OI iz drugog ugla: "Mali čovek" u Brazilu

"Branko, jesi li spreman za jednu avanturu, da ideš na Svetsko prvenstvo sa reprezentacijom Srbije?", glasilo je pitanje kada je zazvonio telefon Branka Stojnića, banjalučkog fizioterapeuta.

"Mislio sam da me neko zeza", kaže Branko.

Na preporuku Nade Raković, tadašnjeg fizioterapeuta Mladog Krajišnika iz Banjaluke, tim menadžer ženske reprezentacije Srbije Jadranka Ćosić Trkulja dovela je Stojnića u nacionalni tim 2014. godine, uoči Mundobasketa u Turskoj.

Čudnim sticajem okolnosti, postao je član srpskog tima, a sa njegovim dolaskom nekako su se poklopili i veliki uspesi izabranica Marine Maljković.

Godinu dana kasnije osvojena je prva zlatna medalja u istoriji, na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj, a ovog leta stigao je i vrhunac karijere - nastup na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, na kojima je srpski tim osvojio bronzu.

Tokom avgusta su sve oči sportske javnosti bile usmerene ka Brazilu i Rio de Žaneiru, gde su održane 31. Letnje Olimpijske igre. Iako su na OI sportisti u glavnim ulogama, teško je zamisliti bilo koju selekciju bez ljudi iz stručnog štaba i drugog osoblja od kojeg mnogo toga zavisi, iako se to možda i najmanje vidi.

Stojnić za MONDO priča o svojoj ulozi u nacionalnom timu Srbije, sa naglaskom na sve ono što se dešavalo ovog leta u Riju.

"Put do Brazila bio je izuzetno dug. Do Dubaija smo leteli nešto više od pet sati, tu prespavali, nakon čega smo putovali još 15 sati do Rio de Žaneira. Nakon 'hiljade' kontrola na aerodromu, stigli smo do Olimpijskog sela. Taj prvi utisak je bio 'ajd zdravo'. Veliki broj zgrada, od kojih su neke imale i po 20-ak spratova, zastave, parkovi, tereni, potočići, fontane… Tu je i restoran koji prima 6.000 ljudi, sa pet internacionalnih kuhinja. Sve to spolja izgleda tip-top, ali se unutra vidi da je to napravljeno navrat-nanos, u zadnjem trenutku. Celi tim Srbije bio je smešten u jednog zgradi. Strelci su došli pre nas, dok smo mi doputovali zajedno sa vaterpolistima", počinje priču Stojnić.

Kako je izgledao dan jednog fizioterapeuta na Olimpijskim igrama?

"Sve zavisi od obaveza. Konkretno, naša reprezentacija imala je manje treninga nego na nekim prošlim takmičenjima. Trening centar bio nam je blizu. Jutarnji trening protiče uobičajeno, ako je nekome potrebno nešto od mene, pobrinem se za to. Posle večernjeg treninga ide oporavak, masaže i slično. Ja sam prvi kojem se javljaju u slučaju nekih problema. Slična priča je i kad su utakmice. Tu je više nervoze i tada sam aktivan sve vreme. Srećom, nismo imali većih problema. Sonja Petrović imala je povredu ramena od ranije, još od EP. Međutim, stisnula je zube jer je veliki profesionalac i odradila sve do kraja. Naravno, pomogle su i terapije".

ORGANIZACIJA

Bila je to prilika za Stojnića da ponešto i nauči, od daleko iskusnijih kolega.

"U našoj zgradi imali smo ambulantu, koju je formirao medicinski tim Olimpijskog komiteta Srbije, sa elektroaparatima i svom mogućom pomoći od lekara, iskusnijih fizioterapeuta, poput Ivana Popovića Gige, kome su ovo bile osme OI. Od njih uvek možeš da pokupiš neki koristan savet, kako da lakše odradiš nešto. Kolegijalnost je bila na vrhunskom nivou. I pored činjenice da su preostala tri fizioterapeuta Srbije imala mnogo posla, jer su pratili i individualne sportove, svako je svakom izlazio u susret".

Prema njegovim riječima, u Rio de Žaneiru sve je bilo vrhunski organizovano, kako bi sportisti u svakom trenutku dobili neophodnu pomoć.

"Sve je podređeno sportistima, što je dobra stvar. Olimpijske igre i jesu za sportiste, koji su u centru svega. Sama činjenica da čak ni selektori ne dobijaju medalje, dovoljno govori o tome", kaže Stojnić i nastavlja:

"U sklopu Sela imali smo i kliniku, sa dijagnostikom, magnetnom rezonancom, ultrazvukom, rendgenom... Bilo je reprezentacija koje nisu ni imale lekarske timove, tako da je sve bilo vrhunski organizovano. Za razliku, recimo, od prošlogodišnjeg EP u Mađarskoj, gde je sve bilo očajno. U Sombatelju je trebalo da odradimo rendgen prsta, došli smo u bolnicu, gde je 40 ljudi čekalo svoj red. Nismo imali popusta, morali smo da stanemo u red i čekamo", priseća se Branko.

Slobodnog vremena nije bilo mnogo, pa su trenutke bez obaveza svi želeli maksimalno da iskoriste, kako bi obišli znamenitosti Rio de Žaneira, jednog od najlepših gradova Brazila, Južne Amerike i celog sveta.

"I kada sam bio slobodan, morao sam da budem u pripravnosti. Ako je i slobodan dan, bez treninga i utakmica, morao sam biti negde u blizini, u slučaju da se nešto desi. Ja radim i kada drugi rade, ali i kada odmaraju, ali takav je moj poziv i specifičnost posla. Istina, imali smo i organizovane izlete. Išli smo do kipa Hrista Spasitelja. Pogled sa brda Korkovado je fantastičan. Sa 700 metara nadmorske visine, te tridesetak metara visoke statue, kao na dlanu vidite Rio, Kopakabanu, Marakanu, more, okean. Imali smo i izlet na plažu Ipanemu, a do Kopakabane nismo išli jer je ona dosta dalje. Oduvek mi je bila želja da vidim okean. Peščana plaža je fascinantna, sa beskrajnim plavetnilom, talasima, pogotovo po noći… Zaista sjajno", prenosi utiske iz Rija.

Nakon osvojene bronze "morao" je da usledi trenutak opuštanja u jednom lokalnom restoranu.

"Organizovano smo išli u neki brazilski restoran, u kojem je specijal lokalni roštilj. Funkcioniše na način sličan švedskom stolu, s tim da uzmeš tanjir i salatu i sedneš za sto. Nakon toga, konobar donosi komad jedne vrste mesa. Ti ga pozoveš, on dođe i iseče ti komad. Onda dođe drugi, sa drugom vrstom mesa. I tako redom. Koliko sam shvatio, to je njihov autentični restoran, odnosno roštilj koji nude".

ZVEZDE

Stojnić je u Riju imao priliku da upozna brojne sportske zvezde, pre svega iz Srbije, sa kojima je provodio najveći deo vremena.

"Vaterpolisti, koji su osvojili sve, pa košarkaši, Novak Đoković... Sve su to zvezde. Ti si na početku u nekoj vrsti šoka. Razmišljaš da li bi se fotografisao sa nekim od njih i onda shvatiš da si ti tu s njima, da si deo tima. Sve je opušteno, normalno. Nema tu umišljenih zvezda. Zajedno sa banjalučkim plivačem Mihajlom Čeprkalom gledao sam vaterpolo utakmice, košarku, družili smo se i sa brojnim hrvatskim sportistima, tako da nije bilo nikakvih problema. Prava sportska atmosfera".

Bilo je vremena da se pogledaju i određene utakmice.

"Na osnovu naših akreditacija, mogli smo da ulazimo samo na košarkaške utakmice. Gledao sam jednom Hrvate i dva puta Amerikance, a da mi je neko pričao da ću ikad gledati 'Drim tim', ne bih mu verovao. Gledali smo i vaterpolo finale, te nastup srebrne Tijane Bogdanović u tekvondou. Često su nam se poklapali termini, tako da nismo mogli da pogledamo veći broj sportova. Nešto od toga pogledali smo na TV-u", priča nam 30-godišnji Stojnić, inače zaposlen u Zavodu za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju "Dr Miroslav Zotović" u Banjaluci.

U dalekom Rio de Žaneiru nije bilo mnogo navijača Srbije, ali su reprezentativci uvek bodrili jedni druge.

"Ljudi iz Olimpijskog komiteta i drugi sportisti pružali su podršku kolegama. Bili su tu i predsednik Košarkaškog saveza Srbije Dragan Đilas, pa potpredsednica za žensku košarku Ana Joković, sekretar Dejan Tomašević, pa naš Vrle (Boris Vrhovac - prim. aut), za kojeg mislim da je pogledao sve živo na OI", kroz smijeh priča Stojnić.

"Kao fizioterapeut Katara u Selu je bio samo kada je imao posla, a ostatak vremena većinom je provodio na utakmicama. Zanimljiva situacija desila mi se kada sam na utakmici Hrvatske video poznanika iz Banjaluke, inače momka koji radi za 'Flaj Emirejts' kao stjuard. Zaista neverovatna scena da svog sugrađanina sretneš u dalekom Rio de Žaneiru".

Zanimljiva situacija desila se i nakon finalne utakmice vaterpolo turnira, u kojoj je Srbija savladala Hrvatsku 11:7.

"Po povratku sa utakmice trebalo je da se vratimo u Olimpijsko selo, nakon čega nas je očekivalo slavlje. Bilo je tu sitnih propusta oko organizacije prevoza. U svoj toj gužvi nakon osvojenog zlata, stajala su dva autobusa - jedan za hrvatske, a drugi za srpske vaterpoliste. Na kraju smo zajedno sa Hrvatima otišli njihovim autobusom do Sela. Svi su bili neraspoloženi nakon izgubljenog finala, dok se u drugom autobusu ludovalo. Ipak, sve je proteklo bez problema", naglasio je Stojnić.

UTISCI

Šta je ono po čemu ćeš najviše pamtiti ove Olimpijske igre?

"Kao što sam rekao, otvaranje Olimpijskih igara, te osvajanje medalje, zauvek će mi ostati u sećanju. Bio sam ponosniji nego prošle godine kada smo osvojili zlato na Evropskom prvenstvu, iako je i to bio ogroman uspeh. Iako je medalja manje sjajna, ovo odlične je vrednije. Nakon svih onih osuda i loših stvari na početku, ispadanja Đokovića, slabog nastupa strelaca, prevrtanja veslača..., medalja na kraju došla je kao melem i zbog toga sam izuzetno ponosan. Davor Štefanek probio je led, nakon čega je usledila 'berba' odličja", istakao je Stojnić, dodajući da su svi sportisti nakon takmičenja i uspešnih rezultata u Selu dočekivani ovacijama.

Kao "mali čovek" bio je deo ogromnog spektakla, koji će pamtiti dok je živ.

"Na kraju, najjači utisak je činjenica da verovatno kada bih ga opet sreo, iako sam ga pozdravio stotinu puta i on mene, Miloš Teodosić sutra ne bi znao ko sam ja. Ali opet, bio sam deo svega toga. Ja sam mali čovek u odnosu na sve te zvezde, ali ti imponuje i mnogo znači kada imaš mogućnost da popričaš sa svima njima. Navikao si na okruženje, atmosferu i ljude, ali u tom trenutku nisi svestan šta se dešava. Kada se slegnu utisci, onda vidiš koliki je to uspeh. Nikad sebe nisam stavljao u prvi plan, jer one, košarkašice, su glavne. Ipak, i ja sam našao svoje mesto, zaslugu i uživanje u svemu i bilo je ovo veliko iskustvo i doživljaj za mene", zaključio je Branko Stojnić priču iz Brazila, sa najveće svetske sportske smotre.