"Gazda kluba mi obećao Ferari, ali Italijanu ne treba verovati": Ivan Miljković u podkastu Priča za medalju

Čuveni srpski olimpijski šampion Ivan Miljković (45) bio je gost nove epizode MONDO podkasta "Priča za medalju". Legendarni as reprezentacije Srbije ostavio je veliki trag u ovom sportu - okitio se brojnim medaljama, zlatom na Olimpijskim igrama 2000, kao i na evropskim prvenstvima 2001. i 2011, a čak 12 puta je na raznim takmičenjima bio proglašavan za najboljeg igrača. Miljković (45) je Andriji Geriću otkrio kako su izgledali njegovi počeci bavljenja odbojkom, a posebno je i govorio o svojim ciljevima i želi da ih uvek ostvari.

"Jedna od tih stvari bila i Ferari. Priča počinje u Italiji, kad sam prvi put razgovarao sa predsednikom kluba, ispričao sam mu taj svoj plan, rekao da mi je to želja, jer volim automobile, Italija je zemlja Ferarija, pokazao sam mu i sliku. Sećam se, na tom italijanskom dijalektu, on mi je rekao - ako osvojiš titulu, ja ću ti kupiti"

"To se odnosilo na italijanski šampionat, Skudeto. Tek nakon šest godina, kad smo otišli na razgovor posle osvajanja titule, u direktnom TV prenosu sam rekao: 'Ja sam sad svoje ostvario, sad ćemo videti da li će predsednik to uraditi'. Rekao sam to malo u šali, a malo i u zbilji. Međutim, posle toga rekao mi je kako ne može to da uradi, mali je grad, svi će to znati... Dobro sam to prihvatio i rekao 'U redu je'. Možemo se voditi onom 'Ne veruj Italijanu, odnosno Latinu, ni kad poklone daje", nasmejao se Miljković.

Ipak, slavni srpski odbojkaš je na kraju seo u svoj Ferari, kada ga je sam kupio.

"Naravno, Ferari tada nije kupljen, kupljen je nekom drugom prilikom i nije mi ga kupio taj dotični gospodin, već sam to ostvario sam sebi. To je bio dečački san koji ti se desi, traje šest meseci, godinu dana i onda jednostavno se probudiš ujutro i kažeš - Šta će to sve meni?"

"Želeo sam da se školujem, ali sport je odneo prevagu" 

Kako si se odlučio za odbojku? 

"Najpre sam se bavio rukometom, a onda plivanjem, pa na teniskim terenima ispred naše kuće i tenisom. A, onda sam u četvrtom razredu osnovne škole dospeo do školske sekcije i odbojke. Zahvaljujući tome što je nastavnica potencirala taj sport, a posle časova je držala i sekciju. Nisam bio toliko fizički razvijen bio kao moji vršnjaci, pa mi je ogovarao sport u kojem je mreža između rivala. Posle toga sam ostao u sportu, izrastao, a komšija koji se u tom trenutku doselio u našu zgradu imao je uticaj, jer se bavio odbojkom u Nišu. To je presudilo da krenem ozbiljno da se bavim odbojkom, bio sam u klubu Student, sve ostalo je istorija."

Kako se razvijala tvoja karijera? 

"Sve je počelo tako što je igrač Partizana koji je bio na odsluženju vojnog roka u Nišu 1995. trenirao u jednom trenutku sa nama i primetio me. Predložio me ljudima iz od Partizana. Imao sam 15, 16 godina i porodica je imala jako veliki uticaj i na neki način su oni odlučivali o mojoj budućnosti. Ono zbog čega sam im večno zahvalan je što su u tom trenutku rekli - 'Ti ideš za Beograd prvo da bi učio školu', jer je cela priča bila vezana da dolazim u Beograd da bih išao u Sportsku gimnaziju i trenirao odbojku. Dakle 'Ideš za Beograd da učiš školu, šta god budeš uradio, biće dodatna pozitivna stvar u tvom životu'. Rekli su mi i još jedno - 'Za slučaj da stvari ne krenu onako kako si možda planirao, uvek se možeš vratiti u Niš, tvoja soba će biti tu gde jeste, ješćeš ono što i mi budemo jeli...".

"Stvari su se promenile već 1997, godinu dana nakon dolaska u Beograd. Već tada sam bio pozvan u juniorsku reprezentaciju, tada su stvari vezane za sport počele da se komplikuju. Dobio sam poziv i 1998. te godine sam i završio srednju školu i upisao Fakultet organizacionih nauka (FON). Međutim, ubrzo sam shvatio da to nije izvodljivo, izlazak iz stana u sedam ujutru, dva treninga dnevno, obaveze na fakultetu... Doneo sam odluku da školovanje bude po strani, a sport je bio glavna stvar."

Bonus video: