Andrija Marjanović - zlato, konačno, stiglo u Niš!

Grad Niš tek poslednjih godina je počeo da daje košarkaške reprezentativce, od kojih je najveće ime svakako Stefan Jović.

Novi plejmejker Bajerna sa "orlovima" je osvojio srebrne medalje na Svetskom prvenstvu 2014. i na Olimpijskim igrama 2016. godine, pre toga i bronzu na Univerzijadi u Kazanju.

Nadamo se da će ovog leta na Eurobasketu u Istanbulu konačno osvojiti i onu najsjajniju medalju, ali i posle toga će ostati zapisano da je prvo zlato sa FIBA takmičenja u grad na Nišavi doneo - Andrija Marjanović (18 godina, 197 cm).

Evo šta je bek "orlića" ispričao u intervjuu "Narodnim novinama", nakon povratka kući sa EP u Slovačkoj i dočeka na beogradskom aerodromu.

"Mirnoćom snajperiste, Andrija je sa nekom vrstom slatkog spokoja odgovarao na pitanja i pokazao da je tamo, u belom svetu, stekao mnogo više od košarkaške veštine. Priča odmereno, koncizno, jezgrovito, a sagovornika gleda pravo u oči. I retoričko umeće je nešto što se stiče. Vremenom...", stoji u uvodnoj reči novinara Zorana Petkovića.

Rekapitulaciju EP u Bratislavi, na kojem je Srbija trijumfovala uz šest pobeda i samo jedan poraz, Marjanović je počeo priznavši da su se i on i saigrači bojali neuspeha, a onda objasnio kako je ta bojazan pretvorena u veru, čvrstu i nepokolebljivu...

"S obzirom na to da poslednjih godina nismo imali uspeha u mlađim kategorijama, da smo zauzimali sedma, osma, deseta mesta, nismo baš pucali od samopouzdanja na prvom okupljanju. U pripremnom periodu smo izgubili od Slovačke i Grčke, pa nas je to dodatno poljuljalo. Dakle, na EP smo otišli prilično prizemljeni, a sigurno nam nije pomogao poraz od Španije u prvom kolu, iako smo odigrali fantastičnu prvu četvrtinu i dobili je 28:9. Onda smo pobedili Italiju i ta utakmica bila je prekretnica. Gubili smo na poluvremenu, ali smo u nastavku odigrali odlično i počeli više da verujemo u sebe. Osvojili smo prvo mesto u grupi, zatim snagom volje dobili Nemce u osmini finala i posle toga sam osetio da nam raste samopouzdanje i da će rivalima biti mnogo teško da nas savladaju", priča Marjanović.

"Ubedljivo smo dobili BiH u četvrtfinalu, a najvažnija utakmica bilo je polufinale sa Litvanijom. Dobili smo posle velike borbe i krenulo je slavlje, jer medalja je bila osvojena, a pre toga niko od nas nije stizao dalje od četvrtfinala. Nismo oka sklopili od uzbuđenja, mnogo nam je značilo to što smo osigurali odličje. Zato je postojala opasnost da potpuno 'izduvani' uđemo u finale, ali selektor Jovanović je na sastanku pre meča imao prave reči. 'Skupili' smo se i odigrali sjajnu utakmicu. U stvari, znali smo da Španci ne mogu dva puta da nas dobiju, a siguran sam da su i oni to znali".

Kada razmišlja o tome šta je to Srbiju izdvojilo od ostalih, Marjanović naznačava.

"Karakter! Svih 12 igrača u ekipi su pobednici. Zbog nekih prethodnih poraza, bili smo gladni uspeha, izgarali smo od želje da osvojimo medalju... Kada smo 'upoznali' sebe u pravom svetlu, nije bilo šanse da posustanemo".

Taktika u napadu uglavnom se svodila na "pik" igru plejmejkera sa nekim od visokih igrača, dok su spoljni igrači imali zadatak da čekaju pas i onda krenu u završnicu.

U takvoj podeli zadataka, Marjanović je dugo čekao priliku da pokaže svoj puni potencijal. To se desilo u subotnjem polufinalu.

"Krenuo me je 'ulaz' i to sam obilato koristio. Doduše, imao sam i motiv više, u meču sa Litvanijom sam vodio i mali specijalni 'rat' sa klupskim drugom iz Barselone Arnasom Veličkom, sa kojim sam bio i cimer u 'La Masiji'. Imali smo neki svoj 'revolveraški' dvoboj, on je dao 16, ja 15 poena, ali jasno je ko je iz tog meča izašao kao pobednik".

Pred finale im je, kaže, mnogo značilo to što su iz Srbije stigle brojne poruke podrške. A najdraže nisu bile od njihove rodbine i prijatelja, već:

"Od selektora Đorđevića i naših reprezentativaca. Javljali su se Bogdanović, Kalinić, Teodosić, Kešelj... Svi su nas bodrili i ohrabrivali da izguramo prvenstvo do kraja, a posle odreda čestitali. Hvala im na tome, veliki su u svakom pogledu!"

Znači Andriji zlato iz Bratislave, ali nada se i veruje da će ih biti još. Mnogo važnijih. Do tada, potrebno je da i njegova klupska karijera krene u visinu. A od sledeće sezone ponovo će igrati na ovim prostorima:

"Nakon tri sezone u Barseloni, od ponedeljka ću trenirati i igrati u dresu Mega Leksa. Moj menadžer je sa Barsom dogovorio dvogodišnju pozajmicu i mislim da je to najbolja moguća opcija za mene. Jer, sada je vreme da iz neke 'dečije' pređem u ozbiljnu košarku, a verujem i nadam se da ću u Megi dobiti prostora da igram i napredujem. Mega se prepoznaje po tome što u njoj igrači pod vođstvom Dejana Milojevića dobijaju šansu za potpunu afirmaciju. Nadao sam se da ću već debitovati za prvi tim Barselone, ali to se nije dogodilo, iako ne mogu da se požalim na svoj razvojni put".

Želja mu je da se vrati u "Blaugranu". Ali, kao gotov igrač.

"Barselona je san snova. U svakom pogledu. To je kosmopolitski grad, koji ima dušu i veliku istoriju. Razvio sam i neka lepa drugarstva. Sa Šejnom Lavalom se stalno čujem, on i Pau Ribas su najčešće razgovarali sa nama mlađima, interesovali se za neke naše obične životne potrebe".

Mega je po igračima kao što su Nikola Jokić, Timote Luvavu i drugi, prepoznata u svetu kao rasadnik NBA talenata.

"Nema košarkaša koji ne razmišlja o NBA ligi. To je krajni cilj svakog od nas koji imamo ambiciju. Ali, ne bih sad puno maštao. Želim samo dobro da treniram, da se nametnem treneru i da na pravi način premostim taj najosetljiviji period, prelaska iz juniorske u seniorsku košarku. Ako bude išlo onako kako želim, nadam se da bih mogao da se nađem i na tom famoznom draftu", tiho će Andrija Marjanović.

/Zoran Petković - Narodne novine/