"Duda me pozvao, ali mi se srušio svet": Birčević nam otkrio kako je postao verni vojnik Partizana i reprezentacije

Neki ga pamte zbog Partizana - bio je tu kad je bilo najteže. Neki ga pamte zbog reprezentacije - bio je tu kad se tim gradio iznova. Zbog toga je, valjda, postao jedan od najvažnijih igrača ovih ekipa, upisan posebnim slovima u istoriju - Stefan Birčević. Osvojio je tri medalje sa Srbijom pod komandom Aleksandra Đorđevića, a bilo bi i uspeha sa Partizanom da se uvek nešto nije preprečilo, te 2017. ekipa je imala problem sa trovanjem, a dve godine kasnije sezonu je prekinula pandemija korona virusa. Bilo kako bilo, popularni Birča je više nego zadovoljan. U karijeri je uradio sve i više nego što je maštao, a sada se vratio u rodni grad kako bi pomogao da Lazarevac iznedri još talentovanih imena.

"On je rođeni lider, u reprezentaciji, u klubovima. Kasnije mi je bilo drago da sam bio deo reprezentacije pod njegovim vođstvom, na četiri takmičenja, to je bilo fenomenalno. Ne mogu da ne kažem da je moj prvi poziv za reprezentaciju bio od strane čoveka koji, iako nije među nama, bio je najveći autoritet u jugoslovenskoj košarci - Dušan Duda Ivković. Čovek sa ogromnim znanjem, neverovatnog šmeka, čast mi je da sam prvi poziv 2013. dobio baš od njega, a da sam bio u reprezentaciji za vreme celog mandata Aleksandra Đorđevića."

Aleksandar Džikić je napravio senzaciju sa reprezentacijom Gruzije na Evropskom prvenstvu, prethodno je imao velikih uspeha sa Partizanom i ekipom Budućnosti. To je ono što smo mogli da vidimo kraj malih ekrana, a kakav je Džikić privatno shvatili smo iz prve ruke: "Što se tiče Aleksandra Džikića, to je čovek koji nije samo jedan od najvećih i najboljih trenera Evrope, već je i čovek koji je moj prijatelj. Čovek koji ne mora, ali uvek želi nesebično da pomogne. Kad god sam mu poslao poruku ili ga pozvao, uvek je bio tu da mi pomogne. Zbog njega sam prvi put došao u Partizan i ostvario san. On je taj koji me je prvi doveo u Partizan, to je bila jedna od najboljih sezona u mojoj karijeri, na individualnom planu."

I na kraju, ali ne i najmanje važan – Andrea Trinkijeri. Italijan koji je stigao u Partizan potpuno neočekivano, a onda doneo veliku radost Grobarima. "Što se tiče Trinkijerija, to je bilo u drugoj sezoni u Partizanu, još jedna lepa priča. Ekipa se dizala, imali smo izvanrednu ekipu, igrali smo dominantno, bili prvi u ABA ligi, osvojili Kup Radivoja Koraća i Superkup ABA lige, izgledalo je kao da ne možemo da izgubimo." 

"Imali smo svuda obezbeđen domaći teren, u ABA ligi smo već bili u polufinalu pet dana pred početak četvrtfinala Evrokupa... Jako je velika šteta što je sve prekinuto, ako ne oba takmičenja - jedno bismo sigurno osvojili. Imali smo takav osećaj i kada gubimo, bili smo zajedno. Novica je pravi kapiten, on je istinski osećao Partizan, imao je veliki udeo. Možda je to nešto što sada fali Partizanu. Nije bilo mnogo stranaca, oni koji su bili u klubu osećali su Partizan, bili su privrženi, ako nema sportske gladi, nema ni uspeha."

Šta je Partizan mogao, a nije uspeo?

Partizan je u godinama za nama imao uspone i padove. Svaki put kad se činilo da je klub iz Humske na dobrom putu, nešto bi se dogodilo. Stefan Birčević imao je priliku da to okusi i na svojoj koži. Ekipu je jedne sezone degradiralo trovanje na Kupu Radivoja Koraća, dve godine kasnije, kada se vratio u Parni valjak, pandemija korona virusa prekinula je sezonu. U svakom od mandata u Partizanu samo je sudbina sprečila Birčevića da stigne do trofeja.

"Džile je preuzeo ekipu u nekom teškom momentu, Partizan je imao budžet od 750.000 evra za ekipu, koja je stigla do fajnal-fora ABA lige, igrala je fenomenalno i u Ligi šampiona. Da nije bilo onog trovanja u Nišu, možda bismo došli i do neke titule. Bili smo izvanredni, isto tako smo i igrali, sa ekipom koja je bila skromna. Džile je izvukao više od maksimuma iz svih nas, uradio je sjajan posao. To je za veliko poštovanje, naročito jer se Partizan godinu dana pre toga borio za opstanak u ABA ligi. Kažem, ostaje žaljenje za trovanjem u Nišu, izgubili smo Vanju Marinkovića, Hečera, Džile je morao mesec-dva da bude van ekipe, bilo je teško, izgubili smo dosta, ali ta sezona je ostala u lepom sećanju."

Partizan se sada nalazi u nezgodnoj situaciji. Crno-beli su nedavno promenili trenera, a odlazak Željka Obradovića navijači nisu sasvim prihvatili. Ekipu je potom preuzeo Španac Đoan Penjaroja, u tim je u međuvremenu stigao i Kameron Pejn, pa je jasno da će na polusezoni crno-belima biti potreban period prilagođavanja.

"Jako nezgodna situacija, Partizan ne zaslužuje ovo što mu se dešava. Nadam se da će i ljudi u klubu i navijači pronaći način da izađu iz ovoga, da stave Partizan na prvo mesto. I da se vrati pozitivna atmosfera, Partizan ima najbolje navijače u Evropi, to je prava košarkaška publika. Partizan je lošija ekipa kad nema podršku sa tribina, ekipa je bolja za 30, 40 posto kad ima pozitivnu atmosferu", prokomentarisao je Stefan Birčević u razgovoru za MONDO.

Snovi se srušili 2013. A, onda druga šansa

Stefan Birčević je u reprezentaciju stigao zahvaljujući pozivu legendarnog Dušana Dude Ivkovića. Ipak, prvi dolazak među Orlove nije bio ostvarenje sna - slomljena noga ostavila je dubok trag, žal, a pomalo i strah da je sa reprezentacijom gotovo. Godinu dana kasnije, sve se promenilo, Birča je postao glavni ratnik Saše Đorđevića.

U ekipu su te 2014. stigli Stefan Jović, Nikola Kalinić i Stefan Birčević, važni igrači Radničkog iz Kragujevca koji je te sezone igrao Evrokup pod vođstvom Miroslava Mute Nikolića. Nesvakidašnja situacija da iz jednog kluba koji nije Partizan ili Crvena zvezda dođu čak trojica igrača, verovatno se neće ponoviti. "Ako ne računamo kvalifikacione prozore, nego samo velika takmičenja, mislim da se to neće ponoviti. Iz Partizana i Zvezde neće biti tri igrača, a kamoli iz kluba koji je iz Kragujevca, Lazarevca, Niša…"

"Nije to bila slučajnost, Miroslav Nikolić je znao da prepozna igrača koji je za reprezentaciju. Saletu je to bila prva godina, to mu se svidelo. Igrali smo Evrokup, pokazali smo se jako dobro, dao nam je šansu, a nas trojica smo je iskoristili", pojasnio je Birčević.

"Od trenutka kad sam kod Dude 2013. slomio nogu, srušio mi se svet, mislio sam da više nikad neću imati šansu da igram za reprezentaciju. A onda sam od nula nastupa za reprezentaciju stigao do 87 i tri medalje sa reprezentacijom, to je i više od onoga što sam zamišljao."

Stvorila se nova prilika, koju je Birčević iskoristio na pravi način. "Prve te pripreme 2014. su mi bile jako naporne, jako teške jer sam hteo da dam maksimum, da se dokažem, da pokažem da zaslužujem da budem deo tima. I on je izvlačio svaki trening maksimum iz mene, tada nas je bilo oko 22, 23 igrača, od toga je 12 išlo na Svetsko prvenstvo. Jednostavno sam se trudio da na svakom treningu dam maksimum da dokažem da mogu da budem u tih 12, na moju sreću sam uspeo da se izborim za to prvo Svetsko prvenstvo. Posle toga sam bio stalan reprezentativac."

Prvi odlazak na takmičenje, prvo finale sa seniorskim timom i prva medalja, a utisak? "Nisam bio toliko svestan u tom trenutku, pogotovo što se to održavalo u Španiji, gde su svi verovali da će domaćin biti u finalu sa Amerikancima. U tom trenutku, da mi je neko rekao: evo, medalja, ili se više ne baviš košarkom, ja bih izabrao medalju, to je toliko veliko bilo u tom trenutku."

"Olimpijske igre su želja sportiste, a tek medalja…"

Godinu dana kasnije, puni elana, podrške koja je stizala sa svih strana, Srbija je krenula put Rija. Ekipa je bila ista, očekivanja još veća. "A, Olimpijske igre, to je... to je želja ne samo košarkaša, nego želja svakog sportiste, tamo se nalaziš sa deset hiljada najboljih sportista u svim disciplinama, ceo svet je na jednom mestu. Sama pomisao da ćeš biti na Igrama je ogromna stvar, a kamoli i uspeti da se okitimo srebrom."

I možda bi druge sportiste pojeo strah olimpijskog sela, ali naši Orlovi su to uspešno preživeli. "Mi smo se odlično snašli, napravili smo rutinu. Bilo je teško organizovati sve, da budemo svi zajedno, ali smo mi uvek pravili svoj raspored i uvek smo bili tim, išli smo čak i pešaka na treninge, nismo išli ni autobusima. Napravili smo tu hemiju koja je bila najvažnija i nismo dozvolili da utiče na nas taj mali grad, olimpijsko selo. Naravno, bilo je lepo iskustvo, imati medalju to je korak više."

"Sale je bio igrač i sve je to prošao. Nikad od njega nismo osetili pritisak, bili smo grupa koja je već treću godinu zajedno, on zbog toga nije imao potrebu da nas proverava, nikad niko od nas nije bio proveravan. Svi smo imali odgovornost, znali smo koji dres nosimo, znali smo šta nas čeka i znali smo da moramo biti svaki dan 100 posto spremni da damo maksimum kada je to potrebno."

Evropsko prvenstvo i dugo čekano zlato

Stigla je reprezentacija Srbije na Evropsko prvenstvo u Turskoj ne kao favorit za medalju, već kao siguran osvajač zlatne medalje. Pre toga Orlovima Saše Đorđevića na put je stala samo silna Amerika, a i "drim tim" je morao dobro da se oznoji za pobedu.

Međutim, ekipa je bila promenjena, ali i dalje jednako motivisana da ostvari san i postane prvak Evrope. "Mi smo 2017, posle Olimpijskih igara, pošli bez sedmorice igrača i niko ništa nije očekivao od nas. Napravili smo jako dobru hemiju, jako dobro smo igrali, Sale je bio majstor za to i nekako smo u jako dominantnom stilu stigli do tog finala. Tim je bio ispred svih nas."

Sve je izgledalo dobro do finalne utakmice protiv reprezentacije Slovenije koja je na kraju slavila 93:85. "Protiv Slovenije smo igrali jako dobru utakmicu, nenormalno dobra partija Dragića, nenormalno dobra partija Dončića, nenormalno dobra partija Prepelića... Imali su svoj dan, čini mi se da smo igrali 10 utakmica, devet bismo pobedili. Imali smo dva bacanja za preokret... Nezgodan poraz, mogli smo da zaokružimo tu generaciju s tim zlatom, šta je tu. Pre tog takmičenja, mi smo bili prvaci Evrope, gubili smo samo od Amerikanaca u finalima Svetskog prvenstva i na Igrama. Nemamo za čime da žalimo, Slovenija je odigrala bolje."

Da li je Saša Đorđević trebalo da ostane selektor? "On je imao ugovor do 2019. i on nije produžen. Imali smo jako dobru ekipu, splet nesrećnih okolnosti na koje mi nismo uticali. Došao je taj poraz od Argentine, najteži poraz na prvenstvu, oni su odigrali fenomenalno - jedna utakmica, kao ona sa Slovenijom. Oni su imali dan odmora, onda su bili u tom gradu, a mi smo putovali, to je dosta stvari koje su se poklopile na našu štetu. U borbi za peto mesto smo pokazali da smo ekipa koja je zaslužila medalju."

Kada se sve sabere: tri srebra na tri velika takmičenja, na smotri Evropljana, na Svetskom prvenstvu i Olimpijskim igrama. Pa, koja je omiljena onda? "Svetsko srebro je moja prva medalja, ali srebro na Olimpijskim igrama je nešto posebno, najdraže."

Kada se sve sabere i oduzme, prijateljstva su ono što ostaje: "Cimer sam bio većinski sa Stefanom Jovićem. Sa svima sam u dobrim odnosima, ali sa njim sam svake godine bio cimer. Iz Partizana se najviše čujem sa Urošem Lukovićem. Komentarišemo Partizan i mnogo drugih stvari.”

Put do silnih uspeha sa seniorskom reprezentacijom Srbije bio je popločan mukotrpnim radom godinama pre slave. Borba u nižim ligama, ali uz vrhunske trenere, stvorila je košarkaša koji je postajao uzor klincima. "Nikad nisam imao prečicu. Sve što sam uradio sam zaslužio", kaže Birčević.

"Nekima je glupo da se vrate, mene nije sramota"

Tako je pre tri srebrne medalje uspeo da se okiti i zlatnom na Univerzijadi u Kini 2011. "Luka Pavićević je bio trener, a to je bila zanimljiva ekipa. Druženje je bilo jako lepo, većina momaka iz te generacije je napravila dobre karijere. To je mini-olimpijada. Kinezi su to jako dobro organizovali, možda bolje nego Brazilci prave Olimpijske igre. Osvojili smo zlato."

U međuvremenu, Birčević je radio i sa jednim od najpoznatijih trenera sa naših prostora, Miroslavom Mutom Nikolićem. "Sa Mutom sam bio tri godine i to je najbolji period Kragujevca, igrali smo Evrokup, bili smo izvanredni u ABA ligi. U poslednjoj sezoni sam čak i bio kapiten. Sigurno da ima veliki trag u mojoj karijeri."

I ne samo čuveni Muta, spomenuo je Birčević i rad sa Vladom Đurovićem i period u Metalcu koji ga je upoznao sa čarima profesionalnog sporta, sa lepim i ružnim stranama. "Vlade Đurović je prvi trener koji me je vodio kad sam postao profesionalni igrač. Gurnuo me je u vatru, posle te sezone sam već prvi put zakoračio u reprezentaciju, tada mladu reprezentaciju U20."

Na kraju, mukotrpan rad se isplatio! "Tokom čitave karijere sam išao stepenik po stepenik, nikad nisam imao prečicu. Sve što sam uradio sam zaslužio, nisam nikad ništa naglo i odjednom radio. Drago mi je što sam imao takav put, što sam prošao sve, što sam se, eto, vratio u svoj grad. Neki igrači koji su ostvarili velike karijere mislili bi da je glupo da se vrate u drugu ligu, mene nije sramota."

I nema dileme, kad je pitanje o vrhuncu karijere odgovor je nedvosmislen: "Svaku sezonu pamtim na svoj način, kruna karijere su reprezentacija i Partizan", rekao je Stefan Birčević u razgovoru za MONDO.

Bonus video: