NATO gađao Srbiju, Partizan Ligu šampiona! Asovi za MONDO otvorili dušu: Igraš, pa šta ti Bog da!

Partizan je u utorak saznao da će u trećem kolu EHF kupa igrati sa ekipom Kremsa, a u sredu su na meču sa Dubočicom proslavljena dva velika jubileja. Na 31. oktobar Partizan je odigrao svoju prvu utakmicu u istoriji, sa Radničkim iz Kragujevca 1948. godine, a istog datuma 51 godinu kasnije upisao je prvu pobedu u Ligi šampiona ikada. Tog 31. oktobra 1999. godine, pre tačno 25 godina pao je veliki Vesprem na Banjici. Poraženi su Jozef Ileš, Karlos Perez, Ivo Diaz, Janoš Satmari, Rihard Mezei, Vladimir Beli Petrić… Na kraju je bilo 28:25 (12:9) za tim kome je malo ko van Jugoslavije tada davao šanse za bilo šta drugo sem poraza.

ODIGRALI MEČ POD BOMBAMA, DA BI LIGA ŠAMPIONA STIGLA NA BANJICU

Da bismo uopšte stigli do istorijskog meča sa Vespremom, moramo da se vratimo na utorak, 24. mart 1999. godine. Ako vam je ovaj datum zazvučao poznato u mozgu, to je zato što i jeste vrlo poznat - na taj dan je počela NATO agresija na našu zemlju. Bombardovanje je zvanično počelo u 20 časova - taman kada je počinjalo drugo poluvreme utakmice Partizan - Crvenka! Crno-beli su zaostalom meču 20. kola Superlige savladali rivala 38:30 (20:16), a već na poluvremenu meča bombe su počele da se prosipaju po Jugoslaviji...

"Ta utakmica sa Crvenkom se igrala kada je počelo bombardovanje. Niko nije verovao da će se to desiti zapravo, pola Srbije se iznenadilo. Ono što je specifično je ludost što smo mi počeli da igramo meč. Na poluvremenu utakmice je došla informacija Mikiju Stevanovići i ljudima iz kluba da je bombardovanje počelo. Oni su u tom trenutku shvatili - ako mi ne završimo utakmicu biće neizvesno, nećemo imati gotovo prvenstvo! Ako završimo, sa tim bodovima mi smo potvrdili titulu prvaka", počinje svoj deo priče za MONDO Branko Kokir.

Partizan je sa dva boda koje je osvojio preskočio Lovćen i Sintelon i našao se na vrhu tabele. Kada je rat bio gotov - to je značilo da iako prvenstvo nije završeno (ostala su da se odigraju još tri kola), crno-beli nose titulu! Pretpostavka ljudi iz uprave Partizana bila je tačna, ali oni koji su tada bili na terenu Banjice nisu imali pojma ni o čemu! 

"Da li u dogovoru sa sudijama ili ne, oni odlučuju da se ta utakmica nastavi. Bombardovanje traje, mi igrači to ne znamo. Bila j televizija u restoranu i u restoranu su počeli da pričaju šta se dešava. Ljudi su u drugom poluvremenu počeli da odlaze, ali ne svi. Mi smo lagano odradili tu utakmicu, sećam se da je neko od igrača Crvenke na poluvremenu rekao: 'Izgleda da počinje bombardvoanje', ali to je sve bilo kroz šalu, zezanje. Niko to ozbiljno nije shvatio. Fakat je bio da je bombardovanje stvarno počelo i mi smo odigrali drugo poluvreme za vreme bombardovanja na Banjici!", priča nam Kokir, a jedan od najboljih igrača tima iz tog doba Vladan Matić ističe da je ipak primetio da publika lagano napušta tribine. Ipak je tada i Crvenka znala da popuni tribine Banjice, a ne samo Evropa i derbi...

"Mi na terenu nismo znali šta je, posle kad se završila utakmica smo čuli. Verovatno su za zapisničkim stolom bili obavešteni. Verovatno su Miki Stevanović i ovi naši iz uprave znali sve, ipak je on bio namazan svim bojama. Da se to izgura do kraja da bi bili zvanično prvaci. Ja sam u jednom trenutku primetio da se publika razilazi. Maltene smo završili to pred praznim tribinama, ali nije to meni fascinantno što smo mi to uradili. Mi smo bili domaćini. Meni je fascinantno kako se Crvenka posle vratila kući!? Oni su išli kući, a tamo je u Novom Sadu bila i rafinerija koju su prvo gađali! Hajde završili smo pa završili, ali meni je fascinantniji kako su oni došli!"

Dvadesetpet godina kasnije Branko Kokir je spreman da prizna i nekoliko saobraćajnih prekršaja. Valjda niko iz saobraćajne policije neće čitati ovaj tekst... "Završavamo utakmicu, proslavljamo, ali je sve bilo čudnjikavo. Ti vidiš sve manje i manje ljudi, mi igrači klinci dole... Odlazimo tuširamo se, napolju nigde žive duše! Idemo u onaj restoran na Banjici i vidiš da na televiziji samo pokazuju mesta gde su bombe padale po Srbiji. Svako u svoja kola i ideš kući. Ulice su već prazne, mi jurcamo i tako kreće istorija. Valjda nije kažnjivo sad posle 20 godina, mi smo i kroz crveno pičili. Ja znam da sam za sedam i po minuta stigao u Žarkovo gde sam živeo. Zaista je bilo neobično, ti shvataš u trenutku da je to stvarno ozbiljno, da je stvarno počelo. Ljudi se posakrivali, žive duše na ulici nema, mi dolazimo sa utakmice. Tako je to ispalo", priča za MONDO Branko Kokir.

ŽIVELI OD DANAS DO SUTRA, PA OTIŠLI PO MEDALJU!

Kada se završio meč sa Crvenkom, niko nije znao šta crno-bele čeka. Nastavak prvenstva, poništavanje takmičenja ili možda ono što se desilo - titula i Liga šampiona! Ipak Kokir i Matić nisu odmarali, morali su pravac u Aranđelovac! "Ja sam išao sa reprezentacijom za Egipat i tamo smo osvojili bronzanu medalju. Igrači iz srpske lige su otišli u Aranđelovac gde smo počeli da teniramo, da se pripremamo, ali su uslovi bili bezveze jer su nas sirene stalno prekidale. Bili smo sami u hotelu potpuno i posle pet dana priprema rukovodstvo odlučuje da pobegnemo u Grčku. Nijedna zemlja nije htela da nas primi nego Grčka. Tu smo odradili pripreme i tu su nam se priključili igrači iz inostranstva", ističe Kokir i priznaje da mu Liga šampiona nije bila na kraj pameti: "Iskreno da ti kažem nismo razmišljali o tome. Potpuno je to bilo nepredvidivo u kom će pravcu ići rat, šta će i kako će da se desi. Mi smo živeli od danas do sutra, nadajući se da će sutra biti bolje."

Vladan Matić kao levo krilo nije imao šanse da tih godina zaitra u inostranstvu, što mu je donelo dosta muka. Jednostavno, igrači koji su sa reprezentacijom otišli u Egipat te 1999. godine, a igrali su u domaćem prvenstvu nisu imali apsolutno nikakvu životnu sigurnost. "Mesec dana su domaći igrači bili u Aranđelovcu, posle smo se preko Bugarske prebacili u Grčku i tamo smo bili još skoro mesec dana. Kao izbeglice, verovatno je to malo i tu ekipu zbližilo, Živeli smo kao porodica i napravili smo jako dobar rezultat. Ti si upućen na treninge, gledaš da imaš kontakt sa porodicom... Ovi igrači koji su bili u inostranstvu su znali da će se vratiti u svoje klubove, imali su neku sigurnost. Mi nismo znali ništa. Da li će da se igra, da li će biti rat ili neće, od čega ćeš da živiš u krajnjoj liniji. Ništa ne znaš!!"

Kada je sve prošlo odluka je bila jasna - Partizan je šampion SR Jugoslavije u rukometu za sezonu 1998/99 i kao takav ide u kvalifikacije za Ligu šampiona! "Pre te prve utakmice u Ligi šampiona smo igrali kvalifikacije. Nisam sto odsto siguran, ali mislim da smo igrali dve utakmice u Belgiji, da smo to prošli i plasirali se u Ligu šampiona. Posle je pokojni Jezda Stanković otišao i Zlatan Arnautović nas je vodio u Ligi šampiona."m ističe Miki Radosavljević za MONDO.

Tih utakmica sa Inicijom iz Haselta mnogo se bolje seća Goran Cmiljanić. Obe su odigrane u gostima, dan za danom, a nakon 30:28 za crno-bele u prvom meču crv sumnje je ipak ušao u tim i u javnost... "Takav je sistem bio mi smo kao šampioni Jugoslavije morali da igramo kvalifikacione mečeve. Tada smo izvukli belgijsku Iniciju iz Haselta. Zbog uštede mi smo prihvatili da odigramo 3. i 4. oktobra oba meča kod njih. Posle dugog puta prvu utakmicu smo pobedili sa dva razlike. Onako, bilo je dovedeno u pitanje jesmo li... Međutim sutradan smo vrlo ubedljivo rešili utakmicu u svoju korist i potvrdili da pripadamo Ligi šampiona", priseća se on. 

KO BUDE IMAO VEĆE SRCE - POBEDIĆE!

Žreb nije mazio crno-bele i praktično su dobili "grupu smrti" na debiju u Ligi šampiona. Srećna okolnost je bila što će na svom terenu dočekati veliki Vesprem u prvom kolu, a atmosfera u klubu je bila takva da niko od igrača nije gajio strah od poraza. Svi su mislili da to može da se dobije!

"Svako od nas je na drugačiji način doživljavao te utakmice. Ja sam igrao u reprezentaciji i imao sam iskustvo sa ozbiljnim igračima, bio sam već malo manje u stresu, nervozi, euforiji. Odmeravao sam već snage sa tim ljudima. Ne mogu da kažem da sam se nešto ložio na to. Voleo sam takve utakmice, inspirisali su me jaki igrači, imao sam jaku motivaciju, ali ne mogu da kažem da sam davao sad značaj: 'E, ovo je nešto što se jednom u životu dešava'", priča Kokir, a Matić nastavlja: "Šta znam, nisam se nešto plašio. Ja sam bio jedan od najiskusnijih i mi smo vukli te mlade. Imali smo iskustvo i iz Kupa kupova gde smo igrali polufinale. Mi smo bili dužni da povučemo te mlađe i to je bilo dobro. Bili su dobri momci i bili smo dobra grupa. Prvi put si se sreo sa tim igračima, ali uspeli smo. Lepa jedna pobeda, što je sad nezamislivo."

"Ko bude imao veće srce, više hrabrosti, slaviće danas na Banjici", rekao je Goran Cmiljanić pred meč za srpske medije i kako stvari stoje, iz ove perspektive bio u pravu! "Ja sad malo razmišljam o toj izjavi, danas ne bih govorio tim rečnikom, ali ne kajem se, ne žalim. Mislim da smo mi tada bili nabijeni željom i emocijom da uzvratimo pažnju, brigu, ljubav, navijačima kluba. Dugo godina smo bili po strani zbog sankcija i stalno je dovođeno u pitanje ko je hrabriji, ko nije. Stvarno smo imali utisak da će pobediti onaj ko bude hrabriji, odlučniji. Ja sam pred tu utakmicu zaista to i rekao i na kraju imam utisak da smo pobedili jer smo bili drčniji, odvažniji i hrabriji, ali nije tu falilo ni rukometnog znanja. Možda smo mi malo rukometno i sumnjali jer nismo imali ni priliku da se odmeravamo sa svima, međutim dugo smo tada bili u tom evropskom rukometu."

DOŠLI KUBANCI I BELI, MIKI IM BRANIO ZICERE

Davno je bio taj meč, kako to obično biva kod nas arhivistika nije baš odradila posao i sačuvala previše podataka o duelu, ali srećom akteri meča su ipak tu! Miki Radosavljević je i sada, 25 godina kasnije u klubu, a seća se tačno ko mu je bio najteži za "hvatanje" kada je stajao na golu pre četvrt veka. "Ileš je bio dominantan na srednjem beku, on je bio njihov najbolji igrač, vedeta mađarske reprezentacije i Vesprema. Kubanac Perez je takođe bio tu, kao i još jedan Kubanac Ivo Dijaz. Pred utakmicu nije bila euforije, ali svi smo se nadali da možemo nešto da uradimo. Vesprem je bio jak kao i sada, ali smo se potajno nadali da možemo da pobedimo!"

Što se tiče samog meča Vladan Matić je sa osam golova bio najefikasniji, Predrag Peruničić je dao pet, po četiri Dejan Unčanin i Dragan Momić, tri Vlada Matović, a po jedan Dragan Zurnić, Goran Cmiljanić, Bane Obradović i Branko Kokir. Ipak, kao što to često biva u rukometu - nekoliko skinutih zicera je presudilo!

"Sećam se da sam odbranio nekoliko bitnih kontri, znam da je to bilo prelomno, skinuo sam neke zicere. Nije bila atmosfera kao protiv Nidervidzbaha i protiv Teke, ali je bila sjajna. Sećam se da je bilo stvarno velika euforija kada smo pobedili. Tada su nam i ambicije porasle", ističe Miki Radosavljević, koji je devedesete proveo u Partizanu i lično je svedočio kako crno-beli od tima koji rutinski ispada na startu evropskih takmičenja postaje ozbiljna evrospka sila zbog koje Barselona nije htela da dođe u Beograd! Pod krinkom toga da se ne osećaju bezbedno, Katalonci su na kraju isposlovali da se meč sa njima ne igra na Banjici nego u Segedinu.

"Mi smo tada sa Partizanom prošli prvi put u istoriji prvo kolo nekog evropskog kupa. Pre nas je Partizan kretao i ispadao ili u kvalifikacijama ili u prvom kolu. Te godine kada smo igrali Kup kupova došli smo do polufinala. Ovo je bilo prvo učešće, prva utakmica Partizana u Ligi šampiona i eto potrefilo se da smo baš pobedili. Posle te utakmice smo išli u Barselonu, pa u Volgograd i tamo smo nesrećno izgubili. Nadali smo se da tamo možemo da pobedimo i da sa četiri boda čekamo Kaustik u zadnjem kolu i da tu tražimo prolaz. Međutim, malo su nas sankcije tu omele, Barselona je pravila problem, verovatno bi bio spektakl da su oni došli u Beograd. Bilo je navijača i u Segedinu, ali mi smo išli u Mađarsku, pa je bila malo i atmosefera loša bili smo kivni na njih."

A da je sjajni golman crno-belih bio ključan za pobedu ne smatra samo on već i njegovi saigrači! Recimo - Goran Cmiljanić! "Ja se sećam da je na golu dominantan na golu bio Miki Radosavljević! Rekao bih sa sportske strane da je on bio onaj vetar u leđa. Ono što je dominantno bilo važno kod nas igrali smo jako dobru odbranu. Tako da kada se spoji borbena, čvrsta, hrabra odbrana sa takvim golmanom onda nijednoj ekipi nije lako. Euforično smo trčali kontranapade. U to vreme je u Vespremu igrao naš prijatelj, kolega Beli Petrić i bio je u vrlo dobroj formi. Sećam se da smo njega sveli na jedan gol!"

Na kraju je bilo i šanse da se prođe ta strašna grupa Lige šampiona i uđe u četvrtfinale, ali eto i ako nije, ostaće ovaj meč upisan u anale. "Ja imam utisak ko god je igrao u Partizanu da niko nije bio tu ispod pet-šest godina. Takvi ljudi su bili u klubu koji su nas birali. Dolazi smo sa čuka iz cele Jugoslavije i onda smo bili zahvalni. Krajem devedesetih je bilo i nemaštine i sirotinje i bombardovanja, ali je bilo i dobrog rukometa. Sama činjenica da smo posle bombardovanja bili među tih 16 najboljih je velika! Nažalost nismo prošli tu grupu, ali smo u prvoj utakmici pobedili Vesprem. Imali smo neka dva rezultata koja su bila na ivici sa ruskim Volgogradom koja su mogla da znače naš prolaz. Nismo prošli, ali to su bili pionirski koraci našeg Partizana koji je u svojih 76 godina puno toga prošao. Ovaj naš trenutak je samo jedan od mnogih važnih trenutaka u Partizanu", ističe za MONDO Goran Cmiljanić. 

Dao je osam golova na tom meču Vladan Matić sa krila što je dovoljno impresivno i danas. ipak, deluje da je nekada to bilo mnogo teže, pošto su za osam golova morale da se dobiju ozbiljne batine. "Igrao se dosta grublji rukomet, nije bilo kao danas da niko ne sme da te pipne kada skočiš sa krila nego su ti dizali noge, gurali kuk, izbacivali su te iz ravnoteže. I bio je rukomet mnogo sporiji, nije blo toliko kontranapada. Drugačije se igralo i mislim da je u tom sistemu mnogo teže bilo dati tih osam golova. Ja sam se trudio da radim na sebi, da se za neke golove i sam izborim. Nekako sam izmuvao svoje individualne akcije, što sada kao trener ne dozvoljavam igračima da rade! Perun i ja smo se baš osećali, tako da smo kada god je moralo da se preuzme odgovornost to smo radili on ili ja. Što mislim da je bilo i normalno jer smo bili najiskusniji i sa najvećom reputacijom", prisetio se Vladan Matić.

OBILIĆ IZ PRIŠTINE REŠIO TITULU, ZATO SMO MOGLI U LŠ!

Vesprem je pao, dva meča sa Kaustikom su bila jako neizvesna, jedino je Barselona bila uverljivo bolja od crno-belih. Sve je to bilo lakše jer je tih godina crno-beli tim igrao bez praznih nedelja, svakog vikenda je u domaćoj ligi imao jak meč. "Iskreno mislim da je tada liga još vukla poslednje korene, energiju, snagu... Još uvek se osećao duh ozbiljne rukometne lige. Nije bila perfektna, ali je bila ozbiljna. Ljudi su je pratili, novinari i televizije su je pratili, sponzori su je pratili, imalo je ozbiljnosti", smatra Kokir, a Radosavljević se priseća: "Liga je bila mnogo jača, tu nema dvojbe. Te godine kada se zaratilo, ko zna šta bi bilo u zadnja tri kola jer smo imali težak raspored, pitanje da li bi mi to uzeli. U to vreme Sintelon, Lovćen, Zvezda, mi.. Pa Železničar i Jugović su bili jaki, Obilić iz Prištine je te godine otkinuo bod Lovćenu i zahvaljujući tom bodu smo mi posle bili šampioni. Da je pomogla - sigurno je pomogla jer smo imali dosta jakih utakmica i u ligi. Sigurno to mnogo znači."

Vladan Matić je jedan od igrača iz te generacije koji je napravio ozbiljnu trenersku karijeru, a ove sezone možemo jasno da vidimo koliko on nedostaje na klupi Metaloplastike. Pa, zašto je nekada srpski šampion mogao da bude konkurentan u Ligi šampiona, a već godinama to više nije slučaj?

"Bolji su bili uslovi, ja sam sasvim dobro prolazio finansijski i u Partizanu i u Zvezdi. To je bilo dobro vreme, gde su klubovi bili klubovi... Nema bez finansija ničega. Mlađe kategorije su bile dosta bolje organizovane i imali smo reprezentativne rezutlate, deca su imala idole. Rukomet je sport malih sredina, a tada si imao Niš, Crvenku, Zrenjanin, Šabac, Bačku Palanku. Imali smo tu bazu, dobre podmlatke, rukomet je bio posle fudbala i košarke treći sport, a sada su ga pretekli i odbojka i vaterpolo. Deca odlaze na druge sportove. Baza je bila mnogo veća, liga je bila neuporedivno jača. Ova današnja prva liga je nivo možda druge lige nekad. Nama rukomet kao sport umire. Odbojka nam se drži, ali mislim da ti manji grupni sportovi odumiru", nije nimalo optimističan Matić.

A GDE SMO SADA?

Partizan je jako krenuo u novu sezonu, kako u ligi, tako i u Evropi. Uspela je četa Đorđa Ćirkovića da prođe Beršem u EHF kupu i sada je čekaju dueli sa austrijskim Kremsom, a u domaćem prvenstvu je konačno "skinut skalp" Vojvodini. Bivši igrači to vide i pozdravljaju.

"Ja imam samo reči hvale jer je Partizan opet dobio ozbiljnu energetsku i finansijsku injekciju. Mislim da je to dobro za srpski rukomet i hteo bih da pohvalim tu ekipu koja je stvarno u teškoj situaciji za rukomet uspela da ubaci nešto novca. To da ti trenutno uneseš novac u rukomet je jedan apsolutno naučno-fantastični poduhvat. Svaka čast na tome", kaže Branko Kokir.
Mihailo Miki Radosavljević se prošle godine vratio u svoj Partizan i sada radi sa Seidom Heidariradom i Nikolom Zorićem kao trener golmana. Ono što je tada video u klubu - a to je stabilnost koja je stigla sa Momčilom Mandićem na čelu kluba, vidi i sada.

"Za mene ima dosta sličnosti. Momčilo Mandić je bio jedan od bitnih ljudi u upravi kluba, a sada je tu jedan od bitnih faktora zajedno sa sinom. Vrlo su bitan šraf u celoj ovoj sadašnjoj generaciji Partizana. Ove godine je mnogo, mnogo ozbiljnija priča. Logistika kluba je fenomenalna. To je ono što je slično. Ona generacija je, kao i ova sad osećala podršku ljudi iz kluba. To ti je vrlo bitno da ostvariš neki rezultat. Nije bitno da li će da plata kasni, ti znaš da će ljudi da te ispoštuju. To je vrlo bitno za igrača, da o tome ne razmišlja. A to je ono što nas je krasilo i te godine. Kada se izvlačila grupa, pa mi smo tražili uvek najjače. Da izvučemo što jačeg, da vidimo gde smo, da napunimo Banjicu, da se čuje za Partizan. To je isto sad i ove godine. Igrači sad stvarno treba da uživaju i da poštuju to sve što imaju sada u Partizanu", naglašava Mihailo Miki Radosavljević. 

Sada je klub u meču sa Dubočicom, veče pre dvostruke godišnjice RK Partizan organizovao dodelu nagrada svim igračima koji su bili deo te pobede. Uhvatili smo tu i Gorana Cmiljanića, koji je istakao da se iz tih godina u crno-belom nije izrodio samo rukometni rezultat nego i nešto mnogo više. 

"Ja sam jako emotivan, prosto ne mogu da verujem da je prošlo 25 godina. A sa druge strane jako sam srećan jer smo se u nekoliko dana na poziv našeg kluba skupili u lepom broju. Pored tog rezultatskog sećanja i rezultata nama je to prijateljstvo, drugarstvo koje je tada započeto krajem devedesetih do dan-danas traje. Sad smo možda ozbiljniji prijatelji, a i dalje Partizanovci", kaže Cmiljanić za kraj ove priče za MONDO.

Tog 31. oktobra 1948, godine RK Partizan je odigrao svoj prvi meč u istoriji. Tog 31. oktobra 1999. odigrao je prvi meč u istoriji u Ligi šampiona i dobio ga. Sada u EHF kupu potajno želi da prvi put u istoriji - uzme evropski trofej. Videćemo da li je to moguće, prvo mora da se preskoči Krems.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: