- Mili Hadžiabdić tvrdi da je zbog toga što je 8. maja 1991. jedini držao ruku na srcu i pevao 'Hej Sloveni' platio cenu i ostao bez mesta u Hajduku.
- Priča o Veležu, Hajduku i poslednjem jugoslovenskom finalu Kupa, u kojem je Hajduk pobedio Zvezdu 1:0, a on tražio da Štimac i Mihajlović budu isključeni.
- Posle odlaska iz fudbala radio je u Nemačkoj od jutra do večeri, a danas i dalje brani svoje jugoslovenstvo i ne kaje se zbog tog poteza.
Jedini je od 22 fudbalera na terenu pevao "Hej Sloveni" s rukom na srcu. Tog 8. maja 1991. godine Mili Hadžiabdić osvojio je Kup Jugoslavije s Hajdukom u Beogradu, a nekoliko nedelja kasnije više nije bio igrač splitskog kluba. Veruje da je zbog svog jugoslovenstva platio cenu koju nije zaslužio.
Više od tri decenije kasnije, nekadašnji fudbaler Veleža i Hajduka ne odustaje od svojih uverenja. U međuvremenu je od života dobio i mnogo teže zadatke od fudbalskih utakmica. U Nemačkoj je radio od šest ujutru do deset uveče, pokušavajući da izgradi novi život daleko od Mostara.
"Rudar dobio udar", kaže Mili za MONDO, opisujući godine u kojima je od profesionalnog fudbalera postao radnik koji se borio da prehrani porodicu. Njegova priča nije samo priča o fudbalu i trofejima. To je priča o Veležu, Mostaru, raspadu Jugoslavije i čoveku koji i danas veruje da je ostao dosledan sebi.
"Otišao sam kao profesionalni igrač na probu u petu nemačku ligu. Došao sam i zadovoljio, preko tog kluba sam dobio posao. Dan mi je izgledao tako da sam u 6 ujutru izlazio iz kuće i dolazio sam u 10 uveče. Tako jedno šest godina. Znaš kako mi u Hercegovini kažemo: 'Rudar dobio udar.' Ja sam sve to izdržao evo do danas hvala Bogu i opet sam pozitivan. Nikada od mene nećete čuti ružnu reč", priča za MONDO legendarni Mili Hadžiabdić.
Legenda u svom Mostaru i svom Veležu, proteran iz Hajduka nakon što je u Split doneo trofej koji se slavio kao nikada do tada, sada je "običan čovek", a zauvek legenda Ex-Yu fudbala. Ali da krenemo od samog početka. Nakon što smo nedavno pričali sa Dragim, sada je vreme na - Milog.
"U mom Mostaru ima sigurno 1.000 imena Mili. Ja sam peto dete, tri nas je bilo braće i dve sestre. Bio sam najmlađe dete i valjda je tako došlo kod oca i majke. Neka bude Mili. A da sam Mili... Na terenu nisam bio ni mili ni dragi. Bio sam oštar, ali korektan!"
"Velež je volela cela Jugoslavija"
U porodici Hadžiabdić fudbal je bio više od igre. Hadžiabdići su se rađali sa loptom u kolevci, na samo 150 metara od stadiona. Stariji brat našeg sagovornika Džemal bio je u ono doba čak i reprezentativac velike Jugoslavije.
"Stanovao sam 150 metara od stadiona, a moj brat je pre mene bio fudbaler. Bila mi je čast da budem na treninzima zlatne generacije Veleža sa Bajevićem, Marićem, Vladićem, Halilhodžićem, Peceljom, Čolićem, Glavovićem... Oni su u Jugoslaviji bili velesila i svi smo mi žudeli da igramo sa njima. Velež nije bio veličine velike četvorke, ali je uvek bio tu, peti-šesti klub gledano po tradiciji. 53 godine je trajala tradicija Veleža u Prvoj ligi Jugoslavije i to su razlozi zašto se taj klub voleo širom Jugoslavije", priča nam Mili Hadžiabdić.
Bek koji je za ovaj klub upisao oko 200 utakmica je tek kada je postao fudbaler shvatio koliko je Velež veliki i van svog Mostara.
"Služio sam vojsku u Srbiji u Požarevcu i Valjevu gde sam sretao ljude koji su navijači Veleža. Nisam mogao da verujem da je Velež toliko bio simpatisan u Srbiji. Tek posle sam shvatio kada sam počeo da igram koliko smo bili omiljen klub."
"Dođi mali, da ti čika Franjo nešto da"
"Stanuješ blizu stadiona, tu je kasarna i u toj kasarni su bili fudbalski i teniski tereni na šljaci. Goran Jurić i ja smo stanovali blizu stadiona, praktično smo se rodili tu. Desetak nas iz te jedne mahale oko stadiona smo postali profesionalni igrači", počinje svoju fudbalsku priču za MONDO Mili Hadžiabdić
Tada je fudbal bio mnogo više stvar ljubavi nego biznisa i novca, ali kada je Franjo Vladić stigao sa Svetskog prvenstva 1974. sa poklonom za "malog Čorbu", bilo je gotovo. Mili je odlučio da će da bude fudbaler.
"Franjo Vladić je za mene izmislio loptu, bio je svetski igrač. Niko na svetu nije mogao da odigra loptu iz kolena sa 60 metara kao on. Iako sam počeo kao odbrambeni igrač on je nama svima bio idol. A bio je i ovako simpatičan, specifičan čovek.
On je došao sa Svetskog prvenstva 1974. i ja sam slučajno bio pred prostorijama gde smo trenirali. Moj brat je imao nadimak Čorba, a Franjo mi je rekao: 'Mali Čorba, dođi da ti nešto dam.' On je meni dao adidas kopačke sa žutim trakama. Sa žutim trakama, ne belim! Meni je to takva čast bila da ja do dan-danas nisam zaboravio."
"Taj stadion su Mostarci napravili golim rukama. A onda su nam rekli da se čistimo"
Velež je uz Sarajevo i Željezničar bio perjanica BIH fudbala u bivšoj Jugoslaviji, a sada je klub sa 104 godine tradicije isteran sa svog stadiona pod Bijelim brijegom. I dok na njemu igra Zrinjski.
"Teško je pitanje, ali probaću da dam lagan odgovor. Ratna zbivanja su napravila šta su napravila od 1992. do 1996. Napravljeno je izmeštanje stanovništva. Ako vi u Srbiji niste u toku ja ću to pojasniti. U istočnom delu Mostara danas živi 99 odsto Bošnjaka, dok su u zapadnom delu faktički očišćeni. U Mostaru pre rata bilo 23.000 Srba, kako je počeo rat tako su se Srbi na jedan način što prisilno, što sami jednostavno napustili grad i premestili se. Da li je to Nevesinje, Gacko, Bileća, Beograd, inostranstvo kao ja na primer... Sve su to sličnosti, to se dešavalo i posle Drugog svetskog rata. Ja to sve znam jer sam ja sa Veležom išao i bili smo gosti tih ljudi koji su nas zvali u svoje domove i vinarije po Vojvodini u Šidu, Iloku", počeo je Mili Hadžiabdić, pa prešao na pitanje stadiona pod Bijelim Brijegom.
"Vi imate gradski stadion napravljen 1958. godine. Njega su napravili građani Mostara, to narod na prostorima bivše Jugoslavije mora da zna. Građani Mostara su napravili stadion pod Bijelim brijegom. Od svojih usta su odvojili i fizički su radili, svojim rukama su ga napravili. To je takav patriotizam bio. Vaše generacije moraju da shvate pravu istinu, ne zato što ja kažem, nego jer neki izbegavaju da to kažu. Poenta moje priče je da se napravilo premeštanje stanovništva da bi nama neko rekao da nemamo šta da tražimo pod Bijelim brijegom."
"Hteli su da ugasimo Velež"
Nakon što je Velež proterao sa stadiona koji su mu njegovi navijači napravili golim rukama, delovalo je da je sve gotovo. Nakon 1992. i meča sa Zemunom koji je bio poslednji Veležov na tom mestu, klub je bio na rubu gašenja.
"Nastala je nova solucija, a ta solucija je bila da se Velež skroz ugasi kao klub. To vam ja kažem. Onda se počelo sa jedne ledine u Vrapčićima, gde su ljudi dobre duše opet dali novac. Počela je ideja da se pravi novi stadion i danas je taj stadion završen. Prima 9-10 hiljada gledalaca. Dve tribine su pokrivene, ima desetak soba na stadionu, restoran. Sada treba i VAR da dođe, rasveta je tu, novi travnati teren je tu. Svlačionice izgledaju dosta dobro, treba još da se pokriju dve tribine i malo oko parkinga da se odradi nešto.
Ogromna suma novca je investirana. To će biti jedini privatni stadion, u vlasništvu kluba, u celoj Bosni i Hercegovini. Tako da će Velež imati kapital i moći će na osnovu toga da diže kredite i investira u igrače. To je moje mišljenje. Ovi sada što vode politiku kluba, ne bi im se nikada mešao. Ljudi daju svoj novac i logično je da oni i odlučuju. Međutim nekada treba reći nije ovo za mene. Ja ću dati novac, ali neko drugi neka odlučuje."
"Ušao sam u tim, tri dana kasnije su zvali u vojsku"
Velež je u nezavisnoj Bosni i Hercegovini osvojio samo jedan trofej, a dok je naš sagovornik igrao to je bila ekipa koja je u velikoj Jugoslaviji redovno igrala finala. A sve je počelo kada ga je primetio Miloš Milutinović.
"Prva utakmica je bila u Ljubljani, izgubili smo 2:0, a u 30. minutu je Matijević zamenjen. Kalajdžić je otišao na libera, a ja sam ušao na mesto beka. Bilo je hladno, teško, ali ja sam dobro apsolvirao tu utakmicu. Posle meča je došao, zagrlio me i rekao: 'Ako ovako nastaviš, bićeš kod mene standardan igrač.' Nažalost to je bio početak marta i desilo se šta se desilo. Tri-četiri dana kasnije dobijem poziv za vojsku. Odem i kada sam se vratio Miloš više nije bio tu", priseća se Mili za MONDO u prelepom Ulcinju.
Ušao je u tim koji je te sezone u finalu Kupa Maršala Tita savladao Željezničar 3:2 golovima Halilhodžića i Dragana Okuke.
"Bio sam kao kandidat za tim, čovek mi je sam rekao, to je prava istina i njegove reči. Nažalost dobio sam poziv i otišao sam u vojsku. Znate kako je, dođete iz vojske, novi trener, sve novo. Počeo sam opet od nule."
Nakon toga uspeo je da se vrati u tim, dobije standardno mesto u timu i dočeka novo finale kupa. Velež je 1986. godine osvojio kup pobedom nad Dinamom iz Zagreba 3:1, a ni na tom meču nije bilo Milija…
"Bio sam standardan igrač i jedan od boljih bekova u Jugoslaviji. Iskreno ću da Vam kažem, sudbina je htela da se tako dogodi. Igrali smo protiv Čelika iz Zenice i imao sam duel sa Ratkovićem. Dok sam ga stizao probao je da se odbaci od mene rukom. Probao sam rukom da ga izbacim iz igre i dohvatio sam ga do lica. Sudija nije razmišljao i odmah mi je dao crveni karton. Dve utakmice sam bio kažnjen i to mi je prvi i poslednji crveni karton u karijeri. Baš tada. Kada se sve sabere i oduzme čovek više ne razmišlja normalno sa svojom glavom. To je teško svima, teško i za moju porodicu, prijatelje, svima je bilo krivo."
"Velež mi je to uradio iza leđa"
"Da sam ga namerno udario laktom nema veze, sto odsto bi sudija bio u pravu. Ali ovde nigde namere nije bilo. To je drugo finale. Treće je bilo 88/89 i tada smo izgubili od Partizana u Beogradu 6:1, a to je moje prvo finale koje igram", ističe Mili Hadžiabdić, koji je na kraju taj kup i osvojio, ali ne sa Veležom.
"Dolazi 1990. igramo protiv Zvezde u Beogradu na "Marakani" i izgubili smo 1:0.1991. je moje treće finale, drugo sa Hajdukom. Dobijamo Zvezdu 1:0 u Beogradu i tada sam baš dobro odigrao utakmicu. Čuvao sam Savićevića, Zvezda je bila svetska ekipa. Prvaci sveta, prvaci Evrope, prvaci Jugoslavije. Samo izgube kup od Hajduka!"
Ipak, zastanimo na sekund. Mili Hadžiabdić, rekorder Veleža po broju odigranih evropskih utakmica odjednom se našao u Hajduku. Kako i zašto? Iz nužde i naprečac.
"Za mene je bila velika stvar. Prvo zato što sam uvek simpatisao Hajduk, a moj brat Džemal je imao super odnose sa igračima Hajduka jer su zajedno igrali u reprezentaciji Jugoslavije. U decembru 1989. godine Velež je imao finansijskih problema i rešili su da me prodaju. Ranije sam imao ponude Vojvodine i Rada. Nuđene su mi neke stvari, a ja sam produžavao ugovor sa Veležom. Nuđen mi je stan, ali sve što sam tražio od Veleža dobio sam i nisam imao zašto da idem iz Mostara. Mi Mostarci smo bili malo teški na odlasku. Ali 1990. su došli problemi u klubu, klub nije imao novca i zato sam otišao.
Velež je napravio dogovor iza mojih leđa i prvu informaciju o tome mi je rekao otac Blaža Sliškovića. Kaže: 'Traži te Hajduk', a ja sam uvek voleo da se šalim pa sam rekao: 'Nisam se ja izgubio nigde čika Vlado, tu sam.' Tako je i bilo, za tri-četiri dana je sve odrađeno jer je Veležu trebao novac, a Hajduku pojačanje jer je Rade Tošić otišao u Crvenu zvezdu."
"Tuđman i Milošević su dogovorili da se igra taj meč"
Nakon što je napravio transfer karijere i otišao u Hajduk nastavio je da igra finala. Ipak, dva koja je odigrao u Hajduku ne mogu da se porede. 1990. se igrao fudbal, a 1991. je sve mnogo više ličilo na rat.
"1990. smo igrali na "Marakani" i mislim da je bilo 65.000 gledalaca na stadionu. Izgubili smo 1:0 i Darko Pančev je dao gol rukom na toj utakmici. Mislim da gol nije bio regularan, ali sudija ga je priznao i završena priča. To je 1990. bilo par meseci pre nego što će početi rat u Hrvatskoj i Sloveniji. NIšta se to nije osećalo da će otići u tom pogrešnom pravcu. Izgubili smo 1:0 i otišli u Skupštinu sa Miljanićem, Osimom... Sve legendama jugoslovenskog fudbala. Navijači normalni, nije bilo problema.
1991. je već ratno stanje, te dve utakmice ni po čemu ne mogu da se porede. Te utakmice igramo na stadionu JNA, gde je bilo možda 7-8 hiljada gledalaca. Faktički navijači Hajduka nisu smeli da dođu jer je rat u Hrvatskoj, a navijači Partizana su bojkotovali taj meč. Mi smo tu došli kao pokisle kokoši ničemu se ne nadajući", priseća se Mili Hadžiabdić poslednja dva finala Kupa Maršala Tita.
Na taj meč je ekipa Hajduka stigla - padobranskim avionom, Rat je počeo i na fudbalskom terenu.
"Došli smo padobranskim avionom. situacija je bila kao da idemo u rat. Mi smo fudbaleri, utakmica je trebalo da se odloži, da se ne igra uopšte. Onda su se Tuđman i Milošević dogovorili da se ta utakmica igra", ističe Mili Hadžiabdić, akter obe utakmice.
Da li je baš to dogovoreno na tom nivou?
"Na tom nivou je odlučeno. Kao i podela Bosne i Hercegovine, sve se to zna. To koja je podrška bila Evrope i sveta, neka naučnici pričaju, ali ja sam sve to sam na svojoj koži doživeo. Hvala Bogu živ sam ostao. Odigrali smo to finale, niko nas nije prstom dirnuo u Beogradu, ni jednu ni drugu utakmicu. Povici sa tribina kao i svuda, loše pesme kao i svuda jer je to opet bilo ratno stanje."
"Ja sam mu rekao - izbaci Štimca i Mihajlovića"
Ta utakmica je poznata kao poslednje finale i jugoslovenskog kupa, ali i kao meč na kome su se sukobili Siniša Mihajlović i Igor Štimac. Izbacio ih je obojicu sudija Adim Fazlagić, ali zapravo je to tražio - Mili Hadžiabdić.
"Nažalost desio se taj incident sa pokojnim Sinišom Mihajlovićem i Igorem Štimcem gde sam ja zamolio sudiju Adima Fazlagiča da ih obojicu istera, što je on i uradio."
Zašto?
"Prvo jer su se tukli na terenu, pljuvali i psovali jedan drugog. To ne može da stane ni u jednu knjigu šta su jedan drugom govorili. Nisam ja trač partija, ja sam dete istine. Volim istinu da kažem i to je bila prava istina.
Ta utakmica se desila kako se desila, a mogla je u totalno drugom pravcu da ode. Da se mi svi pobijemo na terenu, ne dao Bog nikome. Ali opet kažem, završila se utakmica, niko nikome posle utakmice nije opsovao majku, pljuvao nekoga... Otišli smo svi u svlačionice kao da nikada ništa nije bilo. Mi smo osvojili kup, dobili smo medalje u Skupštini u Beogradu i to imam kući u Nemačkoj kao uspomenu."
"Sklonili su me iz Hajduka jer sam stavio ruku na srce"
Split je dočekao mnogo pehara i trofeja, ali nijedan kao taj 8. maja 1991. godine.
"Mi smo došli u Split i nas je čekalo 15.000 ljudi na aerodromu. Onda je od Trogira do Splita zatvorena magistrala. Ispred nas je bilo jedno 5.000 automobila sa Hajdukovim zastavama. Luda kuća. Ljudi su na krovovima, vise kroz prozore, kao da ste u ratu. Mi idemo autobusom, ispred nas policija, iza nas policija. Dolazimo na stadion, a na stadionu 10.000 navijača. Ćudo jedno. To je atmosfera koju treba pomenuti, a opet kažem nikakvih incidenata nije bilo."
Ipak, ispostaviće se da je to finale bilo poslednji Milijev meč za Hajduk…"Nikada nisam razmišljao o tome da posle tog finala može da mi se desi tako nešto što mi se desilo. Ali dobro, šta da kažem…"
Da nije možda igrački odstranjen? Nije baš logično da je tako… "Nikad u životu nisam, igrački odstranjen. Da sam odstranjen igrački i da imam to uverenje ja bih to i rekao. Ponavljam, uz Bokšića sam bio jedan od najboljih na terenu u tom finalu jer sam čuvao najboljeg igrača u Evropi Dejana Savićevića."
Na kraju se ispostavilo da je greška Milija Hadžiabdića bila što je tog 8. maja 1991. godine pevao "Hej Sloveni" i držao ruku na srcu. Jedini od 22 igrača koji su se postrojili na stadionu pred to finale nije odustao od Jugoslavije.
"Ja sam dobio neke informacije da mene treba maknuti zato što sam stavio ruku na srce. Ja sam čovek koji voli direktno da razgovara. Ako nas 22 igrača stoji u stroju, zar nije bio red ako su Jugosloveni i ako su igrali za Jugoslaviju kao Bokšić, Jarni, Štimac, svi su igrali za Jugoslaviju…. Zar njima nije bio red da stave ruku na srce dok ta zemlja još postoji?
To je isto kao da je naredba odnekuda došla. Mene to uopšte nije interesovalo. Ja sam dete Bosne i Hercegovine, rođeni Mostarac i možda veći Jugosloven od Tita bio do tog momenta. Tako sam razmišljao i odgojio sam svoje dvoje dece u Nemačkoj ne da tako razmišljaju nego da ne razmišljaju nacionalistički, fašistički. Da sami prepoznaju ljude. Nebitno koja je to vera. U Nemačkoj živi 10-12 miliona stranaca pa nas svi trpe", emotivno nastavlja Mili Hadžiabdić.
"Ja jedini Jugosloven, a šta su oni?"
"Vi imate hiljade ili milione Hrvata koji kažu: 'Ma ko ga j, šta je tražio. Jugosloven, ovakav, onakav...' Zamislite ja sam Jugosloven, a njih 20, 21 su iz Kine, iz Japana? Šta su oni?", pita se Mili Hadžiadbić.
Zaista je slika sa stadiona Jugoslovenske narodne armije na kojoj samo Mili drži ruku na srcu i peva "Hej Sloveni" ukazivala da je toj državi kraj. A da li je on uopšte znao da je jedini?
"Uopšte nisam. Nisam obraćao pažnju na moje saigrače niti na igrače Crvene zvezde. Ja sam to tek posle utakmice.. Ne shvatio nego sam rekao: 'Pa koji su ovo igrači? Je l' su ovo neki Kinezi?' Igraš protiv ljudi, niko ruku nije stavio. Znači da od njih 21 niko nije imao osećaja prema toj zemlju osim mene. Ko je sad tu pogrešan? Njih 21 ispravni, a ja sam budala? A svi smo živeli u toj zemlji toliko godina. To je čudno, to je teško objasniti.
Prepuštam Vama da to zaključite. Vi ste puno mlađi, pitajte roditelje šta bi oni uradili. To što sam ja uradio, da li bi oni mene podržali? Možda je mene od 22-23 miliona podržalo 15 miliona? Možda. A onih 7 možda nije. Prevagnulo je ono što je odlučeno. Dolazi trener Poklepović, smenjuje se Skoblar koji osvaja kup. Vi smenjujete trenera koji osvaja kup i navodna je priča kao vođstva kluba da Hajduk u prvenstvu nije imao dobre rezultate. Ako saberete i oduzmete situaciju da je ostalo tri. četiri kola do kraja sezone pa koji to klub smenjuje trenera koji je osvojio kup četiri kola do kraja? Biće šta će biti i doviđenja."
Ni danas ne odustaje. Tvrdi - on je bio u pravu. I stoji uspravno.
"Vidite vi koje se greške dešavaju 30 i nešto godina posle mene. Kako to da sada svaka reprezentacija stavlja ruku na srce, pa ona deca što kupe loptu i oni stavljaju. Zar to nije lepo videti? Znači ja ispao budala, a oni svi pametni, njih 21? Svako ima svoju teoriju. Ja imam svoju teoriju i ja se borim za nju samo istinom. Evo neka dođu njih 21 sešćemo za jedan sto pa da ja svakoga pojedinačno pitam. U kojoj si zemlji živeo do tog dana? Ko te je hranio, šta su ti roditelji radili 50 godina do tog dana? Čekaj malo. Ovo je logika i ovo je istina, a oni mogu svi sada u mene da udaraju kako hoće."
Trener Josip Skoblar ga je tada molio i izmolio da igra taj meč, uprkos porodičnoj tragediji koja mu se desila tih dana. Ni dan-danas mu to ne zamera.
"Kada vidim posledice koje su se meni desile ne zameram njemu iz jednog velikog poštovanja jer je bio veliki igrač, Drugo bio je šmeker u tim momentima, znao je šta će kome da kaže, kako kome da digne moral. Mi smo išli u Beograd možda pet komada da primimo, a on nas je napumpao da smo mi svi ginuli 90 i nešto minuta. Opravdali smo njegov obraz."
"Rudar dobio udar"
Na kraju umesto slave, velikog transfera i možda reprezentacije Jugoslavije bio je prognan i - bez papira.
"Bilo mi je teško i nije mi nimalo bilo svejedno jer sam mogao još da igram, a napustio sam Hajduk prisilno. Na kraju mi nisu dali slobodne papire. Mogao sam da se vratim u Velež, tako da sam mogao posle Veleža da odem negde u inostranstvo. Međutim tek sam negde 15.7.1992. otišao za Nemačku i dan-danas sam tamo", priča o svom drugom životu za MONDO Mili Hadžiabdić.
Kada je posle godinu dana pauze od fudbala u Nemačkoj počeo da gradi novi život, nije više bio ni zvezda, ni idol. Postao je - rudar.
"Radio sam po raznim firmama, igrao sam u 4-5 amaterskih klubova. Nije mi bilo nimalo jednostavno da igram i radim u firmi. Nisam igrao godinu dana i teško je bilo da odem u profesionalni fudbal. Nisam imao puno vremena za razmišljanje pošto su supruga i sin koji se tada tek rodio imao je možda 20 dana ostali u Hrvatskoj. Tako da sam imao možda mesec-dva da razmišljam i došao sam u Dizeldorf.
Otišao sam kao profesionalni igrač na probu u petu nemačku ligu. Došao sam i zadovoljio, preko tog kluba sam dobio posao. Dan mi je izgledao tako da sam u 6 ujutru izlazio iz kuće i dolazio sam u 10 uveče. Tako jedno šest godina. Znaš kako mi u Hercegovini kažemo: 'Rudar dobio udar.' Ja sam sve to izdržao evo do danas hvala Bogu i opet sam pozitivan. Nikada od mene nećete čuti ružnu reč. Samo sam iskren i ono što mislim kažem. Nekada ti skoči na nos. Neko kaže svaka čast, neko ima svoje drugo mišljenje, ali to je život. Nije se rodio ko je Balkancu ugodio!"
Na kraju je ipak ta Jugoslavija koju je branio do poslednjeg momenta, živa. Svake godine makar po jedan vikend na Mundijalu prijateljstva u Ulcinju oživi ono za šta i dalje kuca Milijevo srce.
"Ovo je kruna moje karijere. Ovo. Toliko osećaja, toliko pozitivne energije, toliko ljudske topline od svih nas koji se nismo godinama viđali. Vidiš ljude posle 35 godina. Boška Đurovskog, Željka Petrovića, Dražena Mužinića, Stanislava Karasija, Dina Rađu... Žao mi je što ne mogu sve da ih nabrojim. Da imate tri srca, jedno bi puklo. Toliko je pozitivne energije, toliko osećaja da bih ja ovde dolazio svake godine po pet puta. Nije mi teško da dođem iz Nemačke i srećan sam što sam ovde. To je lepota ove priče, oseti se čovek da živi", završava Mili Hadžiabdić.
Drug velikog srca i velikog karaktera. Koji je stao uz ono u šta veruje, iako ga je puno, puno koštalo. Mostarac. Fudbaler, Veseljak. Jugosloven. Ali pre svega čovek.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: