- Miroslav Đukić je ispričao kako je od rada na bageru i stalnog posla stigao do profesionalnog fudbala, iako mu je otac bio protiv toga.
- Govorio je o odlasku u Deportivo umesto u Zvezdu ili Partizan, kao i o penalu protiv Valensije 1994. koji je mogao da donese titulu.
- Poručio je da je srpski fudbal u ćorsokaku i da bi se u njega vratio samo kroz ozbiljan projekat.
Pep Gvardiola sedeo je u svojoj kancelariji u Mančester sitiju kada su se otvorila vrata. Čiki Begirištajn hteo je da mu predstavi starog prijatelja. Kada je ugledao Miroslava Đukića, trener Sitija uz uzdah je ispalio: "Šta bih ja sad dao da imam jednog Đukića, koji zna da doda i da izađe sa loptom..."
Miroslava Đukića (60) sreli smo u Ulcinju, na Mundijalu prijateljstva, okruženog legendama nekadašnje Jugoslavije. U Deportivu iz La Korunje postao je jedan od simbola čuvene generacije "Super Depora", osvojio Kup i Superkup Španije, a sa Valensijom igrao dva finala Lige šampiona. Bio je štoper koji je umeo da započne napad, u vremenu kada se od defanzivaca mnogo češće tražilo da loptu što dalje ispucaju.
Danas je u svom Štitaru, daleko od svakodnevnog trenerskog posla koji mu, priznaje, nedostaje. Za MONDO je govorio o danima u Španiji, penalu koji je Deportivu mogao da donese istorijsku titulu, odlasku u La Korunju umesto u Crvenu zvezdu ili Partizan, čudu sa mladom reprezentacijom i o ćorsokaku u koji je po njegovom mišljenju zapao srpski fudbal.
"Da šutaš loptu? Ostani sine za bagerom"
A malo ko zna, da Miroslav Đukić nije bio predodređen za fudbal, nego za bager!
"Jeste! Ja sam radio na bageru, bio rukovodilac građevinskih mašina i paralelno sam igrao za Želju iz Šapca koji mi je dao posao. Dok jednog dana nije došla Mačvina ponuda i ja sam se otisnuo u profesionalni fudbal. Kada je otac video da napuštam stalni posao bio je mnogo ljut na mene. Rekao mi je: 'Ideš da šutaš loptu, ostavljaš stalni posao!' Međutim ja sam napravio fudbalsku karijeru", počinje svoju fudbalsku priču Miroslav Đukić.
Iako se ispostavilo da njegov otac tada nije bio u pravu, ova priča govori koliko se tadašnje društvo razlikovalo od sadašnjeg i koliko su vrednosti kojima se težilo bile drugačije.
"Sada postoji drugi problem. Ja sam išao kući iz škole svaki dan tri kilometra, bilo je tri poljančeta od kuće do škole. Stajao bih na svakom od ta tri poljančeta da igramo fudbal. Igrali smo fudbal na ulici, sa svim i svačim. Vi sada ako dete ne upišete na sport, na neku aktivnost, ono se sportom neće baviti. To pričam iz iskustva jer imam unučiće.
Ulica ne postoji, više ne igra niko fudbal i košarku na ulici. Meni je moj otac sekao lopte, jer sam mu lomio prozore, lupao žicu na ogradi... A ja sam mojoj deci kupovao novu loptu i nove kopačke. Samo napolje da izađu, da igraju fudbal. Sada su potpuno druga vremena i morate se prilagoditi. Morate da ih upisujete iz čiste ljubavi prema sportu, zbog zdravlja, a nikako da bi im to bila profesija.
Biće ih možda 2-3 odsto profesionalnih fudbalera, a ostali moraju biti ljudi. A i ti koji uspeju moraju posle fudbala u nečemu da se nađu. Dugačak je život. Mnogi od mojih kolega su kada su završili fudbalsku kariejru imali velikih problema jer nisu imali čime da se bave. Nisu se našli u društvu. Iz toga ide depresija, alkohol, kocka, nastaju veliki problemi. Morate da organizujete svoj život, da budete aktivni. Fudbal je samo jedan period života i morate da budete svesni da to ne traje ceo život", upozorava Miroslav Đukić.
Došli ranije, pa ukrali Đukića Zvezdi i Partizanu
Nakon te Mačve otišao je u Rad u strašnu generaciju sa Mikijem Stevićem, Vladimirom Jugovićem, Ljubinkom Drulovićem, Željkom Cicoviem, Batom Mirkovićem…
"Veliki fudbalski entuzijasta Selja Jovanović je zaista napravio čudo. Od Rada je napravio veliki klub koji je bio prava senzacija u našem fudbalu. Zaista smo imali jednu odličnu ekipu i pored takvih rivala smo igrali Evropu. Gde god ste otišli da igrate utakmice su bile teške, na krv i nož", ističe Đukić za MONDO, pa upozorava:
"To je sada problem naše lige, nemamo kvalitetnih utakmica ni takmičarskog naboja. Zvezda pobedi 3:0, gde realno nema tog naboja, te teškoće iz koje izrasta kvalitet. Bez toga nema boljitka. Dok ne budemo napravili jaku i snažnu ligu nećemo moći ništa da napravimo u Evropi. Vidimo da nismo kompetentni. Izađemo u Evropu i niko od naših klubove na može da preživi."
Nakon nekoliko sezona u Radu tražili su ga Zvezda, Partizan, Dinamo… Ali on je otišao putem koji se tada jako retko išlo, pravo u Segundu,
"Velikom brzinom sam izrastao u ozbiljnog igrača koji je zaigrao prvo za mladu, pa i za "A" reprezentaciju. Taj brzi progres je doveo do toga da sam imao ponude Zvezde i Partizana. Međutim u jednom momentu se pojavila ponuda Deportiva koji je tada bio drugoligaš, ali ponuda koja je mene zaintrigirala. Želeo sam da odem, Rad je želeo da me proda, a ponuda Deportiva je verovatno bila bolja nego ponude večitih rivala. Došlo je do ostvarenja tog transfera i ja odlazim u Deportivo i odigravam poslednjih pet utakmica njihovog prvenstva u drugoj ligi."
Zapravo je transfer koji mu je obeležio karijeru, odlazak u klub gde je živa legenda, bio slučajnost. Skauti Deportiva su došli dan ranije u Beograd, pa su svratili da pogledaju još neku utakmicu osim meča Crvene zvezde.
"Ja sam došao za poslednjih pet utakmica. Postojalo je pravilo u Španiji da možete da dovedete igrača do poslednjih pet kola. Oni su došli da gledaju Najdoskog iz Zvezde, ali pošto su stigli dan ranije odgledali su i utakmicu Rada i ja sam im se svideo. Kako su bili u cajtnotu morali su brzo nekog da potpišu i odlučili su se za mene. Otišao sam u Deportivo, odigrao tih pet utakmica, od kojih smo četiri pobedili i jednu igrali nerešeno. Uspeli smo da uđemo u Primeru posle 20 godina u Segundi vratili smo se u elitu."
"Mi normalni smo smatrali da smo jedan narod"
Selekcija Jugoslavije kvalifikovala se za Evropsko prvenstvo 1992. godine i čak krenula na njega, ali je na kraju vraćena. Danci su zauzeli to mesto i spektakularno osvojili trofej, a Miroslav Đukić je viđen za taj avion. Debitovao je u Izmiru protiv Turske 1991. godine, ali ga to što je Deportivo drugoligaš nije uplašilo.
"Bilo je rizično, ali ja sam želeo neku promenu i učinilo mi se kao dobra prilika. Bili su tu već Dragi Kanatlarovski i Zoran Stojadinović tamo, oni su mi lepo pričali o klubu. Grad predivan, stadion uvek pun i učinilo mi se da tu mogu da napredujem. Tako se i desilo."
Situacija u zemlji ga nije naterala da razmisli o odlasku. Nije mu bilo ni na kraj pameti šta će se desiti.
"Svi mi normalni ljudi smo verovali da će razum da nadvlada i prevlada i da do toga neće doći. Pogotovo mi sportisti koji smo stalno bili zajedno. Mi nismo osećali tu mržnju, to što su političari zagovarali i pričali tih godina. Nismo verovali da možemo da zaratimo jer smo smatrali da smo jedan narod. Meni ni na kraj pameti nije padalo da može doći do toga. Zaista nikada nisam osetio mržnju niti išta slično", ističe Miroslav Đukić.
"Mala Suerte"
Da mu je tada neko rekao da će u Deportivu osvojiti kup i Superkup Španije, kao i da će penalom odlučivati o tituli u Primeri, ne bi mu verovao.
"Ja sam mislio da dolazim u Deportivo da mi to bude odskočna daska. Idem u Španiju, biću na oku većim klubovima i tu ću da se dokažem. Ni u jednom momentu nisam mislio da će Deportivo izrasti u ekipu koja će osvajati trofeje i boriti se sa Realom i Barselonom za titulu. Meteorskom brzinom je Depor izrastao u veliki klub."
Nakon Đukićevih pet mečeva u Segundi nakon čega je Deportivo ušao u elitni rang, naredne sezone su jedva opstali u ligi. Nakon što su stigli Bebeto i Mauro Silva, odmah se tim iz Galicije borio za titulu.
"Jesu! U to vreme ste imali tri stranca koji su pravili razliku u ekipi. Radilo se o dva majstora. Deportivo je imao mene u zadnjoj liniji, Maura Silvu u veznom redu i Bebeta u napadu. Kičma tima. Doneli su boljitak i kvalitet. Bebeto je bio pravi kolega, drug, bio je pristupačan. Mnogo smo se družili svi zajedno, Deportivo je bio zaista jedna porodica."
Dragi Kanatlarovski nam je nedavno pričao da u La Korunji nema očaja zbog poraza. Sve je…
"...mala suerte (loša sreća prim. aut.) i idemo dalje. To je mala sredina, oni su živeli sa nama. Živeo sam blizu stadiona, pa kada odete da pijete kafu oni se sažive sa vama. Supruga kada ode u kupovinu i na pijacu svi je znaju. Oni su živeli sa nama. Kada izgubim bilo mi je neprijatno da izađem na ulicu, ali ne zato što bi mi neko zamerio. Svi su te tešili, svi su te bodrili. Živeli smo kao jedna porodica. Bio je to divan ambijent, druga vremena.
Imali smo jedan kafić oko "Rijazora" gde smo sedeli i družili se sa novinarima. Nije tu bilo tajni. To su bila druga vremena. tada je novinarstvo bilo drugog karaktera. Nije bilo senzacionalizma, hteli su da izvuku najbolje iz mene i da to prenesu na društvo. Nisu tražili moje loše strane pa da bace ljagu na mene. Sada obična vest ne prodaje, nije senzacija."
"Bebeto je promašio, a Donato izašao. Nisam ni znao da je red na mene"
Morali smo da ga pitamo i za 15. maj 1994. godine kada se desio taj čuveni penal. Deportivo je u poslednjem kolu Primere igrao sa Valensijom i u poslednjem minutu meča je promašio penal koji bi Deporu doneo prvi titulu u istoriji. Ali, zašto ga je baš on šutnuo?
"Bebeto je nekoliko nedelja pre toga promašio penal, pa je Donato bio prvi izvođač penala. Međutim Arsenio ga je izveo iz igre, ja sam kao drugi izvođač došao na red. Nisam bio ni svestan da je na mene red. Kad sam video da je Donato neki minut pre toga izašao sa terena i tek sam onda shvatio da sam ja taj koji treba da šutne. Zaista sam ga loše šutnuo, ali dobro to su stvari koje se dešavaju", priseća se vrlo mirno toga Miroslav Đukić i naglašava da mu u La Korunji niko to nije zamerio.
"Niko. To su bile reči podrške sve vreme i nakon toga. Samo sam osećao vetar u leđa, nikada da mi je neko zamerio."
Pep Gvardiola: Eh, da mi je sad jedan Đukić…
Da li su možda baš zbog takvog razmišljanja o fudbalu i sportu Španci sportska velesila?
"Između ostalog. Oni su pametan i racionalan narod koji voli svoje. Ušli su u Evropsku uniju, ali su zadržali sve svoje. Obožavaju svoju šunku, svoje bikove. Otišao sam u Hihon i rekli su mi: 'Ne možeš da odeš, a da ne probaš naš pasulj!' Super je to pasulj, ali ja kažem: 'Pa mi imamo pet puta bolji pasulj, a mi se stidimo tog pasulja jer mislimo da smo mi beda ako jedemo pasulj.' Oni sa ponosom čuvaju svoje tradicije, svoje navike i to je ono što ih razlikuje. Potpuno su prirodni i jednostavni. Sada uđete u Srbiju u kafić prvo pogledate 10 namrštenih faca koji vas odmeravaju. Kada uđete kod njih u kafić i restoran možete samo da se izgrlite i izljubite sa nekim. Drugačiji je mentalitet.
Što se tiče fudbala, oni su seli i napravili sistem kako i šta hoće da rade. Oni od igre ne odstupaju, vole igru. Ako odete kao trener u neku ekipu i kažete da nećete da igrate loptu od nazad zviždaće vam odmah. Ne možete da igrate fudbal bilo kako. Morate da napravite ekipu koja će da igra fudbal. Oni su došli tu sa porodicom, pojeli su sendvič, družili se i oni hoće tu da uživaju. Traže od tog trenera da takvu igru stvori, teraju vas da stvorite igru da nadigrate protivnika. Da budete bolji, da budete agresivni. Teraju vas na lep fudbal", ističe za MONDO Miroslav Đukić.
Baš zato je kao štoper koji igra sa loptom, elegantan defanzivac ispred svog vremena Đukić bio obožavan u Španiji. Toliko, da i danas za njim pati Pep Gvardiola.
"Jednom kada sam išao u Mančester kod sina otišao sam kod bivšeg saigrača Ćikija Begirištajna i svratio sam do Gvardiole. On mi kaže: 'Šta bih ja sad dao da imam jednog Đukića koji zna da doda, da izađe sa loptom.'
Promenula su se vremena. U moje vreme Arsenio mi je samo vikao: 'Đuuukaaa! Ispucaj tu loptu!' Onda sam jednog dana ispucao loptu protiv Real Madrida dali smo jedan gol i on mi je stalno to pominjao. 'Je l' se sećaš kako je bila dobra ona lopta kad si je ispucao!' On je bio trener starijeg kova i nije navikao na to izlaženje sa loptom od nazad. "
"Došli smo da zgazimo Real u finalu LŠ"
Niko nije te 1997. godine očekivao da će legenda kluba, ljubimac navijača i vođa odbrane Miroslav Đukić napustiti ekipu i otići besplatno u Valensiju.
"Svake godine sam igrao maksimalni broj utakmica, a onda dolazi do zasićenja konflikta. između mene i uprave. Ne možemo da se dogovorimo oko produženja ugovora, Valensija to saznaje preko Bebeta. Stupaju u kontakt sa mnom i pošto ne uspevamo da se dogovirmo dolazim u Valensiju. Ja u tom trenutku imam 31 godinu, a počinje da smatra da sam blizu kraja. Nisu računali na to da ću ja još dugo moći da igram na top nivou."
Nakon partnerstava nazad sa Čedom Đoinčevićem, Pakom Hemezom i Riberom, sada se uparuje sa omalenim Robertom Ajalom. Argentincem koji je sa 177 cm uvek bio najviši u skoku.
"Neverovatno. To je takav tajming kakav u životu nisam video. Svi mi ostali smo skakali iz mesta, a on bi skaokao iz dvokoraka. Izmakao bi se nazad i udario bi loptu u momentu kada je bila najviša. On je bio agresivan, sa dobrim skokom, ja sam dobro iznosio loptu i to je bila dobra kombinacija."
Igrao je sa majstorima poput Zlatko Zahoviča, Pabla Aimara, Gaizke Mendijete, ratnicima poput Ajale, Karbonija i Kanjizaresa, uzeo je Primeru i igrao dva finala Lige šampiona. Malo je falilo da podigne "ušatog", ali oba puta je pao na zadnjem koraku. I finale protiv Real Madrida i ono sa Bajernom dobro pamti.
"Mislim da nam je falilo međunarodno iskustvo koje nismo imali. To prvo finale dolazimo u vrhunskom momentu, gde smo igrali zaista odlično, a Real Madrid sve kontra. Katastrofa! Međutim kada dođu ta finala Real Madrid je svoj na svome. Oni to odigraju rutinski, oni vas sačekaju. Mi smo ih napadali, pritiskali, a oni su davali golove. Zaista su nas sa 3:0 pobedili, to finale smo totalno bez iskustva izgubili jer smo bili naivni. Mislili smo da smo stvarno bolji od Real Madrida, ušli smo da ih zgazimo, ali Real Madrid je Real Madrid. Zaista su nas rutinski pobedili.
Sledeće finale je rival bio Bajern Minhen. Poveli smo sa 1:0, onda smo se povukli i mislili smo da to sačuvamo. Uspeli su da izjednače i onda je došla ta lutrija penala gde smo izgubili. Sada sa ove distance kada pogledamo mi smo dva puta bili u finalu, a pogledajte kako se danas Valensija muči. Sada u finale mogu da uđu Madrid, Barselona, Juventus, Siti, PSŽ, menja se pet-šest klubova. Zaista je mnogo teško da neko iznenadi i da pobedi te velike budžete koji imaju ti veliki klubovi".
"Momci, samo nemojte da sam čuo da je neko kriv"
Nakon igračke krenula je i sjajna trenerska karijera Miroslava Đukića. Bilo je tu velikih pobeda, ali nijedna kao ona u Švedskoj. U baražu za plasman na U21 Euro 2007. godine naš tim je na "Karađorđu" izgubio od Švedske 3:0. I svi su te momke prežalili, osim njihovog selektora.
"To je zaista bila jedna divna generacija, divni momci. Puni želje za napredovanjem, učenjem. Jako zrela generacija, pametni momci. Imali ste ne samo vrhunske igrače, nego i vrhunske ljude. Imali smo taj peh gde smo bili u Novom Sadu bolji od Švedske, ali smo primali neverovatne golove", počeo je Đukić, a onda nas proveo kroz čudo koje je napravio.
"Posle tih bolnih 3:0 sam ušao u svlačionicu i rekao: 'Momci samo želim da niko nikoga ne okrivljuje za poraz. Da ne otvorim novine i da vidim neku ružnu reč.' Zaista mi je odvratno kada vidim da igrači počnu da kritikuju nekoga i pričaju svašta. Želeo sam da sačuvam atmosferu, da bude kao da je 0:0."
Da li je verovao u čudo? U odlazak na Euro na kome će generacija Ivanovića, Kolarova, Baste, dva Tošića, Jankovića i Mrđe biti srebrna.
"Nisam verovao da možemo da okrenemo, ali sam negde u dubini svoje duše hteo da ih pobedimo. Samo da ih pobedimo. Da vidim to! Jer mi je bilo žao da se ta generacija tako oprosti, da tako odemo. Zaista je bila divna generacija. Želeo sam samo da pobedimo, da pokažemo da je to bio samo jedan loš dan. Probao sam da sačuvam atmosferu i to sam uspeo. Nisam im nijednog momenta govorio o prolazu. Momci, Hajmo da ne počnemo od četvrtog gola, hajde da pobedimo, da pokažemo da je ono bila nesreća."
Kada su Dragan Mrđa i Boško Janković dali golove u 9. i 11. minutu bilo je jasno da je domaćinima "ušla voda u uši".
"Utakmica se otvarala sama po sebi. Poluvreme je bilo 3:0 i tada sam rekao momci hajde da nastavimo da igramo fudbal. Oni će sami sebi dati taj četvrti gol. Oni su bili izluđeni, ušla im je voda u uši, nisu znali gde se nalaze. Mi smo lagano priveli tu utakmicu kraju, dali smo pet komada. Veoma, veoma mi je drago zbog te generacije. Posle smo odigrali vrhunsko Evropsko prvenstvo i igrali smo u finalu u kom smo izgubili od domaćina Holandije."
"Jesi lud, kakav bre Rukavina?"
Vrlo malo toga je promenio između dva meča sa Šveđanima, a najveće iznenađenje je bio tada potpuno anonimni Antonio Rukavina.
"Otišao sam sa Čedom Đoinčevićem da gledam Veselinovića protiv Bežanije. Rukavina ulazi u drugom poluvremenu na desno krilo. Hitar, brz, ubacuje se. Ja pitam Čedu: 'Ko je ovaj mali?' To ti je Rukavina, on igra i beka. Dobar je, ali nije ni standardan u Bežaniji.
Meni je on ostao u glavi i mislim da mi se Rna povredio. Zovnem Rukavinu, a svi mi kažu - imaš Bastu, kakav Rukavina ko ti je taj? Ne, ne, meni se svideo ovaj mali. Hitar, agresivan, on se meni sviđa. Pozovem ga! Čak ni u porodici nisu verovali, kakva sad reprezentacija! U Bežaniji su napravili feštu, pošto je bio prvi reprezentativac u istoriji kluba. Toni je divan momak i to je sve opravdao svojim ponašanjem i igrama", priseća se kako je našao igrača koga je kasnije doveo i u Partizan.
Bila je to jedna čvrsta ekipa koja je primala malo golova i koja je stabilno stigla do finala. Iako su iz nje potekli igrači koje je upamtio ceo svet, Miroslavu Đukiću je bio i ostao najvažniji Dejan Milovanović.
"Jeste. Najbitniji igrač. Kapiten. Uvek ozbiljan, uvek na mestu. On nije bio kapiten koji bi vikao. on je kapiten bio primerom, odnosom... Uvek zreo, uvek postavljen dobro. Vrhunski igrač, momak, čovek, ne znate šta je bolje. A neprimetan. Vrhunski pas, šut sa distance... Igrači su ga voleli, cenili i poštovali, uvek na svom mestu. To su vam ljudi koji su neprimetni, a lideri i vođe. Koji su svojim ponašanjem primeri. Strašno zaista. Zaista divan momak. Otišao sam na sahranu i izjavio saučešće porodici, to je tragedija", istakao je Miroslav Đukić prisećajući se prerano preminulog kapitena Srbije.
"Naš fudbal je u ćorkosaku"
Miroslav Đukić je 1990. Godine kao igrač bio srebrni u Evropi na U21 nivou sa generacijom Šukera. Jarnija, Bokšića, Prosinečkog, Jokanovića, Ivića, Petrića. 17 godina kasnije je kao selektor vodio Rukavinu, Ivanovića, Kolarova, Tošiće, Mrđu, Rakića, Jankovića, Milovanovića, Smiljanića do srebra na istom nivou. Sada kada Srbija organizuje U21 Evropsko prvenstvo 2027. godine deluje da smo jako, jako daleko od kvaliteta tih generacija.
"Sigurno da je naš fudbal trenutno u ćorsokaku. Naše ekipe su nekompetentne u Evropi. To je osnovni razlog, mi ne znamo šta igramo, ne postoji model. U takvom okruženju ne postoji sigurnost, treneri se menjaju na šest meseci. Niko još uvek nije seo da napravimo strategiju kako mi treba da izgledamo. A tu ne treba biti previše pametan, to samo treba prepisati. Već su pametniji napravili sisteme, samo treba da prepoznamo ko je taj koji nam je sličan i šta treba da uradimo, šta da prepišemo. Toga kod nas nema, mi lutamo i dok god lutamo nećemo biti ozbiljna fudbalska nacija", upozorava Miroslav Đukić.
I na kraju, šta je lepše? Topla La Korunja, sunčana Valensija ili…
"Štitar! Ja sam iz Štitara. Meni je Španija prelepa, predivna zemlja, od njih sam naučio mnoge stvari. Poneo sam srpski inat, karakter, ali sam naučio da dominiram. Naučio sam da poštujem, ali da dominiram sam sebe. Španiju obožavam, španski narod, sve najbolje, ali ja sam iz Štitara. Štitar je moj i ne odričem!"
A da li Srbija ima luksuz da čovek takvog iskustva, znanja i entuzijazma kao Miroslav Đukić sedi spokojno u Štitaru i ne radi u srpskom fudbalu? Teško. Nadamo se da će se to uskoro promeniti, iako znamo da je njemu najlepše kod kuće.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: