“Zamišljala sam se sa zlatom, nisam smela tako”: Intervju - Aleksandra nam otkrila za čim jedino žali iz Pariza

Aleksandra Perišić ušla je u istoriju srpskog sporta. Donela je srebrnu medalju sa Olimpijskih igara u Parizu i obradovala je naciju. Na sve to reagovala je dosta emotivno, bilo je suza, smeha, pomešanih osećanja. Ali, ono što nju izdvaja od drugih je karakterističan širok osmeh koji nije skidala sa lica tokom intervjua za MONDO.

"NISAM NIKOGA RAZOČARALA, ALI..."

Zbog nje smo pratili tekvondo i u Parizu, gledali smo mečeve, skakali, navijali. Onda je došla borba za zlato sa Vivijan Marton koje je završeno pobedom mađarske predstavnice. "Uglavnom su sve borbe bile teške. Bila sam puna emocija, imala sam toliko pomešanih emocija, da sam pokušavala da umirim, da budem fokusirana. Uzeti medalju na Igrama je velika stvar, četiri sata treba izdržati da ne misliš o tome, da razmišljaš samo kako da osvojiš zlato. Emocije su se pomešale, toliko sam htela zlato, već sam zamislila sebe kako trčim sa zastavom, pevam himnu, plačeš. Plakala bih i zlato da sam uzela. Razmišljala sam kako je Milica u poslednjim sekundama osvojila zlato, kako je slavila. Sve to mi je bilo u mozgu, nije smelo to da se desi. Probudila se neka vrsta straha, da li mogu, da li sam spremna, izgubila sam fokus i energiju i snagu, ispala je borba takva. Nisam pokazala koliko vredim, to iz mog ugla."

Čim se borba završila, prva njena rečenica bila je da je "razočarala Petru, svog trenera". Istina je nešto drugačija, nikoga nije razočarala srebrom sa Olimpijskih igara. "Možda je to bila jaka reč, razočarala sam njenu taktiku i to koliko smo radile na tome, da dođemo do finala, da daš sve od sebe. Bilo mi je krivo što ja nisam dala ono što je tražila od mene. Imate četiri minuta da budete ili prvi ili drugi, nema tu šta. Zato sam rekla da sam je razočarala, ona je rekla da nije razočarana i drago mi je što imamo još puno da radimo. Sešćemo, gledaćemo borbe, videti greške, radićemo. Tako sam se osećala, rekla sam kako se osećam u tom momentu."

Posle toga je usledila ceremonija dodele medalja gde se dogodila i jedna zanimljiva situacija. "Ne znam da li ste videli, takmičarka koja je bila prva počela je da me grli. Htela je da mi da zlatnu medalju, u fazonu, evo ti, samo prestani da plačeš. Bilo mi je teško, ona je odličan borac, ali ja znam da sam bolja. Ona je išla srcem, ja sam bila stegnuta i pogrešila. Grlila me, tešila, svi su me grlili i volonteri. Ulazim u olimpijsko selo, kažu mi da obrišem suze. Bilo bi glupo da sam na dodeli samo tako stajala, zaslužila sam da nosim medalju oko vrata, treba da uživam u tim momentima. Nasmejala sam se zbog svih vas koji ste me bodrili, pratili, bila sam dužna da budem zadovoljna i srećna zbog svih vas iako to nisam u tom trenutku osećala. Još nisam shvatila šta sam uradila, biće mi potrebno vreme da sednem sama sa sobom, da pričam, da vidim šta sam sve uradila, svesna sam, mada mi deluje da sam svesnija tuđih rezultata nego svojih."

"URAMIĆU SLIKU SA NOVAKOM"

Imala je Perišićka nekoliko dočeka posle ogromnog uspeha. "Prvo je bio doček u Olimpijskom selu. Toliko sam bila uplašena, postidela sam se. Ti ljudi su mene dočekali, ja sam u suzama, postidela sam se, bila sam kao 'joooj, Petra, dođi sa mnom', pa sam povukla nju. Bilo mi je puno srce, vidite u tim trenucima šta ste uradili, mada niste svesni. Drugi si na Olimpijskim igrama, ali nisi svestan. Napravili su mi iznenađenje, probala sam da budem srećna, izgrlila sam ih, zahvalila se. Jedva sam čekala da odem na meč vaterpolista, da navijam za njih. Htela sam da pratim i košarkaše i odbojkašice, ali u tim momentima nisam smela da budem oko ljudi, zbog sopstvenih borbi. Pratim sve sportove, navijam, vičem. Moje komšije su poludele pored mene, dobar je razlog", smeje se Aleksandra.

Onda je došao red na Balkon u Beogradu, još pre izlaska je rekla da su joj se "noge odsekle", ali je uspela da stane na čuvenu terasu. "Jaoj, mogle su i tada da se vide emocije. Probala sam da se isključim, nisam uspela. Čujete kako svi navijaju za vas i onda treba da se obratite publici, da im kažete koliko vam je stalo. Petra je prva izašla, javila se. Ja se smeškam, uzbuđena sam, drago mi je, ne znam šta će da se desi, pa pomislim šta će da bude ako se sapletem i padnem. Mahnula sam svima, pa sam onda dobila mikrofon i počela da razmišljam šta da kažem, da ne lupim nešto, isključila sam se i rekla ono što mislim iz dubine duše. Bila sam šokirana kada sam videla koliko je ljudi tu, predivno je bilo. Naša zemlja je čarobna, toliko divnih ljudi je došlo na tih par sati da nam pruži nešto, da pamtimo tako nešto. Dali su nam vetar u leđa da 'grizemo' još više."

Balkon je poznat i po tome što je tu nastao i jedan "selfi" koji planira da urami. Sa Novakom Đokovićem. "Nisam verovala da sam ja tu. To su veličine naše zemlje i sporta. Treba da budem pored njih, da nosim medalju uz njih, da oni sa mnom pričaju kao da se sto godina znamo, osetila sam se kao dete, kao da me čuvaju. Koliko želim da budem uspešna kao i oni i da ostanem prizemna kao i oni. Teško je to, nekoga slava može da 'pukne' u glavu i da bude malo nadobudan. Ti ljudi su toliko dobri, nemaju predrasude, hoće da navijaju, da prate, da bodre. Daju podršku, bila mi je velika čast da sa njima stojim tu da se smejemo, slikamo, pevamo..."

A, onda je nastala fotka... "Predivno. Pre toga smo se slikali, oduševljena sam bila. Htela sam da ga pitam za sliku, on me pozvao da dođem da pričamo. Sva srećna sam prišla, bilo je neverovatno, sigurno ću to da uramim, da imam podsetnik na to nešto lepo što je bilo. Nisam navikla da ljudi prate moje borbe, mali je sport. I ti ljudi koji su došli da navijaju i onda Novak koji ima toliko obaveza i svoje vreme iskoristi da gleda moju borbu. Srce mi je bilo puno. Svi pratimo i navijamo Novaka, ne znam kako sam preživela njegove mečeve. Bilo mi je neverovatno, presrećna sam bila, drago mi je što mi se javio, zagrlio, smejali smo se, pevali, repovali zajedno, bilo je neverovatno."

ALEKSA AVRAMOVIĆ ILI ALEKSANDRA PERIŠIĆ?

Aleksandrin osmeh i pozitivna energija mogli su da se osete sve vreme, pa smo je zbog toga pitali i ko je pozitivniji, ona ili Aleksa Avramović koji je poznat kao neko ko širi dobru energiju. "Ja! Šalim se malo. Oboje imamo neku ludu energiju, on je uvek nasmejan, smešan, prođem pored njega i odmah se nasmejem. I korak da napravi smešno nam je. On pobeđuje. Imam svoje momente tuge, mirnoće, dok je on uvek takav. uvek je osoba koja se smeje, ne zanima ga da li je pet ujutru ili pet uveče, diže atmosferu, uživa. Imamo sličnosti, ali hajde da kažemo da on pobeđuje."

Srpski košarkaš imao je nekoliko smešnih situacija poput pozdrava sa šeikom, sa Pau Gasolom, Tjerijem Anrijem... "Ne znam šta bih rekla, nije normalan, u pozitivnom smislu naravno. Kako to opušteno, on uživa u svemu što se dešava, uživa u životu. Nasmejan je, zahvalan je Bogu svaki dan i uživa. Te njegove face, reakcije, sve to."

"ZORANA PEVA BOLJE OD BOGDANA"

Posle Balkona i dočeka Aleksandra je otišla na žurku sa kolegama sportistima. "Vidi se tada koliko smo svi isti, uspeli smo nešto da uradimo i da uživamo. Prvo sam otišla na žurku koju je sestra napravila ,da svi vide tu medalju. Drago mi je bilo, ali sam bila toliko umorna, dve noći nisam spavala. Slikali smo se tamo, ne mogu da kažem mučno, nego mi se spavalo, baš sam bila umorna. Onda su svi počeli da mi pišu da dođem na tu drugu žurku sa sportistima. Ušla sam tamo, svi opušteni, uživaju, sve lepo, divno i čarobno. Pozdravila sam se sa njih nekoliko, pa sam bila sa Zoranom Arunović i Damirom Mikecom, tu je uvek ludo i zanimljivo. Onda je Milica Todorović pevala, pa se Zorana uhvatila mikrofona i počela da peva."

Sa Milicom Todorović pevali su i Zorana Arunović i Bogdan Bogdanović, pa smo Aleksandru pitali ko je bolji pevač. "Zorana. Bogdan treba da poradi na nekim detaljima, Zorana će da mu pomogne. I on dobro peva. Zamislite da sam se ja latila mikrofona? Pola njih bi otišlo, kad se ja proderem... Čujete da sam skoro izgubila glas, pa posle toga u emocijama, gostovanjima, glas mi se umorio."

PETRA I NAPAD NA ZLATO U LOS ANĐELESU

Otkrila nam je Aleksandra da ide na pripreme, pa u Tursku na odmor i onda sa sestrom u Španiju i da je zbog ovog uspeha posebno zahvalna tekvondo klubu "Azija". Zatim nam je objasnila kakav značaj za nju i karijeru ima Petra Butalo Kovačić, njen trener. "Ona mi je prevelika podrška, trudi se sve da stavi na svoja leđa. Ja sam u jednom momentu ugasila telefon, Instagram i sve, morala je ona to da preuzme. Ne želite da vam neko svaki dan piše, još ako nije neko vaš. Kada su se neke stvari pričale, ona je smirivala to. Da budemo samo ona i ja. Podrška je mnogo bitna. Veliko je, ti treninzi. Meni se ne radi svaki trening, ko je lud? Volim, ali nekada ne bih radila ono što baš tada moram, nekada izađe u susret, nekada se samo nasmeje i kaže 'izvoli, kreni'. Tu i ta neka strogoća, mora da se vodi računa, da zna kada može da bude oštra, kada mogu da pogrešim, da mi ukaže na stvari. Ima veliku ulogu, zato stalno govorim da je ovo naša medalja, ne moja. Svi koji su bili tu su zaslužni."

Pričali smo na početku intervjua o kontinuitetu, ako se to nastavi, logičan sled bilo bi zlato na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 2028. godine. "Ako ne doneseš zlato... Jeste to sledeći korak, ovo je bio veliki. Trebalo bi sada ovo malo na neki način staviti po strani, odnosno da završimo jednu priču i da krenemo ka novoj. Bila sam druga na svetu, zašto ne bih bila prva? Bila sam treća u Evropi, zašto ne bih bila prva u Evropi? Ima četiri godine, ne znam šta će sutra da bude, a ne za četiri godine. Znam da se bodovi za Olimpijske igre skupljaju tek za dve godine, tako da imam dve godine da radim turnire koje želim. Od 2026. godine sve se briše i kreću da se skupljaju bodovi, tada će da bude baš zanimljivo."

Poželeli smo joj za kraj da joj u Americi za četiri godine sija zlato oko vrata. "I da imam bolji osmeh od Alekse. Šalim se, šalim se. Videćemo. Nadam se, daće Bog da bude zlato oko vrata", zaključila je Aleksandra Perišić.

BONUS VIDEO: