Prve korake napravio u Borcu iz Čačka, stasao u Borcu, najbolje dane karijere posvetio srpskom velikanu - 13 seniorskih sezona i više od 400 utakmica, kao niko nikad pre njega. Uroš Čarapić. Skromnost, ali ništa manje i samouverenost kapitena čačanskog tima su očigledni, možda baš zbog toga klub osnovan 1945. i dalje ostaje konkurentan na košarkaškoj sceni. Postoji i jasno objašnjenje: "Čačanski inat", kaže Čarapić koji je u razgovoru za MONDO govorio o rekordu koji dugo neće biti oboren u crveno-belom dresu, o reprezentaciji, srebrnoj medalji na Evropskom prvenstvu do 18 godina i o dve velike ljubavi - Borcu i pecanju.
Istoriju Borca iz Čačka pisala su velika imena srpske, evropske i svetske košarke, od asova Radmila Mišovića, Dragana Kićanovića, Željka Obradovića do današnjih ljubimaca publike kraj Morave, poput Alekse Avramovića. Tokom velike istorije kluba, još od čačanskog asa iz sedamdesetih Mirka Drobnjaka i njegovog rekorda od 296 nastupa za Borac, nije se dogodilo da neki igrač odigra stotine i stotine utakmica sve do poslednjih godina. Taj igrač se zove Uroš Čarapić i sa rekordnih 400 nastupa svrstao je svoje ime u istoriju Čačka, "Meke" srpske košarke, u kojoj se ruke za dobar šut peru u Moravi posle beskrajnog šutiranja u hali Borca ili na Želovu i u kojoj mrežica za koš šušti reč "Žoc" kada lopta prođe kroz obruč.
"Da mi je neko rekao 2002. da ću biti u Borcu i da ću imati 400 utakmica... iako mi je to bila želja, nikad nisam hteo da gradim ime, želeo sam da rastem zajedno sa klubom. Da li sam imao sreće, ne znam, ali Borac je od 2018, krenuo od ABA 2 lige, a već šest godina je stabilan abaligaški klub", započeo je Uroš Čarapić u razgovoru za MONDO.
"Nisam brojao utakmice neko vreme. Ugovor mi je isticao na dve, tri godine, onda dođe leto i čekam da me Borac pozove. Mlađi brat je igrom slučaja vodio računa o broju mečeva i pred Kluž mi je rekao. Velika je čast to što imam najviše mečeva u Borcu, prvenstveno zbog imena koja su igrala. Prvo što sam rekao sebi - da sam uspeo. To mi je bio cilj, ne znam da li bi mi ljudi verovali da sam od početka želeo da budem ceo život u Borcu. Nikad nisam imao ambicije da idem negde drugde."
Borac je velikan, ali u bliskoj istoriji nije bio jasno vidljiv na košarkaškoj mapi. Poslednjih godina klub je uspeo da se oporavi, vrati na pravi put i ponovo postane "grad košarke". Kako je ekipa uspela u tome, postoji jasno objašnjenje: "Možda inat? Kad sam ušao u prvi tim bio je favorizovan Beograd i klubovi u prestonici. Košarka se igrala samo tamo, ali Čačak je grad košarke. Ujedno, Borcu nije mesto tamo gde je bio. Sad kad pogledamo - igramo ABA ligu, a pamtim godine kad nismo imali struju, nismo imali grejanje, toplu vodu posle treninga, kad smo ispadali iz lige, kad smo se borili za opstanak u Košarkaškoj ligi Srbije... Bilo je mnogo teških perioda u Borcu, a onda je stigla moja generacija, (Marko Marinović) Malina je postao trener i počeli smo da dominiramo. Žao mi je što su zbog pandemije prekinuli takmičenje, jer bismo sigurno osvojili, imali smo svega tri poraza u sezoni u dva takmičenja. Na kraju, plasirali smo se u ABA ligu, kažu da smo to uradili 'za stolom', ali mislim da smo to uspeli na terenu, iako je prekinuto takmičenje."
Ne krije Čarapić - bilo je drugih ponuda tokom karijere, raspitivao se i Partizan, doduše na kadetskom nivou, ali je Borac uvek ostao u srcu i bio prioritet. "Bilo je drugih ponuda, ali one su bile na nivou Borca. Ne mislim da bih iskoračio u karijeri da sam otišao u drugi abaligaški klub. Borac je u ABA ligi najstariji klub uz Partizan i Crvenu zvezdu. Veća čast je igrati u Borcu nego u 80 posto drugih klubova u ABA ligi. Možda su ljudima zanimljivije stvari koje su nastale juče, sa mnogo novca, a Borac je tu 80 godina. To nije mali broj godina, a ja imam najviše odigranih mečeva. Što se tiče mene, dokle god budem trebao Borcu, biću tu."
"Ideja mi je bila da zaigram za prvi tim Borca"
Da je Čačak grad košarke najbolje opisuje ona stara "oprao je ruke u Moravi". Međutim, kao i kod mnogih klinaca velika borba se vodila između fudbala i košarke. Na kraju, pobedu je odneo čistiji, bezbedniji i nešto topliji sport.
"Trenirao sam fudbal i košarku istovremeno. Kad se vratim s fudbala sav sam bio blatnjav, onda se majka pita ko će to da pere? Mnogo je bolje u dvorani, ne kisneš, čisto je, ne kažem da je to presudilo, ali imalo je uticaj. Izabrao sam košarku i oduvek mi je ideja bila da zaigram za prvi tim Borca. Kao baš mali sam dolazio sa roditeljima da gledam Borac, ta energija na tribinama bila je nešto posebno, u svakom trenutku sam želeo da budem ja taj zbog kojeg navijači dolaze."
"Počelo je tako što sam trenirao u osnovnoj školi, a onda sam odlučio da odem korak dalje, da se upišem u Borac, da to bude ozbiljnije, 2002. sam postao igrač Borca i tako je počela priča. U tom periodu sam mislio da samo jedan trener postoji u Borcu, jer me je sedam godina trenirao Ivan Đajić", nasmejao se Uroš, pa nastavio: "Prelazak u starije kategorije mi je teško pao, ali sa Dejanom Tomaševićem, u kadetima, sam imao dobru saradnju i počeo sam da se izdvajam. Dobio sam poverenje, a to sam vraćao na terenu."
Tranzicija iz mlađih u starije kategorije je možda i najteži period u izgragnji karijere sportiste. Šta to vuče mlade ljude da i dalje ostanu na terenu? "Ne znam zašto sam ostao. Uporan sam, ali pre svega sam hetao da pomognem porodici, da bolje živimo. Taj cilj me je vodio ka uspehu. Nisam neko ko je preterano uporan u životu za neke druge stvari, ali nečemu sam posvetio ceo život i ne bih sebi oprostio da nisam uspeo. Lepo je biti profesionalni košarkaš, ali niko ne vidi krvavi rad iza svega. Nešto što sva druga deca imaju, a ti nemaš - ekskurzije, nove godine, mature, rođendani, sva ostala slavlja", ispričao je Uroš Čarapić koji je 2019, iste sezone kad je klub obezbedio plasman u ABA ligu, postao kapiten Borca.
"Tu sam da pokažem kako da ostave srce na terenu za Borac"
Srpski inat nije lako objašnjiv, a njegova podvrsta - čačanski inat - još manje.
"Čačanski inat je simbol Borca, borimo se sa svim - da se košarka igra i van Beograda. Bilo je sezona gde smo bili na ivici ispadanja, a onda smo pobedili Budućnost u Podgorici, a postojali su i trenuci gde na polusezoni obezbedimo opstanak u ligi. Za ovih 13 godina je bilo burno, bilo je lepih i ružnih stvari."
Čarapić je kapiten Borca od 2019, ali celu minulu sezonu nije mogao da pomogne timu. teška povreda odvojila ga je od terena na godinu dana, prednji ukršteni ligamenti, povreda oba meniskusa, komplikovana operacija i dug period oporavka... "Povredio sam se na prijateljskoj utakmici, operacija je bila teška iako sam mislio da ću se oporaviti brže i lakše u odnosu na drugove koji su imali slične probleme. Nije bilo tako. Na kraju sam od avgusta počeo pripreme sa ekipom, koliko god imao godina iskustva nije bilo lako ne igrati godinu dana. Trebalo mi je vremena da pronađem ritam, da bih mogao da pomognem ekipi. Sad kad sam dobro, kad se fizički dobro osećam, želim da pokažem klincima kako treba da se bore i kako da ostave srce na terenu za Borac", ponosno je rekao Čarapić.
"Svima je bilo jasno da Srbija ne može da bude prva u Turskoj"
Reprezentacija Srbije do 18 godina uspela je 2014. da na Evropskom prvenstu u Turskoj postane vicešampion. Ekipu koju u činili, između ostalih, Vanja Marinković, Stefan Lazarević, Stefan Peno, upotpunio je i Uroš Čarapić. Atmosfera u Turskoj je bila vatrena, a iako je reprezentacija koju je vodio Aleksandar Bućan čak 20 razlike (82:62) pobedila Tursku u grupnoj fazi takmičenja, susret u finalu i ishod meča mogli su se naslutiti.
"Bio sam na spisku, ali sam u Vršcu doživeo naprsnuće metatarzalne kosti, a pošto smo imali još mesec dana do početka takmičenja, mislio sam da je to to... Međutim, procenili su da mogu da se vratim za tri sedmice i na kraju sam ostao na spisku, što je i za mene bilo iznenađenje. Davao sam maksimum na treninzima i video sam da (Aleksandar) Bućan to poštuje. Bilo je ogromno iskustvo i velika čast."
"Bili smo u Konji, u Turskoj, smešteni u hotelu gde nismo mogli da izlazimo, ali smo sve imali unutra. Ceo turnir se odigravao dobro, bili smo dominantni. Kad je stiglo finale bilo je neočekivano - izlazimo iz svlačionice, prolazimo kroz hodnik, a onda vidiš puna hala, to je verovanto ostavilo utisak. Svima je bilo jasno da Srbija ne može da bude prva u Turskoj, mnogo je teško uzeti zlato usred Turske protiv Turaka."
A, tokom karijere bilo je još prilika za nacionalni dres. "Bio sam pozvan u reprezentaciju i u drugim kategorijama - U19 i U20, ali sam bio samo na pripremama, nisam prolazio u 12 najboljih. Imao sam i poziv kod (Svetislava) Pešića, bio je neki prozor ili samo treninzi, ne sećam se, trajalo je sedam dana. Međutim, tad je selektoru pozlilo i vratili smo se i to je to što se tiče moje reprezentacije."
"Volim da pecam i imam psa"
Uroš Čarapić je na terenu borac, kapiten, uvek prvi na borbenoj liniji za ekipu i klub, van parketa interesovanja Čačanina potpuno su drugačija. Ne krije - košarka jeste ljubav, ali vremenom je postala i posao, zbog toga mu ostaje pecanje, uživanje u fudbalu i pas.
"Van košarke volim da pecam ribu, nemam vremena za takmičenje. Nisam takmičarski tip, takmičenja mi je preko glave. Kad odem na pecanje volim da se opustim, da to bude u lepom društvu, posle se osećam bolje. Imam i psa sa kojim provodim veći deo dana, zove se Rea, u pitanju je francuski buldog. Ona je deo porodice, živi sa mnom, spava sa mnom."
"Gledam fudbal, a leti kad sam slobodan ili igram fudbal ili tenis, ne igram basket. Košarka koliko god bila velika ljubav, postaje posao. Kad imam period odmora, gledam da radim druge stvari, da se malo zaželim košarke. Gledam Premijer ligu, igra se na visokom nivou, pada mnogo golova, zbog toga gledam utakmicu. Košarku ispratim, gledam reprezentaciju, ABA ligu, Partizan sam neka više gledao. Ako ne Borac, onda sam više Partizan, ali sad se ne bavim tim stvarima, porodica kod kuće prati, skupimo se i gledamo."
Borba na tabeli ABA lige i ambicije Borca
Borba u ABA ligi je rovovska, veliki broj timova na tabeli ima sličan skor te je svaka utakmica malo finale. Ambicije su uvek najveće, ali ih je vrlo teško sprovesti u delo. Čačanski velikan je mlad tim, ali i pored toga pun talenata i želje za dokazivanjem.
"Sezona je dobra, uspešna. Nama ostaje da završni deo iskoristimo na najbolji način. U svakoj sezoni se gledaju poslednje utakmice, a možemo da budemo u plej-inu. Ako ne budemo maksimalni možemo da budemo u borbi za opstanak, to nam nije cilj."
Zbog toga je neophodno dati poslednji atom snage na terenu. Uroš Čarapić upravo to i radi, najbolji dokaz je utakmica protiv FMP, kad je kapiten umalo "izgubio živu glavu" jer je udario u betonski zid boreći se za loptu. Sada na glavi ima ožiljak, kako i sam kaže - uspomenu iz Železnika.
"Samo sam se bacio za loptom, nisam razmišljao. U tom trenutku... ništa, pukla glava, dobro sam. Sad kad prođe neko vreme i pogledam šta se dogodilo, možda sam i gore mogao da prođem, da slomim vrat, bilo šta. Supruga se jako potresla, majka takođe, porodica. Što se mene tiče, otišao sam na šivenje i posle dva dana igrao utakmicu. Imam sedam, osam ožiljaka na nozi, sad sam dobio još jedan", našalio se Čarapić.
Bonus video:
