Sin legendarnog "Karija" Pešića, bivši reprezentativac Nemačke i sadašnji čelnik Bajerna govorio je za MONDO o ocu Svetislavu, Trinkijeriju, Bajernu, Jugoslaviji, Nemačkoj i neverovatnom Dirku Novickom.
U ovonedeljnom izdanju podkasta Šesta Lična, Milošev gost je bivši reprezentativac Nemačke i generalni menadžer minhenskog Bajerna Marko Pešić.
Dok njegov klub bije bitku za odlazak na F4 turnir, sin jednog od naših najslavnijih trenera, čuvenog Svetislava Pešića, odvojio je sat vremena kako bi popričao za MONDO podkast i otkrio nekoliko prilično interesantnih detalja.
Marko Pešić je tokom svoje karijere sa reprezentacijom Nemačke osvojio dve medalje - 2002. u Indijanapolisu na Svetskom prvenstvu "panceri" su uzeli bronzu, dok su tri godine kasnije na Evrobasketu u Srbiji i Crnoj Gori izgubili u finalu i tako ostali "srebrni". Pa opet, Marko ne krije da je njegova velika želja bila da zaigra za reprezentaciju Jugoslavije.
"Ma kako nisam!", odgovara Marko kao iz topa na pitanje da li je ikad maštao o tome.
"Slušaj, to je, kako da ti kažem...to je veliki neostvareni san mog detinjstva i moje karijere. Ne verujem da sam bio toliko dobar da igram za reprezentaciju Jugoslavije, ali opet...moja generacija su bili Igor Rakočević, Marko Jarić, Jovo Stanojević, to je to neko godište", iskreno odgovara današnji generalni menadžer Bajerna.
Svetislav Pešić je tokom osamdesetih bio selektor čuvene generacije ’67-68, koja je završila svoj omladinski staž na danas mitskom turneju u Bormiju 1987. Te tri godine Pešićevog selektorskog rada, Marko je bio "redovna pratnja" na pripremama.
"Mene je otac vodio na sve pripreme reprezentacija, pa sam tako bio i ’85, i ’86, i ’87 na pripremama kadeta, pa juniora koji su na kraju osvojili zlato u Bormiju - tako da, ta jugoslovenska reprezentacija je za mene bila uvek nešto najveće moguće, i ostao je neostvaren san", priseća se Marko.
Ipak, mlađi Pešić je, na neki način, uspeo da ostvari svoj san na svetskom prvenstvu u Indijanapolisu.
"Na dodeli medalja 2002, ja stojim na podijumu i dobijam moju medalju, a sa desne strane je Vlade Divac koji dobija njegovu medalju. Ja nikad nisam imao čast da igram za reprezentaciju Jugoslavije, ali u tom momentu su se moji snovi ispunili. Bio sam na istom postolju kao i Divac, koga sam pre toliko godina pratio kao dečak na pripremama. Tu sam imao osećaj da sam ispunio neke privatne ciljeve."
Sa tog turnira, on i izdvaja jednu anegdotu o tome kako je bilo igrati sa Dirkom Novickim, jednom od najvećih evropskih košarkaša svih vremena.
"Te 2002. Dirk nije bio u dobrom ritmu tokom mečeva u grupama, a mi smo igrali četvrtfinale sa Špancima. Ta utakmica je bila prva tog dana, i igrala se prilično rano, recimo oko 17h, a šuterski trening je bio u 9 ujutru. U pola osam mi silazimo na doručak, a Dirk ulazi u hotel mokar, gola voda. Mi ga pitamo 'Gde si ti bio?', a on kaže da je radio na šutu sa svojim ličnim trenerom Holgerom Gešvindnerom, malo da ga "nameste" pred četvrtfinale. On je u pet sati ujutru otišao u dvoranu, trenirao dva i po sata, pa odradio šuterski sa nama, pa utakmicu. Ta njegova radna etika, to je nešto nestvarno."
Njegov otac je jedna od najvećih trenerskih legendi u istoriji nemačke košarke, ali njegovi početak u tadašnjoj zapadnoj Nemačkoj uopšte nije bio lagan. Marko se priseća i ovih dana.
"Svetislav nije pričao nemački, a ni blizu engleski kako sad priča, pa mu je savez stavio prevodioca na klupu - to je bio gospodin Kocijan, Hrvat koji je živeo u Dizeldorfu. Jedan staložen, ozbiljan tip, totalni opozit Svetislavu. I onda, Pešić uzme tajm-aut i počne da se dere na igrače, pa kaže ovome da prevede...i onda ovaj se snađe nekako, prevede u svom stilu. A jedan ima puls 180, a drugi šezdeset, kako li je to izgledalo igračima", uz smeh se priseća Marko, i dodaje da je čak jedan momak iz te generacije, Sebastijan Mahovski, danas trener u Kini, uz Pešića i Kocijana naučio naš jezik!
Danas je trener Bajerna Italijan Andrea Trinkijeri, koji je u Bavarsku stigao iz Partizana.
"Andrea je u stanju da iz toga što ima izvuče uvek maksimum, i to radi i ove godine kod nas u Minhenu – pogotovo u Evroligi", ocenjuje Pešić i dodaje: "On je još tokom pripremnog perioda zadobio poverenje igrača, a kad imaš poverenje igrača, to otvara mnoge mogućnosti".
Ceo razgovor možete poslušati večeras u redovnom terminu od 20h – tu ćete čuti i ponešto o tome kako je bilo igrati sa Dejanom Bodirogom u Rimu, biti član Albe devedesetih kada se nemačka košarka "probijala", ali i o tome kako izgleda biti generalni menadžer jednog velikog evropskog brenda koji je relativno "nov" u svetu košarke.
(MONDO)