Fudbalska reprezentacija Srbije se ponovo vraća kući posle grupne faze. Bilo je tako u Rusiji, pa Kataru, sada i u Nemačkoj, gde samo dva osvojena boda protiv Danske i Slovenije nisu bila dovoljna da nastavimo takmičenje. Naš selektor kaže da ako ništa "makar nismo bili vreća za udaranje", igrači uglavnom ocenjuju da nismo zaslužili više, a kada se na kraju skroz podvuče crta - sve tri reprezentacije u grupi bile su bolje od nas.
O razlozima neuspeha, moglo bi da se priča do sutra. Utisak je da pre svega utakmice nisu bile pripremljene na dobar način, da su pojedini fudbaleri zakazali, da je sve narušio i odnos Tadića i Piksija... Pre svega ofanzivni deo našeg tima odigrao je ispod svakog nivoa, dok je defanziva bila gotovo bez greške. Ali, to nije bilo dovoljno jer se fudbal igra zbog golova.
U analizi pojedinaca koji su najviše podbacili najpoštenije je da na prvo mesto stavimo selektora Dragana Stojkovića Piksija koji je već drugi turnir zaredom i najveće razočaranje našeg tima. Počevši od spiska, na kome je bilo mnogo iznenađenja (Spajić i Stojić) i na kome nije bilo pravih bekova, preko diskutabilnih taktičkih rešenja i odluka koje su bez sumnje uticale u najvećoj meri da se već pakujemo kući.
Igrali smo bez Dušana Tadića, pa sa dvojicom, čak i trojicom napadača, često bez ikakve ideje šta da radimo s loptom. Koliko nam je u nekim prethodnim utakmicama nedostajao balans - zbog previše ofanzivnih igrača na terenu - sada se najčešće ipak dešavalo da imamo previše defanzivnih. Selektor je često izmenama znao da promeni tempo, da pogodi ko bi mogao da bude pravo rešenje, ali isto tako to govori da ni u jednoj od tri utakmice nije "ubo" startnih 11. To se pre svega odnosi na drugi meč na turniru protiv Slovenije, kada je u pokušaju da "zadovolji naciju", poslao Tadića, Mitrovića i Vlahovića na teren, pritom ih terajući da igraju van svoje pozicije.
Svojeglavost selektora Stojkovića koštala nas je boljeg rezultata u Nemačkoj, gde sada pak ne možemo da se uhvatimo, kao u Kataru, za povrede kao alibi. Jednostavno, nismo bili dovoljno dobri timski, što je apsolutno na selektoru koji mora da snosi, po komandnoj dužnosti, najveću odgovornost za to kako smo izgledali na turniru.
Pronaći još dva najgora pojedinca među fudbalerima, nije lako pošto je kandidata mnogo. Ali, vodeći se pre svega minutažom, očekivanjima i sabiranjem svih grešaka koje su napravili protiv Engleske, Slovenije i Danske, najslabiji individualno bili su još Aleksandar Mitrović i Sergej Milinković-Savić. Nažalost, Mitrović nije uspeo da postigne gol iako je od svih naših fudbalera ušao u najviše prilika, ali je tokom čitavog turnira delovao nervozno i nedovoljno spremno. Prema njegovim rečima to nema veze sa saudijskim fudbalom, nego do nedovoljne konkretnosti u napadu.
Između redova, Mitrović je skrenuo pažnju i da uglavnom nije bio sa Tadićem zajedno na terenu, pa je tako morao da poput "sidraša" ulazi u duele sa brojnijim protivničkim štoperima. Kada je bio na terenu sa Vlahovićem i(li) Jovićem, tek je tu nastajala zbrka jer su se sudarali po terenu i bili uvek tamo gde ne treba. Tako je uglavnom bio na 45 metara od gola gde nije koristan...
Što se tiče Milinković-Savića, iza njega je jeziv turnir. Iako je protiv Engleske odigrao solidno, uz standardne oscilacije, pamtiće se da je mogao i bolje da reaguje kod gola Džuda Belingema. Nije odgovornost potpuno na njemu, jer su takođe zakazali Kostić i Veljković, međutim ta akcija je pokazala Slovencima gde nam je slaba tačka. Čim je ušao u igru protiv njih, vezao je više skupih grešaka, pa je Karničnik postigao gol baš zbog njegove indolentnosti. Zbog toga je i protiv Danske ostao na klupi, uz beskrvni šut u poslednjim trenucima utakmice.
Kada su u pitanju najbolji pojedinci Srbije, tu nije bilo prevelike dileme. Pre svega golman Predrag Rajković je bio naš najbolji igrač, kao što je to Vanja Milinković-Savić bio u Kataru. Primio je dva gola, ali nas je spasao više puta, pokazavši da je zaista u sjajnoj formi i da je sazreo kao igrač. U njegovoj igri nije bilo nedostataka, čak je i učestvovao u pasu, dok je kako se turnir sve više približavao kraju - bio bolji i na visokim loptama.
Od trojke koja je igrala ispred njega, trebalo je da izaberemo još dva kandidata i prednost su umesto Miloša Veljkovića ipak dobili njegovi saigrači Strahinja Pavlović i Nikola Milenković. Upravo je "Bleki" bio otkrovenje kao centralni štoper, jer je sve do sada na mestu desnog igrao vrlo tanko, počevši od Katara gde je mnogo puta ispao u pravljenju ofsajd zamki. Ovako je imao zadatak da se ozbiljno rve sa protivničkim napadačima i to mu je išlo za rukom. Tako je zaustavio Kejna, pa Šeška i Hejlunda, zaigravši verovatno svoje najbolje partije u karijeri.
Pavlović je takođe defanzivno bio veoma dobar, ali njegov najveći plus je energija s kojom igra i zbog koje je mnogo puta "dizao" naš tim kada bismo padali. Nosio je loptu napred, bolje nego što su to činili vezni fudbaleri, dok je istovremeno naučio na svim prethodnim greškama i počeo je da igra sa samopouzdanjem igrača svetske klase. Nažalost, nismo to uspeli da iskoristimo na pravi način. Kao i mnogo puta do sada...
BONUS VIDEO:
(MONDO - Milutin Vujičić)