Kako je beogradski Golden Stejt srušio najjači Partizan: Nosili studentske indekse i uzeli kup Željku Obradoviću

Crvena zvezda je prošlog vikenda u Nišu peti put zaredom osvojila Kup Radivoja Koraća. Pre toga je Partizan tri puta uzimao ovaj pehar, a poslednji put da "večiti" nisu osvojili kup bilo je 2016. kada su Nikola i Danilo Ivanović, Rade Zagorac, Nikola Janković, Timoti Luvavu i Alfa Kaba podigli "Žućkovu levicu".

Samo domaći igrači, a Evropa je drhtala

U današnje vreme mlađim generacijama poznat kao otac Uroša, Marka i Branke Luković, sve redom sjajnih košarkaša, dok ga stariji ljubitelji sporta pamte kao vrsnog strelca i sjajnog krilnog centra. Njegov najveći uspeh u karijeri desio se baš u Nišu sa tim osvojenim kupom, u vreme najveće dominacije naše košarke.

"Pomenuti sve te igrače iz Olimpije, Partizana i Jugoplastike, govori da je u tadašnjoj Jugoslaviji postojala velika baza domaćih igrača. U to vreme nije bilo stranaca i svi igrači koji su bili u najboljih pet timova su napravili velike karijere. Igrači iz Bosne, Jugoplastike, Partizana, Crvene zvezde, svi su postali vrhunski košarkaši upravo zahvaljujući jačini lige i rivalima koji su doprinosili kvalitetu. Moramo iskreno reći da je kvalitetu doprineo i rad vrhunskih trenera u tadašnjim timovima, upravo i rad Dragana Šakote koji je bio neprekidno u timu od osnivanja IMT-a. O njegovom radu i kvalitetu govori vrhunska trenerska karijera koju je napravio i koja i dan-danas traje u AEK-u. To je veliki znak naše jačine, kvaliteta lige tadašnje Jugoslavije. U reprezentaciji Srbije bilo je mnogo vrhunskih stručnjaka i sam način njihovog rada je govorio da se radi o vrhunskim trenerima. To je dalo rezultata koji su se prenosili na igrače. Da spomenemo Duška Vujoševića, sada Sašu Obradovića, to je sve nasleđeno i mlađi treneri imaju od koga da uče. Da li je to Željko Obradović, Dragan Šakota, Boža Maljković... To su sinonimi naše uspešne trenerske struke", objasnio je Luković razloge zbog kojih je jugoslovenska košarka tih godina izbacivala redom vrhunske talente i igrače.

Jugoslovenski Golden Stejt

Kada pitate starije ljubitelje košarke reći će vam da je Šakotin IMT krajem osamdesetih bio ono što je sada Golden Stejt. Pucalo se sa svih pozicija, a igrače poput Milana Mlađana ili Srećka Jarića niko nije mogao da pročita i zaustavi. "U ekipi IMT-a su bili vrhunski strelci i igrači. Bio je prvi strelac jugoslovenske lige Milan Mlađan, vrhunski šuter, kao i Zoran Krečković. Sjajan strelac i veliki igrač u to vreme bio je Arsenije Pešić. Sve je to doprinelo rezultatu i uz veliki rad, entuzijazam i hemiju ekipe zahvaljujući treneru Šakoti, mi smo uspeli da osvojmo kup. Ponavljalo se to, osvojio je OKK Beograd kup u Sremskoj Mitrovici. Tada je bilo vrhunskih igrača, živelo se za košarku, drugačije je vreme bilo. Više entuzijazma, više ljubavi je uspevalo da se prenese na teren. Nisu bile tolike finansije, toliki budžeti", priseća se za MONDO svoje igračke karijere Ljubisav Luković.

Ekipa je igrala vrhunsku košarku, a bila je puna akademskih građana. Ruku pod ruku sa članskim knjižicama klubova, nosili su indekse asovi IMT-a. "Mi smo i pre osvajanja kupa bili učesnici Prve lige jer smo zahvaljujući treneru Šakoti napravili rezultate. Igrači koji nisu našli veliki angažman i napravili veliku karijeru u Partizanu i Zvezdi dolazili su u IMT i osećali smo se mnogo čvrsto. Imali smo zajedništvo i iskreno da kažem i drugačiji mentalitet ekipe. U to vreme od 12 igrača obično je sedam-osam završavalo fakultete, dvoje-troje više škole i da je šmeka bilo. U tom vremenu da bih zadovoljio svoje kolege sa fakultata ja sam uporedo igrao za studentsku ekipu. Da i kolegama na fakultetu budem na usluzi, to je sve deo života. "

Sa 10 godina se videlo - Marko je čudo

Neverovatna je ta ekipa IMT-a i po tome što je izrodila mnogo budućih košarkaša. Sinovi Ljubisava Lukovića Marko i Uroš su dobro poznati ABA igrači, a ćerka Branka imala je sjajnu karijeru i posebno je u Partizanu ostavila veliki trag. Dušan i Marko Mlađan i dalje igraju, košarku, a taj IMT može da se pohvali i jednim NBA potomkom.

"Od svih njih najveće ime je sin Srećka Jarića Marko koji je napravio vrhunsku karijeru. Njegov mentalni sklop i snaga doneli su mu da se takmiči sa najboljima i u najboljoj ligi na svetu. U timovima u kojima je igrao bio je starter i jedan od vodećih igrača pokazao je da je zaslužio tu da igra", istakao je Luković, pa rekao da je i u detinjstvu bilo jasno da je spreman za velika dela: "Sećam se dobro jednih priprema u Tolminu gde je Marko bio prisutan sa nama, Srećko ga je dovodio. Jednostavno se prepozna. Mi koji pratimo košarku, odmah prepoznamo. Atletski je bio sposoban momak, a potiče iz sportske porodice, takmičarski nastrojen... Srećka Jarića nije bilo šanse da dobiješ basket, uvek su šanse bile male, mada sam ga poneki put i dobio."

Što se tiče dece Milana Mlađana ovdašnja publika najbolje zna Dušana, koji je svojevremeno bio sjajan šuter u timu Radničkog iz Kragujevca kod Mute Nikolića. Da nije rođen u Švajcarskoj, nego u Srbiji... "Sa Milanom Mlađanom sam kum i moji kumići koji su igrali košarku su napravili karijere. Da su živeli u Srbiji sigurno bi napravili veće karijere. Ono što su Dušan i Marko Mlađan posedovali je posebno. Oni su i dalje aktivni košarkaši, međutim stil i način života u Švajcarskoj je drugačiji. Oni su obrazovani ljudi koji su završili fakultete i koji su već u nekom poslu."

Kvalitetni košarkaši, ali nije to najbitnije...

Što se tiče svog potomstva, beskrajno je ponosan na njih. Naravno i zbog košarkaških karijera, ali nešto drugo mu je još bitnije. "Što se tiče moje dece, pogotovo ćerke Branke, napravili su zavidne karijere. O Marku i Urošu ne treba pričati. Igrali su u ABA ligi, ne treba biti prepotentan ali su u svojim najboljim sezonama bili treći ili četvrti igrači ABA lige. Mislim da je Uroš bio drugi igrač lige i ostaće upamćen kao najbolji bloker u istoriji i u top 10 skakača ABA. Uvek je moglo i više i bolje ali treba biti zadovoljan i sa tim što su uradili. Oni su kvalitetni igrači, ali i ljudi što mi je posebno drago."

A da li je hteo svoju decu u profesionalnom sportu? Mnogi profesionalni sportisti se toga baš pribojavaju i žele za svoju decu neke "običn" živote. Plan porodice Luković se na kraju izjavolivo zbog - prevelike ljubavi prema Srbiji. "U dogovoru sa suprugom koja je takođe bila košarkašica naš porodični dogovor je bio da šaljemo svo troje dece za Ameriku da uče škole. Uroš je čak bio mesec i po dana, Branka je imala upisanu srednju školu. Međutim oni su voleli način života ovde, voleli su svoje prijatelje, komšije, društvo iz kraja. Osećali su se komotnije, ostali su tu da se bave sportom. Supruga i ja smo ponosni na njih na sve što su postigli i sada oni vode pravi porodični stil života što me posebno raduje. Njihovi naslednici, unuci, radovaćemo se njihovim treninzima", kaže nam Ljubisav Luković uz osmeh.

Kako drugačije, kad vidiš Jarića?

Srećko Jarić u to doba nije bio samo običan košarkaš već i svojevrstan pop-kulturni fenomen. Ipak pored svega ono što je naučio od Jarića za našeg sagovornika je rad, predanost i posvećenost košarci. Nije mogao tada mladi Luković da zabušava, kada ima takvog veterana u sastavu.

"To je tačno tako bilo. Srećko Jarić je svojim razmišljanjem o košarci donosio veliki kvalitet. Lucidnošću i svojim ponašanjem na terenu koje je dosta preneo na nas mlađe neke stvari. Rekao nam je uvek da moramo da se izborimo na terenu, da ne očekujemo nikakvu pomoć sa strane. Nisam mogao ja da treniram loše ako Srećko Jarić i Arsenije Pešić treniraju dobro. To treba meni da bude neki pokazatelj. To sam preneo svojoj deci, da je pravougaonik na terenu jedino merilo gde se pokazuju rezultati i da je to jedino pravo mesto gde možete da ostvarite svoje snove."

Priča o Srećku Jariću je legendarna, a ona o Nikoli Jokanoviću tragična. Bio je jedan od najvećih talenata bivše Jugoslavije, a na kraju je u 45. godini iznenada preminuo nasred košarkaške utakmice. "Nikola Jokanović je došao u IMT kad i ja. Zajedno sa Rajkom Milosavljevićem kao veliki talenat, ali Nikola je bio i vrhunski čovek. Bilo mi je drago što sam sa njim igrao i sarađivao, bio je vrhunski strelac koji je dao veliki doprinos uspehu ekipe IMT-a koji se i danas spominje", setno se prisetio Luković.

Beogradski velikan koga više nema

Najveći uspeh u karijeri Ljubisavu Lukoviću je taj osvojeni kup sa klubom koji se zvao IMT. Nastao je kao Novi Beograd, kasnije je bio i Beopetrol, a završio je svoju istoriju 2006. godine kao Atlas. U njemu je Luković bio igrač, trener, funkcioner... "Kako da mi nije žao. Neko vreme sam bio trener i sportski direktor, a sam način funkcionisanja tog kluba je bio takav da veliku zahvalnost za nastavak istorije pod imenom Beopetrol dugujemo tadašnjem doktoru Martinovskom koji je bio sinonim kluba. Oživeo je taj klub, promenili smo ime, ostali smo Krečković i ja, tu sam završio karijeru. Znali smo da možemo da prepoznamo i zadržimo dva možda i najtalentovanija igrača Žarka Čabarkapu i Dušana Kecmana. Oni su posle svojim rezultatima i karijerom pokazali ono što se od njih očekivalo. Normalno trener Krečković moj veliki prijatelj je znao to da prepozna i da im da šansu, da naprave te rezultate. Pravili smo dobre rezultate, mi smo bili prvi u Prvoj B ligi i uspeli smo da isforsiramo dva mlada igrača."

Kad se u Rumi igrao atomski basket

Na kraju je na kultnom ratnom kupu 1999. godine završio karijeru sa 38 godina. Osetio je da je dosta, da je vreme za neke mlađe, ali pre nego što završimo ovaj sjajan razgovor, mora se pomenuti još jedan veliki rezultat. A to je finale Vinston Juba lige 1995. godine! Malena Borovica iz Rume uspela je da stigne do samog finiša!

"Krenućemo redom. Pod broj jedan ekipa je sastavljena od strane mene jer sam pre toga godinu dana igrao za Borac Borovicu. Svi igrači koji su došli tada prvo sam ja obavljao razgovore sa njima. I sa pokojnim mojim kumom Miletom Lisicom, Sretenovićem, Stojkovićem, Rajkom Milutinovićem,mojim igračem iz IMT-a Vladom Dimitrijevićem. Postojala je velika energija u tom timu, tu su igrali vrhunski igrači i sjajni ljudi", počinje svoje prisećanje Luković za MONDO.

A zašto je bitno kakvi su to ljudi? Ono što su radili da bi došli do finala ne bi bilo moguće da tu nije sve perfektno funkcionisalo. "Bitno je kakvi su to ljudi bili jer smo se našli u situaciji da smo putovali prvih tri četiri meseca da bi igrali u hali u Bijelom Polju. Ali napravili smo hemiju, tu nam je dosta pomogao kondicioni trener Sead Krdžalič tako da smo te cele sezone trenirali naporno. Dobili smo Crvenu zvezdu koja je sezonu pre te bila šampion u polufinalu i te sezone izgubili smo 4:1 od Partizana u finalnoj seriji. Ne bih da se hvalim, ali opet moram da napomenem da sam bio najbolji strelac te finalne serije, za pet utakmica prosek 19 poena", ističe tada dominantni krilni centar i dodaje: "Ruma je živela za taj tim, to je bio prvi sportski kolektiv koji je mogao da igra u gradu. Napravila se prelepa hala, a gostoprimljivi Sremci su nam napravili sjajan užitak svojom dobrodošlicom. Mi smo vratili sportskim uspesima!"

Nije samo Ljubisav Luković bio majstor u tom timu. Slađan Stojković, legedarni šuter Radničkog sa Crvenog Krsta našao se u ekipi. "Moram reći da je upravo bilo lako igrati jer smo imali u ekipi dva vrhunska plejmejkera Sretenovića i Dragutinovića. Drugo imali smo i vrhunskog strelca prvog strelca nekadašnje Jugoslavije Slađana Stojkovića. On je svojim radom i time što je prvi uvek dolazio na trening i davao sto odsto davao ton tome na terenu i van terena. Znali smo da se družimo i da se okupimo, a on nam je tim svojim košgeterskim sposobnostima omogućio da napravimo uspeh. O Slađanu uopšte ne treba trošiti reči kao snajperisti."

Devedesete i lokalni šerifi - ma to je bila košarka

Iako je krenuo u svoj košarkaški put osamdesetih, naš sagovornik je zapravo u naponu snage bio devedesetih. Još se pričaju bajke o tadašnjoj Vinston Juba ligi, takmičenju koje deluje da je bilo najveća ljubav Srba. Teško da smo nešto pre i posle te lige tako voleli.

"Moram napomenuti kako sam tih godina doživljavao košarku. Detetu iz radničke porodice prvi je bilo bitno da se završi škola. Ja sam završio Fakultet političkih nauka jer sam jednostavno morao da gledam i drugu opciju ukoliko ne prođem u sportu. A u to teško vreme je bilo dosta dobrih igrača, gledao sam drugu opciju ukoliko ne prođem nešto da radim. Sva sreća posle toga sam se oženio, našao veliku podršku u supruzi i deci. Moja konstitucija i građa mi je dala šansu da igram do 38. godine. Uvek sam bio predan treningu, radan, ono što me je uvek krasilo na terenu je što sam uvek bio uporan i nikad se nisam predavao. Da li sam igrao protiv evroligaških igrača ili srpskoligaških uvek sam ih poštovao i cenio. Trebalo je igrati sa Iva Zorkom, trebalo je pobediti ili igrati protiv Grušanovića. Igrati u Leskovcu neku utakmicu sa Žućom Mitićem, to su bili ti lokalni šerifi. Sučević u Herceg Novom, Čarapić na Cetinju, sve vrhunski igrači. To nam je uvek bio dodatni motiv da se dokazujemo. Da li je ekipa iz srpske lige, prve B lige.. Šta da vam kažem, hala u Kraljevu? Pet igrača u ekipi Sloge, svaki može da vam da minimum 20 poena. Šta da vam pričam o Užicu, Čačku o pravim domačim igračima braći Marić, Bogićeviću, Pavloviću, Sreji Đuriću svi su imali u tom svom mestu neke igrače. To su bile prave priče i pravi doživljaji igrati u halama gde ljudi poznaju košarku. Što kažu neki ljudi u hali Borca ako ima 4.000 ljudi bar 2.650 je bilo potencijalnih trenera, jer su razumeli košarku. Zato je Čačak dao i najbolje igrače i trenere!"

Na kraju, kada se sve sabere i oduzme, nakon decenija igračke, trenerske i funkcionerske karijere najveći su oni uspesi van terena. "Normalno svi pričaju o rezultatima koji se naprave, ja neke vrhunske rezultate osim tih nisam napravio. Ali sam ponosan na sve svoje društvo koje sam stekao i koji su i danas deo mog života. Na ljude koji me prepoznaju. Dosta sam igrao, a niko ne priča loše o meni i drago mi je zbog toga. Više sam ponosan na sve okolo, a košarka mi je pomogla u tome", završava svoju filmsku priču za MONDO Ljubisav Luković.

Danas Beograd ima dva evroligaša i tu situacija ne može biti bolja. Svake nedelje najbolji košarkaši igraju u Beograd ii dolaze u njega. Ipak, kao neko ko je u detinjstvu zakačio i ove "lokalne šerife" o kojima Ljubisav Luković priča, mogu da kažem da mi nedostaju. Hajde da se nadamo da Evroliga može da ostane tu gde jeste, a da i pored toga možemo da se nadamo da u Nišu neki novi Ljubisav Luković može da sruši Crvenu zvezdu ili Partizan.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: