Srbija je stigla u Manilu i naši košarkaši su nakon dugog puta ipak rešili da ne treniraju, mada to nije bio usamljen slučaj. Redom su treninge otkazivali SAD, Italija, Angola, Portoriko i naš prvi rival u grupi Kina, tako da skoro niko još u Manili nije "osetio teren".
Nakon reprezentativaca i grupa srpskih novinara je doputovala na Filipine i bila je vrlo, vrlo lako uočljiva. Odmah se na aerodromu moglo videti da je Svetsko prvenstvo u centru pažnje i ogromni natpisi "Mabuhaj" ("dobrodošli") dočekali su nas na kartonskim izrezanim maskotama Svetskog prvenstva. Prosečan Srbin dosta odskače u ovoj zemlji košarke svojom visinom, pa je srpska delegacija za glavu, dve, a neki i za tri, bila iznad lokalaca. To nam je dalo šansu da fino razgledamo grad dok smo mileli njim.
Beogradske gužve deluju kao rasterečeno letnje popodne tokom školskog raspusta za običan dan u Manili, megalopolisu od 17.000.000 stanovnika i očigledno ne mnogo manje automobila. Put od aerodroma do hotela dugačak 18 kilometara trajao je preko dva sata, a iza autobuskog stakla ovaj grad deluje nestvarno. Uverite se i sami:
Smenjuje se zelenilo, veliko drveće i velike biljke iza koga se prvo pomaljaju udžerice i sirotinjski kvartovi bez prozora (ali sa internetom, jer bez toga sada nigde nema života, ni zarade), a onda moderne nove zgrade i šoping centri toliko veliki da je teško pojmiti da tako nešto postoji. Ljubazna gospođa koja nam je bila vodič vrlo je ozbiljno više puta ponovila da u jednom od njih pored kojih smo prošli može odjednom da stane 4.000.000 ljudi. Teško mi je da poverujem u to, ali svakako ne bih voleo da se nađem u tom gigantskom zdanju kada čak i polovina kapaciteta bude popunjena...
Filipinci su izuzetno druželjubiv i otvoren narod, mnogo više od poslovično otvorenih i glasnih Srba. Na ulici će vam se svako malo neko nasmešiti, pa čak i mahnuti iz prodavnica, restorana, mesta sa brzom hranom. Dok smo stajali na jednom od brojnih mesta na kojima se odjednom napravio saobraćajni čvor, mogli smo da vidimo Manilu u malom. Iza ogromne zgrade i luksuz namenjen bogatima, a dole, na zemlji sirotinju koja radi u malenim radnjama i peva boreći se da preživi. Jedna gospođa je mazala nokte damama u prenatrpanom kiosku, pored je bio frizer i berberin obučen u beli ogrtač koji je neverovatnom brzinom golim sečivom šišao i brijao svoje mušterije. Naravno, uz to se čula glasna muzika, a saobraćaj je prolazio na dvadesetak centimetara od radnji u kojima su Filipinci čekali da se srede i ulepšaju.
Iako je grad ogroman, saobraćaj zakrčen, a redovi su svuda, Filipinci znaju da im ništa neće pobeći. Sve se odrađuje vrlo polako i oslobođeno pritiska i sigurno niko neće trčati da vas usluži, primi narudžbinu ili da vas ponudi nečim. Valjda u gradu u kome milioni automobila prave gužve nezamislive bilo kome iz Srbije jedino tako i može da se živi. Oni koji žure i nemaju živaca ovde, bar se tako čini, neće dogurati daleko.
Već u četvrtak konačno možemo da očekujemo i košarku! Naš nacionalni tim će konačno imati trening, kao i većina timova koji su u Manili, selektor Pešić će održati konferenciju, a onda nas čeka spektakl. U petak će u najvećoj zatvorenoj hali na svetu početi Svetsko prvenstvo u košarci! Još malo!