Imamo ljudine u vaterpolu. Ne može to drugačije da se nazove. Nego baš tako - ljudine.

Pravo je čudo šta Srbija (nekada u sklopu državnih zajednica - SFRJ, SRJ, SCG) radi u ovom sportu, kakve uspehe niže.

A da ti rezultati i njihova borba u sportu koji je popularan tek na mahove, kad se približi finale nekog takmičenja kada odjednom svi "postanu" vaterpolisti i "šetaju" kapice, i glad za uspesima nisu bez odjeka, pokazuje i sledeća priča koju je na svom Facebook profilu podelio novinar "Sportskog žurnala" Dejan Stevović, koji decenijama prati ovaj sport.

Pre nekoliko meseci, Dejan Stevović je dobio pismo izvesne Aleksandre Stojanović. Isto pismo dobio je i selektor vaterpolo reprezentacije Dejan Savić. Pismo je naslovljeno sa "Preko trnja do zlata".

Dugačko pismo, na 10 strana... Ovako počinje:

"Dok su se naši sportisti borili na Igrama u Seulu 1988. ja sam se tih dana borila za život u inkubatoru za prevremeno rođene bebe. Pobedila sam, ali je ostala dečija cerebralna paraliza. I onda iz dana u dana, naporne vežbe, teške, bolne. U proleće 1996, kada sam imala osam godina, napravila sam prve korake...", pisala je Aleksandra, koja je danas profesorka knjževnosti.

Ona je u pismu do detalja opisala sva takmičenja, utakmice, radosti i retke dane tuge zbog poraza vaterpolista.

"Obožavala sam Daču (Ikodinovića), bila presećna kada se slikao sa mnom u njegovoj kafani. Posle sam obožavala Vanju, danas su to Fića, Prle i Manda, ali je Dača bio na početku", kaže Aleksandra.

Pismo je napisala zato što su joj vaterpolisti bili motiv da uspe.

"Zato sam i napisala priču jer su mi vaterpolisti i praćenje tog sporta, njihova borba, vera, snaga, umnogome doprineli da istrajem, da se izborim sa invaliditetom, da prohodam, završim školu, fakultet i nastavim borbu kroz život. Strpljivo čekam i nadam se da ću konačno upoznati celu vaterpolo reprezentaciju i ostvariti tinejdžerski san. Ako se nikada ne upoznamo, gospodo vaterpolisti,šmekeri i mangupi znajte da postoji jedna devojka koja vas voli, veruje i verovaće uvek u vas", napisala je ona u svom pismu koje je poslala dvojici Dejana.

Novinar Dejan Stevović se potom čuo sa Savićem. Razgovarali su o pismu. Selektor je odlučio da je pozove na jedan trening vaterpolista.

I to baš danas, pred odlazak u Zagreb na Evropa kup, takmičenje koje prethodni Svetskoj ligi, čiji je Beograd domaćin.

"Otežano se krećem, ali stižem na vreme", rekla je Aleksandra novinaru Stevoviću dok su se dogovarali o terminu susreta.

Na bazen Sportskog centra "Gale Muškatirović" došla je sa sestrom Kaćom.

"Pa, gde si, bre, ti", nasmejao se selektor i poljubio je. Potom joj je poklonio buket cveća, džentlmen. "Stara škola", što bi se reklo.

Prilazili su joj potom svi vaterpolisti, a selektor ih je predstavljao. Na kraju, kapiten Filip Filipović, sa loptom i potpisima svih igrača kao dar Aleksandri.

"Hvala što si došla da budeš malo sa nama", reči vaterlpolista koje su Aleksandri veoma značile.

Ali, selektor je pripremio Aleksandri još jedno iznenađenje.

Pojavio se Dača Ikodinović. Aleksandra više nije izdržala i onda su se u njenim očima pojavile suze.

"Eto, nije bilo strašno", rekao joj je novinar Dejan Stevović, priznajući da mu je zastala knedla u grlu.

"Nije, bilo je nestvarno, stvarno a nestvarno", kaže mu Aleksandra.

Selektor na kraju dobacuje: "I da znaš - imaš dva kompleta ulaznica za Svetsku ligu".

Zbog ovoga je sport predivan.