"Partizan nas dobio 7 puta, onda se vratio Saša": Toza Matić nam pričao o najtežoj tituli Crvene zvezde

"Kao kadeta, kod Koste Jankova!", kaže nam Veselin Toza Matić na pitanje - od kada pamti Sašu Obradovića.

Za jednog trenera je to izazov. Da dođe i prihvati tim koji ima kvalitet, a u problemima je. Zvezda je imala problem i prošle godine, završili su finale ABA lige bez ijednog visokog igrača. To se smatralo za neuspeh, ali posle 100 utakmica u godini dešavaju se povrede. Igrači igraju, a trener je tu da im pomogne da pobede. To je velika stvar i veliki treneri su to znali da kontrolišu."

Na početku svog razgovora za MONDO gde će nas voditi od Beograda, preko Nemačke i Estonije sve do Irana, Sirije i Libije istakao je da je još jedan čovek koji dolazi u Crvenu zvezdu jako bitan.

"Izabrao je Milana Minića u stručni štab što je velika stvar i sa njegove i sa klupske strane. Tomovićem je malo preokrenuo situaciju na pobedničku, ali sigurno neće biti lako. Otprilike to je izazov. Sport je izazov. Kako je Partizan prošle godine psle katastrofalnog starta došao u situaciju da je dobio pet-šest utakmica za redom sve se promenilo. Sve je moguće", smatra Veselin Toza Matić u svom intervjuu za MONDO.

"Saša je u Puli postao strašan igrač"

Saša Obradović je sam više puta pričao koliko mu znači Crvena zvezda i koliko voli svoj klub. Cela porodica Obradović je zapravo bila u čuvenom "zvezdinom odelu".

"Sašina sestra je igrala u Zvezdi, a Saša je bio u BSK-u. Odatle je prešao u Zvezdu. Bio je jedan od najboljih kada je prešao u juniore. Bila je tu uspešna generacija '68 sa Nešom Ilićem i dolazi posle toga ta generacija 69/70 koju je vodio Marin Sedlaček. Tu su bili Mirko Pavlović. Rastko Cvetković i Saša koji je '69.. Posle je otišao da igra za Grocku sa Dejanom Tomaševićem u prvoj sprskoj ligi", priseća ga se Matić iz mladosti i seća se prelomnog momenta karijere tada mladog pleja.

"Sećam se i to možete i Sašu da pitate. Za mene se ključni momenat za njega desio na kampu Faruka Kulenovića u Puli. Došao je trener sa Bonaventure i to je bila B selekcija sa Sašom i Tarlaćem. Taj trener je sa njima radio dve nedelje i tu se video taj Sašin kvalitet i talenat na poziciji plejmejkera. Izvanredan odbrambeni igrač koji je davao ritam igri, imao je kontrolu lopte i sve ostalo što je potrebno."

Sedam puta izgubili od Partizana, a onda je Obradović doneo trofej

Crvena zvezda je početkom sedamdesetih uzela titulu sa Mokom Slavnićem, Goranom Rakočevićem i Draganom Kapičićem, a onda je morala da čeka 20 godina za novu. U sezoni 1992/93 konačno je došla titula na "Mali Kalemegdan".

"Trifa, Ljuba Vidačić, Lisica je bio, Aca Gilić nam je došao te sezone, onda je bio Nikola Jovanović iz Čačka... Peđa je otišao na početku sezone, Dejan Tomašević je bio tu i falilo nam je još nešto. 0-7 smo imali protiv Partizana, a onda se Saša Obradović vratio", priseća se popularni Toza šampionske sezone crveno-belih.

Već tada je Saša Obradović io lider ekipe i probao je da ode u inostranstvo. A zaigrao je sjajno i učvrstio se u prvom timu kod najtrofejnijeg trenera Partizana.ž

"Saša je proigrao kod Duleta Vujoševića, tu je krenuo da igra. Prešao je kod Bože Maljkovića u Limož i mnogo se očekivalo od njega. Otprilike posle neka tri meseca se vratio nazad. Da li se desila neka povreda, ali tamo se nije ostvario na nivou na kome je trebalo i vratio se. Sećam se da smo kup izgubili u Novom Sadu protiv Partizana i onda se Saša vratio", ističe Matić koji je tada individualno radio sa igračima koji će kasnije postati asovi i okosnica reprezentacije.

"Sa svim tim momcima kod Laleta Lučića sam imao veliku slobodu. Mogao sam da radim sa njima i to je za mene bio izazov. Saša je takođe bio izazov. Da konsolidujemo nešto što nam je falilo u igri. Posle toga je Saša samo uzleteo - klupski i reprezentativno."

A šta je falilo?

"Šut za tri poena! Da bi i danas igrač bio kompletan on mora da ima stabilan šut za tri poena. To je bila osnova svega i to je dan danas tako. Moji timovi šutiraju do smrti. Danas ne možeš da igraš košarku, ako nemaš šut. Teniser bez servisa nije dobar teniser, košarkaš bez šuta za tri je veliki problem", objašnjava za MONDO Toza Matić svoju košarkašku filozofiju.

Saša ti se preda, a hoće da radi

Sada bukvalno svi šutiraju za tri poena, a kako se dolazi do visokih procenata? Postoji li talenat za šut ili je sve krvavi rad?

"Talenat postoji, ali postoji i rad. Dobro se sećam kada me je Dule slao da radim sa Danilovićem u juniorskoij reprezentaciji. To je ponavljanje, ponavljanje, ponavljanje i onda ti nemaš problema. Ovi najtalentovaniji mogu nekoliko dana da ne treniraju i da opet ubacuju, a ovi koji su navikli da šutiraju moraju da šutiraju stalno. Tu je vrlo važan trener, da je tu pored tebe, jer je on ogledalo. On vrši male korekcije i dovodi te na nivo da postaješ bolji. Ipak ono što je najvažnije od svega je - on ti daje samopouzdanje. To je najvažnije od svega. Trener ti daje da igraš, ali kada igraš, treba ti samopouzdanje. Gde se nalaziš, da si siguran da ćeš da pogodiš", objašnjava nam iz svog višedecenijskog trenerskog iskustva kako to ide sa šutom Veselin Matić.

Što se tiče Saše Obradovića sa njim je dugo radio kako timski tako i individualno. Ne samo da je Obradović bio zahvalan jer je želeo da radi, već je i verovao ljudima. To mu je i danas trenerski verovatno najveći kvalitet.

"Saša je za razliku od nekih igrača bio posvećen radu i verovao je u ljude. Dođe i preda ti se. Nije da komplikuje nešto, da kaže zašto ovo i zašto ono. To je nešto što ja pamtim i verovatno je jedna od stvari koje su ga preporučile i Pešiću za Berlin gde je postao igrač kakav je. To je dovoljno o Saši, želim mu sve najbolje u novom poslu", zaključio je prvi deo priče za MONDO Matić.

U kvantinetu je poseban kvalitet

Naš sagovornik je imao dugu igračku karijeru u OKK Beogradu, a zatim je u svom klubu postao i trener. Nakon tri godine u Nemačkoj vratio se i radio u Crvenoj zvezdi i Partizanu kao asistent, bio je selektor naših kadeta i malo ko zna prilike u srpskoj košarci devedesetih kao on.

"Partizan je za razliku od drugih bio firma. Moderan klub, koji je imao jaku upravu. U to vreme svi iz uprave su direktno finansirali igrače. Imali su ugovore i ljudi iz uprave su to finansirali. Posle toga su od transfera imali satisfakciju da dobiju novac nazad. Uvek si investirao u jednog vrhunskog igrača i jednog mladog koji dolazi", ispričao je o svom angažmanu u šampionskom Partizanu od 1994. do 1996. godine.

A kako je tih godina funkcionisao sistem koji je u Beograd doveo sve najbolje igrače i uspevao je da proizvede košarkaše koji će ispisati najsjajnije stranice naše košarkaške istorije?

"To su repovi starog sistema. Repovi socijalističke Jugoslavije, što je bio najbolji sistem u Evropi. Ti u Beogradu nisi imao mnogo klubova. Imao si Zvezdu, Partizan, Radnički i OKK Beograd kao veliki ozbiljne klubove. Van toga pojavljuju se Ušće, Vojvoda, Stepa, Novi Beograd, Mladost iz Zemuna, to ti je beogradski milje. Uglavnom si imao školovanje mladih igrača u ovim klubovima. Bili su tu Beovuk, Užička republika, BASK...

To su sve bili ti mali klubovi koje smo mi zvali "beton liga" u kojoj su igrali igrači koji nisu mogli da igraju u Radničkom i OKK. U tom momentu dobijaš vrhunske igrače jer je baza bila ogromna. Svi iz Bosne i Crne Gore su tu stremili i to je momenat u kome dolazi do ovoga što se danas dešava - beogradizacije košarke. Još Vojvodina dolazi u naš okvir. Vojvodina je ranije igrala Zapadnu grupu sa Hrvatima, mi nismo znali šta se tamo dešava. U tom momentu sve dolazi ujedno."

"Uzeo sam tim koji niko nije hteo"

Sve se znalo tih dana. Oni najtalentovaniji su dobijali šansu u prvim timovima,, ostali su morali da se kale po terenima Srpske lige.

"Imaš 17 godina, godinu dana pre toga si selektiran u kadetsku reprezentaciju. Kada se to desi klub te stavi da treniraš sa prvom ekipom. Igraš sa kadetima, treniraš sa seniorima i puštaju te po pet-deset minuta da vide tvoj nivo. Sledeće godine, ako si najbolji poput Divca, Đorđevića i Paspalja, onda ostaješ u prvom timu. Ako nisi dovoljno dobar ideš na kaljenje u manje klubove i ako se pokažeš vratiće se. Ako se ne pokažeš ostaješ tu, a dolaze neki novi. Mi počnemo ligu sa igračima od 18-19 godina i prvi deo sezone bude slab. Već u drugom delu su ti igrači reprezentativci. To su bile generacije Kukoča, Rađe..."

A jednu manje slavnu generaciju Toza Matić je vodio do evropskog zlata. Nedavno nam je Miljan Pavković pričao o kadetskom Evropskom prvenstvu 1997. godine i zlatu za koje niko nije znao da može da se osvoji.

"Uvek je teško videti kakav si nivo kada se ne proveravaš. Ja sam to imao kao selektor Indije, Iraka... To se isto desilo našoj reprezentaciji sada. Nismo se proverili na nivou, otišli smo na prvenstvu i poslednjih pet minuta protiv Estonije se videlo da smo imali problem. Znači nisi se proverio na adekvatan način. Sa mladima je to još više izraženo jer oni sami nemaju samopouzdanje, pa ne znaju gde su. A imaš sankcije i sve..."

Sve je počelo tako što - niko drugi nije hteo da uzme tim koji je proglašen mnogo manje talentovanim od nekih starijih generacija. Kako se reprezentacija ne odbija Matić je naprasno postao selektor.

"Jednog dana Bora Cenić svrati i kaže: 'Je l' može Toza da mi se javi.' Ja sam odmah znao šta hoće, bez ičega sam rekao pristao. To je bio delikatan momenat za tu generaciju. Igrali su pretkvalifikacije na Kipru i izgubili su od Izraela, dobili su Kipar u toj grupi za treće mesto i jedva prošli dalje. Kime Bogojević je tu bio trener, on je otišao u Partizan, a ja sam uzeo tim koji niko neće.

Znaš šta kažu, reprezentacija se nikada ne odbija. Mi smo počeli da radimo i pred druge kvalifikacije smo otišli na pripreme u Bar pa u Kosjerić. Otišli smo u Letoniju na drugi krug kvalifikacija, gde smo izgubili od Grka sa Focicom, oni su bili jaki kao zemlja. Bila je neka guzovača, nije bilo lagano, ali smo se kvalifikovali na kraju."

Zlato iskovano u vatri Srpske lige

Igrači su napredovali iz nedelje u nedelju, a jedan od ključnih momenata koji je pripremio ovu generaciju za evropsko zlato je bila i - treća liga.

"Dozvoljeno nam je da igramo Srpsku ligu. Juniorska i kadetska reprezentacija su igrale Srpsku ligu. Igrači su dolazili u subotu ujutru, imali smo jedan trening u školi "Ćirilo i Metodije" i onda smo igrali. U početku smo gubili po 40 razlike, a na kraju smo počeli da pobeđujemo. U međuvremenu smo igrali i protiv '80 godišta sa Macurom, Vujanićem i Radmanovićem. I njih smo pobeđivali. Kako, ja ne znam", iskren je Matić.

Priznaje da je ponekada bio i previše strog prema klincima koje je vodio. Kako kaže - bili su ekipa za poželeti.

"To je bila generacija izuzetno posvećenih i pametnih momaka gde ja mogu da kažem da sam bio preoštar prema njima, a nisam imao potrebe Ja sam ih voleo kao i sve igrače u životu. Lepo je pokojni Profesor pričao - igrača treba tretirati kao subjekat, ne kao objekat. Nije igrač kauč da ti dedneš da se navališ na njega. Tako ga i treniraš, specijalno te mlade igrače koji treba da dođu", ističe on, pa se priseća samog turnira.

"Srbe i Ruse su strpali u zatvor"

Kadetska selekcija SRJ krenulča je porazima i jedva je pobedila Makedoniju Vlade Ilijevskog u meču koji je obezbedio prolaz u nokaut fazu. A onda se desio - srpski inat.

"Posle toga je bila ružna situcija, nisu hteli da nas smeste u hotel nego su nas stavili u zatvor. Mi i Rusi se skupimo i kažemo nećemo da idemo u zatvor! To je u stvari bio hotel u okviru zatvora. Ostali smo te večeri u smeštaju duboko u noć i onda su našli neši neki hotel i tu su nas prebacili. Ali smo pokazali karakter da nismo dozvolili FIBA da radi u tom trenutku šta god hoće, nego smo se solidarisali mi i Rusi. Rekli smo - tretirajte nas kao sve druge!"

Ta selekcija bila je sastavljena sa svih strana i kroz nju je prošao veliki broj igrača. Ipak Toza Matić priznaje - jednog igrača je zaboravio.

"Kadetska reprezentacija je imala 16 igrača u sastavu iz 11 klubova. Nije bilo mešanja agenata, niko nije smeo da se meša nego su igrali najbolji. Normalno zaboravio sam neke igrače, kao recimo Čabarkapu. Kroz tu selekciju je prošlo 150 igrača, stalno su dolazili neki novi. Nikada nije to bilo zatvoreno, svake nedelje novi momci."

Andrej Kirilenko je uz Antonisa Focisa bio najveća zvezda tog prvenstva, ali u finalu je Jugoslavija zgazila Ruse. Čak ni budući NBA Ol Star nije bio problem.

"Uopšte ta utakmica nije dolazila u pitanje. Kirilenko je bio nebitan. Mi nismo igrali pozicione napade mnogo i u startu smo Rusima prošli sa nekim napadom za "bekdor" pet puta. Dobili smo Grke, pa Izrael i onda je na kraju bila Rusija. Rusi su se tu prvi put sastavili. To je neka Putin priča, njih su organizovali neki ljudi iz KGB-a iz Sankt Petersburga. Svi ljudi su došli iz sistema starog SSSR-a i sve je bilo na najvišem nivou. Dozvali su se pameti i napravili vrhunsku selekciju", priseća se Toza Matić za MONDO.

U toj generaciji su ozbiljne karijere napravili Miljan Pavković, Vladimir Tica, ali je najveća zvezda bio kasniji član idealne petorke prvenstva Mladen Šekularac.
"Šekularac je na nivou naših najvećih talenata. To što se njemu kasnije izdešavalo, to je splet okolnosti. Ali on je bio neko ko je obećavao. Vukadinov koji je povredio oba kolena, a on je bio atleta koji je mogao da izmisli koš", naglašava Matić, pa priča o Miljanu Pavkoviću.

"Agilnošću, pameću i uvek pozitivnim stavom. A i onim što svi danas gledaju - efikasnošću u igru. Kad god je on u igri, njegov tim pobeđuje. On je idealan igrač da ga imaš, koji sa klupe uvek donosi nešto pozitivno."

Srbi su Nemcima napravili sve

"Kad kažeš da smo digli nemačku košarku - a ko je digao nemčki fudbal? Skoblar, Bobek. Čajkovski. Zebec... Ko je u rukometu? Isto naš Vlado Štencl. A ko je u košarci? Pešić! Ja sam u Nemačku otišao pre rata sa jednom vodiljom. Nemci imaju tri NBA igrača, što znači da moraju da imaju talenta. Kada sam došao u Nemačku tri naša trenera su bila tamo - Pešić u reprezentaciji, Faruk Kulenović u Berlinu i ja u Karlsrueu.

Nemačka košarka je bila na nivou studentske. Igrali su vrhunski Amerikanci, mahom plejmejkeri. Sve vrhunski koledž igrači, ali na višem nivou, ne ovom na kome sada pričamo. U to vreme nema Azije, samo postoji Evropa. Ti igrači ne znaju gde će i oni dolaze za smešne pare. Sa Pešićem počinje vreme moderne nemačke košarke, kada Leverkuzen ima kompletnu nemačku reprezentaciju. Liga nije kompetitivna, ja treniram tri puta nedeljno i dva igrača mi dolaze 300 kilometara na treninge", priča nam o počecima uzdizanja sadašnjeg prvaka Evrope Matić.

On je 1990. godine otišao u Karlsrue i radio je u tom klubu tri godine, a kasnije je tokom godina bio u Frajburgu i Kelnu i video je iz prve ruke kako Nemačka postaje sila. A upravo je on odveo budućeg NBA centra u Nemačku i to za vreme kada je radio u Poljskoj.

"Uveo sam Poloniju iz druge lige u prvu i posle toga postao selektor Poljske 2005. Tu sam video Gortata i ubedio sam ove iz Kelna da ga dovedenmo. Nije bio ništa specijalno tada, a ja sam ga stavljao u reprezentaciju. Onda je kod Saše Obradovića proigrao. Marčin je tu proigrao uz velikog talenta Marka Jovanovića iz Niša sa kojim se borio za mesto u timu", priča Veselin Matić.

Mi sve upropastimo...

Bio je deo stručnog štaba kod Svetislava Pešića na Eurobasketu 2001. i Mundobasketu 2002. godine. Mislio je da nas čeka trofejna generacija, ali nakon sjajnog starta u Istanbulu...

"To su pripreme bez ikakvog problema, ali 2001. godina se desila sa kompletnom smenom generacija. To je tako uverljiva pobeda bila, da sam ja Pešiću posle rekao da je urađeno nešto za narednih mnogo godina, a ispostavilo se da to nije tako bilo. Pošto mi sve što možemo da upropastimo, upropastimo. Posle neverovatnog uspeha i sledećeg Mundobasketa gde je u svakom pogledu bio haos desilo ono u Švedskoj 2003..."

Liban? Ludilo!

Kada pogledate biografiju Veselina Matića odmah vidite materijal ne za film, nego za seriju. Košarka ga je od Beograda, preko Nemačke vodila u Estoniju, Poljsku, a onda na Bliski istok. Kako se to desilo?

"Slučajno! FIBA me šalje da održim seminar u Libanu. Odem tamo i pojavljuje se Sirijac koji me pita da li bi bio trener u lokalnom klubu. Što da ne? Ja otkinem neku duplu cenu. Posle dve nedelje mi se javlja i kaže da su pristali. To je inače bio Sadžes, jedan od njihovih najboljih klubova. Rijadi i Sadžes, to je veliki rivalitet", kaže on.

Bilo je sagovornika koji su nam pričali naširoko o ludilu libanske košarke. I to je zapravo to - kompletno ludilo na terenu i van njega.

"Ludilo! To se prekida, policija razdvaja, pa se nastavi posle dva dana... To je religiozna priča, prošli su kroz rat slično kao i mi. Tu su tenzije u društvu, Libanci su neiživljen narod i to se vidi u sportu. Oni su ljudi koji su izmislili pare i biznis i sada su to pretočili u košarku. Ove godine su potpisali ugovor na 6.000.000 za TV prava. Vrlo, vrlo ozbiljna priča. Prelepa zemlja za život, jedina zemlja na Bliskom istoku koja je zapadna. Nema veze da li su hrišćani, šiiti, suniti, to je zapadni mentalitet u svakom pogledu", priča nam o kultno derbiju Sadžes - Rijadi naš sagovornik.

On je kao Divac, ali u Americi ne vole Irance

Verovatno rezultatski najveći uspeh mu je osvajanja Azijskog kupa sa Iranom 2009. godine. A sve je to bio nastavak srpske priče u ovoj državi.

"Iran je vrlo specifičan, to je neki nastavak naše škole. Vlada Bošnjak je sa njima bio juniorski prvak, pa ih je vodio Nenad Trajković. Onda je Rajko Toroman 2007. bio prvak u Japanu kada je dobio Japan u finalu. Oni to treba da ponove, a Rajko odlazi."

Otišao je u Kinu i pomrsio račune najvećoj svetskoj sili. Sve je bilo spremno da sa četiri NBA asa Kinezi trijumfuju ali preko Toze Matića i Hameda Hadadija nije moglo.

"Kina organizuje prvenstvo i hoće da pobedi, oni tada imaju četiri NBA igrača. Imaš Jordan jak kao zemlja, sa nekoliko stranaca, Katar sa brdo stranaca, Tu je bila glavna priča oko Kineza i nas. Pitaju me šta mislim o Kinezima, ja kažem da ne mislim ništa, jer su oni 4.000 kilometara od nas. Finale je bilo smešno, bilo je 25 razlike. Krenulo drugo poluvreme, Kinezi nešto probali i na 15 minuta do kraja od 7-8 hiljada ljudi u sali je ostalo 1.500. I to je za trenera najveća satisfakcija. Kad igraš negde gde si pobedio tamo gde niko nije očekivao", prisetio se epskog trijumfa usred Kine Matić za MONDO.

Sa 40 godina Hadadi ne staje. I dalje igra u Iranu, a iako nije bio draftovan stigao je do NBA lige gde je nastupao za Memfis i Finiks pet godina. Njegov nekadašnji selektor je uveren da je imao kvalitet za mnogo više. Ali, nije Amerika baš preterano kosmopolitska - kada ste Iranac.

"Šta se desilo Hamedu Hadadiju? Ja kad sam ga video rekao sam da je čudo, kao Divac, na tom nivou. Dominirao je rampom i defanzivom, ali je pre svega vrhunski dodavač. Međutim on je Iranac. Iranac u Americi!

Ako se pojave Mark Gasol i on u timu, uzećeš Marka Gasola. A po meni Hamed je talentovaniji. Gasol je napravio strašnu karijeru, Hamed je imao dobru. Nije bio disciplinovan, ali on voli da igra 40 minuta. Najveća stvar u svemu tome, koliko godina je prošlo - dva igrača iz mog tima još igraju za reprezentaciju", ističe on.

A kakav je Iran za život? Kada se otvore CNN, BBC i ostali zapadni mediji - deluje kao pakao na zemlji.

"Ma hajde... Nije tako kako pišu, ali to je jedno podeljeno društvo. U istoriji Irana postoji dvoličnost. Oni su dominantna šiitska zemlja. Sad sam u Iraku gde su šiiti dominantni i oni su kompletno drugačiji od sunita. Ne mogu da se porede protestanti i katolici sa šiitima i sunitima. Iran je kao bivša Jugoslavija. Srbi su 51 odsto, Iranci su 51 odsto. Karta izgleda kao karta Jugoslavije. Imaš Turkmena, Kurda, Azera, Arapa... Oni vole izuzetno svoju zemlju, ali su uvek protiv režima", objašnjava nam paralele sa bivšom državom Matić.

U Libiji se puca, a mi uzimamo arapsko prvenstvo

Posle Libana i Irana došao je red i na Libiju čiji je Matić bio selektor od 2013. do 2015. godine. U doba raspada države i rata nije se libio da zbog ljubavi prema košarci ode u zemlju o kojoj je brujao ceo svet.

"U Iranu sam bio peti na prvenstvu, čisto smo namešteni. Izgubili smo od Jordana i nisam produžio ugovor. Čekao sam Kinu i Egipat, ali tu se menja sve u Kini. Kongres je bio 2012. i dolazi novi predsednik. Bila su tri kandidata - Janakis, Spahija i ja. Oni na kraju odluče se za najveće ime Janakisa. Već sam bio u Libiji, održao neke treninge i dobio sam dobar ugovor. Nema lige, nema ništa, samo treninge sam držao. U državi se ništa ne dešava. U Bengaziju pucaju u vazduh, ali se ništa ne dešava. Igrali smo i osvojili arapsko prvenstvo. Proveo sam dve lepe godine u Libiji", priča za MONDO Matić koji se ni nakon toga nije smirio. Postao je selektor - Sirije!

"Nisam imao posao, gotovo je bilo sa Libijom i prijatelj me je pozvao da odem u Siriju. Imao sam u ugovoru da se evakuišem u Liban ako nešto bude. Sve vreme sam bio u Siriji i dobro sam proveo to vreme. Držao sam treninge i seminare. Pobedili smo Indiju u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo."

I tu je naravno uleteo usred rata Rusije, Amerike, Arapa, velikih sila i lokalnih milicija, šiita, sunita, hrišćana... I seća se jednog leta vrlo dobro.

"Leteo sam za Alepo vojnim avionom. Prvo smo išli autobusom. Ratno je stanje, to je 400 kilometara, ide se 7 sati. Rekao sam da više neću da idem tako i armijski klub mi je organizovao avion. Prvi put je bio super, drugi put je bio super, a treći put ulaze neki bradati, obučeni... Odmah znam ko su - Iranci. Nije ti svejedno, neko može da obori avion! Ali sve je bilo normalno. To ti je CNN - nije sve srušeno. Kažu Alepo je sravnjen grad - ima delova sravnjenih, ali ima i skroz normalnih", iz prve ruke deli lekcije iz zapadne propagande Veselin Toza Matić.

Trener zauvek, to je droga

Srbija je u jednom trenutku u prethodnim godinama imala neverovatnu situaciju, da naši stručnjaci vode dve najmnogoljudnije zemlje na svetu. Aleksandar Đorđević je bio selektor Kine, a Toza Matić Indije.

"FIBA je mnogo probala da radi, kao i NBA, ali niko tu nije imao unutrašnje informacije šta se u Indiji dešava. Problem je i što nemaju dvojno državljanstvo, pa onda niko neće da baci kanadski ili američki pasoš da bi igrao za Indiju. Neće se nikada dići košarka tamo jer nemaju organizaciju", smatra on.

Sada je selektor Iraka, ali kako kaže sa 65 godina o penziji ne misli. "Nismo čuli zadnju reč. Irak još nije zadnja reč! Oni se nisu 12 godina kvalifikovali za Svetsko prvenstvo, ja sam ih kvalifikovao. Kao Bora Milutinović - pet reprezentacija sam odveo na Azijsko prvenstvo. I sada mislim da sam trenerski najspremniji. Ono što je sigurno i što znam je da uvek pratim i tražim nešto novo."

Na kraju smo postavili logično pitanje - odakle posle toliko decenija još snage i entuzijazma.

"Od košarke. Nikad nije zadnje slovo koje si rekao. U životu se treba obrazovati, upoznavati novo i truditi se da u nečemu novom daš svoj doprinos. Trener je uvek trener, tek kad umre prestaje to da bude. Možda mu nekada neće dati posao, ali trener je uvek trener. Nije to više ni ljubav, to je neka droga bez koje ne možeš", završava svoju filmsku priču za MONDO Veselin Toza Matić.

Mnogo toga se iz nje može naučiti. Od toga kako postati pravi šuter, do toga kako izgleda svet oko nas i šta je istina, a šta propaganda. Na kraju - Veselin Matić je pravi primer toga šta su i kakvi su Srbi. Uvek spremni da bez predrasuda odu tamo gde niko drugi ne bi smeo. I da - uvek spremni da vole košarku.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: