Gost nove epizode MONDO podkasta "Priča za medalju" bio je legendarni igrač Partizana Saša Ilić. Fudbaler koji je 873 puta izašao na teren u crno-belom dresu i postigao 240 golova za Parni valjak otkrio je Andriji Geriću kako je počeo da se bavi fudbalom, ali i odakle potiče njegova ljubav prema Partizanu. Ilić (47) se osvrnuo i na svoju fudbalsku karijeru i na brojne anegdote iz nje, poput one vredne isticanja, da nikada nije imao ozbiljnu povredu.
Kako je izgledao put Saše Ilića?
"Rođen sam u Požarevcu, a prvih sedam godina smo živeli u selu, Brzohoda i Sivnica, odakle su mi roditelji. Kasnije je tata u firmi dobio premeštaj u Kostolcu, pa smo nekoliko godina bili tamo, a posle toga je tata dobio stan od firme pa smo se preselili u Borču. Pre nego što sam otišao u Patizan, tata je bio veliki navijač crno-belih on me je naučio šta znači Partizan."
Na svom početku u Partizanu imao je privilegiju da radi sa poznatim Florijanom Matekalm.
Moj prvi trener bio je pokojni Florijan Matekalo. On je bio osnivač "Partizanovih beba", gospodin koji je u tim godinama kada sam počinjao imao više od 70 godina.Mnogo je voleo rad sa tom najmlađom decom, mi smo uživali trenirajući s njim. Kod njega bio možda prvih godinu dana. Posle toga moj trener je bio Miloš Radaković i to je čovek, slobodno mogu da kažem, koji je najzaslužniji za sve što sam ja postigao u fudbalu."
"On je bio bivši fudbaler Partizana sa preko 400, 500 odigranih utakmica, kasnije internacionalac u Švajcarskoj, gospodin koji je pedagog. Tačno u tim godinama, od 9. do 16. koliko me je trenirao, naučio sam sve od njega. Zz dužno poštovanje svim trenerima koji su me kasnije vodili. Imao sam ponovo sreću da ga sretnem i u prvom timu, bio je pomoćnik Ljubiše Tumbakovića", rekao je Ilić gostujući u MONDU.
Radaković je bio kraj njega i u jednom od najznačanijih trenutaka karijere - na Ilićevom evropskom debiju protiv Kroacije, danas Dinamo Zagreba, na stadionu Partizana u Humskoj. Bilo je to u leto 1997. godine, kada je Saša Ilić imao 19 godina.
"Ako pričamo o počecima, svim navijačima Partizana i ljubiteljima fudbala je u lošem sećanju utakmica protiv Kroacije, a ona mi je promenila život. Trenirao sam sa prvim timom, nisam bio ni planiran da budem ni na klupi. Određeni igrač se povredio, pojavio se nedostatak igrača sredine terena, pa sam se pojavio u prvoj međusobnoj utakmici posle rata, kada je bilo tenzije, naboja, mnogo političke tenzije, ne samo sportske. Pre toga sam igrao samo protiv Borca iz Čačka u pobedi 10:0, ali nakon toga sam napravio pauzu od godinu dana".
Trenutak kada mu je rečeno da se zagreva i dalje pamti. Kraj aut-linije poslao ga je upravo Miša Radaković.
"Dakle, dolazi meč protiv Kroacije i Ljubiša Tumbaković me stavlja na klupu. Prvo poluvreme nije izgledalo kako treba, momak koji je igrao na mojoj poziciji u nedostatku veznih igrača nije ispunio očekivanja. Prišao mi je pomoćni trener Miša Radaković i kaže mi 'Saša, zagrej se'. Sećam se da sam trčao tada od 16 metara do centra jedno 7-8 puta, a već sam se skinuo u dres. Već sam nosio broj '22'. Bilo je mnogo ljudi i čujem 'Pa, ko je bre ovaj?'"
"Posle utakmice moram do Borče, a imam 500 dinara"
"U tom trenutku je Kroacija bila mnogo jača od nas, promašivala, ali dogodi se situacija da namestim gol i da pobedimo 1:0. Posle toga je trebalo da idem sa Partizanovog stadiona do Borče. Pošto je utakmica bila u večernjem terminu, izašao sam sa Partizanovog stadiona posle ponoći. U tom trenutku ima noćnih autobusa. Imao sam 500 ili 1.000 dinara, došao do Trga republike i rekao sam sam sebi - Sada ću da uđem u taksi i kada budem video 499 dinara staću. Ušao sam u taksi i u jednom trenutku je taksista poveo razgovor: 'Da li si gledao utakmicu, kako smo pobedili 1:0, Isailović je vrhunski igrač i pojavio se mali Ilić'. Kažem mu 'Ja sam'. Zaustavio je taksi, pogledao me, odvezao me do stana i nije mi ništa naplatio", nasmejao se Saša Ilić.
"U karijeri nisam imao ozbiljnu povredu"
Igrao si do 42. godine, kako je to izgledalo?
"Sa ove tačke gledišta ja sam imao super genetiku. Možda nisam živeo kako živi profesionalni sportista, ali sam igrao fudbal do 42. godine. Osim nekih sitnih povreda, ja nisam imao nijednu povredu to je genetika. Mi kao Srbi smo veoma talentovana nacija, ali genetski smo veoma spori."
"Intenzitet trčanja sada u fudbalu je mnogo veći nego dok sam ja trenirao. Rastojanja u fudbalu su sada drugačija, ranije se ceo trener koristio, sada je to dosta manje. Tehnički sposobni igrači su mogli mnogo više, postoji to i sada, ali bez brzine i intenziteta trčanja, to ne dolazi do izražaja."
BONUS VIDEO:
· Reaguj
