Sina mu ubila mafija usred Beograda, on završio na ulici: Bio je zvezda u Jugoslaviji, sad skuplja flaše!

Svi znamo za Tonija Kukoča, Dina Rađu, naravno i za Krešimira Ćosića i Božu Maljkovića. Ipak ime koje je potpuno zaboravljeno je Mihailo Manović Cvrca, legendarni košarkaš splitske Jugoplastike! Rođeni Beograđanin koji je proveo duže od decenije u Jugoplastici počeo je da se bavi košarkom u Radničkom sa Crvenog krsta, a sada živi od toga što po Splitu zaboravljen od svih skuplja flaše!

BIO SAM ŽUTI, SAD ŽIVIM OD ŽUTIH KONTEJNERA

U potresnom intervjuu koji je dao Mihailo Manović je istakao da ima neke simbolike u tome što sada živi od skupljanja po kontejnerima..."Po Splitu skupljam boce po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike / ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendeciozno zaboravljen", rekao je u intervjuu za "Mozzart Sport" Mihajlo Manović. 

Iako kaže da je "tendenciozno zaboravljen", on svoj Split i dalje voli.  za "Slobodnu Dalmaciju" je rekao da i dalje ima srećnih dana tu, a pgotovo je srećan kada ga puste u pozorište! "I u pozorište bih voleo da mogu češće da idem, ali tu ne mogu da se požalim jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima leti, nakon dugog vrućeg dana, kad prethodnog dana skupim dovoljno boca. Nije me sramota, to je život. Takav je, moj je", poručio je bivši košarkaš. 

SMRT SINA GA SLOMILA 

Posle igračke karijere bavio se biznisom, ali tu nije prošao, a onda je došao rat. Morao je da pobegne u Beograd sa porodicom i tu je sin Jovan počeo da mu igra košarku. Igrao je na poziciji plejmejkera, počeo je u Beogradu, a najviše se istakao u Hrvatskoj i Portugalu. Na Pirinejima je igrao za Ovarense i Portuugal Telekom, u Hrvatskoj za Alkar i Split, ali i za Dižon, Makedonikos i Prištinu. Upravo je završio sezonu u Prištini, došao je u Beograd i greškom je ubijen! 

"Kada je počeo rat sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo. Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine, kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina", pričao je Manović koga su potom zadesili i zdravstveni problemi kada je dobio rak, pa je bio na ivici smrti i uspeo da se izvuče.  "Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, skoro sam umro od sepse. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestri takođe. Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Bilo je to pre četiri godine… Još šezdesetih godina dvadesetog veka izabrao sam da postanem Splićanin jer mi je taj grad najviše radosti dao. Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazi.“

Jovana Manovića su u kafiću "Zodijak" 2007. godine ubili greškom, pošto su u obračunu dve kriminalne grupe 9. maja mislili da je prijatelj Andrije Drapškovića. Plaćeni ubica Milanko Ivanović (21) iz Čajetine je zajedno sa Bojanom Bačkovićem iz Užica osuđen na ukupno 40 godina zatvora. Tom prilikom je pucano i u Mirka Nikolića zvanog Crnogorac, ali je on preživeo.

(MONDO, N.L.)