije. Niti je ikad zaigrao za klub po kome je dobio ime.
O čemu se radi? Tadašnji selektor mlade reprezentacije Vladimir Petrović je rekao Misimoviću da je "spor i pretežak", što je Misimović loše prihvatio, pa je 2004. godine odlučio da zaigra za reprezentaciju Bosne i Hercegovine, čiji je danas sportski direktor.
"Takvu informaciju o Pižonu sam tada ja dobio. Poštujem, to je bilo njegovo mišljenje. Šta je tu je. Ko zna šta bi se desilo da je drugačije procenio. Zadovoljan sam svojom karijerom. Takve stvari se dešavaju u sportu i ja danas ne zameram Pižonu ništa", rekao je Misimović u jednom ranijem intervjuu, nakon što je karijeru u dresu "zmajeva" završio sa 25 golova na 84 nastupa, uz istorijski prvi nastup na Svetskom prvenstvu 2014.
MARKO ARNAUTOVIĆ (Austrija)
Još jedan za koga Srbija nije imala sluha i danas igra veoma kvalitetno u Interu, prošlogodišnjem finalisti Lige šampiona. Poput Dragovića, Arnautović je takođe rođen u Beču i pažnju na sebe privukao je još kao tinejdžer. Debitovao je sa 19 godina i od tada je odigrao čak 111 utakmica za Austriju i postigao je 36 golova, a sve su prilike da će igrati i na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj za njih, ako Rangnik drugačije ne odluči...
"Ne igram za Srbiju, ali to nije moja greška. To je greška drugih ljudi...", rekao je Arnautović u ranijem intervjuu, dok je takođe dodao i da veoma poštuje našu zemlju: "Uvek se prekrstim kad slušam himnu, što je i normalno jer sam pravoslavac. Majka mi je iz Austrije i zato poštujem austrijsku himnu, ali mi je otac Srbin, pa je normalno da volim 'Bože pravde'. Uvek sam želeo da igram za Srbiju. Moj otac je razgovarao sa nekim ljudima kad sam imao 17 godina, ali iskrsli su neki problemi. Tada je selektor bio Radomir Antić, otac je pogurao tu priču, ali na kraju nismo uspeli i obukao sam dres Austrije. Prosto, svako želi da igra na najvišem nivou, da napravi što bolju karijeru".
Podsetimo, Arnautović je još kao 18-godišnjak iz Austrije otišao u Tvente, pa odatle u Inter, da bi preko Verdera, Stouka, Vest Hema, Šangaja i Bolonje, na kraju s tigao opet do dresa "nerazura". Ove sezone odigrao je 17 utakmica i na njima postigao dva gola. Ne tako davno bio je u centru pažnje jer je "psovao i majku šiptarsku" jednom fudbaleru.
BOJAN KRKIĆ (Španija)
Za razliku od Arnautovića, Srbija je zvala Bojana Krkića i čula "ne", pošto je bio ubeđen (i ne samo on) da će godinama biti ključna figura reprezentacije Španije. Krkić je uz Đovanija dos Santosa bio najvažniji proizvod "La Masije", nakon Lea Mesija, međutim pritisak da mora da bude na nivou najboljeg svih vremena - nikako im nije pomogao. Posebno se to odnosi na Krkića koji je nakon karijere priznao da je imao i problema sa depresijom.
Bojan Krkić inače danas ima samo 33 godine, a pre 15 je debitovao za reprezentaciju Španije - kod Visentea del Boskea. Odigrao je svega 25 minuta protiv Jermenije, a pošto je u pitanju bio zvaničan FIFA meč, kasnije nije dozvoljeno da promeni sportsko državljanstvo i igra za Srbiju. Kasno se setio, kao i njegov otac Bojan Krkić senior...
"Imam srpske krvi, po nekoliko nedelja kao dete sam provodio u Beogradu sa roditeljima. Pre nego što sam počeo da igram za Barselonu svake godine sam dolazio, a onda nisam mogao zbog utakmica. Ipak, sada dugo nisam vežbao srpski i ne mogu dobro da ga pričam...", kazao je Bojan Krkić Perez u jednom ranijem intervjuu, nakon što je u javnosti postao poznat po nadimku "novi Mesi", ali ga nije opravdao.
MARKO MARIN (Nemačka)
Srbin iz Bosanske Gradiške još jedan je od onih koji nisu mogli da ostanu imuni na poziv velike reprezentacije. Tako se i Marin, koga su takođe zvali "novi Mesi", odlučio da obuče dres Nemačke davne 2009. godine, kada je takođe bio tinejdžer. Nije se baš preterano naigrao u dresu "pancera" i sakupio je 16 nastupa, uz nastup na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Interesantno, baš protiv Srbije, od koje je izgubio golom Milana Jovanovića, fudbalera koji ga je i "peckao" na toj utakmici.
"Prvo sam ga pitao da li je stoprocentni Srbin, a kada sam dobio pozitivan odgovor, odnosno da su mu oba roditelja Srbi, rekao sam da pazi šta radi", nasmejao se tada Lane, dok se i Marin prisetio te epizode u ranijem intervjuu: "Kada sam ušao na teren, Lane je rekao da usporim samo i da ne igram maksimalno, to je to".
Marin je inače karijeru završio pre godinu i po dana i počeo je da radi u Crvenoj zvezdi, čiji je član bio od avgusta 2018. do januara 2020. godine. Sada je na funkciji tehničkog direktora i njegov prvi zadatak bio je da ubedi još jednog "nemačkog Srbina" Nemanju Motiku da dođe u Crvenu zvezdu iz Bajerna. Uspeo je u tome, ali Motika nije uspeo da pokaže ni delić onoga što smo videli od Marina.
SAŠA KALAJDŽIĆ (Austrija)
Najmanje smo "patili" zbog pozicije napadača, i sada ih imamo u izobilju, ali smo na kraju izabrali Sašu Kalajdžića, "devetku" koji bi bio od pomoći svakoj reprezentaciji kada je potrebno promeniti ritam. Dvometraš iz Beča je trenutno član Ajntrahta iz Frankfurta (došao na pozajmic iz Vulverhemptona) i još se oporavlja od teške povrede koju je zaradio na debiju prošle sezone, pa tako povremeno ulazi sa klupe i uspeo je da postigne tri gola u Engleskoj za 180 minuta fudbala.
Bivši "džin" Štutgarta, u čijem dresu je ostavio odličan utisak, debitovao je za Austriju 2020. godine i upisao je do sada 19 mečeva i tri gola, a sam je istakao da je želeo samo da igra za ovaj tim. Iako, jasno je, ima pravo na srpske papire, ali uzalud kada mu nisu potrebni...
"Rođen sam u Austriji, moji prijatelji i porodica žive ovde. Volim ovu zemlju. Kada sam igrao u veznom redu, idol mi je pomalo bio Nemanja Matić iz Mančester junajteda. On je Srbin, a i ja imam srpske korene. Pokušavao sam da se upoređujem s njim", pričao je Kalajdžić u jednom intervjuu pojasnivši zašto je Austrija od početka bila njegov izbor, a ne Srbija. Dakle, još jedna propuštena šansa, samo jer nismo pitali.
Dakle, da rezimiramo - ovako bi izgledalo najboljih 11 od fudbalera koji ne igraju za Srbiju, već za neku drugu reprezentaciju, a vi nam u komentarima pišite kako vam se dopada: Milan Borjan - Adam Marušić, Aleksandar Dragović, Lijanko Vojnović, Miloš Kerkez - Stefan Bajčetić, Zvjezdan Misimović - Marko Arnautović, Bojan Krkić, Marko Marin - Saša Kalajdžić.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
(MONDO - Milutin Vujičić)