Legendarni fudbaler, a sada funkcioner Partizana Predrag Mijatović osvrnuo se na svoju bogatu igračku karijeru u emisiji "Agape" na televiziji Insajder i otkrio neke nepoznate detalje iz perioda kada je bio na vrhuncu slave. Nije previše govorio o aktuelnoj ulozi, ali je ukratko sumirao zašto je prihvatio da dođe u spasilačku misiju u Humsku.
Mijatović je zajedno sa Rasimom Ljajićem, Dankom Lazovićem i Milkom Forcan preuzeo klub i već se vide rezultati njihovog rada. Slavni as se afirmisao u Partizanu kao igrač, što nikada ne može da zaboravi.
"Bila je to moja obaveza, u smislu da je Partizan meni dao konotaciju, napravio je od mene fudbalera predodređenog za velike stvari. Ako je Budućnost bila srednja škola, Partizan je fakultet. Emotivno, Partizanovac sam. Znao sam da je teško, prelomio sam da je sada momenat. Uvek se ljudi pitaju kada je momenat, ne da se nisam pokajao, nego mi je toliko drago što sam tu", rekao je Predrag, da bi usred razogova o svojim fudbalskim danima odjednom sve prekinuo rečenicom: "Ja se smiriti neću dok Partizan ne bude igrao u Ligi šampiona. Da nas je neko birao bolje nas ne bi izabrao".
"Uvek postoji bojazan da li će biti kako ste zamislili. Uvek verujem da će to biti gol u Ligi šampiona, ja težim ka tome. Počeo sam ovu priču sa sjajnim ljudima, Rasimom, Dankom. Bilo bi suludo da ne verujemo da ćemo nešto ostvariti na kraju. Biće uspono i padova. Nema veze kako počnete, već kako završite", poentirao je na tu temu.
"Mislio sam da sam najbogatiji na svetu"
Prvi seniorski ugovor Predrag Mijatović potpisao je sa podgoričkom Budućnosti. Jako je živopisna priča o dolasku na stadion i potpisivanje ugovora na pozajmljenom biciklu.
"To nije bio moj bicikl, pozajmio sam od drugara, ja sam imao bicikl sastavljen od više bicikla. On je imao trkačko biciklo, tako smo ga zvali. Stadion u centru grada, biciklo sam parkirao malo dalje, ušao tamo i potpisao ugovor. Nisam znao ni šta sam potpisao. Izvadili su 1000 dolara, 10 novčanica po 100. Mislio sam da sam najbogatiji na svetu. Tada počela moja priča", ispričao je Mijatović.
U reprezentaciji je imao problem sa privikavanjem. Nije mogao da prati strategiju slepo, već je morao na drugi način da pokaže i dokaže talenat koji je bio nesporan.
"Kad znate i verujete u sebe, kad znaš 'narodski da igram lopte', da li da prekršim parametre treninga ili da pratim sve njih. Onda te nema nigde. Dođe momenat da uradim po svom ili da nastavim da pratim i ništa ne uradim. Pratim strategiju, a ako ne uradim kako ja mislim onda neću uraditi ništa. To su treneri prepoznati i otišao sam na Svetsko prvenstvo i zaigrao sam od prvog kola", podsetio se.
Trener Partizana ga ignorisao
Stigao je u Humsku sa renomeom vrsnog napadača, potpisao je veliki ugovor za to vreme, ali je tadašnji trener Miloš Milutinović vrlo dobro znao kako da izađe na kraj sa njegovim "bubicama".
"To je bila jedina vaspitna mera koja je mogla da me spusti. Došao sam u najvećem transferu jugoslovenskog fudbala. Već sam bio najbolji igrač bez ijednog odigranog meča. On me je potpuno ignorisao, jedan meč ja na klupi, drugi meč, opet ne igram i onda sam shvatio. To je bio jedini način za moju glavu koja je bila pola u Pdogirici, pola u Beogradu. Onda mu je pružio šansu", rekao je Mijatović.
Tuga koja ne jenjava
Nažalost, Mijatovićev život je obeležila velika tragedija, pošto je izgubio sina Andreja kada je imao samo 14 godina. Priča o njegovom lavovskom scvu je itekako potresna. Priznao je da kao pozadinu na telefonu drži njegovu sliku.
"To je fotografija mog sina koji je preminuo, on je moja energija, moj motiv, nije među nama, ali konstanto je tu. Svako od nas ima nekog ko nas motiviše dok spavamo. To je nešto što mene pokreće".
Andreju je prognozirano da će živeti sedam godina, ali je njegova borba trajala duplo više. "Istina je, to je bila njegova misija, rodio se 94. godine kada sam bio u Valensiji na mom putu ka nenormalnoj slavi. Ja sam onda otišao u Real, bolest je išla na gore, ali se borio kao lav. Kad god sam imao najveće uspehe, njemu je bilo loše", rekao je emotivni Mijatović i ispričao jako potresnu scenu:
"Otac Radovan Bigović je bio moj veliki prijatelj sa neverovatno energijom, šteta što je tako mlad preminuo. Tada je bila jako teška kriza. Koliko god da je bio žilav, on je praktično bio klinički mrtav. Zvao sam sveštenika. Dete je počelo da pokazuje bolje parametre, doktori su rekli da stvari idu na bolje. Posle toga je živeo još dve godine. Meni se apsolutno sve desilo u životu", zaključio je ispovest Mijatović.
BONUS VIDEO: