Kod njega nije važila ona narodna 'po jutru se dan poznaje'. "Debitovao sam na Poljudu protiv Dinama, izgubili smo 4:0. Baš lep rezultat za početak seniorske karijere" - smeje se Robert Jarni na početku ekskluzivnog razgovora sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem, u novoj epizodi kultne emisije ’Mojih TOP 11’.
U takvim situacijama, mladom igraču je potrebniji pedagog od trenera. "Imao sam sreću da je Sergije Krešić stao iza mene i pomogao mi da se brzo oporavim od šoka. Spavao sam prvih šest meseci na stadionu, posle su me smestili s Mišeom u sobu i sve je došlo na svoje mesto. Stigao sam iz Čakoveca kao klasično levo krilo, ali mi je Krešić rekao: 'tu su Zlatko Vujović i Deverić, bolje ti je da odeš na beka'. Poslušao sam ga i nisam pogrešio."
Treća sezona u prvom timu Hajduka, bila je ključna u karijeri Robeta Jarnija. "Imali smo odličnu ekipu, dobru atmosferu, pravu svlačionicu. Nije mi ni danas jasno kako ta generacija nikada nije bila ni blizu titule. Uzeli smo dva trofeja u Kupu Jugoslavije. U finalu 1987. godine pucali su se penali protiv Rijeke na stadionu Partizana. Imao sam 19 godina, nije lako preuzeti odgovornost u tako važnoj utakmici. Pucao sam kao deseti, sve se nadaš da će pre toga neko rešiti. Kada sam pogledao u Maura Ravnića, delovalo mi je da su mu ruke raširene od stative do stative. Nisam znao u koju stranu da šutiram. Srećom, nije me pročitao i lopta je završila u mreži."
Četiri godine kasnije, Hajduk je ponovo u finalu kupa, ali sa ulogom autsajdera u meču protiv budućeg šampiona Evrope. "Pisalo se i pričalo da nemamo šta da tražimo protiv Crvene zvezde. Oni su se pripremali za finale Kupa šampiona u Bariju, imali su moćnu ekipu, u tom trenutku daleko najbolju u Evropi. Išli smo u Beograd i znali šta nas čeka. Bilo je tu puno taktičkih zahteva sa obe strane. Meni je zapalo da vodim okršaje sa Savićevićem i nisam loše odradio zadatak."
Gol odluke postigao je Bokšić, na dodavanje Grgice Kovača. "Jedna dubinska lopta između Belodedića i onog drugog centarhalfa... Kako se zvaše?"
Najdoski. "Uuuu, Najdoski... Ne spominjite mi to ime, molim vas."
Zašto? "Svaki put kad smo igrali protiv Crvene zvezde, prođem Goceta Jurića koji je igrao desnog beka, prođem Belodedića, a sačeka me Najdoski. I onda je zemlja-vazduh. Dobio sam od njega više batina nego bilo koji drugi igrač u Jugoslaviji."
Zvezda je porazom od Hajduka propustila šansu da bude jedan od retkih evropskih klubova sa ’triplom krunom’ u svojim vitrinama. "Dosta čudna utakmica, na tribinama je bilo svega 7-8.000 gledalaca. Ne znam šta je razlog, verovatno su i navijači mislili da će Zvezda lako doći do pobede i nije im se išlo na utakmicu. Samo mesec dana kasnije, u prvenstvenom meču na Marakani bilo je preko 40.000 ljudi. Dešavalo se svašta. Bina je udario Poklepovića, pa je vikao. Hteo je da udari Skoblara, ali nije znao da je Hajduk posle osvajanja kupa smenio trenera."
Pasija vremena u kojima sportiste niko nije pitao za savet. Haos na Maksimiru, pa spaljena trobojka na Poljudu. Mili Hadžiabdić i Robert Jarni su jedini u tunelu vodili računa da igračima Partizana ne zafali dlaka s glave. "Po tunelima se svašta događalo. Mi smo isto tako bežali s terena u Skoplju. Bilo pa prošlo."
ĐELMAŠ DVA PUTA KROZ NOGE
Oštro i bez pardona. Tako je bilo na svim terenima u nekadašnjoj Prvoj ligi Jugoslavije. "Gde god da igraš na strani, znalo se, prvih pet startova je za zatvor i nema žutog kartona. E sad, ako te zakači, ćutiš i teraš dalje. Meni se desilo u Nikšiću, to je jedini put da su me izneli s terena. Prvi sam stigao do lopte, njihov desni bek je podigao nogu i pogodio me u koleno. Bilo je varnica i u Italiji, naročito kad igraš protiv Napolija. Srećom, bog mi je dao brzinu i eksplozivnost. Niko se pored mene nije naigrao. Pamtim i duele sa Đelmašem. Na centru mi je gurnuo loptu kroz noge, ja se zaletim, on mi je ponovo vrati kroz noge. Sve je to škola. Kasnije vratiš film, pa kažeš: ’kako sam ispao naivan’. Što ranije sazriš, veće su šanse da napraviš karijeru."
Bari je posle Hajduka bio logičan Jarnijev izbor. Najjača liga na svetu i 'pjaca' po mentalitetu slična Splitu. "Jako slična. Relativno mali grad, a stadion na svakoj utakmici pun kao oko. Fascinantno. U Bariju sam najviše naučio o ulozi levog beka u modernom fudbalu. Trebalo je po završetku sezone zajedno sa Dejvidom Platom da odem u Juventus. Nažalost, ispali smo iz lige i predsednik nije želeo da me pusti."
U Juve je morao zaobilaznim putem. I to preko gradskog rivala. "Tada je već razlika u kvalitetu bila prevelika da bi transfer igrača iz jednog u drugi klub izazvao revolt navijača. Imponuje mi što sam član generacije koja je Juventusu vratila titulu posle deset godina posta. Prvenstvo smo počeli loše i posle poraza od Fođe, Lipi je u svlačionici rekao: 'Od danas ćete slušati mene ili vas neće biti. Ako izgubimo utakmicu, slobodno idite svi zajedno na konferenciju i recite novinarima da je trener kriv'."
Udarac bičem koji je prelomio sezonu. "Počeli smo da gazimo. Dolazili smo sat i po ranije na trening, prolivali litre znoja, učili napamet Lipijeve zadatke. Presing, izlazak iz zadnje linije, ko gde stoji, kako se kreće. U pet ujutro da nas neko probudi i pokaže taktiku na tabli, morali smo da znamo šta su naše obaveze u zadatom sistemu. To je vremenom preraslo u automatizam i koji god igrač da je ulazio u tim, samo se uklapao u postojeću strategiju."
A u svlačionici, čitav niz fudbalskih virtuoza. "Bađo, Vijali, Ravaneli, Paulo Souza, Dešamp, Konte, Koler, Ferara... na golu Peruci. Del Pjero i Takinardi su kao klinci postepeno ulazili unutra. Strašna ekipa. Baš po mom ukusu, rekao bih daleko bolja od one koju sam imao u Real Madridu. Bilo nas je nemoguće pobediti. Parma nam je bila najozbiljniji konkurent. Ostavili smo ih deset bodova u prvenstvu i pobedili ih u finalu Kupa Italije, ali su nam se revanširali u finalu Kupa UEFA. Zanimljivo da je uprava Juventusa i posle tog poraza donela odluku da isplati pune premije igračima. Imali smo fenomenalne ljude u rukovodstvu kluba koji su znali da nagrade trud i dobru igru. Skudeto smo posvetili Andrei Fortunatu koji je preminuo tokom sezone."
BOŠKOVU KAPA DOLE, ISPAO JE GOSPODIN
Malo je nedostajalo da Jarni početkom devedestih završi u redovima šampionskog sastava Sampdorije. "Trebalo je sa Bokšićem da pređem u Marsej, nisu mi odgovarali uslovi i ostao sam u Splitu. Vujadin Boškov je imao veliku želju da me dovede u Sampdoriju. Oni su u to vreme imali moćnu ekipu, osvojili su Kup kupova i bili šampioni Italije. Dogovorili smo sve detalje, ali me je Boban u međuvremenu preporučio predsedniku Barija. Pitali su mog menadžera za cifru i rekli: ’koliko god nudi Sampdorija, mi vam dajemo više’. Nisam hteo da čujem. Dao sam Boškovu reč i meni je to važnije od novca. Nažalost, Sampdorija je imala problem s viškom stranaca. Boškov mi je pošteno rekao: ’Roberte izvini, predsednik se zaljubio i tri igrača koja smo hteli da prodamo i nemamo uslova da realizujemo transfer’. Njemu kapa dole, stvarno je ispao gospodin."
Ko bi očekivao da će prelazak iz Juventusa u Betis biti potez karijere. "Tamo su bili Risto Vidaković i Vlada Stošić koji su mi puno pomogli da se prilagodim životu u Sevilji. Kasnije i Adi Nađ, sjajan momak. Dobra klapa, zdrava atmosfera u svlačionici i sve je lakše. Imali smo osrednju ekipu, ali nas je zajedništvo podiglo na viši nivo. Nikad se niko ni sa kim nije posvađao. Jesam ja, sa trenerom, ali je i to bilo u službi rezultata. Sera Ferer me je jednog jutra isprozivao pred trojicom kapitena, zamerio mi da moram više da se borim za boje kluba. Bio sam ljut ko ris. Podsetio sam ga da sam pre Betisa igrao za još veće klubove i svuda ostavio otvorena vrata zbog poštenog rada i profesionalnog odnosa prema obavezama."
Zbog ljubavi prema Betisu ostao bez mesta selektora Hrvatske
Ljubav prema Betisu koštala ga je i posla na mestu selektora kadetske reprezentacije Hrvatske. "Ja i dalje ne kapiram šta sam loše rekao. Igrali su Betis i Dinamo, izjavio sam da ću malo više navijati za Betis. Zar to nije logično, proveo sam tri divne sezone tamo i ostali su mi u srcu. Pa nisam lud, svestan sam da pobeda Dinama donosi bolje koeficijente i lakši put hrvatskim klubovima do evropskih takmičenja. Neko je pogrešno shvatio ili loše interpretirao. Mislim, znam i ko, ali nema veze."
Kada igrač obuče dres kraljevskog kluba, znači da je uspeo u životu. I da se imao rašta roditi. "Trebalo mi je vremena da shvatim zahteve Reala. Opet je lakše uz svoje, imao sam Davora i Peđu, znao sam se od ranije sa Panućijem. Dolazak Tošaka je ubrzao naš odlazak iz Madrida. Osvojili smo Interkontinentalni kup u Tokiju i to mi je jedini trofej u dresu 'Blankosa'. Dao sam gol u La Ligi protiv Ekstremadure i doživeo da budem dvostruki strelac u Ligi šampiona protiv Šturma. Osim je posle utakmice ušao u našu svlačionici i rekao: ’Da sam 'ba' znao da umeš ovako šutirati, gurao bih te u napad.' Od Švabe sam puno naučio. Čovek je živeo fudbal. Imao je fantastične ideje, nikada nije vikao na igrače. Jeste u toku igre, kad primeti da se neko opustio. Uf, tu je umeo da bude gadan."
Zar ni na Deju nije dizao glas? "To pitajte Fabija Kapela. Letelo je perje između njih dvojice. Pričao sam sa Piksijem o tome kada je gostovao sa Veronom kod nas u Bariju. Piksi se smeje i odmahuje rukom: 'pusti ga, pusti ga'. A znate Deju. Dejo ko Dejo. Mene je više fasciniralo ono što je radio na terenu. Voleo je da uđe u gužvu. I onda loptom gađa protivnika u koleno, ona mu se svaki put odbije gde treba i otvori mu put ka golu. Rekao sam mu jednom prilikom: 'čekaj bre, je l to normalno?'. On se smeje. Pa lako je njemu da se smeje, a šta mi da radimo? Kako da ga čuvamo?"
Mnogi tvrde da bi Jugoslavija u Firenci izbacila Maradonu, da su Dejo i Jarni imali veću minutažu. "Švabina odluka. Ne bih ulazio u detalje. Možda bi trebalo pitati članove njegovog stručnog štaba. Budimo iskreni, ja sam bio presrećan što uopšte putujem na Svetsko prvenstvo."
"Ono što je Piksi napravio 1990..."
Godine prolaze, ali žal za plasmanom u polufinale nikako da splasne. "Meni su penali protiv Argentine i dalje velika enigma. Brnović je po vokaciji levonogi fudbaler, a pucao je desnom i lopta je jedva došla do golmana. Zašto? Nisam mogao da verujem. Trema je očigledno učinila svoje."
Šansu je dobio samo u drugom poluvremenu meča sa Kolumbijom, kada je uneo svežinu i značajno doprineo najvažnijoj pobedi u grupnoj fazi Mundijala. "Ono što je Piksi napravio protiv Španije, ostaće zapisano u istoriji jugoslovenskog fudbala. Sreo sam pre izvesnog vremena Mičela i zahvalio mu se što je spustio glavu u živom zidu u trenutku Piksijevog šuta iz slobodnog udarca. Lopta je tačno tu prošla i završila u mreži Zubizaretinog gola."
U kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1992, bio je jedan od najstandardnijih igrača u postavi Ivica Osima i strelac gola u meču odluke protiv Danske. "Neko je odigrao dugu loptu na Zlatka Vujovića, krenuo sam iz zadnje linije, stigao na vreme u završnicu akcije i u padu glavom zatresao mrežu. Padala je kiša, teren katastrofa, bili smo blatnjavi do guše. Pobeda od 2:0 širom nam je otvorila vrata Evropskog prvenstva.".
Vrata koja nam je UEFA zbog sankcija Ujedinjenih nacija zalupila ispred nosa. "Jedni kažu ovako, drugi onako. Činjenica je da smo u to vreme bili jedna od pet najjačih reprezentacija u Evropi. Bilo koji klub u našoj ligi imao je bar trojicu igrača koji su mogli igrati gde god su hteli. A da li bismo u Švedskoj bili prvaci Evrope, ko to zna? Idemo dalje."
A dalje se nije moglo u istim bojama i pod istom zastavom. "Za nas je krah u kvalifikacijama za EURO 2000 predstavljao veliki šok. Bili smo zvanično treća fudbalska nacija sveta i živeli svi skupa za novi podvig na velikom takmičenju. Deviza 'lako ćemo' protiv Makedonije, koštala nas je plasmana u Belgiju i Holandiju."
"U Beogradu nestalo struje, prišao mi Stanković"
Španski sudija Garsija Aranda je priznao da su mečevi Barse i Reala, Liga petlića u poređenju sa okršajima Hrvatske i Jugoslavije 1999. godine. "U Beogradu je nestalo struje. Nismo se uplašili. Dejan Stanković je bio blizu mene, rekao je: 'ne brini ništa'. Na Maksimiru se rešavalo pitanje prvog mesta. Ne slažem se sa izjavama nekih svojih kolega da smo slavili pre vremena. Znali smo s kim imamo posla i protiv koga igramo. Tu su nijanse u pitanju. Dve reprezentacije prepune fudbalskih vedeta. Pitanje je samo ko će duže izdržati. I damo sami sebi gol. Lopta je pogodila Stanića u leđa i preko Ladića otišla u mrežu."
Sudar zvezda na Maksimiru eskalirao je par minuta pre odlaska na odmor. "Ma meni je to bez veze. Napravila se fama od običnog duela koji se često dešava u žaru borbe na mečevima velikog uloga. Mirković je malo iscenirao, ja sam povikao na njega i to je sve. Šta se desi na terenu, ostaje na terenu. Ništa van tog magičnog četvorougla."
Prosto je neverovatno da nikada posle Zagreba, protagonisti antologijskog obračuna nisu dobili priliku da se pogledaju u četiri oka i razjasne razloge sukoba. "Ne znam šta tu ima da se razjašnjava. Mi smo na terenu, je l tako? Na terenu ima svega. Kao da vi sada skočite, nekoga gurnete, on padne, vi mu kažete 'šta si se bacio' i onda šta... Gotovo. Meni je to bez veze. Apsolutno. Bilo i prošlo."
SREO SAM TIRAMA I SVE SAM MU REKAO
Vrhunac profesionalne karijere, Jarni je doživeo u Francuskoj 1998, kada je golom protiv Nemačke trasirao put Hrvatskoj do polufinala Svetskog prvenstva. "Bili smo jako napeti, sa ogromnom željom da im se revanširamo za poraz na Evropskom prvenstvu u Engleskoj kada su ih sudije pogurale do pobede. Ladić je skinuo pet ’mrtvaca’ u prvih 15 minuta. Dao sam gol, prešla mi je preko spoljne i ušla u mrežu. Verns je dobio crveni karton i sve je splaslo. Na kraju smo ih dotukli golovima Vlaovića i Šukera. Nemačka nikada pre toga nije poražena sa tri razlike na završnom turniru velikog takmičenja. Šteta zbog poraza od Francuske. Gledao sam snimak hiljadu puta, Tiram se kod drugog gola naslonio na mene i gurnuo me nazad. Sreo sam ga negde, kažem mu: ’čoveče, u životu nisi dao gol, što baš nama dva komada’. Sve je to život. Tako je zapisano gore u zvezdama i tako mora da bude."
Dražen LADIĆ (reprezentacija Hrvatske)
"Najzaslužniji što smo izbacili Nemce u Francuskoj. Svi pamte naša tri gola, a zaboravljaju Ladine bravure. Blistao je i protiv Holandije u meču za treće mesto, skinuo je sedam zicera u prvih pola sata. Oni su bili ubedljivo najbolja reprezentacija 1998, dobili su Brazil na penale, ali su ih razbili u 120 minuta. Razgovarao sam sa Sedorfom u Realu, duša ga boli što nisu uzeli titulu. Kada smo krenuli na meč za bronzu, delovali smo nekako utučeno. Neko je u atobusu rekao: ’momci, ajmo se stisnuti’, na šta je Mario Stanić odgovorio: ’lako je vama, ko će mene stisnuti sa Overmarsom’. Svi smo se pokidali od smeha i to je prelomilo. Stigli smo na stadion puni pozitivne energije, zato smo i pobedili. Bolje je uzeti medalju, nego diplomu."
Jorgos SEITARIDIS (Panatinaikos)
"Vođa te generacije koja je napravila sjajne rezultate u Ligi šampiona. Osvojili smo prvo mesto u grupi i posle velike borbe ispali od Barselone u četvrtfinalu. Dobili smo ih 1:0 u Atini, vodili 1:0 na Nou Kampu i onda je Luis Enrike sa dva gola srušio naše snove. Sreo sam se nedavno sa Seitaridisom u Poreču, slatko smo se ispričali. Bio je odličan igrač. Brz, eksplozivan, posle je otišao u Atletiko iz Madrida."
Davor JOZIĆ (reprezentacija SFRJ)
"Strelac jednog od najlepših golova na Svetskom prvenstvu u Italiji. Piksijevi protiv Španije su takođe bili važni, ali Jozin nam je omogućio da prebrodimo grupu i zaboravimo na poraz od Nemačke. Pape mu je nabacio loptu sa boka, on je primio na prsa i zakucao pod prečku. Gledano iz tehničkog ugla, vrlo zahtevan potez za jednog defanzivnog fudbalera. U tim situacijama, mnogo je važna koordinacija pokreta i osećaj za prostor. Sve je uradio perfektno i Rene Igita je bio nemoćan."
Dubravko PAVLIČIĆ, Gordan PETRIĆ (Čile 1987)
"Kada bih mogao, stavio bih sve igrače iz te generacije. Petrića se sećam sa jednih priprema u Istri. Dosuđen je penal, on je odmah uzeo loptu i rekao: ’niša ne brinite, ja ću to rešiti’. I promašio je. Ćele Vilotić je hteo da pukne od muke, svašta mu je rekao. Gordan je sjajan tip, čujemo se povremeno telefonom. Ipak, na poziciju komandanta odbrane staviću svog kuma Dubravka Pavličića. Rano nas je napustio. Mnogo sam ga voleo. Bio je divan momak i fenomenalan igrač."
Fernando REDONDO (Real Madrid)
"Ovde ću se voditi strukom. Najlakše je iz Reala uzeti neko zvučno ime i rešiti problem, ali bih voleo da taj igrač svojim performansama donese dodatni kvalitet mojoj ekipi. Zato biram Redonda. Nije bio naročito brz, ali je čitao igru, dobro se postavljao i bio zlata vredan šraf na sredini terena. Precizan pas, pravovremene odluke, delio je lopte sa lakoćom. Ne postoji klub na svetu u kome njegovi kvaliteti na bi došli do izražaja. Zaista dragocen saigrač i neizbežan izbor u Mojih TOP 11."
Vinsent SAMVEJS (Las Palmas)
"Zapazio sam ga kad je Hajduk igrao protiv Totenhema. Ubio nas je. Visok metar i 50, ali kao na motoru. Ma kakvom motoru, kao na raketi. Jak u duelu, da se zagradi, da ti odigra, neverovatno. A temperamentan do srži. Imao si utisak da sve gori oko njega. Oduševio sam se kad sam ga video u Las Palmasu. Mogao je da drži celu levu stranu, što je moj posao činilo značajno lakšim."
Džordž FINIDI (Betis)
"Igrali smo protiv Bilbaoa, Džordž me je pitao zašto nisam u ekipi, rekao sam mu: ’to je do trenera i neću da se mešam’. Predsednik je urgirao, Sera Ferer promenio odluku i bio sam igrač utakmice. Finidi je dao sjajan gol na moju asistenciju. Znači, gazela. Kad krene u sprint, treba samo da mu gurneš u prostor i sve je ok. Dobro sam sarađivao i sa drugim napadačima. Alfonso je te sezone dao 16 golova glavom, ja sam mu namestio 14. Lukavac, kao Šuker. Umeo je da se prišunja. Kao i Pjer Kerubini, tip igrača Darka Pančeva. Sa loptom u nogama tu i tamo, ali instinkt jaguara. Posle svađe sa Fererom krenulo me je u karijeri. Šta god sam hteo, išlo mi je od ruke."
Enco FRANČESKOLI (Torino)
"Legenda urugvajskog fudbala. Uzor mnogim asovima koji su napravili velike karijere. Jednostavan u životu, jednostavan u fudbalu. Njegova rešenja su nas ostavljala bez daha. Milina je igrati kad imaš znalce u ekipi koji znaju kad treba stati na loptu, kad ubrzati igru. Torino je definitivno bio najbolja svlačionica u mojoj karijeri. Mondoniko na klupi, puno sjajnih momaka. Posle svake utakmice, čekala nas je rezervacija u jednom restoranu. Sedeli smo, razgovarali, analizirali detalje. Mnogo smeha, jedna pozitivna za*ebancija koja se reflektovala i na teren."
"Pored njega nisi morao mnogo da razmišljaš. Rekao mi je čim sam stigao: ’nemoj da me gledaš, nemoj da zoveš, samo trči i lopta će ti doći’. Tako sam i dao gol protiv Đenove. As svetskog formata, a toliko skroman da je to neverovatno. Dugo je patio zbog promašenog penala u Pasadeni. To su teški trenuci, rane koje nikada ne zacele. Ma ne možete da zamislite koliko je jednostavan. Često lovi po Hrvatskoj i Argentini, vodi normalan porodični život. Ne voli publicitet, ali ga je ćerka iznenadila za jubilrani rođendan i otvorila mu profil na Instagramu. Dan kasnije, već je imao 200.000 pratilaca."
Igor PROTI (Bari)
"Tipičan primer italijanskog napadača devedestih koji ne prašta u protivničkom šesnaestercu. Čovek nije znao da stane od prvog do poslednjeg minuta. Bili smo baš veliki prijatelji. Žao mi je što se ta sezona sa Barijem završila selidbom u Seriju B. Borili smo se Fođom, to je derbi Pulje, veliki rivalitet. Dobili su nas 3:1 i izbacili u niži rang."
Alen BOKŠIĆ (Hajduk)
"Odličan momak, igračina. Za mene je Marko Van Basten pojam pravog napadača, a Bokšić je jedini koji me je podsećao na Van Bastena. I time sam sve rekao. U životu nisam video igrača koji sa takvom lakoćom rešava situacije kada mu je štoper na leđima. Nisi ni trepnuo, on se već okrenuo i šutnuo na gol. Strašan strelac."
Treneri: Ćiro BLAŽEVIĆ i Luis ARAGONES
"Ne mogu da se opredelim za jednog. Sa Ćirom je bilo mnogo smeha na Mundijalu u Francuskoj. Uvek teatralan, pravio je šou sa novinarima. ’Hoću Nemačku, dajte mi Nemačku’, posle kad smo naleteli na Nemce, kaže: ’Što baš mi na Nemačku’. Ma ludilo. Ko nije upoznao Ćiru, izgubio je mnogo u životu. To se trebalo doživeti. Aragonesa sam sreo u Betisu. Gromada od trenera. Gospodin. Igramo kod kuće, na mojoj strani neki grmalj od desnog beka, metar i 90. Spuštamo se niz tunel, ja na začelju. Aragones me uhvati šakama za gušu i razdere se iz sve snage: ’razbij ga, razvali, pokidaj’. I ti onda izgineš na terenu. U karantinu me je svako jutro zvao za svoj sto, sedeli bismo satima i pričali o fudbalu."
TOP 11! Izbor Roberta Jarnija (3-4-1-2): Ladić - Seitaridis, Jozić, Pavličić (Petrić) - Samvejs, Redondo, Finidi, Frančeskoli - Bađo - Proti, Bokšić. Treneri: Ćiro Blažević i Luis Aragones.