Kada se od 19:30 sastanu Zenit i Krasnodar možda će se i znati novi šampion Rusije. Tim iz Sankt Petersburga na svojoj "Gasprom areni" dočekaće prvopčasirani Krasnodar koji ima 52 boda na tabeli, bod više od domaćina. Nije u Sovjetskom savezu Zenit bio fudbalska sila, a i u nezavisnoj Rusiji to nije bio veliki klub. Sve dok nisu došli Srbi. Prvi među njima - Vladimir Mudrinić.
"Milan Vještica je došao nekih desetak dana pre mene, već je bio tu nekoliko dana tako da sam ja zapravo bio drugi. On je stigao pre, a ja posle Nove godine, razmak je bio deset dana najviše. Posle nas je došao Predrag Ranđelović u istom prelaznom roku, ali on je već bio u Rusiji. Mi smo prvi stranci, bilo je samo Gruzijaca, Ukrajinaca, Jermena, ali na njih su oni gledali kao na domaće igrače. Nisu oni imali ni jezičku ni igračku barijeru", počinje za MONDO svoje sećanje na te dane legendarni Mudri.
Jedan od lokalnih heroja, majstor za slobodnjake i centaršuteve koji je ponikao u Kikindi, afirmisao se u Vojvodini, a u Smederevu došao do statusa legende bio je začetnik. Posle njega su dolazili Hulk, Bane Ivanović i najveći fudbaleri današnjice. ipak kada je u januaru 2002. godine stigao u Sankt Peterburg to nije bila fudbalska sila kakva je Zenit sada.
"Zenit je godinu dana pre nego što ćemo mi doći završio kao drugi na tabeli, ali su pre toga bili osrednji klub. Retko kad su oni bili u vrhu kao sada. Tada je u Rusiji najpoznatiji klub bio Spartak, dominirao je CSKA. U Zenitu su meni tada rekli da planiraju da se razviju i da uskoro budu prvaci. Meni je odmah palo na pamet - što baš sa mnom? Gde baš sad mi kao prvi stranci da donesemo titulu. Hajde neka bude kako bude, ali da se ne lažemo tada osrednji klub. Veliki grad, raspitaš se, ali da smo mi znali nešto više, realno nismo."
"Nosili smo kačkete, da nas ne prepoznaju"
Igralo je u Sankt Peterburgu kasnije Tosno, a pre toga Dinamo, Lenjingradec ili Zvezda iz Sankt Peterburga. Ipak, iako ima oko 7.000.000 stanovnika ceo grad je plavo-beo.
"Zenit nije jedini, ali je najveći klub u milionskom gradu. Ima tamo nekih još klubova, ali ti klubovi su u drugoj ligi. Kažu ti ovde gde god mrdneš ceo grad će da te prepozna. Ma ko će mene znati, ima grad sedam-osam miliona stanovnika. Šta se desilo? Mi nismo mogli da živimo. Nisi mogao da mrdneš. Može slikanje, može fotka, gde god se pomeriš. Ja rekoh šta je ovo? Nisi mogao a se sakriješ, nema šanse. Svi te znaju. Ima tih ljudi oko sportskog centra čekaju, non stop su tu njih 20-30. Traže potpise, autograme. I devojčice i dečaci i stari i mladi. Bio sam iznenađen time, gde god da mrdnemo svi su nas znali.
Gore je bilo nego i u Smederevu i u Zvezdi. Ovo je prostranstvo ogromno, ja za godinu dana nisam prošao deset odsto grada. Gde god uđeš - u restoran, u bioskop samo viču Zenit, Zenit, ne možeš da mrdneš, gubiš ogromno vreme. Nemoguće, nema kraja. Na kraju smo mi počeli da nosimo kape, kačkete, da se sakrijemo, ništa nije pomoglo. Ma nema teorije da se sakriješ", ističe uzbuđeno Mudrinić.
Ponuda koja se ne odbija
Iako je svoju karijeru video na Zapadu i nadao se da će posle istorijskih sezona u Sartidu zaigrati na nekom drugom mestu ponuda Zenita jednostavno nije mogla da se odbije. Ipak, mnogo toga se iskomplikovalo i nije se poklopilo u gradu Petra Velikog.
"Ja sam stvarno napravio jako dobar ugovor za ono vreme. Niko nije mogao da veruje koliko sam dobio na prvi ugovor. Oni su obično čekali godinu dana da se pokažeš, pa onda sledeći ugovor bude kakav sam ja odmah dobio. Mene je pratio njihov trener Morozov, dolazio je u Smederevo da gleda, čak je pratio i treninge. Međutim to je trajalo celu polusezonu i kada je došla ponuda nisam bio oduševljen što idem na istok. Ja sam svoju karijeru video negde na Zapadu. Ok ne može Nemačka i Engleska, ali hajde da se dočepam neke Austrije, Holandije, Belgije. Negde sam tako gledao, nisam uopšte gledao ka istoku. Kakva Kina, Arabija, to ništa nije postojalo. Tada je to počelo da se nudi, ali ja nekako sebe nisam zamišljao tu. Imao sam ponude još u Vojvodini iz Dinama iz Moskve pa nisam hteo da idem. Znaš i kada se pojavi nešto novo, nisi siguran. Pratio me čovek i na kraju se u desetak dana realizovao transfer i ja sam otišao tamo", počeo je svoju lenjingradsku priču Mudrinić za MONDO.
Za razliku od duela sa Krasnodarom koji će biti odigran na modernom i ogromnom "Krestovski stadionu" poznatijem kao "Gasprom arena" u Mudrinićevo vreme igralo se na Lenjinovom stadionu "ni na nebu ni na zemlji".
"Stadion od 20.000 mesta je non stop bio pun. Ja mislim da je Dinamo igrao na ogromnom Kirov stadionu od 50-60 hiljada mesta drugu ligu. Na Petrovskom na ostrvcetu u centru grada, s kim god da igraš puno. Da grad od šest-sedam miliona stanovnika ne napuni stadion od 20.000 stanovnika, to je nemoguće. A pritom oni tamo samo vole Zenit i ništa drugo. Kao da dva Beograda imaju recimo Zvezdu i Čukarički. Sve je u svetlo plavom, ceo grad. Oni vole hokej, imaju oni klub SKA, mada to nikada nisam stigao da pogledam meč. Hokej stvarno mnogo vole i mnogo ljudi to prati, ali Zenit je broj 1."
Video kako se stvara velikan
Samo pet godina nakon što su tri Srbina stigla u ekipu tim sa Vjačeslavom Malafejevom, Martinom Škrtelom, Aleksandrom Anmjukovom, Vladislavom Radimovom, Konstatinom Zirjanovom, Igorom Denisovom, Andrejom Aršavinom, Pavelom Pogrebnjakom Anatolijem Timoščkukom i - Draganom Čadikovskim osvojio je titulu.
"Videlo se da oni imaju baš velika, velika ulaganja. Iz godine u godinu je to bilo sve više. Te godine kada sam ja bio smo podbacili i bili smo deveti-deseti. Promenili su trenera i onda su počeli da dovode i igrače iz ozbiljnijih liga. Iz godine u godine su se ulaganja povećavala mnogo. A već tad si sve imao na bazi, nisi morao da izlaziš. Bili su Keržakov, Denisov, Malafejev, Aršavin. Oni su tada uglavnom bili klinci koji su vraćeni sa nekih pozajmica koji su krenuli da igraju. Dobro su izgurali tu godinu i posle toga su bili nosioci dugi niz godina u Zenitu", priča nam naš sagovornik.
"Šefe ti ode u Zvezdu, a gde ću ja?"
Nije se mnogo toga potrefilo u Zenitu za srpskog majstora fudbala, ali nešto ipak jeste. Kada je Zenit izvukao Crvenu zvezdu u kvalifikacijama za Ligu šampiona klupko je krenulo da se odmotava.
"Ja sam bukvalno iz Zenita prešao u Zvezdu. Potpisao sam ugovor na tri godine i tada kada se to dešavalo Zenit me je prodao Zvezdi. Ostalo mi je pola godine ugovora sa Zenitom. Ja sam zbog tog poraza Zvezde od Zenita i došao. Tada je smenjen Ljupko Petrović i došao je Ratko Dostanić koji me je doveo", počinje priču Mudrinić, pa se priseća kako je sa Ratkom Dostanićem gledao razbijanje Crvene zvezde 4:0.
"Ja sam godinu dana proveo u Rusiji i posle sam tri puta po pola godine pozajmljivan Sartidu. Nisu me prodali, nisu mogli da me prodaju i tri pozajmice sam imao, godinu i po dana. U tih godinu i po dana mene je pola godine trenirao Ratko Dostanić u Smederevu, E sad u tih zadnjih pola godine rekli su mi da se ne vraćam, da nađem klub. Nisam više hteo ni u Smederevu da ostajem i bukvalno sam bio bez kluba. Ratko Dostanić je bio trener Slavije iz Sofije i ja sam otišao kod njega i trenirao sam. Prošao sam pripreme i pošto Slavija nije htela da otkupi moj ugovor mi smo se dogovorili da kada mi istekne ugovor u decembru postanem njihov član i da igram drugu polusezonu. Biću pola godine tamo, treniraću i ja sam tamo bio mesec i po dva.
Gledamo utakmicu kod Ratka u stanu, on, ja i Dragan Spasić njegov pomoćnik. Pričali smo, pitali su šta očekujem, a ja sam rekao: 'Šefe Zenit je mnogo jak!' 'Ma daj, nemoj zezati, sa Zvezdom igraju!' Ja reko: 'Šefe, ne znate koliko su jaki.' 'Ma nemoj ti meni o Zvezdi da pričaš ništa.' Hajde da gledamo - 4:0 za Zenit. Moglo je da bude i više. On posle utakmice u šoku, kaže šta je ovo bokte! Da li je on bio razočaran Zvezdom ili nije znao kakav je odnos kvaliteta Zvezde i Zenita. Koliko su ruske ekipe napredovale, koliko je kvalitet i ulaganje veći nego kod nas. Šta se tu dešava?
To je bila sreda-četvrtak, Ratko sa Slavijom iz Sofije igra u subotu prvenstvenu utakmicu i posle toga smo dogovorili idemo dva dana za Srbiju. U putu posle te utakmice zvao ga je Džajić. Kaže mi on zove me Džajić, kažem mu ja u kolima: 'Šefe, ti u Zvezdu, a gde ću ja?' Tako ti je i bilo, on je u ponedeljak otišao na razgovore, završio u utorak-sredu sve. Nisam hteo da ga uznemiravam, samo sam mu čestitao. Kaže on meni: 'Majstore, samo treniraj.' Imao je neko vanredno kolo, ne znam šta je bilo i čujemo se mi za vikend. Mislim čujemo se kako se inače čujemo. nisam ja sigurno mislio da ću posle svega sa 28 godina da završim u Zvezdi.
Čujemo se mi kaže mi on: 'Znaš gde je Marakana? Hoću da se u ponedeljak nacrtaš ovde.' Jok, ne znam gde je Marakana. I tako sam ti ja od ponedeljka počeo da treniram sa Zvezdom i za možda nedelju dana potpisao ugovor. Meni Zenit nije legao, ali mi je na kraju ostvario snove", ističe Mudrinić za MONDO.
I dodaje da je tih 4:0 bilo itekako realno, iako je to u Srbiji doživljeno kao svojevrsna tragedija.
"Tako je. Tu je problem što mi nismo shvatali koji je to kvalitet i koliko su oni dobri. Zvezda je Zvezda i uvek mora da ide na pobedu. Sada da Zvezda igra sa Liverpulom mi znamo da je to nerealno, ali mi očekujemo pobedu. Mi smo i dalje držali do sebe i moraš da držiš do sebe, ali nismo imali uvid u realno stanje stvari. Ne mogu da kažem potcenjivački, ali nisu bile dobre informacije i to se odslikalo na terenu."
"Kad se to saznalo, bio je kraj"
Na kraju je samo Milan Vještica ostavio dublji trag u Zenitu, a problem je bio ljudske prirode. Jednostavno Rusi su saznali kakve su stranci ugovore dobili i tu je došlo do pucanja unutar tima.
"Problem je bio u startu što su i Ranđelović i Vještica za njihove uslove imali mnogo dobre ugovore. Imali smo bolje ugovore i od kapitena i od svih igrača. Tu je nastao problem u međuljudskim odnosima kada su oni saznali za to. Nije tu bilo ništa drugo. Nisam mogao na treningu da pipnem loptu, nisu hteli da se druže sa nama i ja to nisam mogao da izdržim. Rekao sam da nije nikakav problem i da sam se sklonio. Na sve to je trener koji me je doveo posle četiri kola dobio infarkt i posle toga su me sklonili.
Sada kao trener jedva čeka da pogleda meč sa Krasnodarom i da navija za svoj Zenit. Nije se namestilo kako treba, ali ponosan je što je bio u takvom klubu.
"Kako ne! I dan-danas samo gledam sa kim i kada igra Zenit, koji su na tabeli. Bože moj, nije mi leglo, ali to je deo karijere. Koliko je to poraslo, kakva su oni velika imena dovodili. To je mnogo otišlo na veliki nivo. Mi kada smo otišli ugovori su bili strašno veliki, a otišli su na 10-15 puta više."
"Prošao sam sve, ali tako nešto nisam video"
Morali smo i da se odmaknemo od fudbala. Nakon nekoliko dana provedenih na Winline kupu u čijem finalu se sastaju CSKA i Uniks uverili smo se kakvo je čudo od grada Sankt Peterburg. A Vladimir Mudrinić je godinu dana uživao.
"Nemoguće koliko je lep grad. Zime su mnogo jake, traju devet meseci, a onda imaš tri meseca sa belim noćima kada je prelepo. Ali u tom delu sa takvim zimama da je tako nešto sagrađeno? To je toliko lepo, kao Venecija, samo zaleđena devet meseci. Nemoguće koliko je to lepo, pa i zimi je živo. Šta je to, na kom je to mestu sagrađeno i na kom mestu. Prošao sam celu Evropu, ali lepši grad nisam video. Ja za godinu dana nisam prošao deset odsto. Obilazio sam crkve, muzeje, sve što sam mogao. Nemoguće je to obići. To je prelepo, ne mogu ni sa čim da ga poredim.
Bio sam u Ermitažu, a najveći utisak mi je silom prilika bio to što nam je baza na jednom, a aerodrom na drugom delu grada. Neva ima 10-15 mostova koji se u ponoć podižu i ako se zatekneš na drugoj strani grada tebe nema do šest ujutru kući jer ne možeš da pređeš dok se opet mostovi ne spuste. Mi dolazimo, stižemo oko 12, pa se polako jedan za drugim u sat vremena dižu mostovi. Jurimo da pređemo poslednji most da pređemo i znaš koliko se puta desilo da nismo stigli. Rampa spuštena, ništa spavaš u autobusu!", završio je svoju neverovatnu lenjingradsku priču Vladimir Mudrinić.
Kako oktobarska revolucija 1917. godine i napad na Zimski dvorac nisu mogli da prođu bez Srbina Danila Srdića, tako ni fudbalska revolucija u ovom gradu nije mogla da prođe bez Srbina Vladimira Mudrinića. A sada ne može ni finale kupa - igraće ga u dresu CSKA iz Moskve Luka Mitrović.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: