U novoj epizodi MONDO podkasta “Priča za medalju” gost Andrije Gerića je skijašica u penziji Nevena Ignjatović. Učestvovala je četiri puta na Olimpijskim igrama, na poslednjim je nosila i zastavu, a uz sve to okitila se sa 150 medalja sa raznih takmičenja. Ignjatovićeva (34) veruje da ju je kroz uspešnu karijeru vodila njena energija i nepresušna ambicija za pomeranjem granica. Sada, kada se skijanjem bavi van staze, želi da pomogne mladim talentima i tako im olakša put do postolja. Nema sumnje da će joj u tome najviše pomoći i nova uloga u kojoj se našla - nedavno je postala predsednica Skijaškog saveza.
Relativno skoro si se penzionisala, kako ti se čini život posle sporta?
"Najavili su mi da je tranzicija iz profesionalnog sporta u ovaj malo mirniji jako teška, ali ja tek sad vidim kako to izgleda. Nije strašno, ali u jednom trenutku mi je bilo dosta svega, nisam više želela da vidim teretanu. Možda sam malo naglo prekinula, možda nije trebalo tako, bila sam i ljuta... Te poslednje Olimpijske igre nisu prošle kako sam htela, bio je to i period Korone i zbog toga sam sasekla. Od Ane Drep sam dobila mnogo saveta, rekla mi je izdvoji 10 ili 15 posto, kad primetiš da ti se bliži penzija, da izdvojiš to vreme da razmisliš čime ćeš se baviti. Usmerila sam se prema projektima koje želim da radim i nije tako strašno, imala sam godinu krize kad sam gledala Svetski kup - juče sam bila tamo, a sad više nisam."
Otkud devojka iz Kragujevca na planini?
"Postojalo je Kragujevačko odmaralište. Možda je taj moj temperament i pomogao, uvek sam se gurala da ja budem prva i na prvom takmičenju tata me je odveo. Mnogo je me podržavao i dosta ulagao u mene.”
"Ključ uspeha je poverenje"
Kako izgleda biti profesionalni skijaš?
“Ključ uspeha je poverenje. Recimo, serviser je veoma važna karika, ako nije podmazao skije kako treba ti možeš biti najbolja verzija sebe toga dana, ali uzalud. Ti je i istrajnost, retko ko je konstantno išao ka vrhu. Nekad ideš dole, nekad gore, nekad se ne pomeraš. Samo ako želiš i voliš to uspećeš, nekad su male stvari ozbiljan progres. Meni se desilo kad sam zamenila model pancerica da sam mnogo bolje proskijala. Tu je naravno i način na koji se skija, agresivnost. U karijeri mi je nedostajala jedino jedna velika medalja.”
Imala sam u karijeri problem - razmišljala sam da li volim skijanje ili volim da sam prva ili volim da sam posebna. Mislim da je normalno da se čovek tako prezasiti, ali činjenica je da je skijanje moj život.”
Nije lako biti na vrhu u tvom sportu, naročito kad se nadmećeš sa zemljama kojima je skijanje osnovni sport…
“Ženski sport je malo lukaviji. Mada, to je sve normalno. Ja sam pomerala svoje limite u glavi. Gledala sam idole i razmišljala bilo bi dobro da budem u 30, kad sam počela da skijam Svetski kup, trebalo mi je vremena da shvatim gde sam, a onda sam počela da im pariram... Nešto što ti je bilo "uvau" postaje normalno.”
“Veliki je izazov sve to, imaš i taj startni broj, pa spust gledaš na kamerama, vidiš sebe gde ćeš biti, a onda drugi gledaju tebe. Potom vidiš devojku na čijem mestu ćeš biti, gledaš kako se one ponašaju, da li spava, da li komunicira, svaka ima neki svoj ritual. Mentalno je prelaze prepreke. Čini mi se da je najvažnije da pronađeš svoj mir, a za to je zadužen tvoj tim."
"Oni moraju da znaju kako dišeš, da li voliš da pričaš ili ne. A, tvoj zadatak je da svoje vrhunske vožnje preneseš na trku i to je najveći izazov. I to je ono što te deli od top 50 ili 100 na svetu, do top 30 ili 20 koje se snimaju i prenose i koje zarađuju, je zapravo taj mir. E sad, moraš konstantno biti u top 10 ili top 15, jer je tek tad zarada koje je približna nečemu što ti ulažeš.”
"Naše trke su kao Formula 1"
Pošto su ulaganja ogromno tamo, ja znam da i vi kada trenirate, snimate se kamerom pa gledaš kako prolaziš kapiju. Pretpostavljam da ove koje su prve, da oni imaju čitav tim ljudi koji to prate?
“Imaju, naravno. Vozila sam brze discipline na kraju jer sam bila jako dobra u alpskoj kombinaciji, a te trke su doslovno Formula 1. Zbog toga morate da imate minimum četiri osobe sa sobom. To su duže staze, a te video snimke koje oni rade da bi dobro ispali manje ekipe se udružuju sa drugim manjim timovima. Recimo svaka ekipa ima po dve osobe i kad je duga staza mi imamo sedam ili osam pozicija kamera. Ljudi se penju na drveće, pa idu na drugu stranu da nađu ugao, pa se tu takmiče i treneri koji ima bolji ugao... Postoje i VR naočare koje snime stadu pre spusta, pa trener to analizira, što služi za vizualizaciju. Sa skratim priču, u dva minuta moraš da si fizički dobro spreman, koordinacijski i mentalno.“
Da li si imala neki ritual dok si se takmičila?
“Volela sam muziku da slušam, onu koja me pokreće. Povremeno plela ili čitala. Nisam volela komunikaciju, smirim se, koncentrišem se, vizualizujem pet minuta pred start i obavezno zagrevanje, da dođemo onako topla na start. To je izazov kad je jako hladno, stvrdne se oprema. Ne pomeraš se mnogo, ali se uvek plašiš da ne zakasniš na start. Mislim da je moj košmar da kašnjenje na start. Brat je bio uz mene posljednjih sezona, bio je serviser i mnogo mi je prijao, a recimo smetali su mi ljudi koji su hiperaktivni, žele da mi bude bolje, a meni je već odlično u tom trenutku.”
Stotinke su odlučivale pobednike...
Tvoje najbolje mesto je šesto na Superkupu?
“Tu je zamalo bio podijum. Bila sam šesta, 53 stotinke je trebalo da budem treća... Mada ispuštala sam neke uspehe i za manje vreme. Dešavalo se da u finalu Univerzijade borbi za medalju ispadnem za četiri stotinke, finale da uđem u 30 najboljih dve stotinke.”
Kako se dodeljuje startni broj?
“Imamo više bodovanja i tvoja vrednost se gleda po njemu. Da lisi prva, druga ili treća grupa. Tu dosta devojaka ima neku kočnicu, jer ti moraš da se probiješ s visokim brojem. Najbolje što možeš da dobiješ u svetskom kupu kao početnik, a da si najbolji bio u prethodnim takmičenjima je 31. I ti moraš sa svojim nastupima u Svetskom kupu, osvajajući bodove da se izboriš da uđeš u 30. Mi nemamo Evropsko prvenstvo, nemamo Balkansko prvenstvo. Mi imamo Evropa kup, Svetski kup i na tim takmičenjima se boriš sa Austrijankama, Nemicama, Švajcarkinjama, Francuskinjama, svim tim nacijama kojima je zima i skijanje sasvim prirodan sport.”
"To je start gde za tri sekunde dobiješ brzinu već 118"
Da li si imala situacije kad gubiš kontrolu?
“Momenat nepoznatog... Postoji staza Cauhenzi, tu je start gde za tri sekunde dobiješ brzinu već 118, to je slobodan pad. Kad kreneš, tu nema nazad... U suštini, ti si stalno tu negde na granici. I taj moment je najlepši moment, vidiš da si moćan. Verujte, mene u životu više ništa drugo ne plaši, kad sam sve to prošla sve ostalo ću lako, nema nerešive stvari.”
Osim što si bila profesionalna skijašica ti si završila i Ekonomski fakultet?
“Prosto nisam sebi smela da dozvolim da ne završim školu i da se posvetim samo sportu. Nisam mogla da budem loš đak, imala sam možda jednu četvorku, upisala sam Ekonomsku školu. Išla sam vanredno u srednju školu i na fakultet, ali svi su imali razumevanja. Mene stvarno nikad nije forsirao, sve je to bila moja želja.”
"Šteta bi bilo da iskustvo koje sam stekla ne podelim dalje"
Završila si profesionalni sport i sada imaš Akademiju?
“Šteta bi bilo zaista da iskustvo koje sam stekla i znanje ne podelim dalje i da pomogne mladima. Znamo da su kontakti nešto što je danas stvarno najvrednije i sve te konekcije koje sam stekla i koje smo mi kao tim, šteta bi bilo da ne iskoristimo. Zato sam oformila Ski biznis ligu, to super stvar koja se desilo, još pre pet godina sam počela da razmišljam o tome. To su takmičenja za zaposlene razne kompanije širom Srbije. Treća nam je sezona, sad od prve godine smo imali 50, 60 skijaša. To je zajednica pasioniranih skijaša, tako bih to nazvala.”
“U međuvremenu se desilo i da sam postala predsednik Skijaškog saveza, malo sam se dvoumila. Želim nešto istorijski da uradim pre svega za decu i sport kojem sam ostala dužna i za našu državu, na kraju. Rekla sam da moram da probam i bio mi je najveći izazov kako ću okupiti tim ljudi, jer prosto svi ti ljudi koje bih dovela nisu trenutno ovde, ali nekako ja verujem u tu energiju, jer ja svaki put kad sam nešto iskreno želela na neki dobar, pravi način ljudi su došli. Ja sam sto posto sigurna u uspeh, jer je toliko loše bilo da mali potezi, već sad se mogu primetiti, ali je vreme neophodno.”
"Sistem je neophodan"
Da li Srbija ima budućnost?
“Ja vidim da ima. Imamo devojčicu, Emiliju Đurović ona sada ima 17 godina, imala je malo težu povredu kolena pre godinu dana, ali se sad vratila i verujem u nju. Stvarno nam treba pomoć i još veća pomoć institucija, jer skijanje je sport koji stvarno iziskuje još više ulaganja. Mi nemamo teren, mi nemamo stazu. Tu su i putovanja i avio-karte... Znači neophodan nam je sistem.”
Šta ti voliš ovako kad se zatvore vrata?
“Procenila me moja drugarica, rekla je - ona zna da bude teška i da iscrpi čoveku energiju, ali isto tako zna da mu se da 300 posto. Znam da budem naporna i zato do kraja moram da izvučem to što hoću, ali mnogo me čini srećnom sreća drugih. I ništa mi nije teško ni za koga da uradim. A, privatno volim svašta nešto da radim, recimo volim da pevam. Drugarica svira klavir, imam i gitaru... Da sam se bavila time i školovala, možda bih se time i bavila. Volim fotografiju, putovanja i druženja…”
Da imaš magični štapić, šta bi promenila?
"Manje bih se brinula, više bih uživala. Možda još nešto, ali to nije bilo do mene - poslednje Olimpijske igre. Otišla sam povređena, a prethodno sam imala Koronu. I zbog toga mi je mnogo žao jer sam vrlo dobro skijala pre svega toga. Posle toga moja potrošnja kiseonika je bila 38. To je na nivou deteta od 12 godina, 13."
"I onda sam pala, bio je to bezazleni pad u Kortini, onako nešto sam proklizala, ali to je izazvalo mnogo problema. Imala sam bon brus na platou tibije, raslojen mišić, raslojen ligament stranski, koleno mi je bilo kao lubenica. Sve se to desilo sam dana pre odlaska. Ipak, morala sam da odem, ceo život bi me grizla savest da to nisam uradila. Posle toga sam shvatila da jednostavno ne želim više da se takmičim.”
BONUS VIDEO:
